Prijateljica mi je dala nekoliko tikvica iz svoje bašte, pa sam ovog puta odlučila da uradim nešto drugo osim potaža.
Ali to je morao biti obrok bez glutena i mlečnih proizvoda, da se priprema brzo ... takođe ukusno.
Mislite da je to nemoguće?
Ne, pronašla sam mnogo zanimljivih recepata, ali na kraju sam odlučila da nešto probam sama.

U špajzu je ostalo par krompira i šargarepu, pa je odluka jednoglasno ( sama sam glasala i prihvatila) doneta!
Puniću tikvice krompirom i šargarepom.

I verujte mi da je to SJAJNA odluka, to veče kolegenica je svratila do mene i bila prijatno iznenađena večerom.

Sastojci:

1 tikvica (što veća postanete bolja)

1-2 šargarepe

1-2 krompira

2-3 kašike kokosove pavlake za kuvanje

so

Beli luk

origano

maslinovo ulje

biber

Priprema:

Zagrejte rernu na 200C.

Tikvicu isecite na krugove širine oko 2 cm. Očistite seme, posolite ga i položite na kuhinjski peškir da se ocedi oko 15-30 minuta.

U međuvremenu naribajte krompir i šargarepu. Zatim ih propržite na maslinovom ulju nekoliko minuta dok počnu dobijati lepu boju. Dodajte beli luk, so, biber i origano. Dodajte pavlaku.

Stavite krugove tikvica na tepsuju obloženom pek papirom. Zatim ih napunite pripremljenom smesom..

Stavite u rernu i pecite oko 20 minuta ili dok ne dobije lepu zlatnu boju.

Ako  vam ne smetaju gluten i laktoza, možete koristiti klasične proizvode pa čak i posuti parmezanom pre pečenja.

Uživajte!

Mi jesmo;)

Nastavak naše istočnosrbijanske akcije je malo skrenuo u stranu ali to baš nije bitno. Ono što jeste bitno je da se avantura nastavila!

Tog jutra na Jastrebcu krećemo na stazu iako smo mislili da je laganica, nije vala uopšte za šalu. Sreća što je svo vreme šuma, ladovina a i kupine na svakom koraku da osveže i zaslade.

Planina Jastrebac je poznata kao jedna od najšumovitijih planina u ovom delu Evrope.
Legenda kaže da je jastreb sa grančicama koje je skupljao za gnezdo donosio i semenke koje je usput sejao. Iz istih su kasnije izrastale biljke, trava i drveće koje danas krase ovu divnu planinu. Jastrebac je jedna od retkih planina gde se može videti šume bele breze, koje su kod nas zakonom zaštićene.

Naš cilj je bio Zmajevac na visini od 1313metara za šta nam je bilo potrebno preći oko 16km uz aktivno kretanje od oko 5h i visinske razlike od oko 1050 metara.

U priči i šali završavamo i ovaj planinarski deo i vraćamo se u planinarski dom, gde se izležavamo u travnjaku i lepo družimo i ćaskamo sve dok Šole ne vikne da je prasence gotovo, a onda svi pravac trpezarija. 

Nakon toga počinje žurka, mladi DJ ne zna šta ga je snašlo, verovatno ako ikada nastavi da se posle nas bavi ovim poslom prepričavaće nas kao najtežu klijentelu... sve je očekivao ali da neće znati muziku koju mi slušamo verovatno i nije. Sreća u velikom pokretnom zvučniku u USB sa odabrnaom muzikom koji maltene svaki 3 planinar nosi na ovakva druženja pa smo uz extra muziku kraj logorske vatre do jutra nastavili naše druženje. 

Sutra na stazu ili na kupanje? Ma pravac prvo jezero usput - Ćelije. Cela ekipa, brćkanje, pivo, sladoled, lepo druženje... i došlo je vreme da se krene kući.

Za kraj još jedna kafana, ručak, ogromno parče dobre baklave...  Jadranka nas zove da svratimo kod nje u BGu da nam napravi palačinke, ali bilo bi previše, svakako čaša vode i da malo iskuliramo u lepoj baštici i napravimo rekaputilaciju putešestvija - može :) 

Gde ćemo ujutru? Boris predlaže Trem, a ja oduševljena prva skačem MOŽE! I tamo nisam nikad bila! 

To nam je malo ozbiljniji uspon ali ga savladavamo naravno bez muke. 

Suva planina pripada karpatsko-balkanskoj grupi i nalazi se u jugoistočnoj Srbiji. Dugačka je 45km široka 15km. Gledano iz ptičje perspektive izgleda kao potkovica. Najviši vrh je Trem sa svojih 1810mnv. 

Staza koju smo ovaj put odabrali je za početnu tačku imala Manastir Uspenja Presvete Bogorodice u Veti, dužine 18km, vreme kretanja 5:23h i visinske razlike od 1128m. 

Vetanski Manastir je srednjovekovni manastir i prema jednom od predanja koje je ujedno i najstarije potiče najverovatnije iz vizantijskog perioda, mada ne postoje pouzdani podaci. Manastir se nalazi u podnožju vrha Trem, nekada uz sam stari rimski put Via Militaris koji je povezivao Evropu i Malu Aziju.

Inače manastir nema ni vode ni struje. Koristi se bunar za pijuću vodu, a sveće i kandila za osvetljenje.

Posle Trema, gde ćemo? Pa na kupanje... prešlo u naviku! Na žalost Niška banja ne radi (Corona time) ali imamo mi i za to rešenje, ako nema banje ima ćevapa! Pravac u Niš na ćevape! Lepo smo se naručkali i nakon toga nastavak puta ka Jastrebcu. Nakon par sati vožnje stižemo i tamo, ostatak ekipe je stigao, svi su veseli, srećni što nas vide, a i mi njih. Ove godine smo se baš slabo družili i nedostajali...  

Ujutru ustajemo veoma rano i krećemo u još jedan divan dan.
Moj prvi uspon na Midžor, ostali su tu dolazili ali samo zimi (dobro Boris je trčao maraton leti - svaka čast!). Na uspon krećemo od podnožja Babinog Zuba i polako ali sigurno divnom stazom idemo na najviši vrh uže Srbije.

Usput su berači borovnica i brusnica, mi uspevamo da gricnemo po koju i da se zasladimo i osvežimo. Vreme nam maksimalno ide u prilog, nije jako sunce, a i rano smo krenuli.

Kada smo izašli na vrh naišao je oblak taman toliko da možemo da se lepo odmorimo i odremamo.

Ali pre toga Jadrankina kuhinja i voće u topljenoj čokoladi... čist hedonizam. Pa rekli smo idemo na gastro turizam, ovo planinarenje je samo usput zar ne???? 

Prilikom silaska bodrimo jedni druge i motivišemo pivom na kraju staze. Plaža, kada će plaža... i stižemo, svako po pivce, svako u svoju ležaljku, svako sa svojim mislima... uživamo, dremamo, sanjarimo, maštamo, smišljamo, razmišljamo... ili jednostavno ne radimo ništa... ali TO NIŠTA u tom trenutku JE ZAPRAVO SVE!

Midžor sa svojih 2169mnv je najviši vrh Stare Planine i ujedno i najviši vrh uže Srbije.
Postoje dva puta do samog vrha, iz sela Topli Do i od Babinog zuba odakle smo i mi krenuli.
Stara Planina predstavlja najduži planinaski venac u Srbiji i zapravo je samo deo dugog planiskog bila koje se proteže od Vrške Čuke na zapadu pa sve do Crnog Mora na istoku i nosi ime Balkan.
Možda ne tako tehnički zahtevan uspon ali svakako predivan. Duž cele staze gde god da se okrenete prate vas predivni pogledi na okolne vrhove i planine, Babin zub, Trem, Bugarska...

Ulazimo u auto i Boris kaže ima novo iznenađenje... mora da je opet neko jezero i jeste, idem ona Zavojinsko jezero koje je divlje naspram Borskog, ali obzirom da smo blizu smeštaja, odlučujem da uletim i ja u vodu i da pokušam da što manje skvasim kosu. Ali moj plan "pada u vodu" ali bukvalno haha... premzla sam, brže sam izletela nego što sam uletela.... jako mi je jakkkkoo bilo hladno.Najbitnije  je da je društvo uživalo. 

A nakon penjanca i kupanjca stigla nas je i glad. Neša je spazio neki restoran na vidikovcu prilikom dolaska i idemo tamo.

BINGO! Pun pogodak u svakom pogledu, brza i dobra usluga, hrana bez ikakve zamerke, cena extra. Tako da ukoliko ovo čitate i idete za Pirot  nemojte promašiti „Iža Vitina"  a  kad stignete tamo i vidite natpis na ulazim vratima, sve će vam biti jasno.

I gde ćemo posle? U smeštaj na tuširanje, presvlačenje pa na obilazak  tvrđave i da pronađemo taj sladoled za 10 dinara koji je u međuvremenu poskupeo na 20!

Pirotski ili Momčilov Grad je gradsko utvrđenje kraj Nišave u današnjem Pirotu. Podignuto je za vladavine kneza Lazara (1371-1389) tim prostorima. Osmanlije su uspele da ga zauzmu, ali ga je 1386- godine povratio vojvoda Dimitrije, što je bio jedan od povoda za Kosovsku bitku 1389.