Lepršava.rs

Lepršava.rs

Veb sajt::

Nacionalni park Apuseni i PRVI put na Ferati

Objavljeno u Putovanja

Jedan od mojih omiljenih blogova koje pratim je hereihike.com gde pronalazim dosta korisnih informacija koje sa celim svetom nesebično deli ovaj par. I tako listajući njihov blogić i uživajući u opisima i slikama primetim nama blisku destinaciju gde ima svega i svačega a niko od naših ne vodi. Nacionalni park Apuseni u Rumuniji.

Park prirode Apuseni (Parcul Natural Apuseni) je poznat kao raj pećina. U pećinama ovog parka koje ima preko 400 pronađeni su tragovi praistorijskog čoveka, kao i fosili životinja koje su živele u ledeno doba pronađene su u nekoliko pećina, zajedno sa retkom populacijom šišmiša. Viši grebeni parka prekriveni su smrekom, dok na nižim nivoima šumom dominira planinska bukva.

Apusenske planine pripadaju Zapadnim Karpatima. Njihovo ime znači planine gde zalazi sunce.  Apusenski park prirode se nalazi na teritoriji od 75.784 ha. Njega pored Apusenskih planina delimično čine i Bihorske i Vlădeasa planine. Najviši vrh je Bihor sa svojim 1849mnv.

I onog dana kada je Jovan objavio svoj plan za iduću godinu gde se pored Visokih Tatri ( zbog kojih sam prvenstveno otvorila njegov plan) iskočili i Apuseni naš razgovor je izgledao ovako: "Piši me za Tatre i Apusene!" "Ali Ljupka Apuseni su krajem Oktobra imamo vremena!" "Nemamo, upiši me!" Obzirom da je bilo skoro godinu dana kasnije nije mi bilo svejedno baš sam se sa svim dešavanjima ove godine oko mene zabrinula da će se i ti Apuseni nešto izjaloviti.

***
7 meseci kasnije sedimo mi tako u Slovačkoj, naravno grickamo nešto u kuhinjici i pričamo o daljim planovima. Ja pitam Jovana šta je sa Apusenima, on kaže kad se vratimo dogovorićemo se. I u tom trenutku pita mene Goran "a ti voliš ferate?" (ili tako nešto slično) uz komentar kako su bili tamo, kako je extra, nije baš lako ali vredi. I ja tu nekako diplomatski izbegnem odgovor, otvorim program na telefonu VIA FERRATA  x 4 B,C,D kategorije. Google koliko kategorija ima ukupno!?KHM!!!
E moja ti, od svega što ti je potrebno za feratu: oprema, obuka i volja za feratom, ti imaš volju samo za Apusenima ... znači nijedan uslov ne ispunjavaš!

Via ferata je italijanski naziv za obezbeđenu planinsku stazu kroz teško pristupačne stenovite terene. Via ferata u prevodu znači — gvozdeni put. Sastoji se najčešće od metalnih nogostubaca, čeličnih sajli koje se pružaju uzduž puta, gvozdenih klinova i lestvica pričvršćenih za stenu. Ferata može biti horizontalna, vertikalna i sve između toga, a može se koristiti kako za uspon, tako i za silazak.
Za korišćenje via ferate neophodna je fizička i psihička pripremljenost učesnika. Za ocenjivanje tehničke težine uspona postoji više skala na međunarodnom nivou.

Nakon što sam se lepo fino posvađala sama sa sobom udahnem duboko i priznam Jovanu: "Ja nikad nisam bila na ferati, nemam pojma ni šta mi treba od opreme, ali molim te vodi me, biću poslušna, probaću samo ovu prvu i ako mi to ne ide ćutaću i neću kukati da me vodite dalje sa vama!" Ne znam kako, poverova mi čovek! Pri povratku ka Srbiji stali smo u Dechatlon-u u Budimpešti (eto sada mogu da kažem da sam bila i u Budimpešti, to što ništa videla nisam nije bitno, ali pare potrošila jesam! ) i kupili sve što mi je potrebno od opreme.
Kada smo se vratili kući ozbiljno sam pogledala par video snimaka na YT-u i pročitala tekstove gde mi je u glavi ostalo samo urezano "fokusirano i smireno" ( kad bi mene neko opisivao koristio bi isto te reči samo u malo izmenjene... neFOKUSIRANA, neSMIRENA).

I došao je i taj dan, smišljamo se kako ćemo i šta ćemo ( inače u međuvremenu sam se prijavila i za feratu na Gornjaku, pa nek ide život nisam valjda dzaba dala tolke pare za opremu! ) i odlučujemo da Đulija i ja krenemo kolima do Zrenjanina i tamo nas ostatak ekipe pokupi autobusem.

Tu upoznajemo Željka i kao da smo drugari koji se nisu godinima videli sedamo u prvi restoran, piće, klopa i prepričavanje dogodovština! Veoma brzo pristiže i ekipa, vesela i orna novih avantura. Tu su neki novi ljudi a i neki veoma poznati. Nastavljamo do Kikinde da pokupimo još par nasmejanih lica i spremni smo za novu avanturu! U ranim jutarnjim satima pristižemo u Oradeu.

Oradea je predivan grad lociran na severo-zapadu Rumunije. Grad je poznat kao jedan od najpoželjnih za život u Rumuniji što zbog lokacije, što zbog razvijene ekonomije, a ako mene pitate i zbog izgleda. Arhitektura je predivna kombinacija Komunističke ere, Noveu Art-a i Barkonih građa. Ova nesvakidašnja kombinacija je u ovom gradiću tako lepo ukomponovana da jednostavno ne znate na koju stranu da se okrenete i da slikate. Obzirom da smo tamo bili u ranim jutarnjim satima i nismo imali puno vremena izjurili smo po trgu i seli u prvi kafić koji je bio otvoren. A tamo, ne znaš da li lepša kafa, lokal ili toalet. Da,da... čak su se i dečaci oduševili! :)

Nastavljamo naš put do prve ferate koja je označena kao lakša B kategorija. Meni to iskreno u tom trenutku ne znači ništa. Montiram opremu, dobro ne montiram je...petljam se sa njom u rukama i ne znam šta čemu služi ali odmah uskaču Zorica, Đulija, Joca, Šole... i ne znam ko još više. I za veoma kratko vrema ja sam pritegnuta, nategnuta, zategnuta... ma ne mogu da dišem. I u narednim danima to moje zatezanje i natezanje postaje glavni razlog za šalu pred sam polazak na feratu. Neka su oni meni svi srećni i nasmejani a ja samo da sam bezbedna. Šole ukratko daje osnovne informacije o pravilima ferate i korišćenju opreme, Jovan se nadovezuje sa opisom današnjih ferata i nakon toga prave raspored ko će koga da pazi.
I naša vesela ekipica skupljena sa svih strana - poseban pozdrav za Bosance koji su nam uveliko i na stazi i u smeštaju ulepšavali avanturu svojom pozitivnom energijom, i razno raznim doskočicama.
A kako je izgledalo ovo putešestvije iz njihovog ugla možete pročitati ovde. Verujte mi lepo ćete se zabaviti dok budete čitali i ovaj a i ostale tekstove o njihovim putešestvijima.

Prva ferata ili "Mocanita" je po rečima našeg velikog vođe Jovana relativno laka i idealna za početnike. Povratak je grebenski via normale. 

Uf... došao je taj trenutak, Šole kaže moje devojke za mnom! I nas tri poslušno krećemo. Ipak je to profesor i u pravom životu a i ovde! Polako ulazimo u štos, ali čim se malo opustimo zbrljamo nešto, a na ferati opuštanje i zbrljavanje nisu poželjne komponente tako da nas naš učitelj budno prati i smireno upozorava, skreće pažnju na greške i deli savete. Pokušavale Ana i ja da ga zamantamo, podmitimo...ali nije se dao! Tu je negde i Zorica koja je veliki ljubitelj ferata i nesebično je sa svima nama delila svoje iskustvo i prenosila ljubav. Ovom prilikom hvala i njoj i Šoletu (naravno i svima) koji su najviše bili uz mene ovih nekoliko dana i učinili mi da mi ova nova avantura bude za pamćenje u veoma pozitivnom smislu.

Nakon silaska, odmaramo se kratko i prelazimo na drugu feratu ocene C. Via ferrata Zmajeva kuća / “Casa Zmeului” (C)" Ferata je kratka, ali prilično teška i puna previsa i na nju će ići samo iskusniji planinari." Tako je napisao Jovan u programu. Pita me "ideš?"  a ja neočekivano i za samu sebe kažem ko iz topa "Idem"! A Šole dobacuje ma one su extra ko rođene, mogu da idu!

I iskreno jeste bilo daleko izazovnije što zbog same ferate, što zbog umora, ali adrenalin, predivna priroda, ta vesela i smirena ekipa su odradili svoje i držali me u punoj snazi. Dok sam uživala u nesvakidašnjem pogledu, onako nakačena na sajlu tresući se kao malo mače na drvetu prošla mi je jedna misao kroz glavu:

"Kako sam ja jedna srećna osoba, pa ovakav lep osećaj ne može i nema prilike svako da doživi."

"Ferataški dan" smo naravno završili u obližnoj kafani gde smo silom prilika morali da ostanemo nekoliko sati jer vozač autobusa zbog pravila je bio primoran da napravi dužu pauzu. Nama to naravno nije palo teško. Ludo smo se zabavljali uz prepričavanje današnjih a i nekih starijih dogodovština. Sada se malo bolje poznajemo, ma šta malo, prošli smo sito i rešeto tako da smo prilično opušteni.

Nakon još par sati vožnje negde pre ponoći stižemo u naš smeštaj u mestu Cluj. Iako vidno umorni ipak pronalazimo snage i volje da još malo se družimo i upoznajemo. Podeljeni smo u dve kuće, ja sam sa Bosancima, Slovenkama, Đulijom, Mlađom, Zoricom i još par divnih ljudi.

Nekako ne znam ni ja sama kako uspela sam da zaturim veliki ranac, a vozač je otišao u svoj smeštaj koji nije baš blizu parkinga gde je ostavio autobus. Sreća moja što imam naviku da u malom rancu nosim komplet presvlaku, terapiju i četkicu za zube.  Bosanci su se odmah dali u lečenju moje tuge sa dobrom hranom, probaj ovo, probaj ono, Šole vadi čvarke, Zorica supu... razmišljam se pa lepo je kad te ovako maze i paze svi. I tu nije kraj Mlađa otkriva mašinu za pranje i sušenje veša, ubacujem odmah stvari da ako u slučaju ne pronađemo moj ranac ujutru imam šta da obučem od opreme. Kako ne bi mašina bila prazna pitam ostale da li hoće još neko nešto da ubaci i lepo se operemo i osušimo. Dok vadim veš iz sušionice čujem Acu kako komentariše "Kako ću ženi na oči ovako opran i mirišljav" i tu svi prsnemo u smeh, bez razlike što je oko 5h ujutru a legli smo ko u 2h ko u 3h.

Ujutru stiže vozač, pokupio ostatak ekipe, moj ranac je tu i svi srećni i pospavani nastavljamo dalje na treću feratu označenu kao C kategorija.

Sa vrha ove ferate pruža se lep pogled na okolinu. Povratak je grebenski, normalnom stazom. Ali a vi se vratili pre toga prolazimo nesvakidašnje predele kojima poseban šmek daje to što ih posmatramo iz posebnog ugla. Staza kreće kroz predivan kanjon reke Hășdate. Dok prolazimo gledamo predivne visoke litice i neke tačkice koje se kreću. Kada sam malo bolje pogledala shvatila sam da je ovaj deo pun alpinista. Pa kako i ne bi bio. Posebne atrakcije na ovoj ferati su pećina na početku ferate, ostaci starog utvrđenja na stenama i viseći most na završnom delu ferate.
Staza prolazi kroz atraktivni veliki prerast-pećinu sa visokim svodom, a zatim se posle tog dela "izvlači" na grebenski deo stene.  Samo ime vam dovoljno govori o tome kako smo se osećali dok smo prolazili kroz taj svod. Kao da smo na korak od neba. A kada sam pogledala dole, vala i nije da nismo bili!

Krećemo srećni ka Klužu sa mnogo planova da prvo jedemo pa idemo u grad, pa na picu... završismo u Lidl i u naš dnevni boravak koji je bio ogroman i gde smo uživali u svakom trenutku. Grad nismo obišli ali to ne znači da ne možemo nešto kratko da napišemo o njemu. Kluž je bio istorijska prestolnica Transilvanije, a današnji Cluj-Napoca je administrativni centar okruga Kluž, i treći po veličini grad u zemlji. Među brojnim istorijskim spomenicima ističe se rodna kuća ugarskog kralja Matije Korvina (1458. - 1490.), Zatim katolička katedrala sv. Mihaela (1321. - 1444), jedna od najvećih gotičkih crkava u Rumuniji i palata Bánffy podignuta u periodu 1773. - 1785., u kojoj se danas nalazi muzej umetnosti.

I došao je i taj zadnji dan, tako brzo... svi smo budni i kao zombiji se krećemo već u 04h. Nakon vožnje od oko 3h stižemo do mesta  Băița odnosno do početne tačke ferate. Izlazimo iz autobusa, počinje nameštanje i zatezanje i natezanje, vozač gleda u stenu iznad shvata gde smo krenuli i komentariše "kako ste vi ludi". Znamo da on nas voli i da je to rekao u pozitivnom smislu.

Via Ferrata Crne stene / “Pietrele Negre”  je označena kao B kategorija, mada pred sam kraj ima nekih C elemenata. Meni je iskreno to bio najizazovniji deo od svih ovih ferata (ako ne računamo onaj kada me je Šole namamio čokoladicom da se konačno nakanim i izvučem gore). Silazak sa ferate je via normale ali po prilično nezgodnom terenu (trava i krupni sipar).

I eto prođe i to, na vrhu se svi skupljamo slikamo, čestitamo jedni drugima, presrećni smo, još jedno novo iskustvo, još jedna avantura, još novih i divnih ljudi koji su postali deo mog života.

Krećemo polako ka Srbiji, nemamo vremena za Arad jer moraju Daca i Šole da stignu na buseve, čeka njih još dugačak put, slovenke i bosanci voze dalje. Ostavljamo prvo Kikinđane, pa polako stižemo do Zrenjanina gde ja već cupkam i virim da li mi je auto na parkingu. Ah tu je moja lepa bubica, ništa joj ne fali! Pozdravljamo se, grlimo, ljubimo sa ostalima, Bosanici budno prate da li ću i po 5x da tresnem glavu u vrata od gepeka i samim tim zaradim titulu "ultra Bosanka", ali nisam bila te "sreće" prolazim bez dodatne modirce ;)

I tako... nas dve nastavljamo još nekih sat i po do Vršca.

Obzirom da ja nisam mogla nikako da se odlučim da izdvojim desetak slika, pogledajte galeriju u nastavku ili posetite moju stranicu na FB

 

 

 

 

 

 

 

Opširnije...

Tornička Bobija Ljubovija

Objavljeno u Putovanja

Početak nedelje a već me drma ono naše “kuda za vikend”....
Gledam prognozu, Carku razvaljuje, Neca je u fazonu idemo… 
… ali obećala sam se i na drugu stranu.
Zovem Đuliju i pitam, onako blago gurajući vodu na moju vodenicu, “gde bi da idemo, na Carku ili na Bobiju”  Uz blagu sugestiju da je Carku na preko 2000, Bobija na samo 1272 m. sa stazičicom od oko 10km i putem tamo-amo od celih 8-10h. 
Naravno džaba ja guram vodu, kad ona potopi sve ko cunami očas posla - “Bobija!, nisam nikad bila!”
A nisam ni ja. Zove me Đorđe i usput mi objasni da su se oni već dogovorili, i da idemo na Bobiju bez spavanja - akcija u pravom smislu reči u jednom danu.
 
Dogovor pada da krenemo u 05h. Đorđe me već čeka ispred zgrade desetak minuta ranije. Ja silazim sa rancem i kafom u ruci po mraku pitajući se kao i uvek šta mi je to trebalo. Šta će meni u životu ta neka tamo negde Bobija, ali u toku dana saznajem da mi je baš trebala…
Nameštam GPS i krećemo u akciju, kupimo Jana i Đuliju i kreće vesela atmosfera kao da je 5 popodne. Naravno prvo stanemo nakon 20tak minuta vožnje da jedemo u Banatskom Karlovcu, kada nam pada na pamet da je možda bilo pametnije da stanemo kod Janjija u Banatskom Novom Selu… a što ne bi smo i tamo, da barem uzmemo te njihove kiflice za grickanje usput.

 

72854808 965040743863471 3223307758044446720 n

 

Beograd prolazimo ne tako brzo kako sam se nadala i za nekih 4h stižemo do donje ( a možda je bila i gornja stvarno se sada ne sećam) Ljubodžije… Pazite NIJE Ljubovija, to ide tek kada se prođu one prve dve koje sam spomenula. Stajemo da nazovemo ostatak druge ekipe koja je krenula još sinoć i noćila tamo (Velizar, Ivana, Bane i Milica), signal je očajan uspevamo nekako da se sporazumemo nakon zilion prekida i premeštanja. Dok ih čekamo očajnički gledamo maglu koja se spustila i glasno komentarišemo, ma daj nije prvi put da krenemo po ovakvom vremenu i da se nebo otvori i počasti nas predivnim pogledom.

74226575 3023918804345322 5280190501159436288 n

Nakon kratke pauzice krećemo na dogovoreno mesto koje je par kilometara ispred, ali zahvaljujući “dobroj komunikaciji” nismo se razumeli. Tamo je već poprilična gužva, autobusi, deca, auta… Ivana kaže idi za onim džipom naš je. I krenem ja za džipom, i sve bi bilo super samo da džip zna da “ja nisam džip” i da tim putem moj autić ne može brže. Nakon pola sata ako ne i više stižemo do planinarskog doma.  Dok čekamo da stignu ostali idemo da posetimo malu drvenu crkvicu gde su baš danas postavljali crkveno zvono i radi te prilike pripremili veliku količinu piva i prasetine (valjda to tako treba, ko sam ja da se bunim, kad se u to ne razumem :)) Dok se vratili pristigle su polako i ostale ekipe, tu su i Smederevci koje nekako uvek svuda sretnemo (da ne bude da smo mi najveće skitare). Javljamo se našima da ćemo mi ipak da ubrzamo jer ako krenemo sa ostalima dosta ćemo se usporiti a čeka nas dobar put i nazad te nam se sada već svaki sat dragocen.

 

2019Bobija 26

 

U početku smo mislili da smo se izgubili i nismo bili sigurni koliko je to odvajanje bilo pametno, ali veoma brzo se pojavljuju predivni vidikovci, stazice prepune zlatnog lišća. Da, da, magla se digla (ili spustila skroz dole, nebitno, bitno je da nije tu sa nama), šetamo se predelima kao iz neke bajke, uživamo u svakom trenutku, slikamo se gde god stignemo. Usput srećemo jednog momka na bajsu koji je ispostavilo se jedan od domaćina i kupimo ga sa nama da zajedno osvojimo vrh i usput da tamo i naravno nešto pojedemo. On nas sprovodi do još jednog predivnog vidikovca gde pristužu sa druge strane i dečica. A međunjima i naši. Dogovaramo se da ih sačekamo u domu i da nastavimo zajedno do kanjona Tribuće.

 

2019Bobija 42

 

Mi nakon nekih sat vremena stižemo nazad i veseli i daleko poznati domaćin Pera nas dočekuje sa kaficom i pivom ( ja kao savesni vozač ga nisam ni pomirisala ). Đulija i ja ostavljamo naše momke da se druže sa čiča Perom i sedamo na klupici sa predivnom pogledom. Ne znam koliko dugo smo tamo sedele, slikale se, premeštale, nameštale, ćaskale pa čak i ćutale i uživale u pogledu ( da, da nas sve smo ćutale i ništa nismo jele ), ali koliko god da je to trajalo nije bilo dovoljno.

Jan i Đorđe dolaze do nas i kada se bolje preračunamo shvatimo da nema svrhe čekati naše pa ići do kanjona kad nas u najboljem slučaju čeka još 4h vožnje do kuće. Pakujemo se i pozdravljamo sa domaćinima, obećavamo da ćemo barem kafu doneti obzirom da nisu hteli ništa da nam naplate, a oni nam kao iz topa odgovaraju: “kafa može, ali kada mi dođemo u Vršac” Dobro ste nam došli, čekamo vas!

2019Bobija 61

 

        Nastavljamo sami u potragu za kanjonom, nemamo signala, gps ne radi…. A i da radi nismo sigurni šta da tražimo. Stižemo do sela i nakon dobrih 10 minuta objašnjavanja sa jednom divnom bakom, jedan još divniji deka silazi sa traktora i krene narednih 10 minuta da nam objašnjava kako da stignemo….ali ja ne znam da li je mene sunce puklo ili mi se čini da nas on vodi na sasvim treću stranu. Znači baba levo, znak pravo, deda desno… hmmm. Ajmo mi gde je znak. Nismo daleko stigli put je bio sve uzaniji i rupičastiji…. A šta sam i očekivala kada mi je lik sa džipom rekao da je prolazan. Ajmo mi lepo fino nazad. Taman sedamo u auto zove Ivana. Zahvaljujemo se na predivnom danu i objašnjavamo da zaista ne možemo da ih čekamo i da idemo na kaficu. Žao mi je, razumem je želi da vidimo sve lepote njenog kraja, a mi umesto da lepo prihvatimo ponudu i da prespavamo u divnom smeštaju koji su nam pronašli mi palimo nazad kući. Ipak smo je poslušali da se vratimo nekim drugim putem i da usput posetimo Mačkov Kamen.

 

Mačkov kamen na planini Jagodinji poprište je najkrvavije i najtragičnije bitke Velikog rata. Procenju je se da je na platou Mačkov kamen od 16-21.septembra je oko 11490 srpskih vojnika izbačeno iz stroja - mrtvi, ranjeni ili nestali. Smatra se da su Aystrougari trpeli dvostruko veće gubitke. 

Spomen Kosturnica na Mačkovom kamenu završena je 1931.godine a Spomen crkva Vaznesenja Gospodnjeg u Krupnju podignuta 1932. god. Na oba mesta se nalaze mošti boraca. 

 

2019Bobija 64

 

Mogu samo da vam kažem da dok sam ovo gore navedeno čitala nešto se unutar kosturnice pomerilo, ja nisam htela da saznam šta je to bilo i uživotu tako daleko nisam odskočila i što brže pobegla do auta.

Nakon šetnje do vidikovca gde nam Đorđe i Jan objašnjavaju kako se pravi selfi i nakon uspešne obuke bez stradalih konačno krećemo ka Vršcu.

 

75339558 425198668166850 8053869493174140928 n

 

Negde u Šapcu ja osećam veliki umor, zaustavljam se na benziskoj stanici i odjednom krećem da osećam veliku mučninu, tako da Đorđe preuzima volan i bezbedno nas vozi do kuće.

Nakon 10h sati provedenih u autu i deset kilometara na stazi mi ipak jednoglasno donosimo odluku da je vredelo!

Još jedna avantura je gotova.

 

Bobija je planina u Zapadnoj Srbiji u predelu pod nazivom Azbukovica, nalazi se između desne obale Drine, Sokolskih planina, Jablanika, Medvednika i kanjona Trešnjice. 

Lepotu ove planine čine mnogobrojni vidikovci i kanjoni reka Trešnjica, Tribuće i Ljuboviđe.

Ostatak slikica možete pogledati u galeriji slika na mojoj FB stranici Leprsava.rs

Opširnije...

Visoke Tatre Slovačka 2019

Objavljeno u Putovanja

Vreme je za novu avanturu - nedelju dana na Visokim Tatrama u Slovačkoj.

Željno isčekujem ovu turu, i konačno je došao i taj dan. 

Visoke Tatre su planinski lanac i najviši deo Tatra i Karpata. Najviša tačka je Gerlahovski Štit, 2655mnv.koji je ujedno i najviši vrh Slovačke. Dok je najviši Vrh Poljske Rysy takođe deo Visokih Tatri. Ovo područje je veoma poznato po zimskim sportovima i tu se nalaze i najveća skijališta u Slovačkoj i Poljskoj ( Štrbske Pleso, Stari Smokovec, Tatranska Lomnica, Zakopane). Tatranski Nacionalni Park u Slovačkoj je osnovan 1948 g. a u Poljskoj 1954 g.

Skupljamo se sa svih strana, jedan deo ekipe kreće oko 20h iz Vršca ka Beogradu gde nas čeka autobus (koji smo kasnije zbog veselog vozača i velikoj sličnosti nazvali Baltazar bus) i još jedan deo ekipe, dok ostatak kreće sa dva auta iz Kikinde i kupi ostatak ekipe u Novom Sadu. Puni uzbuđenja oko 22h krećemo ka našoj destinaciji. Usput je tako dobra energija da smo već sigurni da će ova naša nova avantura biti pravi pogodak.
Negde u jutarnjim satima stižemo u jedan prelepi gradić u Slovačkoj koji se zove Banska Bistrica.  Pravimo dužu pauzu kako bi se okrepili, videli ovo divno mestašce i naravno pročešljali sve radnje sa planinarskom opremom.  Tu se već polako upoznajemo sa ljudima koje prvi put vidimo. Veoma je interestantno kako na ovakvim putešestvijima svi smo mi jednaki i pričamo „istim jezikom“ ni ne znamo imena naših saputnika a već uveliko prepričavamo dogodovštine iz života kao da smo sreli nekog dobrog drugara iz detinjstva kog nismo videli godinama.

Banska Bistrica je šesti po veličini grad u Slovačkoj i partnerski grad sa našim Vršcem. Oduvek je poznata kao središte rudarstva a danas se sve više poistovećuje sa okolnim zimskim odredištima na Tatrama.

banska bystrica 10 of 20

U popodnevnim satima stižemo na naše odredište – malo mestašce u podnožju Visokih Tatri - Stara Lesna. Veoma brzo se smeštamo; raspoređeni smo u 4 kućice u istoj ulici. Smeštaj je bio na odličnoj lokaciji i bez ikakvih zamerki.
Što se same Stare Lesne tiče, ima par restorančića, prodavnicu, autobusko i stajalište za voz. A ukoliko želite da se prošetate možete videti malu crkvicu i mlin koji se nalaze u samom centru.
Zbog vremenske prognoze koja je bila dosta promenljiva, vodič odlučuje da malo pretumba plan i prilagodi najavljenim uslovima sve sa ciljem da na svakoj stazi imamo prilike da što više vidimo i osetimo Visoke Tatre. I moram da ga pohvalim uspeo je u tome.
Tako da već sutradan u utorak ujutru u 7h krećemo na prvi uspon – Rysy
. Autobusem idemo do mestašca Štrbsko Pleso gde započinjemo naš uspon.
Štrbske Pleso je omiljeno skijalište na Visokim Tatrama i locirano je na istoimenom jezeru.  Takođe je popolarno mesto i za planinare jer odatle kreću mnoge staze kao i one za Rysy i Krivan.
Krećemo lagano stazicom kroz četinarsku šumu i ubrzo stižemo do raskršća na jezeru Popradsko Pleso gde pravimo malu pauzu da bi se presvukli i ko želi da pogleda jezero.  Ukoliko pažljivije pogledate ovde možete videti drvene nosiljke sa džakovima ostavljene pored puta. Ukoliko želite da pomognete rad planinarskog doma možete poneti nešto od toga i zauzvrat ćete dobiti topli čaj da se ugrejete.
Nakon toga kreće malo jači uspon prepleten kamenom stazom, prolazimo kroz prelepe predele i malo po malo stajemo da se slikamo i zapitkujemo vodiča koji je to vrh, sa željom da što pre ugledamo Rysy, a on se naravno krije i ne da tako lako videti.  Nakon ovog dela i kratke pauze nastavljamo utabanim serpentinama pod malo jačim usponom. Ubrzo stižemo do stene i dela koji je obezbeđen lancima, merdevinama i nogostupima. Taj deo polako i pažljivo, ali brzo prelazimo i nastavljamo ka planinarskom domu Chata pod Rysmi koji se nalazi na 2250mnv.

Pravimo kratku pauzu uz dogovor da pri povratku ta pauza bude malo duža. Nakon nekih sat vremena hoda po grebenu i stenovitom delu izlazimo svi na vrh! Pogled ostavlja bez reči, ukoliko imate mogućnost potrudite se da idete ranije i radim danima jer sam vrh nema mnogo mesta a zna da bude veoma posećen.

Rysy leži na granici Poljske i Slovačke i ima tri vrha: srednji 2503mnv., jugoistočni na 2473mnv. u Slovačkoj, dok je severozapadni 2499mnv u Poljskoj a ujedno i najviši vrh Poljske. Od kada su Poljska i Slovačka pristuple Šengenskoj zoni nema granične kontrole i možete slobodno ukoliko želite preći na susedni vrh.

69306946 10218252085189435 2899141875858407424 n

Pri silasku vreme rešava da nam malo pomrsi konce i počinju da se navlače tamni oblaci što nas primorava da brže krenemo dole. Jedna mala iskusnija ekipica se odlučuje da se popne na susedni vrh koji je veoma blizu a ostali kreću polako da se spuštaju ka domu. Prilikom silaska iskusniji pomažu onima koji se po prvi put susreću sa ovakvim terenom, dele savete, pridržavaju, svi funkcinišemo kao jedno. Stižemo do doma gde pravimo dužu pauzu za ručak. Šta god da ovde naručite nećete pogrešiti. Sve je ukusno i pristupačno. Mi se odlučujemo za slovački specijalitet čorbu od kiselog kupusa ili kapustnica, a nakon toga i parene buhtle da se zasladimo. U trenutku kada odlučimo da krenemo dole počinje jaka kiša, ali po prognozi ne bi trebalo da traje duže i donosimo odluku koja se kasnije pokazala kao dobra da sačekamo da stane.

69226183 10218252088509518 6326492681048424448 n

Dan završavamo sa osmehom na licu i povratkom u smeštaj oko 19h .

Statistika dana: oko 18km. 1120m. visinske razlike i 10h.

Sredu, ili naš drugi dan na Visokim Tatrama ostavljamo za nacionalni park „Slovenski Raj“.
Ali pred sam polazak jedno malo iznenađenje za Tanju, rođendanski kolač i pesmica ????

Nacionalni park Slovenski Raj je jedan od 9 nacionalnih parkova u Slovačkoj. Površine je 197,63 km². U parku se nalazi 11 nacionalnih prirodnih rezervata i 8 rezervata prirode. Planinarske i biciklističke staze obuhvataju više od 300 km. Ovde se nalaze i oko 350 pećina ali je samo jedna – Dobrinska otvorena za javnost.

Naš „Baltazar“ bus nas vozi do jednog od više ulaska u nacionalni park gde oko 08h započinjemo pravu avanturu. Pratimo tok rečice Hornad i na mnoga mesta prelazimo preko raznih visećih i metalnih mostića, nogostupa dodatno obezbeđenim sajlama.

69227053 10218252052228611 7263642214184517632 n

Stazica koju je naš vodič odabrao nas je jednostavno ostavila bez reči! Negde na polovini staze nailazimo na vodopad gde se iznad njega penjemo u nekoliko navrata putem izuzetno strmim metalnim ili drvenim stepenicama.

68959577 10218252061748849 466647161623281664 n69144292 10218252054428666 2003316469345026048 n

Ali to nama ništa ne smeta, ekipa je prepuna adrenalina i pozitivne energije, pomažemo jedni drugima, prepričavamo dogodovštine, smejemo se, iako je tek drugi dan kako smo se upoznali već ugovaramo nove avanture. Polako stižemo i do doma gde pravimo malo dužu pauzu i uživamo u suncu i predivnoj prirodi.
Nakon okrepljujuće pauze krećemo do tog nekog famoznog vidikovca, vodič misteriozno ne želi da nam oda neke detalje samo nam govori da ćemo videti kako je lepo.
I bio je u pravu. Vidikovac je zapravo stena nazvana Tomašovski visine 680mnv. Prvo smo mi premrzli od predivnog pogleda a posle naš vodič od straha da mu ne padnemo negde kada smo krenuli da smišljamo razno - razne poze i uglove za slikanje.

69116162 10218252057908753 2065433808252960768 n


Pred sam kraj ponovo kreće kiša, ali ne marimo! Počinjemo da oblačimo kabanice i sa dobrim raspoloženjem kao da smo upravo krenuli na stazu koračamo dalje. Motivacija - klopa u restoranu na kraju staze!
A nakon klope??? Kupanjac! Iako se vreme pokvarilo termalni bazen na otvorenom je radio tako da smo imali prilike da se lepo izbanjamo i na taj način povratimo snagu.
Statistika dana: oko 18km, visinska razlika 535m, vreme 7:30h, jedan rođendan i kupanje u termalnom bazenu.

Četvrtak. Obzirom na lošu vremensku prognozu Jovan odlučuje da se danas ide na Koprovski Štit 2363mnv. Delimo se u dve ekipe jedna izlazi na stazu i nakon toga u popodnevnim satima ide do Poprada u obilazak i kupovinu. A ostali sami biraju gde će i kako će da provedu dan.
Manja i ja smo odlučile da napravimo jednu malu avanturu i kombinujemo auto, voz i autobus. Idemo prvo do susednog gradića, koje je 10ti po veličini grad u Slovačkoj - Poprad autom. Tamo koristimo priliku za dobru kupovinu u radnjama za sportsku opremu a nakon toga i ručak i sladoled.69678057 517143509035902 8659058457086787584 n


Pošto smo obavile sve što smo htele, a bilo je tek 14h odlučujemo se da našu malu avanturu nastavimo tako što ćemo vozem otići do Starog Smokoveca, gde smo se malo po kišici prošetali i pronašli poslastičarnicu koja je za mene definitivni pobednik i što se kolača i kafe i ambijenta tiče,  a odatle busem do našeg smeštaja u Staroj Lesni.

69986389 2369601946640554 3376486649964789760 n


Nakon prave avanture na železničkoj stanici, uspevamo da za 15 minuta pored ogromnog reda kupimo karte, promašimo peron, istrčimo gore, dole i opet gore i na kraj uletimo u pravi voz u zadnjem trenutku.
U Slovačkoj ćete naleteti na ljude koji dobro znaju engeski ali najčešće na one koji ne znaju ni reč. Tako da naša preporuka je da pored toga što ćete koristiti i ruke i noge da objasnite šta vam treba da i što sporije pričate srpski.
Dnevna karta za neograničenu vožnju vozom košta samo 4 eura, ali mi smo se odlučile na ovu kombinaciju i pored čestih i udobnih vozova (imate i određeno mesto gde možete ostaviti vaše skije, bord ili bicikl) iz razloga što bus prolazi kroz centar S. Lesne veoma blizu našeg smeštaja, a voz na nekih 3km.
Stari Smokovec nismo mogle mnogo da istražujemo jer je lila kiša, pa smo u suvenirnici na železničkoj stanici kupile kabanice i otrčale do gorespomenute poslastičarnice koju nam je Trip Advisor preporučio. Ovde nije loše da napomenem da je ovaj deo Slovačke veoma dobro pokriven sa WiFi internetom. Svaki lokal ima svoj a naletela sam na par otvorenih. Još jednom što se poslastičarnice Cukaren u Elisky tiče, svaka preporuka! I nemojte propustiti tortu sa makom!
Statistika dana: dosta nove opreme i slatkiša ????

Petak smo rezervisali za kružnu turu.
Polazak u isto vreme, ekipa spremna i orna kao da nam je prvi dan na stazi. Iako ovde nije predviđen uspon na neki vrh, staza je veoma atraktivna, prolazi se kroz predivne predele sa pogledom na sve okolne vrhove, Niske Tatre i mnoštvo jezerca.
Prolazi se i pored predivnog vodopada, gde smo napravili malo dužu pauzicu za odmor i slikanje.

69487739 10218251982946879 1524406506076766208 n


Oko 13h stižemo do doma gde po preporuci ostalih koji su već bili ovde odlučujemo da ručamo, A manji deo ekipe za to vreme izlazi na vrh Predne Solisko na 2093mnv.

69024548 10218251962226361 944026377072410624 n
Što se samog doma tiče svaka preporuka! Hrana fenomenalna, cene pristupačne, usluga veoma brza i kvalitetna. Toplo propručujem rebarca i parene buhtle.
Nakon što smo se lepo najeli, podelili smo se ponovo u dve grupe, jedna je krenula pešaka dole a druga žičarom do mesta Štrbsko Pleso.
Statistika dana: oko 17km visinska razlika oko 1042m, 9:30h za kružnu turu bez vrha

Za zadnji dan, subotu, smo ostavili nacionalni vrh Slovačke – Krivan. Neko će reći što niste ostavili najlakše za kraj, ali naprotiv ostavili smo po meni najlepši i najizazovniji uspon!
Obzirom da smo svi znali šta nas očekuje tog dana, a radilo se o zadnjem danu, bilo je prijatno iznenađenje što nas je 29/33 krenulo na ovaj uspon i izašli svi na vrh.

69058524 10218251845743449 2625040640735444992 n


Što se samog uspona tiče, prvi deo je manje zahtevan i prolazi kroz predivne predele, pored par jezerca i potoka. Na stazi ima jedan izvor na samom početku. Drugi deo je dosta zahtevniji, „ulazi„ se u stenu i preporuka je da izbegavate loše vreme i vikend jer je velika gužva.

69314967 10218251843783400 1415703031298654208 n69129735 10218251853863652 3991316329398272000 n


Na ovoj stazi nema doma ali silazimo do 16h u Štrbsko Pleso gde ima dobar izbor kafica i restorana i naravno radnji za sportsku opremu ;)
Danas smo ponovo pokazali koliko smo dobra ekipa. Uspeli smo da svi izađemo na vrh i vratimo se i pored pauza u predviđenom roku za tu stazu. Svo vreme su pored vodiča iskusniji pomagali ostalima, pratili jedne druge, uz neizostavnu pozitivnu energiju.
A za sam kraj Goran je dobio predivnu vest koju je podelio sa nama, pa smo „centralnu žurku“ predviđenu za to zadnje veče započeli malo ranije.

69614030 1097568633780509 2774089792751665152 n
Statistika dana: oko 21 km. visinska razlika 1240m. 9h, jedno slavlje i opet dosta nove opreme.

Nedelja... kako su proleteli ovi dani. Svi smo budni od rane zore, polako se pakujemo, pozdravljamo, razmenjujemo adrese, dogovaramo neke nove susrete...
Krećemo svi oko 10h, i pravac Budimpešta i Dechatlon, da potrošimo sve što nam je ostalo... A tu pada i jedan ferata set, što bi značilo uskoro i novu avanturu ;)
Granični prelaz Horgoš koji nas je sve jako brinuo zbog velikih redova zadnjih dana prelazimo za celih 15 minuta i u BG stižemo oko 22h gde se još jednom opraštamo i razdvajamo prepuni pozitivih utisaka i novostečenih prijatelja, do nekog novog druženja...
Gde i kad? Ko to zna? Ono što je sigurno biće na nekoj planini!

Statistika cele ture: preko 100km na stazi, preko 4000m visinske razlike, preko 40h provedenih na stazi, dosta nove opreme, novih prijatelja, lepih utisaka i nemerljiva količina pozitivne energije.

Na samom kraju kao zaključak - ovo je tura koju ukoliko ste ljubitelj planinarenja jednostavno morate proći. Neka vas ne brine kondiciona i tehnička zahtevnost, većina staza su takve da se možete sami vratiti ukoliko odlučite da odustanete (ali teško da će do toga doći) a i u okolini u dogovoru sa vodičem možete se sami prošetati.

Svakako ne propuštajte priliku da posetite Visoke Tatre!

Opširnije...

Bez naslova ...

Objavljeno u Razno

Moja prva uspomena na tebe?

Mutno je sve… sećam se samo da smo jurili velikom brzinom, držala sam se rukama svom snagom da ne ispadnem i vrištala od adrenalina i sreće, to je ujedno i moja prva uspomena na neki srećni trenutak. Naravno na prvoj „krivini“ kada smo iz spavaće sobe prelazili preko praga u hodnik udarila sam glavom u vrata i ispala. Bolelo je ali mi nije bilo jasno zašto su svi digli toliku dreku … zašto ne možemo da nastavimo? Samo mi je nešto curelo iza uva… mislim da je to bila krv, ali nebitno, bilo mi je sasvim ok da sedim u prikolici tog kamiona i da me ti konopcem vučeš… Teškog srca sam prihvatila činjenicu da ćemo se ubuduće tim kamionom igrati samo u dvorištu.

***

Sedeo si u hodniku na fotelji pored stočića sa telefonom, držao cigaretu i pepeljaru. Mi smo te zagledali i muvali se oko tebe… bio si mi veoma interesantan. Nisam bila svesna činjenice da si ti moj otac, nisam nekako shvatala šta to znači. Bio si onaj interesantni čika koji povremeno dođe tu kod nas i uvek donese neke zanimljive igračke.

Prišla sam ti i pitala te:

„Šta to radiš?“

„Pušim“

„Želim i ja da probam“

„Ne može mala si“

Uvređeno sam se okrenula i otišla u kuhinju misleći u sebi: Važi, ja mala? Vidiš kako mogu da se popnem očas posla na kredenac – SAMA!!! Imam već 5 godina, mogu ja sve sama!

***

Opet je došao! Vidi me šta ja imaaaaam! Konja, jašem!!! Vikala sam sa poljane pored Timoka i trčala ka kući sva srećna jer ga vidim! I naravno pala sam i posekla se na stablo kukuruza koje mi je glumilo konja! Digao me je na sto u dvorištu, i dok mi je deda čistio posekotinu i lepi flaster on je pokušavao da mi odvuče pažnju. Dugo godina sam taj ožiljak nosila na butini i sećala se tog trenutka kao jedne lepe uspomene.

***

„Ajde, idemo!“

„Gde nas vodiš?“

„Na jedno mesto!“

„Gde?“

Nije odgovorio već je samo krenuo a brat i ja polako za njim. Oduvek sam inisistirala na obrazloženju šta god da se traži od mene, ali sa njim sam jednostavno znala da nemam izbora. Pratila sam ga trčkarajući za njim i pokušavajući da ga sustignem. Usput smo ga konstantno nešto zapitkivali, a on je imao neki odgovor za sve, kao i uvek kasnije.

Tog dana nas je odveo na jedno divno mesto, mesto gde sam u narednih desetak godina provodila dane pa i noći, gde sam naučila mnoge nove interesantne stvari i upoznala mnogo dobrih ljudi, neki su i dan danas deo mog života, a neki više na žalost nisu sa nama… Odveo nas je u Izviđački Dom. Tog dana sam postala izviđač, upoznala kao što sam već rekla divne, divne ljude… ne mogu ih sada imenovati, plašim se da ću nekog preskočiti, a ovako će se sami prepoznati ukoliko ikad imaju prilike da pročitaju ovaj tekst.

Danas živim na skoro 700km i upoznajem ljude koji mi govore da su kao mali letovali u mom izviđačkom domu, da su se družili sa mojim tatom i njegovim drugarima… To je takav neopisiv osećaj slušati ih kako prepričavaju njihove dogodovštine…Vraćaju se slike kako je tata prepričavao te iste priče, kako smo moji drugari i ja provodili dane u tom dvorištu i na toj plaži. Letos sam kod moje Gabrijele u stanu pila kafu na terasi i uživala dok sam gledala neke nove generacije kako jurcaju i zabavljaju se, kao i mi nekada, kao i moj otac sa njegovom ekipom nekada…

***

„Uđi, nemoj da se bojiš“

„Neću poješće nas“

Stajala sam pored brata na ulazu u prirodnjački muzej gde je bio izložen veliki preparirani medved, u uspravnom položaju!

„Eto vidiš nije veći od mene, ja bi ga razvalio“

„Jeste tata, veći je“
„Da, ali nije snažniji, a i ja znam džudo“

Verovala sam mu, i osećala se sigurno kao i uvek pored njega.
Kada sam posle mnogo godina odvela svoje dete s vrata sam mu rekla: „Znaš tvoj deda je jači od ovog medveda“, a on me je samo bledo pogledao!

***

„Tata jel umeš ti tako da voziš?“

„Umem“

„ Pa zašto ne voziš tako?“

„ Zato što nisam na filmu!“
Ali ubrzo nakon toga nas je odvezao na prazan parking i pod ručnom okrenuo auto. Gledala sam zadivljeno sa strane…

***

Utrčala sam u tatin auto i pitala ga “ Šta ćemo danas da gledamo“? Bio je dan za bioskop!

Gledali smo sve filmove sa Bad Spenserom i Terens Hilom, kao naravno i Brus Li ja i Džeki Čena.

Ugledala sam čika Mirka u autu umesto tate: „Zdravo deco, poslao me vaš tata, morao je da ostane na poslu i jako mu je žao što ne može da vas vodi danas u bioskop!“

Ćutali smo i brat i ja do kuće, nisam bila razočarana zbog bioskopa koliko uplašena da li je to zaista istina! Par sati kasnije došao je kući živ i zdrav.

***

„Šta si nam doneo?“ Izvadio je banane i mandarine i stavio na sto. Nije prošao sastanak u Skoplju a da ne donese neko voće sa Bit Pazara i kikiriki za njega naravno. Mene je u tim godinama bilo teško naterati da bilo šta stavim u usta... On bi seo pored mene i krenuo da mljacka onako slatko dok gricka jabuku ili neku drugu voćku. Nije nudio, a ja tvrdoglavo nisam priznavala da bih probala. Onda bi samo na vrh noža natakao jedno parče i kao slučajno okrenuo ka meni. Uzela bih i slatko smazala. Ćutali smo tako i jeli i pravili se kao da se ništa nije desilo...kao da ništa nisam pojela. A naravno smazala sam čak i više nego on.

***

Volela sam da čitam. Sećam se da sam čitala „Orlovi rano lete“ i vrištala od smeha. Jednog dana je doneo video kasetu sa tim filmom. Zajedno smo se smejali dok smo gledali. A smejao se tako zarazno, dečije, iskreno...

***

„Ja bih da idem u diskoteku - Leb i Sol sviraju!“

„Ne može, mala si“

„Ali tata svi idu!!!“

Otišla sam i ja, a on je sat posle ponoći ušao u diskotetku. Sećam se Borisa koji je počeo da viče „Ej eno ti ga tata“ i svi su uplašeno pogledali da vide šta će da se desi? Samo sam ja bila smirena, i dan danas vidim njegovu sliku kako stoji na vratima sa kariranim kačketom i šalom i pokušava da me spazi, znala sam da neću morati da idem po mraku sama kući. Znala sam da imam nekog ko me pazi! I u narednim godinama je svaki vikend dolazio po mene dok mu u jednom trenutku nije pukao film i rekao: „Nađi nekog dečka da te prati kući“ Nije mi bilo jasno šta će mi, on je uvek tu a i jači je od svakog dečaka koga ja poznajem!

***

„Ovo je muzičar a ne onaj tvoj što u gaćama trči po sceni“ govorio mi je dok je puštao Rolling Stonse i imitirao Jaggera kako peva Angie. Da ne kažem kriveljio se. A onda je usliedio Pink Flyod i The Wall. Sećam se i dan danas kako mi nije bilo jasno šta tu vidi lepo dok ih je on po sobi imitirao pevajući na sav glas. Mislim GNR i Axl su zakon!

Svakako te noći mi je na video kaseti snimio Gunse sa MTVja, dok sam ja spavala. A ja sam veoma ubrzo shvatila o čemu mi je pričao tog dana. I dan danas kada krene Angie ja se setim njegove imitacije i krenem da se smejem.

***

„Ženo ja ne znam šta ćemo sa njom, ona ih bije! Nikada se neće udati!“ Govorio je kao zabrinuto sa pritajenim smeškom, nakon što ga je neki stric nekog dečka nazvao da mu se požali da sam ovog malog tresnula mandolinom u glavu. Pa mislim se smarao me je, a i kakav je kreten ladno se žalio ocu da sam ga tukla, trebala sam još jače da ga zveknem!

***

"Ćerko toliko si vampirasta da te ni vampiri ne vole!"

"E, a ti tata stvarno misliš da mi je grof Drakula bio neki predak?"
Samo je izvrnuo oči izašao iz sobe.

***

„Ok, daću ti aparat da se same slikate, ali moram prvo da ti pokažem par stvari“ Ništa ja njega nisam slušala, ako je oblačno uradiš ovo ako je sunčano uradiš ono. Ne znam ni sama kako ali sam uspela tog dana da izvadim pun film na njegovoj Smeni 8. Bila sam presrećna kada su me u foto radnji pohvalili, pogledala sam ga i nadala sam se da je bio ponosan na mene. Nekako to nije baš pokazivao i govorio…

***

„Ti, Draganova ćerka?!“ Nema šanse!“ „ Pa ona je jedna fina devojka, ide na ples, govori dobro engleski, odličan đak! Dragan se uvek hvali kako je ponosan!“

„A, šta ja ti ne delujem da sam takva?“ Pitala sam nekog dečka, par godina starijeg, kog sam upravo upoznala u nekom kafiću dok sam ispijala svoje pivo direktno iz flaše i pravila se da me ta izjava nije digla u nebesa. Ispostavilo se da je sin tatinog bivšeg direktora i da je i on sam krenuo nedavno da radi kod mog tate. Znala sam da postoji, ali ga nisam do tada upoznala.

***

„Gde ćemo tata sada?“
„ Da naučiš da voziš“

„Ali ja sam položila!!!“

Ništa nije rekao već nas odvezao van grada pored jezera. Izašao je iz auta, pronašao neke grane i naređao ih je na putu, a onda je povukao neki kontejner… Ništa meni nije bilo jasno šta on sada tu hoće…

„Daćeš pun gas! I kako god znaš i umeš zaustavićeš se ispred tih grana a onda to isto u rikverc i pazi da ne tresneš taj kontejner ili da izletiš u jezero“

Jaoooo kako sam ja njega mrzela te večeri. A sada svaki put kad bez problema uparkiram auto na rikverc setim se toga i slatko se nasmejem!

***

„Tataaaa vidi kako je lep onaj auto! Hoćeš jednog dana da mi ga kupiš?“ Uzbuđena sam ga pitala dok sam ga vozila po gradu u našem Fiat Uno-u. „Ajde mani se toga, gledaj gde voziš!“

Par dana kasnije spremala sam se da idem na ispit u Skoplje, mama i brat su bili na moru našim kolima. Ušao je u stan i rekao: „Ne mogu ti ga kupiti ali možeš ga dobiti na jedan dan“ i pružio mi je ključeve od nekog auta. Uzela sam ključ ali ništa mi nije bilo jasno, zbunjenim pogledom sam ga upitala "šta je to". „Izađi na terasu!“ Istrčala sam i dole spazila parkiran tamno crveni Fiat Punto. Skakala sma i grlila ga kao malo dete. Odmah sam zvala Irenu, Bojana i Bobilja, ljudi imamo auto za sutra!!! A on je u pozadini stajao gledao me i smešio se. Mogu da zamislim koliko je tog dana bio zabrinut, nije bilo mobilnih telefona u to doba, a ja sam bila jako zahvalna za taj trenutak i trudila se da mu javim kad god dohvatim neki telefon naše kretanje. Stigle smo nas dve oko 20h uveče nazad ( momci su ostali ) a on je stajao na terasi i čekao nas je. Sećam se osmeha kada sam izašla iz auta, mahuo je i ušao u unutra.

***

Prijatelj nam je pozajmio svoj auto da idem na ispit, kada je tata video kupe ispred zgrade umesto Corse koju je očekivao krenuo je i on samnom.

„Jaooo tata kako bih ja volela sada da preteknem onog lika, vidi kakav krš od auta vozi!“ Rekao je samo: „ Dobro, daj gas i približi mu se, iza ove krivine kreću tri trake ti imaš prava da pretičeš! Imaš daleko stabilniji auto od njega, ali ipak pazi samo kako ulećeš u krivinu!“ Promumlao je više za sebe "ubiće me tvoja majka" i prekrstio se.
„ A jel smem i na autoput ja da vozim?“ „Smeš i ne više od xxx!“ Onog trenutka kada sam osetila tu brzinu usporila sam. On je bio smiren ili barem je glumio da jeste. Uvek mi je dozvoljavao da isprobam neke ovakve ludosti uz njega i svojski se trudio da mi objasni zašto to ne smem da radim i šta bi bilo kad bi bilo!

***

„Znaš od onog trenutka kada sam te dobio do onog kada si mi rekla da ću postati deda i da odlaziš sve je prošlo munjevitom brzinom“

***

Ne znam koje su bile njegove prve reči upućene meni, ali poslednje su bile: „Begaj i ne vraćaj se“ i usnama mi je gricnuo ruku. Sećam se da je to radio mom detetu…verovatno i meni kad sam bila mala…

Nakon toga nije sklopio nijednu celu rečenicu…a ubrzo se skroz ugasio…

***

Volela sam da pijem kafu sa njim, da pričam da ga slušam… kada sam otišla nismo se često slušali ali najviše sam volela taj osećaj da je on uvek tu za mene! Tatuš...

***

Mogla bih da pišem ovako do besvesti… jer mi samo naviru sećanja ali ostaviću nešto da ostane i samo naša tajna...

 

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed