Lepršava.rs

Lepršava.rs

Veb sajt::

Borski Stol i Veliki Krš

Objavljeno u Putovanja

Nakon burnih 24h i "gornjačke avanture" danas je novo jutro, novi dan, novi izazovi, ista ekipa kao i juče. Ustvari mala ispravka ista ekipa kao i sinoć, obzirom da je deo ekipe bio prisiljen da nas napusti.

Budni smo negde već oko 6h, polako se jedan po jedan izvlačimo iz kreveta i tako polubučeni, rasčupani virimo iz svojih soba da vidimo ko je gde je da li je neko možda već pristavio kafu. Nakon što smo lepo doručkovali, popili kaficu i napakovali auto sedamo kod “komšija” da se malo isćaskamo.

 Meni prija ono jutarnje sunce i sa jednim uvetom slušam neke matematike oko obračuna goriva, dajem dečacima info o potrošnji mog autića i prepuštam im finalni obračun a ja nastavljam da se pečem kao gušter na tom divnom jutarnjem suncu. Zatvaram oči i osećam kako me hvata san. Noćas je bila neprespavana noć, družila sam se sa mojom drugaricom migrenom i ovo mi je baš prijalo. U tom trenutku čujem Đuliju kako kaže da do sledeće destinacije imamo oko 2h vožnje u najboljem slučaju. U tom trenutku skačem kao da me je neko polio vrelom vodom… “ali ja sam mislila da imamo samo 20tak km” gledam molećivo u oba Gorana, Borisa ...ali na žalost ne dobijam tako željenu potvrdu.

Polako krećemo na put koji traje skoro 3h i prolazimo kroz jedan predivan deo Srbije.

 

 

78425201 2523181914637988 998606014016126976 n 1

 

Predivna priroda, zlatno lišće svuda oko nas, kako je naš auto zadnji, Jadranka i Goran dižu lišće na sve strane ispred nas i mi ulećemo u pravu predivnu bajku. Na radiju gde god da okrenemo vlaška kola, i šta ćemo nego da odvalimo muziku i uživamo u komplet ambijentu koji nam taj divan kraj nudi.


 
U selima srećemo puno baka koje na leđima nose pletene nosiljke u divinim bojama. Gledajući ih vraćaju mi se uspomene kako sam odrastala uz baku koja mi je u takvoj identičnoj nosiljci,stavila moju lutku i zavezala mi je na leđima. A onda mi je ispričala kako je išla na njivu sa mojom mamom na leđima u toj nosiljci. Kad sam malo porasla volela sam da otvaram taj kredenac u prabakinoj sobi sa divnom vlaškom nošnjom. I sada se setim mirisa oraha jer je baka stavljala sušeno orahovo lišće kao preventiva za moljce. Vadila sam sve redom i kada bi me uhvatila ( a uvek jeste ) molila bih je da mi opet iz početka pokaže koja je moja nošnja, a koja je mamina, tetkina, od sestara, njena, prabakina … i tako je do besvesti odgovarala na moja pitanja. Naravno na kraju je sledila i modna revija narodnih nošnji iz Timočke Krajine u mojoj izvdebi a baka i komšinice su pile kaficu, heklale i divile se mojoj lepoti. Kada sam malo više odrasla uzela sam svoju suknjicu od belog grubog platna sa heklanim karnerčićima na rubovima i nosila sam je kao mini suknjicu po gradu. (moram da priznam da je još uvek je nosim ).

Gledam u moju ekipu, svako sa svojim mislima i osmehom na licu, drago mi je da i oni uživaju kao i ja.
Put je prepun serpentina i već dugo traje ta vožnja, Đulija se šali da će iskočiti kroz prozor da ne može više da trpi te krivine, mi joj ne damo. Zove Jovana da mu kaže neke stvari vezano za ovaj put koji je odabrao, ali na njegovu sreću nije dostupan :)

Konačno stižemo na odredište i polazimo prvo na uspon Veliki Krš.

Veliki Krš je planina na 10 km od Bora i visine je 1156mnv.

Ja nakon nekih pola sata shvatam da sam zaista preumorna, da me čeka vožnja od oko 400 km. tog dana i da je najbolje da se vratim i da odspavam malo u kolima. Jelena kreće sa mnom jer joj nad glavom stoji ispit koji sprema, pa bi da malo čitka.

 

76605020 1020247974983066 2837722615164960768 n

 

I tako nas dve krećemo nazad, usput se slikamo, ćaskamo, gledamo predivnu prirodu, svo vreme čujemo glasove naše ekipe, njima je extra zabavno ali nije ni nama loše. Stala sam da naberem malo šipka za čaj kad vidim Jelena mrtva ladna ga stavlja u usta. Ja do tog dana nisam znala da šipak može i tako da se jede!!! Naravno brže bolje smažem skoro sve što sam ubrala i tek sada u potpunosti uživam u jesenjim čarima. Kada smo stigle do auta, ja sam se izvalila na mesto suvozača i odremala dok je Jelka pozadi “budno” i “vredno” učila.

Naša vesela ekipa se ubrzo vraća i nakon veoma kratke pauze kreću na Borski Stol koji je “preko puta” a Jelena sa njima. Mene mrzi da se presvlačim pošto sam se obukla za vožnju ali me nabeđuju da krenem sa njima. Ostali odlaze, Zorica ostaje da me sačeka pošto je već bila na vrhu sa idejom da ostanemo u dom i popijemo kaficu.

    Planina Stol se nalazi na oko 16km od Bora i visine je 1156mnv. Na malo manje od  “pola puta” od početne tačke do vrha nalazi se predivan dom gde se može noćiti i malo divno jezerce. Ko voli da skija ovde postoji i ski staza i sti lift.

Ali kako smo stigle do doma i kako sam ugledala predivni Borski Stol istog trenutka su mi oči zasijale. Čujem Mlađu kako iz pozadine sa osmehom komentariše “ A Ljupka kad je videla vrh odmah je živnula i dobila snagu” I jeste bio u pravu, izvinjavam se Zorici na promeni plana a ona to prihvata bez problema. Dan je predivan, vrh nije predaleko a staza nije naporna. Zaista bih zažalila da nisam krenula gore sa njima.

Nastavljamo dalje i prolazimo pored maleckog predivnog jezera kao iz nekog filma. Svi redom bez ijedne reči stajemo u red da ga slikamo iz svih uglova.


 

77369666 531884834210312 2626417555710935040 n

 

Naš uspon nastavjamo kao i uvek sa raznim doskočicama, šalama, uspomenama, planovima ali samo da znate umemo mi i veoma ozbiljne teme da načnemo ali u toj atmosferi nisu teške. Jednostavno nekako samo “procure”.

 

78319298 432903954311254 4650614085874876416 n

 

I eto stižemo na sam vrh. Predivan pogled, sunce polako zalazi, počinje vetar i osećamo hladnoću. Oblačimo sve što imamo, slikamo se. Mi žene moramo malo i da se oklembesimo na visoke metalne stubove od metalne ploče … Jovan samo poluglasno sa maaaaleckim osmehom na kraju usana i sjajem u očima, jer mu naravno godi iako je hteo da zvuči ozbiljno izgovara: KOGA JA VODIM U PLANINU! Voli on nas a i mi njega.

 

76747503 10218903137905346 7525676334962442240 n

 

Polako silazimo dole, na žalost Goran se ne oseća najbolje ali ide i ćuti, sreća kod planinarskog doma nalećemo na neke ljude sa džipom koji ga spuštaju dole.


I konačno stižemo do auta, brzo se presvlačimo i krećemo ka Boru, dogovor je da se negde popije kafa, da se sumiraju utisci i da se opraštamo. Ta tačka je bila benzinska pumpa gde smo se lepo svi pozdravili i svako je nastavio svojim tempom i putem. Mi pravac za BG gde ostavljamo Gorana i Jelu a nas dve naravno na prvo mesto gde može da se jede. Ovaj put je to pekara San u Banatskom Karlovcu  koja radi 24h ali ima i roštilja, kolača, kafe…

Ostaje nam još 25 km do trenutka kada ćemo ugledati svetla grada pod Kulom. Đulija iako je umorna trudi se da bude uz mene i veliko joj hvala. Nemamo više snage za pevanje ali prozborimo po koju.

I negde oko 23h končano vidimo ta svetla našeg lepog malog grada.

 

Opširnije...

Via Ferata Gornjak

Objavljeno u Putovanja

E, kao i svaki put naravno da nisam održala svoju reč, da je ovo zadnji put i da neću više i šta mi je to trebalo,  i tako sam i završila na ferati na Gornjaku.  Dogovor je da ovo bude jedna prijateljska akcija gde su se sjatili svi dragi prijatelji sa svih strana. Iz Vršca krećemo Đulija i ja, Mladenki par dana ranije pristižu gosti i naravno ne može da krene sa nama jer nije prošlo 3 dana pa da im kaže da je "gosta dosta" Nadam se da gosti neće pogrešno shvatiti ukoliko ovo pročitaju ali zaista nam je nedostajala, pogotovo meni a ja umem da budem ponekad tako sebična kada su mi dragi prijatelji u pitanju.

Svakako Đulija i ja krećemo negde oko 06h, pakujemo tortu, slaniše (dan ranije je njoj i Jeleni bio rođendan), usput stajemo kod Janjija po kiflice i polako stižemo u dogovoreno vreme da pokupimo Jelenu i Gorana. Ispostavili se da je Jelena moja draga kolegenica za koju sam 12 godina znala samo putem mejlova i priča... i eto došao je trenutak da se uživo na ovakav lep način upoznamo.

74570970 10218899201086928 7920224911379922944 n

Ostak ekipe iz BGa, Bosne i Kikinde, i još kojeg dela Vojvodine se usput isto kupe i zborno mesto nam je jedna kafanica kod Požarevca.  Ona prava, prava.... samo još Jare i Paja da ulete sa neke strane pa da budemo komplet kao i "komplet kafa" koju smo dobili. To je ako nista znali, domaća kafa, ratluk i čaša kisele vode. 
E kad smo se lepo skupili, isćaskali palimo pravac u smeštaj gde pristižu i Kikinđani. Smeštamo se onako na brzinu, da ne kažem samo izbacujemo stvari iz gepeka, ostaje oprema i pravac ferata!

Via Ferrata Gornjak je puštena u Maju 2019. Dužina postavljene sajle je 400m sa visinskom razlikom od oko 330. Postoje 12 sekcija, izlaz postoji svuda osim na 4 i 12. Zadnja je označena kao D, a ostale kao B i C. 

Što se mene lično tiče, jedna lepa feratica (kako bi veliki vođa i bosanci rekli ja sam ti sada iskusna feratašica, i mogu da solim pamet), ne tako zahtevna kao one u Rumuniji iako su one bile označene kao B i C, mislim da su bile zahtevnije. Na šta bih ovde skrenula pažnju je da se stene fino rone i da ukoliko duva jak vetar može biti zeznuto. Mene je u jednom trenutku fino prodrmao. Naravno tu su se na komentare da mi je džaba pojas jer ću da propadnem kroz nejga nadovezali i komentari da moram i kamenje u džepovima da nosim :)  Takođe u sezoni pazite se poskoka.

Ferata nema nogostupa ali ima dosta prirodnih hvatova što se meni lično veoma dopalo i dalo mi neke nove ideje...ali ćutim, barem za sada! :) Ferrata Gornjak

Nakon nameštanja, već standarnog zatezanja i natezanja, selfiranja, pa dok Lorens Sofija odabere koje će naočare danas da nosi polako krećemo gore. Raspored je namenski napravljen tako da Zorica i Đulija paze početnike dole među kojima je i Jelena, a Tanja, Boris, Goran i Joca jurcaju gore da bi što pre pripremili rođendansko iznenađenje.

Uspon ide dosta glatko, krećemo se polako, ne žurimo, slikamo se. Ja jedno 2-3 puta pitam Jocu čisto motivacije radi: "A jel ćemo stvarno posle dole na pastrmku?"  "Hoćemo!" "Jao, hoćemo!"

Kao i uvek iskusniji pomažnu novima, šalimo se, kada je bezbedno poziramo i malo ćaskamo dok odmaramo i telo, a i dušu pogledom na predivnu prirodu ispred nas. Ovaj ispod nas! :)

Via Ferrata Gornjak

Kad smo kod slikanja Goran staje sa strane da nas sve redom slika na malo ozbilnijem delu ferate i onako filmski mu stena ostane u ruci. Ali sve se na kraju dobro završilo, ipak za dobar kadar se i duša i srce i telo daju. Ne znam kako ostali ali ja sam zadovoljna sa svojim slikama, vredelo je. Ne mogu a da ne spomenem da me je cela ta situacija podsetila na jednu sliku koja je kružila po fotografskim forumima i grupama gde jedna mala devojčica čuči ispred aligatora, maltene mu se u usta nije nabila ... ali dobar kadar je dobar kadar!

Via Ferrata Gornjak
 Stižemo na vrh, čestitamo jedni drugima, ćaskamo se i slikamo dok Kikinđani brzo pripremaju transparent "srećan rođendan", vade šampanjac i čaše, zvučnik sa muzikom. Sve je na vreme u sekund natempirano. Molimo neke totalno zbunjene momke koji su nas pitali da krenu sa nama da usnime taj trenutak kada Đulija i Jelena prilaze vrhu i naravno sve nas koji smo sa transparentima, balonima, perikama... ma jedno divno pozitivno ludilo.

75446545 10218899210367160 3264274826855972864 n74602912 10218899210647167 4001141500879568896 n74895985 10218899213007226 4703568386934702080 n

I iznenađenje uspeva! Devojke su oduševljene!

74287080 10218899212047202 4529038387952222208 n

74476590 10215359100196045 8334033448297562112 n

Nakon jedne dobre žurke na vrhu krećemo tako veseli i šareni polako dole. Prolazimo pored neke ruševine od crkvice i odlučujemo da nastavimo pravo. Stene su nezgodne, u nekim trenucima čak i nezgodnije nego ferata. Ja sam uspela da izgubim kontrolu na jednoj sajli i da se malo okliznem i oderem kolena, sreća nije bilo visoko a Tanja i Goran su odmah dotrčali da pomognu, a ja  tresem prašinu sa kolena, stiskam zube i cedim kroz osmeh, ma nije mi ništa, da mi kosa nije vezana bila čak bi zamahnula onako demonstrativno kosom, kao "Jaooo pa šta vam je, nije mi ništa!". A vala bila su odrana i krvava kolena, nije da nisu :)

74604690 10218899217567340 5781119821156450304 n

U jednom trenutku kada konačno "izađemo na ravno" čujemo razdragane poznate glasove iz Bosne, Aco i Uroš glasno komentarišu: "Jao glupi Bosanci ponovo promašili put" Naravno veoma brzo shvatamo ko je tu bio glup, ljudi su lepo otišli do ruševina i odatle je bila lepa široka markirana stazica za dole. Al koze moraju da se veraju, pa to ti je.

Ulećemo tako mokri i premrznuti od vetra u restoran, a tamo peć gori, milina... Konačno posle nekih pola sata dobijam svoju pastrmku, jedem i ćutim kao malo dete. Uživam u trenutku. 
Ako ste mislili da je tu kraj dana, ne, ne, ne NE! Idemo u smeštaj, bacamo opremu, uzimamo kupaće gaće i pravac Banja Ždrelo da se malo relaksiramo. Ja kao i obično malo gunđam ne volim te banje, ali opet odem na kraju i uživam. Kao što sam i sada.  

I kraj dana? Nikako!
 Pa žurka tek počinje, gazda nam je ugrejao jednu zajedničku prostoriju, postavio sto, Boris kao glavni DJ vadi zvučnik, i kreće prava žurka! Počinju i on i Goran da pevaju, milina je slušati. Vršački pelinkovac i vinarije VINIK se okreće na stolu, duvamo svećice, i nekako spontano kreće dodavanje sa balonima. Pa pokušajte da zamislite 14 odraslih ljudi kako djuska, peva i dobacuje se sa desetak balona uz pokušaj da nijedan ne padne na zemlju. Blago rečeno LUDILO!

75210311 10215359102796110 3008357035860295680 n

 Veoma nam je žao što Bosanci i Severno Banaćani ( valjda se tako kaže, ako ne oprostiće mi ) su morali zbog posla da se vrate odmah posle ferate. Ali napravićemo mi neku reprizu za njih sigurno, jer čeka nas još dosta druženja!

 

Opširnije...

Nacionalni park Apuseni i PRVI put na Ferati

Objavljeno u Putovanja

Jedan od mojih omiljenih blogova koje pratim je hereihike.com gde pronalazim dosta korisnih informacija koje sa celim svetom nesebično deli ovaj par. I tako listajući njihov blogić i uživajući u opisima i slikama primetim nama blisku destinaciju gde ima svega i svačega a niko od naših ne vodi. Nacionalni park Apuseni u Rumuniji.

Park prirode Apuseni (Parcul Natural Apuseni) je poznat kao raj pećina. U pećinama ovog parka koje ima preko 400 pronađeni su tragovi praistorijskog čoveka, kao i fosili životinja koje su živele u ledeno doba pronađene su u nekoliko pećina, zajedno sa retkom populacijom šišmiša. Viši grebeni parka prekriveni su smrekom, dok na nižim nivoima šumom dominira planinska bukva.

Apusenske planine pripadaju Zapadnim Karpatima. Njihovo ime znači planine gde zalazi sunce.  Apusenski park prirode se nalazi na teritoriji od 75.784 ha. Njega pored Apusenskih planina delimično čine i Bihorske i Vlădeasa planine. Najviši vrh je Bihor sa svojim 1849mnv.

I onog dana kada je Jovan objavio svoj plan za iduću godinu gde se pored Visokih Tatri ( zbog kojih sam prvenstveno otvorila njegov plan) iskočili i Apuseni naš razgovor je izgledao ovako: "Piši me za Tatre i Apusene!" "Ali Ljupka Apuseni su krajem Oktobra imamo vremena!" "Nemamo, upiši me!" Obzirom da je bilo skoro godinu dana kasnije nije mi bilo svejedno baš sam se sa svim dešavanjima ove godine oko mene zabrinula da će se i ti Apuseni nešto izjaloviti.

***
7 meseci kasnije sedimo mi tako u Slovačkoj, naravno grickamo nešto u kuhinjici i pričamo o daljim planovima. Ja pitam Jovana šta je sa Apusenima, on kaže kad se vratimo dogovorićemo se. I u tom trenutku pita mene Goran "a ti voliš ferate?" (ili tako nešto slično) uz komentar kako su bili tamo, kako je extra, nije baš lako ali vredi. I ja tu nekako diplomatski izbegnem odgovor, otvorim program na telefonu VIA FERRATA  x 4 B,C,D kategorije. Google koliko kategorija ima ukupno!? KHM!!!
E moja ti, od svega što ti je potrebno za feratu: oprema, obuka i volja za feratom, ti imaš volju samo za Apusenima ... znači nijedan uslov ne ispunjavaš!

Via ferata je italijanski naziv za obezbeđenu planinsku stazu kroz teško pristupačne stenovite terene. Via ferata u prevodu znači — gvozdeni put. Sastoji se najčešće od metalnih nogostubaca, čeličnih sajli koje se pružaju uzduž puta, gvozdenih klinova i lestvica pričvršćenih za stenu. Ferata može biti horizontalna, vertikalna i sve između toga, a može se koristiti kako za uspon, tako i za silazak.
Za korišćenje via ferate neophodna je fizička i psihička pripremljenost učesnika. Za ocenjivanje tehničke težine uspona postoji više skala na međunarodnom nivou.

Nakon što sam se lepo fino posvađala sama sa sobom udahnem duboko i priznam Jovanu: "Ja nikad nisam bila na ferati, nemam pojma ni šta mi treba od opreme, ali molim te vodi me, biću poslušna, probaću samo ovu prvu i ako mi to ne ide ćutaću i neću kukati da me vodite dalje sa vama!" Ne znam kako, poverova mi čovek! Pri povratku ka Srbiji stali smo u Dechatlon-u u Budimpešti (eto sada mogu da kažem da sam bila i u Budimpešti, to što ništa videla nisam nije bitno, ali pare potrošila jesam! ) i kupili sve što mi je potrebno od opreme.
Kada smo se vratili kući ozbiljno sam pogledala par video snimaka na YT-u i pročitala tekstove gde mi je u glavi ostalo samo urezano "fokusirano i smireno" ( kad bi mene neko opisivao koristio bi isto te reči samo u malo izmenjene... neFOKUSIRANA, neSMIRENA).

I došao je i taj dan, smišljamo se kako ćemo i šta ćemo ( inače u međuvremenu sam se prijavila i za feratu na Gornjaku, pa nek ide život nisam valjda dzaba dala tolke pare za opremu! ) i odlučujemo da Đulija i ja krenemo kolima do Zrenjanina i tamo nas ostatak ekipe pokupi autobusem.

Tu upoznajemo Željka i kao da smo drugari koji se nisu godinima videli sedamo u prvi restoran, piće, klopa i prepričavanje dogodovština! Veoma brzo pristiže i ekipa, vesela i orna novih avantura. Tu su neki novi ljudi a i neki veoma poznati. Nastavljamo do Kikinde da pokupimo još par nasmejanih lica i spremni smo za novu avanturu! U ranim jutarnjim satima pristižemo u Oradeu.

Oradea je predivan grad lociran na severo-zapadu Rumunije. Grad je poznat kao jedan od najpoželjnih za život u Rumuniji što zbog lokacije, što zbog razvijene ekonomije, a ako mene pitate i zbog izgleda. Arhitektura je predivna kombinacija Komunističke ere, Noveu Art-a i Barkonih građa. Ova nesvakidašnja kombinacija je u ovom gradiću tako lepo ukomponovana da jednostavno ne znate na koju stranu da se okrenete i da slikate. Obzirom da smo tamo bili u ranim jutarnjim satima i nismo imali puno vremena izjurili smo po trgu i seli u prvi kafić koji je bio otvoren. A tamo, ne znaš da li lepša kafa, lokal ili toalet. Da,da... čak su se i dečaci oduševili! :)

Nastavljamo naš put do prve ferate koja je označena kao lakša B kategorija. Meni to iskreno u tom trenutku ne znači ništa. Montiram opremu, dobro ne montiram je...petljam se sa njom u rukama i ne znam šta čemu služi ali odmah uskaču Zorica, Đulija, Joca, Šole... i ne znam ko još više. I za veoma kratko vrema ja sam pritegnuta, nategnuta, zategnuta... ma ne mogu da dišem. I u narednim danima to moje zatezanje i natezanje postaje glavni razlog za šalu pred sam polazak na feratu. Neka su oni meni svi srećni i nasmejani a ja samo da sam bezbedna. Šole ukratko daje osnovne informacije o pravilima ferate i korišćenju opreme, Jovan se nadovezuje sa opisom današnjih ferata i nakon toga prave raspored ko će koga da pazi.
I naša vesela ekipica skupljena sa svih strana - poseban pozdrav za Bosance koji su nam uveliko i na stazi i u smeštaju ulepšavali avanturu svojom pozitivnom energijom, i razno raznim doskočicama.
A kako je izgledalo ovo putešestvije iz njihovog ugla možete pročitati ovde. Verujte mi lepo ćete se zabaviti dok budete čitali i ovaj a i ostale tekstove o njihovim putešestvijima.

Prva ferata ili "Mocanita" je po rečima našeg velikog vođe Jovana relativno laka i idealna za početnike. Povratak je grebenski via normale. 

Uf... došao je taj trenutak, Šole kaže moje devojke za mnom! I nas tri poslušno krećemo. Ipak je to profesor i u pravom životu a i ovde! Polako ulazimo u štos, ali čim se malo opustimo zbrljamo nešto, a na ferati opuštanje i zbrljavanje nisu poželjne komponente tako da nas naš učitelj budno prati i smireno upozorava, skreće pažnju na greške i deli savete. Pokušavale Ana i ja da ga zamantamo, podmitimo...ali nije se dao! Tu je negde i Zorica koja je veliki ljubitelj ferata i nesebično je sa svima nama delila svoje iskustvo i prenosila ljubav. Ovom prilikom hvala i njoj i Šoletu (naravno i svima) koji su najviše bili uz mene ovih nekoliko dana i učinili mi da mi ova nova avantura bude za pamćenje u veoma pozitivnom smislu.

Nakon silaska, odmaramo se kratko i prelazimo na drugu feratu ocene C. Via ferrata Zmajeva kuća / “Casa Zmeului” (C)" Ferata je kratka, ali prilično teška i puna previsa i na nju će ići samo iskusniji planinari." Tako je napisao Jovan u programu. Pita me "ideš?"  a ja neočekivano i za samu sebe kažem ko iz topa "Idem"! A Šole dobacuje ma one su extra ko rođene, mogu da idu!

I iskreno jeste bilo daleko izazovnije što zbog same ferate, što zbog umora, ali adrenalin, predivna priroda, ta vesela i smirena ekipa su odradili svoje i držali me u punoj snazi. Dok sam uživala u nesvakidašnjem pogledu, onako nakačena na sajlu tresući se kao malo mače na drvetu prošla mi je jedna misao kroz glavu:

"Kako sam ja jedna srećna osoba, pa ovakav lep osećaj ne može i nema prilike svako da doživi."

"Ferataški dan" smo naravno završili u obližnoj kafani gde smo silom prilika morali da ostanemo nekoliko sati jer vozač autobusa zbog pravila je bio primoran da napravi dužu pauzu. Nama to naravno nije palo teško. Ludo smo se zabavljali uz prepričavanje današnjih a i nekih starijih dogodovština. Sada se malo bolje poznajemo, ma šta malo, prošli smo sito i rešeto tako da smo prilično opušteni.

Nakon još par sati vožnje negde pre ponoći stižemo u naš smeštaj u mestu Cluj. Iako vidno umorni ipak pronalazimo snage i volje da još malo se družimo i upoznajemo. Podeljeni smo u dve kuće, ja sam sa Bosancima, Slovenkama, Đulijom, Mlađom, Zoricom i još par divnih ljudi.

Nekako ne znam ni ja sama kako uspela sam da zaturim veliki ranac, a vozač je otišao u svoj smeštaj koji nije baš blizu parkinga gde je ostavio autobus. Sreća moja što imam naviku da u malom rancu nosim komplet presvlaku, terapiju i četkicu za zube.  Bosanci su se odmah dali u lečenju moje tuge sa dobrom hranom, probaj ovo, probaj ono, Šole vadi čvarke, Zorica supu... razmišljam se pa lepo je kad te ovako maze i paze svi. I tu nije kraj Mlađa otkriva mašinu za pranje i sušenje veša, ubacujem odmah stvari da ako u slučaju ne pronađemo moj ranac ujutru imam šta da obučem od opreme. Kako ne bi mašina bila prazna pitam ostale da li hoće još neko nešto da ubaci i lepo se operemo i osušimo. Dok vadim veš iz sušionice čujem Acu kako komentariše "Kako ću ženi na oči ovako opran i mirišljav" i tu svi prsnemo u smeh, bez razlike što je oko 5h ujutru a legli smo ko u 2h ko u 3h.

Ujutru stiže vozač, pokupio ostatak ekipe, moj ranac je tu i svi srećni i pospavani nastavljamo dalje na treću feratu označenu kao C kategorija.

Sa vrha ove ferate pruža se lep pogled na okolinu. Povratak je grebenski, normalnom stazom. Ali a vi se vratili pre toga prolazimo nesvakidašnje predele kojima poseban šmek daje to što ih posmatramo iz posebnog ugla. Staza kreće kroz predivan kanjon reke Hășdate. Dok prolazimo gledamo predivne visoke litice i neke tačkice koje se kreću. Kada sam malo bolje pogledala shvatila sam da je ovaj deo pun alpinista. Pa kako i ne bi bio. Posebne atrakcije na ovoj ferati su pećina na početku ferate, ostaci starog utvrđenja na stenama i viseći most na završnom delu ferate.
Staza prolazi kroz atraktivni veliki prerast-pećinu sa visokim svodom, a zatim se posle tog dela "izvlači" na grebenski deo stene.  Samo ime vam dovoljno govori o tome kako smo se osećali dok smo prolazili kroz taj svod. Kao da smo na korak od neba. A kada sam pogledala dole, vala i nije da nismo bili!

Krećemo srećni ka Klužu sa mnogo planova da prvo jedemo pa idemo u grad, pa na picu... završismo u Lidl i u naš dnevni boravak koji je bio ogroman i gde smo uživali u svakom trenutku. Grad nismo obišli ali to ne znači da ne možemo nešto kratko da napišemo o njemu. Kluž je bio istorijska prestolnica Transilvanije, a današnji Cluj-Napoca je administrativni centar okruga Kluž, i treći po veličini grad u zemlji. Među brojnim istorijskim spomenicima ističe se rodna kuća ugarskog kralja Matije Korvina (1458. - 1490.), Zatim katolička katedrala sv. Mihaela (1321. - 1444), jedna od najvećih gotičkih crkava u Rumuniji i palata Bánffy podignuta u periodu 1773. - 1785., u kojoj se danas nalazi muzej umetnosti.

I došao je i taj zadnji dan, tako brzo... svi smo budni i kao zombiji se krećemo već u 04h. Nakon vožnje od oko 3h stižemo do mesta  Băița odnosno do početne tačke ferate. Izlazimo iz autobusa, počinje nameštanje i zatezanje i natezanje, vozač gleda u stenu iznad shvata gde smo krenuli i komentariše "kako ste vi ludi". Znamo da on nas voli i da je to rekao u pozitivnom smislu.

Via Ferrata Crne stene / “Pietrele Negre”  je označena kao B kategorija, mada pred sam kraj ima nekih C elemenata. Meni je iskreno to bio najizazovniji deo od svih ovih ferata (ako ne računamo onaj kada me je Šole namamio čokoladicom da se konačno nakanim i izvučem gore). Silazak sa ferate je via normale ali po prilično nezgodnom terenu (trava i krupni sipar).

I eto prođe i to, na vrhu se svi skupljamo slikamo, čestitamo jedni drugima, presrećni smo, još jedno novo iskustvo, još jedna avantura, još novih i divnih ljudi koji su postali deo mog života.

Krećemo polako ka Srbiji, nemamo vremena za Arad jer moraju Daca i Šole da stignu na buseve, čeka njih još dugačak put, slovenke i bosanci voze dalje. Ostavljamo prvo Kikinđane, pa polako stižemo do Zrenjanina gde ja već cupkam i virim da li mi je auto na parkingu. Ah tu je moja lepa bubica, ništa joj ne fali! Pozdravljamo se, grlimo, ljubimo sa ostalima, Bosanici budno prate da li ću i po 5x da tresnem glavu u vrata od gepeka i samim tim zaradim titulu "ultra Bosanka", ali nisam bila te "sreće" prolazim bez dodatne modirce ;)

I tako... nas dve nastavljamo još nekih sat i po do Vršca.

Obzirom da ja nisam mogla nikako da se odlučim da izdvojim desetak slika, pogledajte galeriju u nastavku ili posetite moju stranicu na FB

 

 

 

 

 

 

 

Opširnije...

Tornička Bobija Ljubovija

Objavljeno u Putovanja

Početak nedelje a već me drma ono naše “kuda za vikend”....
Gledam prognozu, Carku razvaljuje, Neca je u fazonu idemo… 
… ali obećala sam se i na drugu stranu.
Zovem Đuliju i pitam, onako blago gurajući vodu na moju vodenicu, “gde bi da idemo, na Carku ili na Bobiju”  Uz blagu sugestiju da je Carku na preko 2000, Bobija na samo 1272 m. sa stazičicom od oko 10km i putem tamo-amo od celih 8-10h. 
Naravno džaba ja guram vodu, kad ona potopi sve ko cunami očas posla - “Bobija!, nisam nikad bila!”
A nisam ni ja. Zove me Đorđe i usput mi objasni da su se oni već dogovorili, i da idemo na Bobiju bez spavanja - akcija u pravom smislu reči u jednom danu.
 
Dogovor pada da krenemo u 05h. Đorđe me već čeka ispred zgrade desetak minuta ranije. Ja silazim sa rancem i kafom u ruci po mraku pitajući se kao i uvek šta mi je to trebalo. Šta će meni u životu ta neka tamo negde Bobija, ali u toku dana saznajem da mi je baš trebala…
Nameštam GPS i krećemo u akciju, kupimo Jana i Đuliju i kreće vesela atmosfera kao da je 5 popodne. Naravno prvo stanemo nakon 20tak minuta vožnje da jedemo u Banatskom Karlovcu, kada nam pada na pamet da je možda bilo pametnije da stanemo kod Janjija u Banatskom Novom Selu… a što ne bi smo i tamo, da barem uzmemo te njihove kiflice za grickanje usput.

 

72854808 965040743863471 3223307758044446720 n

 

Beograd prolazimo ne tako brzo kako sam se nadala i za nekih 4h stižemo do donje ( a možda je bila i gornja stvarno se sada ne sećam) Ljubodžije… Pazite NIJE Ljubovija, to ide tek kada se prođu one prve dve koje sam spomenula. Stajemo da nazovemo ostatak druge ekipe koja je krenula još sinoć i noćila tamo (Velizar, Ivana, Bane i Milica), signal je očajan uspevamo nekako da se sporazumemo nakon zilion prekida i premeštanja. Dok ih čekamo očajnički gledamo maglu koja se spustila i glasno komentarišemo, ma daj nije prvi put da krenemo po ovakvom vremenu i da se nebo otvori i počasti nas predivnim pogledom.

74226575 3023918804345322 5280190501159436288 n

Nakon kratke pauzice krećemo na dogovoreno mesto koje je par kilometara ispred, ali zahvaljujući “dobroj komunikaciji” nismo se razumeli. Tamo je već poprilična gužva, autobusi, deca, auta… Ivana kaže idi za onim džipom naš je. I krenem ja za džipom, i sve bi bilo super samo da džip zna da “ja nisam džip” i da tim putem moj autić ne može brže. Nakon pola sata ako ne i više stižemo do planinarskog doma.  Dok čekamo da stignu ostali idemo da posetimo malu drvenu crkvicu gde su baš danas postavljali crkveno zvono i radi te prilike pripremili veliku količinu piva i prasetine (valjda to tako treba, ko sam ja da se bunim, kad se u to ne razumem :)) Dok se vratili pristigle su polako i ostale ekipe, tu su i Smederevci koje nekako uvek svuda sretnemo (da ne bude da smo mi najveće skitare). Javljamo se našima da ćemo mi ipak da ubrzamo jer ako krenemo sa ostalima dosta ćemo se usporiti a čeka nas dobar put i nazad te nam se sada već svaki sat dragocen.

 

2019Bobija 26

 

U početku smo mislili da smo se izgubili i nismo bili sigurni koliko je to odvajanje bilo pametno, ali veoma brzo se pojavljuju predivni vidikovci, stazice prepune zlatnog lišća. Da, da, magla se digla (ili spustila skroz dole, nebitno, bitno je da nije tu sa nama), šetamo se predelima kao iz neke bajke, uživamo u svakom trenutku, slikamo se gde god stignemo. Usput srećemo jednog momka na bajsu koji je ispostavilo se jedan od domaćina i kupimo ga sa nama da zajedno osvojimo vrh i usput da tamo i naravno nešto pojedemo. On nas sprovodi do još jednog predivnog vidikovca gde pristužu sa druge strane i dečica. A međunjima i naši. Dogovaramo se da ih sačekamo u domu i da nastavimo zajedno do kanjona Tribuće.

 

2019Bobija 42

 

Mi nakon nekih sat vremena stižemo nazad i veseli i daleko poznati domaćin Pera nas dočekuje sa kaficom i pivom ( ja kao savesni vozač ga nisam ni pomirisala ). Đulija i ja ostavljamo naše momke da se druže sa čiča Perom i sedamo na klupici sa predivnom pogledom. Ne znam koliko dugo smo tamo sedele, slikale se, premeštale, nameštale, ćaskale pa čak i ćutale i uživale u pogledu ( da, da nas sve smo ćutale i ništa nismo jele ), ali koliko god da je to trajalo nije bilo dovoljno.

Jan i Đorđe dolaze do nas i kada se bolje preračunamo shvatimo da nema svrhe čekati naše pa ići do kanjona kad nas u najboljem slučaju čeka još 4h vožnje do kuće. Pakujemo se i pozdravljamo sa domaćinima, obećavamo da ćemo barem kafu doneti obzirom da nisu hteli ništa da nam naplate, a oni nam kao iz topa odgovaraju: “kafa može, ali kada mi dođemo u Vršac” Dobro ste nam došli, čekamo vas!

2019Bobija 61

 

        Nastavljamo sami u potragu za kanjonom, nemamo signala, gps ne radi…. A i da radi nismo sigurni šta da tražimo. Stižemo do sela i nakon dobrih 10 minuta objašnjavanja sa jednom divnom bakom, jedan još divniji deka silazi sa traktora i krene narednih 10 minuta da nam objašnjava kako da stignemo….ali ja ne znam da li je mene sunce puklo ili mi se čini da nas on vodi na sasvim treću stranu. Znači baba levo, znak pravo, deda desno… hmmm. Ajmo mi gde je znak. Nismo daleko stigli put je bio sve uzaniji i rupičastiji…. A šta sam i očekivala kada mi je lik sa džipom rekao da je prolazan. Ajmo mi lepo fino nazad. Taman sedamo u auto zove Ivana. Zahvaljujemo se na predivnom danu i objašnjavamo da zaista ne možemo da ih čekamo i da idemo na kaficu. Žao mi je, razumem je želi da vidimo sve lepote njenog kraja, a mi umesto da lepo prihvatimo ponudu i da prespavamo u divnom smeštaju koji su nam pronašli mi palimo nazad kući. Ipak smo je poslušali da se vratimo nekim drugim putem i da usput posetimo Mačkov Kamen.

 

Mačkov kamen na planini Jagodinji poprište je najkrvavije i najtragičnije bitke Velikog rata. Procenju je se da je na platou Mačkov kamen od 16-21.septembra je oko 11490 srpskih vojnika izbačeno iz stroja - mrtvi, ranjeni ili nestali. Smatra se da su Aystrougari trpeli dvostruko veće gubitke. 

Spomen Kosturnica na Mačkovom kamenu završena je 1931.godine a Spomen crkva Vaznesenja Gospodnjeg u Krupnju podignuta 1932. god. Na oba mesta se nalaze mošti boraca. 

 

2019Bobija 64

 

Mogu samo da vam kažem da dok sam ovo gore navedeno čitala nešto se unutar kosturnice pomerilo, ja nisam htela da saznam šta je to bilo i uživotu tako daleko nisam odskočila i što brže pobegla do auta.

Nakon šetnje do vidikovca gde nam Đorđe i Jan objašnjavaju kako se pravi selfi i nakon uspešne obuke bez stradalih konačno krećemo ka Vršcu.

 

75339558 425198668166850 8053869493174140928 n

 

Negde u Šapcu ja osećam veliki umor, zaustavljam se na benziskoj stanici i odjednom krećem da osećam veliku mučninu, tako da Đorđe preuzima volan i bezbedno nas vozi do kuće.

Nakon 10h sati provedenih u autu i deset kilometara na stazi mi ipak jednoglasno donosimo odluku da je vredelo!

Još jedna avantura je gotova.

 

Bobija je planina u Zapadnoj Srbiji u predelu pod nazivom Azbukovica, nalazi se između desne obale Drine, Sokolskih planina, Jablanika, Medvednika i kanjona Trešnjice. 

Lepotu ove planine čine mnogobrojni vidikovci i kanjoni reka Trešnjica, Tribuće i Ljuboviđe.

Ostatak slikica možete pogledati u galeriji slika na mojoj FB stranici Leprsava.rs

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed