Kao i obično za ovu akciju sam se prijavila još pre nekoliko meseci, i kao i obično mnoge stvari su se u međuvremenu promenile.
Inicijalna ideja nam je bila da prespavamo u Sarajevu, sutradan Via Ferrata Vulin Potok, Blagaj i nakon toga pravac Hrvatska Via Ferrata Omiš, Via Ferrata Veliko točilo... more, kupanjac, divno vreme, sunce...plaža, mi na steni gledamo u more i uživamo u pogledu...a popodne se kupamo u moru, jedemo morske plodove... ma san snova... "Ma važi!" reče Korona i dan pre polaska javljaju hrvatski mediji da je ulazak moguć samo uz 14to dnevni karantin. Super bi to bilo da svi imamo remote poslove i da nam omoguće karantin u nekom planinarskom domu sa WIFI-jem, ali ništa od toga, tako da naš vodič Jovan kao i uvek u najkraćem roku prelazi na plan B. Iz Sarajeva nastavljamo na Blagaj po planiranom, spavamo u Mostaru i sutradan idemo na Tjentište gde noćimo i ujutru penjemo Maglić.
Odustajanje? Ma nema šanse, svi smo željni planine i novih avantura sa dobro poznatim prijateljima. Samo vadimo kupaći iz ranca i dodajemo koji dukser jer ipak je to Maglić koji ume da bude dosta nepredvidljiv.
U četvrtak kao po dogovoru krećemo tačno u 14h iz Vršca, dobro poznata ekipa, Manja, Đuli, ja i Dejan nas vozi. Kreće šala, podsećanja i neki planovi kad eto nevolje na putu. Više od sat vremena stojimo i čekamo da nas puste da prođemo zbog udesa koji se dogodio 20tak km od Pančeva. Ostatak ekipe se skupio sa svih strana u BG, Neša i Laza iz Kikinde, Andrea iz Sente, Željko iz Zrenjanina, Svetozar iz B. Palanke, Jovan iz N.Sada i Jadranka, Vlada i Bojana iz BGa, dok nas Sandra čeka u Pančevu.
Konačno stižemo na dogovoreno mesto, pozdravljamo se, osmeh i pozitivna energija su tu, zaboravljamo neprijatno iskustvo koje smo doživeli. Ubrzo stižemo na granični prelaz gde nam naš službenik ozbiljno (barem je tako delovao zbog maske) kaže: " Ne znam koliko ste upoznati sa novouvedenim merama, kada se budete vratili u zemlju morate u karantin 5 nedelja!" Istog trenutka čujem Jadranku i Manju kako viču: "Obustavljaj moram na posao!" A ja brže bolje vadim telefon i guglam vesti! Carinik počinje da se smeje i kaže: "Šalio sam se, srećan put!"
Negde pre ponoći pristižemo u Sarajevo. Pokušavam kroz prozor da vidim delić Sarajeva i tugaljivo kažem da mi je jako žao što neću imati prilike da ga vidim jer u 09h je polazak na stazu. Na to Neša kaže "budite u 6:30h ispred smeštaja i vodim vas u obilazak". Neko bi verovatno sada rekao da nismo normalni, jer smo prethodnog dana radili, putovali pola noći, legli u sitne sate... ali to je jedinstvena prilika. Od malena slušam o tom Sarajevu, već sam mislila da neću imati prilike da ga vidim. Ali ne da sam imala prilke da ga vidim, već i da ga doživim kakvo je nekada bilo. Neša se uz Manjinu pomoć zaista potrudio da nam u tom kratkom roku dočara sve čari ovog lepog grada. Prošetali smo pored Miljacke, na Baščaršiji smo uradili sve što je trebalo, popili vodu na česmi, kafu sa ratlukom popili u jednom od najstarijih lokala, za koje mi je Neša objasnio da je ranije bio svratište za putnike. Dole su bile štale a gore sobe, sada je dole veliki kafić, restoran i prodavnica tepiha i lampi, a gore su neke kancelarije. I naravno nismo zaboravili ćevape kod Mrkve!
Inače dok ovo pišem na YT kreću Frajle i pesma Sarajevo

Tamo gde je ljubav,
Tamo ćeš me naći,
Kad do tebe svratim,
Kao da se kući vratim

Dolaskom Turaka 1435. i padom utvrde Hodidjed, na obalama Miljacke nastaje grad Sarajevo. Osnivačem Sarajeva smatra se Isa-beg Ishaković, koji je 1462. izdao naredbu o formiranju grada, sagradio prvu džamiju, dvor, most i nekoliko javnih ustanova. 1507. grad se prvi put pominje svojim današnjim imenom (ime od Saraj-ovasi, „polje oko dvora"). Intenzivni razvoj zanatstva i trgovine brzo su od Sarajeva stvorili bogat grad, raskrsnicu religija i kultura, trgovačkih puteva i putnika. U 16. vijeku to je bio jedan od najbogatijih gradova u ovom dijelu Evrope, kada su izgrađene i neke kapitalne građevine koje i danas predstavljaju bisere arhitekture i civilizacije tog doba. Tada je u Sarajevu, kao zadužbina vezira Gazi Husrev-bega otvorena i Visoka škola Kuršumli-medresa, koja je podsjećala na univerzitete u drugim velikim gradovima Evrope. 1531. izgrađena Gazihusrev-begova džamija najpoznatija je građevina starog Sarajeva i jedan od najvećih sakralnih spomenika islamske arhitekture na Balkanu. Iz ovog vremena su Imaret, bezistani i hamami. Tih godina je izgrađena i stara pravoslavna crkva. Bogato Sarajevo u 17. stoljeću bijaše jedno od balkanskih cuda, kudikamo najvažniji grad u unutrašnjosti zapadno od Soluna. „Zlatno doba" prekinut će požar 1697., kada je austrijski princ Eugen von Savoyen sa 8500 vojnika ušao u grad i do temelja ga zapalio.
Od 1850. je Sarajevo glavni grad Bosne, provincije Osmanskog carstva. U grad se doseljavaju Jevreji Sefardi, poslije izgona iz Španije, grade sinagoge, a istovremeno nastaju pravoslavne, katoličke i evangelističke crkve i katedrala. Sarajevo je na malom prostoru našlo mjesta za sve četiri velike svjetske religije, kulture i civilizacije. Dugotrajni suživot je stvorio posebnu kulturu i multinacionalni duh, koji je izdržao mnoge historijske izazove.
1878. dolaskom Austro-Ugarske uprave na ove prostore, Sarajevo je upravni centar Kondominiuma. Uz svoj dotad orijentalni, dobija i drugi, evropski izgled. Izvor: Wikipedia

A sad pravac ferrata. Manja odlučuje da se i ona isproba, pogledala sam stazu ranije, znam da je laka i da će ona to preleteti jer je em jača em ozbiljnija od mene, ali nisam htela da je forsiram. Treba sama da se odluči, ništa na silu kada su takve stvari u pitanju. Stižemo na vrelo Bune odakle je polazak na stazu.

Nameštamo opremu i polako krećemo u kanjon. Stazu prelazimo relativno brzo i dosta lako bez ikakvih izazova sa naravno dosta pošalica i lepog druženja. Manja ide iza mene, malo po malo stanem da je proverim, vidim da joj dobro ide, dam koju smernicu i nastavim bez da je mnogo opterećujem. Jako mi je drago što vidim da joj se dopada :)

Spuštanje je  regularnom stazom, skidamo opremu, polivamo se vodom i polako nastavljamo dole. Izuzetno nam je toplo i teško, ali i pored toga uživamo u svakom trenutku. Kreću pošalice između kojih se provlače one ozbiljnije teme kada dosta stvari novih saznam i naučim... a to je ono što najviše volim na ovim akcijama i zašto se obradujem kada je ovakva ekipa, jer ne vidim samo nove predele već naučim i nove stvari.

Usput prolazimo pored Starog grada Blagaj, poznat i kao Bona ili Stjepan-grad i ubrzo stižemo nazad do vrela Bune gde jednoglasno odlučujemo da sednemo u restoran i tu ručamo.
Milina... žubor vode, debela senka, pastrmka, dobra ekipa... šta više čovek može da poželi :) U jednom trenutku Jovanu pada na pamet da sutradan posle uspona na Velež pronađemo neko jezerce da se okupamo i razladimo jer nas tek tamo očekuje još veća izloženost suncu. Jednoglasno prihvatamo taj predlog, ali neko se usput seti ej a zašto ne prekočimo uspon na Velež ( ionako je ubačen da zameni jednu od ferata u Hrvatskoj) i da idemo dole do Neuma na more? Odluku prihvatamo skoro svi! Jedan glas je protiv... i tu nemamo izbora ni rešenja, vodič u tom slučaju mora da ispoštuje plan. Onako vidno razočarani krećemo ka busu, kada me Neša i Jadranka zaustavljaju i pitaju da li bi smo im se pridružili u šetnji Mostarom sutradan umesto da idemo na Velež! DA!!! Još pitate, jedinstvena prilika da vidim Mostar danju, a i glava mi je još uvek poprilično spržena da bih mogla da odabrem uspon na Velež :)

Stižemo u smeštaj, pijemo kaficu, tuširamo se i pravac grad! Noć je predivna, stvorena za šetnju i uživanje. Andrea iz daleka čuje neku živu svirku i predlaže da odemo tamo što se pokazalo kao pravi pogodak. Neki dečkić svira gitaru i pevuši domaći i strani pop-rok. Gosti mogu da biraju da li će sesti za sto u bašti ili uzeti sunđer i izvaliti se negde na malom trgiću pored.
Zvezdano nebo, predivna muzika, pravo društvo... Analiziram svoje "sapatnke" svako u svojim mislima sa osmehom na licu, uživaju kao i ja u svakom tretnuku. Razmišljam se kako bih bez problema tu zaspala ali ipak moramo da se vratimo u smeštaj.

Ujutru ustajemo, kafica, draga domaćica nam sprema doručak i krećemo u još jedan divan dan. Naš šestoro razmišljamo kao jedan, nema apsolutno nikakvih dilema oko toga da li će se i i gde ići...

Prelazimo preko mosta u stari deo Mostara gde prvo probamo sladoled i spuštamo se ispod mosta gde dok se mi slikamo i zezamo Jadranka nam svojim šarmom obezbedi da za upola cene idemo da se vozimo sa dva čamca Neretvom.

Svakako prvo kafica i onda još jedna avantura koju smo nazvali - "rafting Neretvom"

Fenomenalan doživljaj, momci koji su nas vozili kapiraju da smo željni adrenalina pa malo daju gas, pretiču se i prskamo se, dovikujemo, slikamo snimamo...ma jednostavno dišemo punim plućima!

I šta ćemo sad? Pa na ćevape! Nalazimo jedan divan restoran pored reke i sedamo ispod senke da lepo ručamo. Dok čekamo klopu Manja i ja naravno trknemo u kupovinu. Padnu neke haljine, suknje i još dobijemo neke divne stare prstene na poklon :)

Mostar je ime je dobio po čuvarima mostova ( mostarima ), na obalama rijeke Neretve. Grad je poznat po čuvenom Starom mostu, izgrađenom u 16. stoljeću.
Stari most u Mostaru preko rijeke Neretve je UNESCO-va svetska baština koji je, kada je izgrađen, bio je najveća lučna konstrukcija na svijetu. Dao ga je sagraditi 1566. godine Sulejman Veličanstveni, a graditelj je bio Mimar Hajrudin.
Stari most ima izražen luk širok 4 metra i 30 metara dug koji svojom visinom od 24 metra, na najvišem mjestu, dominira rijekom Neretvom. S oba kraja završava s jednim obrambenim tornjem, Hellebija na sjeveroistoku i Tara na jugozapadu, koji se zajedno nazivaju "mostari" (carinici na mostu po kojima je grad dobio ime).

S obzirom da su mnogi podaci o njegovoj izgradnji misterija, kao na primer kako je bila podignuta njegova drvena konstrukcija, kako je kamen transportiran na lokaciju, kako su drveni potpornji izdržali devetogodišnju izgradnju, on se može smatrati jednim od najvećih arhitektonskih dostignuća svog vremena. Izvor: Wikipedia

Onako srećni namireni krećemo do smeštaja gde vozač dolazi po nas i krećemo na Velež po ostatak ekipe. Usput stiže poruka da im obavezno kupimo ladno pivo što nam je dovoljan znak da smo doneli pravu odluku da danas uživamo u Mostaru.
U podnožju Veleža pronalazimo jednu lepu bašticu gde se smeštamo ispod senke i kao da smo u nekoj drugoj dimenziji uživamo u vazduhu, mirisima i cvrkutanju ptičica. Malo ćutimo i ležimo, malo ćaskamo, isprobavamo Svetozareve medne čarolije i slušamo njegove pčelarske priče i savete. Šta da vam kažem osećam se kao da sam dobila neko extra nagradno putovanje. Znam da oni koji nisu imali prilike da ovako nešto iskuse ne mogu da razumeju ovaj trenutak ... verovatno razmišljaju šta ima lepo da ležim u travi među raznim bubama po tako toplom danu. Ima verujte. I tako leškarim, slušam Nešine priče o Himalajima i razmišljam kako sam zapravo jako srećna osoba što imam prilike da doživim ovakve stvari pa makar da ih samo čujem iz prve ruke... i to su ti trenuci kada se pokreću te neke misli o nekim novim avanturama, iskustvima... primer kako upoznati lično tu kulturu... mislim ovu himalajsku... :)
I dok tako leškarimo, pričamo i maštamo stiže i ostatak naše vesele ekipe, jesu umorni ali i oni imaju osmeh na licu, a pogotovo kada shvate da smo im stvarno doneli ladno pivo :)

I nastavljamo našu avanturu dalje! Pravac Tjentište.
Usput kreće jaka kiša, ali mi nemamo strpljenja da sačekamo već istrčavamo iz busa i ulećemo u smeštaj gde nas nasmejana domaćica već čeka, pokazuje sobe, kuva kafu, pita za večeru kao da je hobotnica. Ona sama a nas 14 gladnih i umornih... ali dobri smo i mi, nismo tako zahtevni, dobro uz neki izuzetak :)
Kafica, tuširanje i Neša kaže polazak! Nas petoro za njim ništa ne pitamo samo krećemo :) Idemo da iskoristimo priliku i da posetimo Spomenik.

A on nas čeka onako veliki grandiozni mistično osvetljen pod zvezdanim nebom sa polumesecom iznad... kao neki veliki zamak u nekoj bajci. 

Spomenik je remek djelo socrealističke spomeničke umjetnosti, monumentalni rad kipara Miodraga Živkovića. Spomenik se sastoji od dvije simetrično postavljene kamene gromade (dva betonska krila), razuđene strukture, visine 19 metara, koje se fantastično uklapaju u prirodni krajolik. Između krila se nalazi prodor oblikovan borcima i kolonama u pokretu. Iza spomeničkog prodora nalazi se "Plato brigada" sa kamenim trakama na kojima su upisani nazivi jedinica. Izvor: Wikipedia

Ujutru ustajanje u 06h, svi ustajemo, svako se trudi koliko je u mogućnosti da ispoštuje svoje jutarnje rituale, posmatram nas... razmišljam koja je to ljubav prema planini, prirodi, avanturi, ne mrzi nas da već treće jutro ustajemo na novom mestu u ranim jutarnjim satima nakon samo par sati spavanja i dana provedenog na nogama i bez pogovora po ko zna koji put prepakujemo opremu i rančeve i krenemo u novu avanturu.
Uspon na Maglić, najviši vrh Bosne i Hercegovine.

Maglić je dinarska planina na granici Bosne i Hercegovine i Crne Gore, 20-ak km jugozapadno od Foče. Maglić je planina s najvišim vrhom u Bosni i Hercegovini. Najviši mu je vrh Veliki vitao (2.396 m) u Crnoj Gori, dok je na bosanskohercegovačkoj strani planine najviši vrh Maglić na 2.386 m nadmorske visine.
Planina je omeđena rijekom Sutjeskom na zapadu, planinom Volujak na jugozapadu, rijekama Drinom i Pivom na sjeveroistoku te planinom Bioč na jugoistoku.
Maglić je izgrađen od permskih stijena, mezozojskih krečnjaka, dijabaza i malafira, a vidljivi su i lednički tragovi. Obrastao je bukovom i crnogoričnom šumom. Gornja šumska granica je na približno 1.600 m, a iznad te visine je plato s pašnjacima i brojnim grebenima i visovima. Najpoznatije visoravni su Vučevo (s Crnim vrhom), Rujevac, Snježnica, Prijevor i Mratinjska Gora. Na Magliću je i Perućica, najveća prašuma u Evropi, te veliki cirk Urdeni dolovi s Trnovačkim jezerom na 1.517 m. Podnožje planine i sve padine bogati su vodom, s brojnim izvorima, od kojih je najizdašniji Carev do, koji nikad ne presušuje. Izvor: Wikipedia

Prati nas predivno vreme, ulazimo u stenu, uživam u svakom koraku, volim taj vazduh, taj pogled, svi hodamo polako, pažljivo, korak po korak, gledamo prirodu, slikamo, razmenimo po koju pošalicu, skrenemo pažnju onom ispred ili iza ako primetimo da na nešto treba da obrati pažnju. Nakon 2,5h izlazimo na vrh, kasnije od lokalaca saznajemo da nisu očekivali da smo tako brzi, a mi na to kao iz topa komentarišemo "Mi možda izgledamo ovako neozbiljno i smotano ali gazimo kao zmajevi"
No da se vratimo na sam vrh. Tamo čarolija, slikamo se, poziramo, nameštamo smeštamo i premeštamo, ajd sad ovamo ajd sad da se vidi jezero, ajd od dole, gore ... ma ko je bio zna koje je to ludilo pogotovo ako je vreme lepo a vrh kao ovaj atraktivan :)

Tugaljivo gledamo crnogorsku stranu gde je poznato Trnovačko jezero u obliku srca, ali trenutno su takvi uslovi i okupaćemo se neki drugi put, a možda čak i prespavati u šatoru :)

Nakon foto sesije sedamo naravno da jedemo, posle jela tu je kao i uvek Jadranka sa nekin divnim kolačima iz Jadrankine kuhinje.
Nerado završavamo pauzu, ali mora se krenuti dole. Ubrzo izlazimo na sipar, i čekajući da ne ronim kamenje ekipi ispred gubim ih i spuštam se previše dole. Primećujem da nešto nije u redu, pokušavam da dozovem moje da pitam da li sam na dobrom putu ali me nečuju, u jednom trenutku spazim Manju sa druge strane i dozovem je, ona pokušava da mi pokaže gde je sajla dok se ja držim samo jednom nogom na jednom boriću i molim se da ne krene neki kamen od gore. Za to vreme ekipa iznad uspeva da pronađe markaciju i krenu da prelaze preko sipara i u tom trenutku kreće odron, Svetozar mi dovikuje da se sklonim koliko mogu iza stene. Držim se samo jagodicama a noge mi nemaju oslonac. Pokrila sam glavu koliko mogu, čujem Andreu koja dovikuje " Tu smo ne ostavljamo te" Svetozar pazi da svi prođu i da mi da znak da mogu da krenem polako gore. Kažem da ću sama, svesna sam da ne mogu mnogo da mi pomognu a veća je verovatnoća da pokrenemo neki veliki kamen ako neko nastavi po mene dole. Brzo se izvlačim do dela gde mogu da pređem na travu, Vlada dovikuje da je to bolja opcija jer je on tuda prošao i eto mene ubrzo na sigurnom :) Kratko je to verovatno trajalo ali meni duže nego čitav uspon. U tom trenutku shvatam da se čak i veseli Bosanac koji nam se pridružio ućutkao.
No idemo dalje, silazim i kroz glavu mi se mota pesma Masima Savića "Mali krug velikih ljudi" i razmišljam se kako je moj krug ljudi sve manji i manji ali su ljudi sve veći i veći i osmeh je tu.

I nije tu kraj, nema signala, ekipa koja dolazi po nas nije očekivala da ćemo biti tako brzi, kreće kiša mi krećemo polako dole pešaka. Jedan deo ulazi u neki džip, ostali čekaju da stopiraju još nekog ali ih ljudi koji su trebali doći po nas pronalaze i dovoze u smeštaj gde nas očekuje još jedno divno iznenađenje. Hladno domaće pivo koje je donela naša draga Irena. Kada je saznala da smo joj u blizini odmah je krenula da nas vidi i pozdravi. Divno iznenađenje za kraj ove divne avanture.
Pozdravljamo se sa Irenom i sa domaćinima i krećemo polako nazad. Svi smo već umorni, ali su nam duše odmorne a glave pucaju od lepih misli.
Dogovaramo se gde ćemo dalje, Himalaji, Vršačke Planine, Prenj, Solunska Glava, Kindža... sve je moguće :)
Što bi rekli Stay Tuned For New Adventures ;)

Eto konačno i prilike da posetim Vladičanski dvor u Vršcu, ali da krenemo iz početka. 

Kada dolazite u Vršac iz pravca Beograda kako bi ste stigli do centra morate proći ulicom koja se zove Dvorska. Zašto se tako zove?  Pa zato što u samoj ulici postoji jedan pravi DVOR. Ukoliko pažljivo posmatrate sa vaše desne strane (što će biti malo teže jer je sa leve lepa crkva) primetićete jedno velelepno barokno zdanje. To interesantno zdanje sa predivnom baštom i drečavim limenim zelenim krovom je Vladičanski dvor. Ili boravište vladike banatskog.

Ja kao sad već vrščanka, (obzirom da sam se tu zadržala najduže do sada u svom životu :)) na moju veliku žalost nisam imala prilike da ga posetim. Navodno je to veoma lako, treba se samo najaviti i nakon blagoslova vladike možete posetiti ovaj dvor uz pratnju lokalnog vodiča.  O svom pokušaju da to uradim za jednu grupu pre par godina ne bih sada mnogo da govorim jer konačno je neko drugi bio uporniji od mene i ja sam iskoristila tu priliku. Kada nam je prilikom jučerašnje šetnje po vršačkom bregu Guga rekao da dolaze planinari iz BG-a i da je uspeo da im obezbedi posetu dvora nisam ni uspela da izustim "Hoću i ja!" a on me je već pozvao. Naravno u kombinaciji sa mnom ide Mladenka, a Jan je uvek tu negde kada su ovakve stvari u pitanju.

U dogovoreno vreme stižemo ispred dvora. Nas dve veoma ozbiljno shvatamo tu posetu i stižemo čak dvadesetak minuta ranije. Ubrzo iz dvorišta Saborne crkve preko puta počinju da se pojavljuju prvi planinari i Guga uz njih. Iz daleka se oseti ta njegova sreća jer ima prilike da pokaže lepote svog grada svojim prijateljima.

Saborna crkva u Vršcu je izgrađena u periodu 1728-1785. u vreme vladike Nikole Dimitrijevića.

Vladičanski dvor je izgrađen između 1750. i 1757. godine, dok je vladika bio Jovan Georgijević. Izgrađen je a potrebe episkopa vršačkih nakon preseljenja eparhije iz Karansebeša u Vršac.

Polako jedan po jedan, a ima nas mnogo ulazimo u dvor. Na vratima nas dočekuje vodič i kaže da je dozvoljeno slikanje, samo da ne koristimo blic. Što mene naravno prvo oduševljava a onda kapiram da sam ispala glupača što nisam ponela aparat. Svakako i telefon radi svoj posao. 

Prvo obilazimo kapelu koja je posvećena Svetim arhangelima Mihajlu i Gavrilu sa ikonostasom koji je oslikan imeđu 1761. i 1765. godine i spada u retke sačuvane ikonostase iz 18. veka.

Kroz vreme ova zgrada je imala više obnova ali najnačajnija kada dobija neobarokni i neorenesansni izgled je bila 1904 a vreme vladike Gavrila Zmejanovića.

U dvoru se nalazi vredna zbirka ikona, portreti najznačajnijih vladika vršačke eparhije i velika biblioteka.

Sam obilazak traje oko 30 minuta, što je dovoljno da se lepo pogleda i kapela i biblioteka na gornjem spratu.

Zahvajujući Gugi konačno sam ostvarila svoju želju i posetila Vladičin dvor. Nadam se da će jednog dana biti pristupačnji kako za nas lokalce tako i za turiste jer zaista vredi da se vidi.

Da li je pročišćavanje vazduha u prostorijama, kancelarijama, zaista moguće uz pomoć biljaka? I ako je tako koje biljke pročišćavaju vazduh? Pre neki dan sam slučajno na Ted Talk-u naletela na jedan veoma interesantan govor, na temu koja je ovih dana veoma aktuelna i interesantna i kod nas. Zagađenje vazduha, i kako u našim domovima i kancelarijama možemo obezbediti čist vazduh na veoma jednostavan način.
Istraživač Kamal Meattle nam u ovom govoru govori o studiji koja pokazuje kako možemo sa samo 3 obične sobne biljke da proizvodimo sami dovoljno svežeg vazduha kako u kancelariji tako i u kući.

Tri biljke koje on spominje u svom govoru na Ted Talk kanalu su:

1. Areca palma (dypsis lutescens)

2. Svekrvin jezik ili sabljica (sansevieria trifasciata)

3. Đavolji bršljen (epipremnum aureum)

Naime, sve ove biljke uklanjaju CO2 i pretvaraju ga u kiseonik. A đavolji bršljen čak uklanja formaldeihide i ostale isparavajuće hemikalije.
2008 godine urađene su studije koje su dostupne na sajtu indijske vlade. Prilikom ovih studija u jednoj zgradi u Delhiju od 17000 kvadrata gde radi 300 ljudi, postavljeno je 1200 biljaka. Studije su pokazale da postoji verovatnoća od 42% da se nivo kiseonika u krvi poveća za 1% ako provedete 10h u ovoj zgradi. Takođe u poređenju sa drugim poslovnim zgradama u Delhiju, smanjenje pojave iritacije očiju za 52%, resporatornih organa za 34%, glavobolja za 24%, oštećenja pluća za 12% i astme za 9%.
Kako Meatlle kaže uz pomoć ove tri sobne biljke možemo uzgajati sav svež vazduh koji nam je potreban.
Takođe rezultati pokazuju neverovatan rast produktivnosti za čak preko 20%.
Više o ovoj studiji i biljkama možete čuti u govoru Kamal Meattle-a na Ted Talk-u.
A ja odoh da nabavim ove biljčice :)

Ah, taj Rtanj! Još jedna divna planinarska akcija. 

U nekom ranijem postu sam pisala kako je Rtanj moj Everest, zašto i kako možete ovde pročitati :) I dalje sam fascinirana tom planinom, na moju žalost još uvek nisam penjala po snegu. Ali zato sam ovaj put odradila "blato" pošteno :) 

Svake godine za tradicionalni božićni uspon na Rtanj ja nisam bila u mogućnosti zbog detetovog rođendana da odem. E kada je sada "ljubi ga majka" rešio da postane akademski građanin i da nas izignoriše za svoj rođendan, rekoh da iskoristim priliku. Naravno bilo je tu razmišljanja ići ili ne ići... previše ljudi, stvaraju se čepovi, čeka se dugo a obično duva jak i hladan vetar. Ali ipak kako ne osetiti i čari zimskog uspona na Šiljak ( vrh Rtnja na 1565mnv). E sad oko tih zimskih čari malo nas je globalno zagrevanje zeznulo i nije bilo snega. 
Mladenka i ja odlučujemo da se pridružimo ekipi iz Vršačke Kule i to je bio pravi pogodak.

U subotu oko 5:20h dolaze Mile i Mladenka po mene. Ja osetim usput kao da mi je ispalo nešto iz ranca, proveravam, ne znam šta bi moglo biti a ranac je znatno prazniji nego što je bio, i otvoren. Vraćam se nazad i nasred parkinga zatičem kesu sa garderobom. Uzimam kesu i ulećem u auto uz izjavu " ispale mi gaće". Naravno istog trenutka shvatam šta sam sebi uradila, ali šta je tu je u naredna dva dana trpim junački popalice na račun mojih gaća.

Negde oko 5:45h ispred Dis-a se konačno okupljamo svi. Idemo sa 3 auta. Emil i Marin u Smederevu kupe Igora koji je krenuo iz Pančeva. Velizar vozi Sinišu, Danicu i Snežu a naša trojka standardna, samo je ovog puta Mile u ulozi vozača u čemu ja izuzetno uživam!

Brzo nakon polaska Miletov "fićko" pokazuje grešku na motoru i kazaljka na meraču temparature pada na nulu. Auto ne pokazuje nikakavu nameru da prestane da radi, ali ipak se zaustavljamo i doleće Siniša iz milošte zvani Brka da to "stručno" pogleda.  Ulazi u auto i glasno analizira situaciju: Aha, lampica za grešku se upalila, skazaljka za temperaturu skroz pala.... doooobro, znači sve je u redu! Idemo dalje!

Da bi nas nakon par minuta nazvao da nas obavesti da nemamo razloga da se brinemo da se to i na njihovom autu desilo, čak im je i grejanje prestalo da radi. Razmišljam se da li da plačem ili da se smejem, naravno odlučujem se za ovo drugo.

Na mesto polaska na stazu, stižemo sa malim zakašnjenem koje smo već najavili organizatorima. Ali nismo jedini, odmah za nama stiže ekipa iz NS-a i NP-e sa kojima nastavljamo dalje. Ali pre toga staje jedan autobus i iz njega prvo spazim oduševljeni ženski lik koji maše i šalje poljupce. Jelena!!! Skačem i ja i mašem i šaljem poljupce, kao da je u vojsku pratim... kad neka muška figura iskače iz autobusa i viče "a drugara da pozdraviš?!" Golub! I tu se svi ispozdravljamo, razmenimo po par reči i nastavimo dalje svako sa svojom ekipom.

E sad da podsetim,  Rtanj je jedna od dve planine na svetu za koje se govorilo da će preživeti smak sveta, da tu dolaze vanzemaljci i sl.

Artur Klark je navodno još govorio da se tu susreću tri energije, orgonska, elektro i magnetna koje kada se spoje su najpovoljnije za čoveka. Određena je i tačna tačka gde je izmerena najjača energija i tu je napravljen mali spomenik piramida. Obzirom da smo tu prošli odlučili smo da stanemo i da osetimo tu energiju. Na tabli je pisalo da je potrebno dva dana po 20 minuta na svakih 15 dana boraviti tu kako bi osetili tu energiju. Čitamo to i Manja u jednom trenutku kaže "ej a da se mi sklonimo inako nismo nalektrisane kako treba ko zna šta će da ispadne na kraju" Složila sam se sa njom!
Konačno oko 10h krećemo na uspon. Na samom startu nam je veoma vruće, ali iz iskustva znamo da kada izađemo na greben i vrh, Rtanj će nam pokazati svoje čari, a neke od njih su jak i hladan vetar.

Obzirom da na stazi ima dosta blata nakon otopljenog snega a i krenuli smo ipak sa južne strane jer je lakša i zbog toga je velika gužva, Manja i ja čim ugledamo greben, odlučimo da "presečemo" put. Naravno svako normalan bi to uradio tamo gde su i drugi to uradili, ali nas dve, smo nas dve. Zašto biti jednostavno i lako kad možemo da se "ubijemo" pošteno.  Ali nismo zažalile hodale smo polako ka gore i uživale u samoći predivnom nebu.

Presreću nas neki planinari koji silaze uz komentar da smo odabrale najteži put i da ako baš imamo snage nastavimo a ako ne da idemo nazad na "serpentine". Kažem "ali mi te serpentine želimo upravo da izbegnemo". Pogledaše nas čudno i nastaviše dole.

Obe smo došle do zaključka da je to bila odlična odluka i da nismo ništa pogrešile. Pa smo još malo presekle, "preskočile" neke stene, i izašle na greben. Tu smo srele druge planinare koji su odlučili da idu grebenom i znale smo da smo izašle na pravi put.

I počinju čari Rtnja, vetar fijuće kao u vestern filmovima, čekam da se pojavi Klint Istvud ili neki indijanac. Vanzemaljac? Niko? Dooobro, idemo dalje.

Tek da ne bude dosadno ja osetim jak bol u predelu stomaka, kako sam nedavno imala neku intervenciju nije bilo baš interesantno. I u trenutku dok izlazimo na vrh i pričamo kako je najpametnije da se slikamo i odmah spustimo južnom stranom dole, čujem poznati glas. Goran iz Kikinde, tu je i njihova ekipa. Stajemo da se pozdravimo sa njima, Džulija je isto tu. Dok Mladenka razmenjuje ustiske ja obilazim vrh i tražim naše koje smo još na samom početku izgubili. Vraćam se do Manje, pozdravljamo se sa kikinđanima uz obećanje da ćemo im sledeći put doneti pelinkovac iz vinarije Vinik iz Vršca.

Idemo da se slikamo kod kapelice kad čujem još jedan poznati glas! Bane, Fly, ili kako ga danas ljudi znaju Rtanj Adventure. Znači još jedno divno iznenađenje!

A eto stiže i deo naše ekipe. Slikamo se i nas dve krećemo dole i naravno kako je meni bilo bolje, bilo je dovoljno samo da me Manja pogleda i da zna da treba da krene prečicom na dole. A silazak urenebesan, nema blata, ali zato suva trava radi svoj posao. U jednom trenutku padam i provalim da mi se pantalone extra klizaju po povoj podlozi. Pada mi genijalna ideja na pamet. Ali brzo skapiram da ću ostati bez novih zimskih pantalona i prekidam zabavu.

Prilikom silaska prvo nas sustigne Bane pa se malo proćaskamo, nadoknadimo ono što smo propustili od zadnjeg susreta. Nakon toga sustižemo kikinđane, pa Goran staje da se malo isćaska sa nama i tako polako stižemo do auta.

Pozdravljamo se sa ostalima i pridružujemo se Emilu i Igoru koji čekaju već pola sata u autu. Emil ima ideju da svi krenemo za Sokobanju ali ne možemo nikako da dobijemo ove naše da im se javimo. Mile i Velizar oprali auta ( to ti je kad ideš sa vojskom na put, sve cakum pakum i pedantno) i ne mogu da im napišem poruku na staklu! Manja i ja hrabro odlučujemo da ostanemo da ih sačekamo. I to je trajalo nešto više od sat vremena. Za to vreme smo popile dva čaja, očistile cipele, srele ponovo Jelenu i na kraju nisam imala više kud bilo je ili da premrznem ili da zagrlim Mladenku. Kad sam viknula "dođi ovamo da te zagrlim", neki momci pored su se slatko ismejali i počeli isto da se grle i šale. Borba je to za preživaljavanje!

Stižu i momci iz .... hmmm ne znam odakle ali nas prepoznaju jer smo u istom smeštaju. I nude nam da krenemo sa njima barem do doma, ako ne i do apartmana. Uspevamo da dobijemo Velizara koji kaže da ih ipak sačekamo jer stižu za nekih 5-10 minuta i nema da fali eto ih. Krećemo polako za Sokobanju sa idejom da se podmladimo. U apartmanu nas čeka vest da je kvar u pitanju i nema tople vode. Manja i ja takve musave i blatnjave, samo brzo jedemo, menjamo cipele i odlazimo da prošetamo. Usput nalazimo jedan predivan kafić gde smo popile čaj, pojele orasnice i slatko se ugrejale i isčaskale. Kad smo se vratile u apartman, Mile namestio krevete, oprao sudove, došla topla voda... Ma milina!

Jednoglasno odlučujemo da ujutru spavamo dok nam se spava i posle idemo na kafu i palimo kući. Ostatak ekipe ide do Sokograda. Mi krećemo ka centru i ispred apartmana ponovo poznat glas: Otkud ti? Goran iz Tragača :) Pa rekoh ovo je stvarno bio vikend za pamćenje, mislim da na nijednoj akciji nisam srela toliko dragih ljudi do sada. Zove nas Goran da krenemo sa njima, ostali dovikuju da ne zabušavamo , ali ipak Manja i ja se odlučujemo da ispraznimo par otvorenih butika. Greota je da se tako dobre cene ne iskoriste! Mile nas strpljivo čeka u kafiću, našla sam mu zabavu da promeni vreme na mom baby g shocku.  I negde oko podneva krećemo kući. Usput nas prati teška magla ali polako grickajući sve što nam je ostalo od hrane stižemo do Vršca.

Da li smo se nakon poseti Rtnja i Sokobanje podmladili ne znam, ali smo se svakako dobro naelektrisali!

p.s. ništa od vanzemaljaca ponovo... Mada lično mislim da su okolni seljaci pobrkali vanzemaljce sa nama planinarima. Misle ljudi ko bi drugi po takvom vremenu špartao po planini.

A slikice možete pogledati u galeriji.