Bez naslova ...
Objavljeno u Zanimljivosti
Moja prva uspomena na tebe?
Mutno je sve… sećam se samo da smo jurili velikom brzinom, držala sam se rukama svom snagom da ne ispadnem i vrištala od adrenalina i sreće, to je ujedno i moja prva uspomena na neki srećni trenutak. Naravno na prvoj „krivini“ kada smo iz spavaće sobe prelazili preko praga u hodnik udarila sam glavom u vrata i ispala. Bolelo je ali mi nije bilo jasno zašto su svi digli toliku dreku … zašto ne možemo da nastavimo? Samo mi je nešto curelo iza uva… mislim da je to bila krv, ali nebitno, bilo mi je sasvim ok da sedim u prikolici tog kamiona i da me ti konopcem vučeš… Teškog srca sam prihvatila činjenicu da ćemo se ubuduće tim kamionom igrati samo u dvorištu.
***
Sedeo si u hodniku na fotelji pored stočića sa telefonom, držao cigaretu i pepeljaru. Mi smo te zagledali i muvali se oko tebe… bio si mi veoma interesantan. Nisam bila svesna činjenice da si ti moj otac, nisam nekako shvatala šta to znači. Bio si onaj interesantni čika koji povremeno dođe tu kod nas i uvek donese neke zanimljive igračke.
Prišla sam ti i pitala te:
„Šta to radiš?“
„Pušim“
„Želim i ja da probam“
„Ne može mala si“
Uvređeno sam se okrenula i otišla u kuhinju misleći u sebi: Važi, ja mala? Vidiš kako mogu da se popnem očas posla na kredenac – SAMA!!! Imam već 5 godina, mogu ja sve sama!
***
Opet je došao! Vidi me šta ja imaaaaam! Konja, jašem!!! Vikala sam sa poljane pored Timoka i trčala ka kući sva srećna jer ga vidim! I naravno pala sam i posekla se na stablo kukuruza koje mi je glumilo konja! Digao me je na sto u dvorištu, i dok mi je deda čistio posekotinu i lepi flaster on je pokušavao da mi odvuče pažnju. Dugo godina sam taj ožiljak nosila na butini i sećala se tog trenutka kao jedne lepe uspomene.
***
„Ajde, idemo!“
„Gde nas vodiš?“
„Na jedno mesto!“
„Gde?“
Nije odgovorio već je samo krenuo a brat i ja polako za njim. Oduvek sam inisistirala na obrazloženju šta god da se traži od mene, ali sa njim sam jednostavno znala da nemam izbora. Pratila sam ga trčkarajući za njim i pokušavajući da ga sustignem. Usput smo ga konstantno nešto zapitkivali, a on je imao neki odgovor za sve, kao i uvek kasnije.
Tog dana nas je odveo na jedno divno mesto, mesto gde sam u narednih desetak godina provodila dane pa i noći, gde sam naučila mnoge nove interesantne stvari i upoznala mnogo dobrih ljudi, neki su i dan danas deo mog života, a neki više na žalost nisu sa nama… Odveo nas je u Izviđački Dom. Tog dana sam postala izviđač, upoznala kao što sam već rekla divne, divne ljude… ne mogu ih sada imenovati, plašim se da ću nekog preskočiti, a ovako će se sami prepoznati ukoliko ikad imaju prilike da pročitaju ovaj tekst.
Danas živim na skoro 700km i upoznajem ljude koji mi govore da su kao mali letovali u mom izviđačkom domu, da su se družili sa mojim tatom i njegovim drugarima… To je takav neopisiv osećaj slušati ih kako prepričavaju njihove dogodovštine…Vraćaju se slike kako je tata prepričavao te iste priče, kako smo moji drugari i ja provodili dane u tom dvorištu i na toj plaži. Letos sam kod moje Gabrijele u stanu pila kafu na terasi i uživala dok sam gledala neke nove generacije kako jurcaju i zabavljaju se, kao i mi nekada, kao i moj otac sa njegovom ekipom nekada…
***
„Uđi, nemoj da se bojiš“
„Neću poješće nas“
Stajala sam pored brata na ulazu u prirodnjački muzej gde je bio izložen veliki preparirani medved, u uspravnom položaju!
„Eto vidiš nije veći od mene, ja bi ga razvalio“
„Jeste tata, veći je“
„Da, ali nije snažniji, a i ja znam džudo“
Verovala sam mu, i osećala se sigurno kao i uvek pored njega.
Kada sam posle mnogo godina odvela svoje dete s vrata sam mu rekla: „Znaš tvoj deda je jači od ovog medveda“, a on me je samo bledo pogledao!
***
„Tata jel umeš ti tako da voziš?“
„Umem“
„ Pa zašto ne voziš tako?“
„ Zato što nisam na filmu!“
Ali ubrzo nakon toga nas je odvezao na prazan parking i pod ručnom okrenuo auto. Gledala sam zadivljeno sa strane…
***
Utrčala sam u tatin auto i pitala ga “ Šta ćemo danas da gledamo“? Bio je dan za bioskop!
Gledali smo sve filmove sa Bad Spenserom i Terens Hilom, kao naravno i Brus Li ja i Džeki Čena.
Ugledala sam čika Mirka u autu umesto tate: „Zdravo deco, poslao me vaš tata, morao je da ostane na poslu i jako mu je žao što ne može da vas vodi danas u bioskop!“
Ćutali smo i brat i ja do kuće, nisam bila razočarana zbog bioskopa koliko uplašena da li je to zaista istina! Par sati kasnije došao je kući živ i zdrav.
***
„Šta si nam doneo?“ Izvadio je banane i mandarine i stavio na sto. Nije prošao sastanak u Skoplju a da ne donese neko voće sa Bit Pazara i kikiriki za njega naravno. Mene je u tim godinama bilo teško naterati da bilo šta stavim u usta... On bi seo pored mene i krenuo da mljacka onako slatko dok gricka jabuku ili neku drugu voćku. Nije nudio, a ja tvrdoglavo nisam priznavala da bih probala. Onda bi samo na vrh noža natakao jedno parče i kao slučajno okrenuo ka meni. Uzela bih i slatko smazala. Ćutali smo tako i jeli i pravili se kao da se ništa nije desilo...kao da ništa nisam pojela. A naravno smazala sam čak i više nego on.
***
Volela sam da čitam. Sećam se da sam čitala „Orlovi rano lete“ i vrištala od smeha. Jednog dana je doneo video kasetu sa tim filmom. Zajedno smo se smejali dok smo gledali. A smejao se tako zarazno, dečije, iskreno...
***
„Ja bih da idem u diskoteku - Leb i Sol sviraju!“
„Ne može, mala si“
„Ali tata svi idu!!!“
Otišla sam i ja, a on je sat posle ponoći ušao u diskotetku. Sećam se Borisa koji je počeo da viče „Ej eno ti ga tata“ i svi su uplašeno pogledali da vide šta će da se desi? Samo sam ja bila smirena, i dan danas vidim njegovu sliku kako stoji na vratima sa kariranim kačketom i šalom i pokušava da me spazi, znala sam da neću morati da idem po mraku sama kući. Znala sam da imam nekog ko me pazi! I u narednim godinama je svaki vikend dolazio po mene dok mu u jednom trenutku nije pukao film i rekao: „Nađi nekog dečka da te prati kući“ Nije mi bilo jasno šta će mi, on je uvek tu a i jači je od svakog dečaka koga ja poznajem!
***
„Ovo je muzičar a ne onaj tvoj što u gaćama trči po sceni“ govorio mi je dok je puštao Rolling Stonse i imitirao Jaggera kako peva Angie. Da ne kažem kriveljio se. A onda je usliedio Pink Flyod i The Wall. Sećam se i dan danas kako mi nije bilo jasno šta tu vidi lepo dok ih je on po sobi imitirao pevajući na sav glas. Mislim GNR i Axl su zakon!
Svakako te noći mi je na video kaseti snimio Gunse sa MTVja, dok sam ja spavala. A ja sam veoma ubrzo shvatila o čemu mi je pričao tog dana. I dan danas kada krene Angie ja se setim njegove imitacije i krenem da se smejem.
***
„Ženo ja ne znam šta ćemo sa njom, ona ih bije! Nikada se neće udati!“ Govorio je kao zabrinuto sa pritajenim smeškom, nakon što ga je neki stric nekog dečka nazvao da mu se požali da sam ovog malog tresnula mandolinom u glavu. Pa mislim se smarao me je, a i kakav je kreten ladno se žalio ocu da sam ga tukla, trebala sam još jače da ga zveknem!
***
"Ćerko toliko si vampirasta da te ni vampiri ne vole!"
"E, a ti tata stvarno misliš da mi je grof Drakula bio neki predak?"
Samo je izvrnuo oči izašao iz sobe.
***
„Ok, daću ti aparat da se same slikate, ali moram prvo da ti pokažem par stvari“ Ništa ja njega nisam slušala, ako je oblačno uradiš ovo ako je sunčano uradiš ono. Ne znam ni sama kako ali sam uspela tog dana da izvadim pun film na njegovoj Smeni 8. Bila sam presrećna kada su me u foto radnji pohvalili, pogledala sam ga i nadala sam se da je bio ponosan na mene. Nekako to nije baš pokazivao i govorio…
***
„Ti, Draganova ćerka?!“ Nema šanse!“ „ Pa ona je jedna fina devojka, ide na ples, govori dobro engleski, odličan đak! Dragan se uvek hvali kako je ponosan!“
„A, šta ja ti ne delujem da sam takva?“ Pitala sam nekog dečka, par godina starijeg, kog sam upravo upoznala u nekom kafiću dok sam ispijala svoje pivo direktno iz flaše i pravila se da me ta izjava nije digla u nebesa. Ispostavilo se da je sin tatinog bivšeg direktora i da je i on sam krenuo nedavno da radi kod mog tate. Znala sam da postoji, ali ga nisam do tada upoznala.
***
„Gde ćemo tata sada?“
„ Da naučiš da voziš“
„Ali ja sam položila!!!“
Ništa nije rekao već nas odvezao van grada pored jezera. Izašao je iz auta, pronašao neke grane i naređao ih je na putu, a onda je povukao neki kontejner… Ništa meni nije bilo jasno šta on sada tu hoće…
„Daćeš pun gas! I kako god znaš i umeš zaustavićeš se ispred tih grana a onda to isto u rikverc i pazi da ne tresneš taj kontejner ili da izletiš u jezero“
Jaoooo kako sam ja njega mrzela te večeri. A sada svaki put kad bez problema uparkiram auto na rikverc setim se toga i slatko se nasmejem!
***
„Tataaaa vidi kako je lep onaj auto! Hoćeš jednog dana da mi ga kupiš?“ Uzbuđena sam ga pitala dok sam ga vozila po gradu u našem Fiat Uno-u. „Ajde mani se toga, gledaj gde voziš!“
Par dana kasnije spremala sam se da idem na ispit u Skoplje, mama i brat su bili na moru našim kolima. Ušao je u stan i rekao: „Ne mogu ti ga kupiti ali možeš ga dobiti na jedan dan“ i pružio mi je ključeve od nekog auta. Uzela sam ključ ali ništa mi nije bilo jasno, zbunjenim pogledom sam ga upitala "šta je to". „Izađi na terasu!“ Istrčala sam i dole spazila parkiran tamno crveni Fiat Punto. Skakala sma i grlila ga kao malo dete. Odmah sam zvala Irenu, Bojana i Bobilja, ljudi imamo auto za sutra!!! A on je u pozadini stajao gledao me i smešio se. Mogu da zamislim koliko je tog dana bio zabrinut, nije bilo mobilnih telefona u to doba, a ja sam bila jako zahvalna za taj trenutak i trudila se da mu javim kad god dohvatim neki telefon naše kretanje. Stigle smo nas dve oko 20h uveče nazad ( momci su ostali ) a on je stajao na terasi i čekao nas je. Sećam se osmeha kada sam izašla iz auta, mahuo je i ušao u unutra.
***
Prijatelj nam je pozajmio svoj auto da idem na ispit, kada je tata video kupe ispred zgrade umesto Corse koju je očekivao krenuo je i on samnom.
„Jaooo tata kako bih ja volela sada da preteknem onog lika, vidi kakav krš od auta vozi!“ Rekao je samo: „ Dobro, daj gas i približi mu se, iza ove krivine kreću tri trake ti imaš prava da pretičeš! Imaš daleko stabilniji auto od njega, ali ipak pazi samo kako ulećeš u krivinu!“ Promumlao je više za sebe "ubiće me tvoja majka" i prekrstio se.
„ A jel smem i na autoput ja da vozim?“ „Smeš i ne više od xxx!“ Onog trenutka kada sam osetila tu brzinu usporila sam. On je bio smiren ili barem je glumio da jeste. Uvek mi je dozvoljavao da isprobam neke ovakve ludosti uz njega i svojski se trudio da mi objasni zašto to ne smem da radim i šta bi bilo kad bi bilo!
***
„Znaš od onog trenutka kada sam te dobio do onog kada si mi rekla da ću postati deda i da odlaziš sve je prošlo munjevitom brzinom“
***
Ne znam koje su bile njegove prve reči upućene meni, ali poslednje su bile: „Begaj i ne vraćaj se“ i usnama mi je gricnuo ruku. Sećam se da je to radio mom detetu…verovatno i meni kad sam bila mala…
Nakon toga nije sklopio nijednu celu rečenicu…a ubrzo se skroz ugasio…
***
Volela sam da pijem kafu sa njim, da pričam da ga slušam… kada sam otišla nismo se često slušali ali najviše sam volela taj osećaj da je on uvek tu za mene! Tatuš...
***
Mogla bih da pišem ovako do besvesti… jer mi samo naviru sećanja ali ostaviću nešto da ostane i samo naša tajna...
Poprad sa svojim stanovništvom od oko 50000 se smatra desetim po veličini gradom u Slovačkoj.
