Svi ga znaju kao bakin kolač ili kolač na kalup, dok smo ga mi kao mali zvali "Makin kolač" Pravila nam ga je naša baka Marija koju smo zvali Maka i tako je i kolač dobio svoje ime.

Kada sam po prvu put u nekom maminom Bazaru pročitala recept za "BAKIN KOLAČ" i slikom Makinog kolača...bila sam zgranuta, pa kako je moguće da neko drugi pravi Makin kolač i još da ga tako preimenuje...  Bilo mi je totalno neshvatiljvo da tamo negde postoji još neka Baka koja pravi isti kolač! Strašno! :)

Sećam se kako nam je povremeno slala pakete sa razno raznim igračkama, slatkišima i naravno "makinim kolačem". Uf kako sam se iznervirala kada smo postali "inostranstvo" i tada sam ostala uskraćena za bakin kolač. Onda je mama krenula da ga pravi, ali nekako nije imao taj šmek. Sećam se kako su ona i tata testirali razno razne slatke, slane varijante, pa na velikom tosteru pravili i štapiće. Ali ja sam samo nevoljno grickala jer to nije bilo to! Čekala sam da dođe baka ili da mi odemo za raspust da uživam u njemu.

A kada je baka otišla... dugo ga nisam jela, bilo je par prilika, ali ljudi nije to to!

Onda BINGO! Dok smo jednom prilikom moja sestra Dragana i ja bile kod Deke i pile kafu, ona mi je dala njen stari kuvar i rekla mi je "ovo bi ti trebala da imaš". A u kuvaru koji je u fazi teškog raspadanja na jednom listiću, dedinim rukopisom ispisan recept za njen kolač!

Možete zamisliti te sreće moje!

Sad dok ovo pišem, grickam kolač i razmišljam šta su bake... pratiš njihov recept i nema šanse da pogrešiš!

Ukus i miris kao u njenoj kuhinji, a možda je i njen duh tu negde, da nadgleda i da se postara da taj kolač ispadne onako kako treba!

Razmišljam kako bi najviše na svetu volela da jednog dana moji unuci imaju taj osećaj kao ja dok pišem o svojim babama i dedama, to bi značilo da sam uradila nešto dobro u životu!

I naravno podeliću sa vama recept :)

Bakin kolač na Makin način

• 6 jaja
• 300 g šećera
• 450 g brašna
• 1 čaša od jogurta ulje
• 1 čaša kiselog mleka
• 2 vanile ( misli se na vanilin šećer )
• 1 prašak za pecivo

Umutite dobro belanca sa šećerom i vanilom, dodati žumanca, ulje i kiselo mleko, umutiti blago pa polako dodati brašno koje ste prethodno prosejali sa praškom za pecivo. Lepo promešajte varjačom da se sjedini. Ugrejte kalup i pecite.

• p.s. ja volim da narendam i limunovu koricu

Koliko vremena nam je potrebno da bi smo prešli određenu planinarsku stazu i kao odrediti isto? 

To je veoma bitno pitanje za sve planinare, pogotovo za početnike. Uglavnom su sve staze  lepo označene i na oznakama stoji očekivano vreme za prelazak iste u idealnim uslovima.

E, šta su to idealni uslovi?  Oni umnogome zavise ne samo od vremenskih uslova i naše spremnosti već i od naše opreme i raspoloženja.  Može se desiti da pada kiša i da nas to zapravo ubrza a lepo vreme da nas dosta uspori. Pitate se kako to? Pa tako lepo! Kada pada kiša ukoliko teren nije klizav a imamo adekvatnu obuću i odeću kretaćemo se brzo bez zaustavljanja. A ukoliko je vreme divno, stajaćemo da se slikamo, da pogledamo neke travke, životinje... I eto dodali smo sigurno barem dodatnih sat vremena.
Pa kako onda da znamo koliko nam je vremena dovoljno? Precizno-NIKAKO! Ali evo par saveta koji će vam sigurno pomoći da okvirno sračunate potrebno vreme da prođete stazu i da eventualno izbegnete vremenske neprilike za koje znate da nadolaze:

• Odredite dužinu staze i brzinu kretanja. Obično prosečna brzina kretanja za planinare je oko 3-5km za 1h. Ali tu uzmite u obzir da se neko kreće brže a neko sporije. Dodajte i vreme kada ćete usporiti da se divite nekom predivnom planinskom predelu (a ima ih previšeee) ili ćete naići na neki malo teži predeo za hodanje. 
• Iako mnogi misle da je silazak mnogo brži, obično to nije tako. Dosta osoba pate od problema sa kolenima i tada moraju da uspore, ili jednostavno morate da budete sporiji i pažljiviji kako bi ste izbegli padove i povrede. Zato dodajte još 30 minuta za visinsku razliku od oko 500 m. 
• Ukoliko poznajete stazu i znate gde ćete se zaustaviti dodajte po barem 5 minuta za svako zaustavljanje. Slikanje, uživanje u prirodi, pauza za vodu, voće...  I naravno za sam vrh barem 15 min.

I kada sve to saberemo trebalo bi da izgleda ovako:

Staza je dugačka 15 km. sa visinskom razlikom od 800mnv. Usput imamo planirane 4 pauze kod nekog izvora, vidikovca i sl.

Svaki put kada idemo za Zaječar gledam oznaku za izletište Grza, čula sam da je lepo, ali uvek smo u nekoj žurbi i ni ne pada nam na pamet da skrenemo i pogledamo šta tamo ima.
Pre par meseci zvao me Mile i kaže pravio bi akciju, išao bi na Grzu. Ja sam za! Naravno moramo malo da iskomplikujemo, odredi datum kada moji roditelji odluče da dođu do nas, Mile odloži, oni jave da ne dolaze taj datum, ja se ponadam za sledeći vikend, Mile kaže „epa onda ih pakujemo sa nama, nema više izgovora“. Zovem odmah Teriku, znam da bi se oduševila, nije davno ništa penjala a ovo je lagano, i na moje divno iznenađenje nije bilo potrebe da je nabeđujem.
Vreme se kvari, onako najgroznije što može, konstantno oluje, kiše, grmljavine…već vidim sebe kako sedim u domu i ne izlazim iz sobe, dva dana…izlazim na terasu, nije mi dobro kada pomislim da treba da vozim po ovom vremenu. Vraćam se u kuhinju i uspevam da se dobro posečem. E, sada mi nije više ni do čega.
Zovem Mileta i pitam: „Šta ćemo?“ „Ljupka, sreća prati hrabre!“ „Mile u našem slučaju pre bih rekla lude!“  Odustajanja nema, više me je sramota… I u tom trenutku, izlazi SUNCE! Po dogovorenom vremenu u 15:30h krećemo sa dva auta na našu novu avanturu.

Ako zanemarimo ludačku oluju na autoputu prolazimo jako dobro, stižemo u dom gde nas divni domaćini očekuju. Rakijica, hleb i so su već na stolu, a ubrzo stiže i kafica.

Nakon što smo se malo isćaskali, raspakovali, na preporuku domaćina otišli smo u kraću šetnjicu do samog vrela Grze.

A tamo šok! Prizor kao iz bajke! Malo jezerce predivnih boja i magla koja se polako izdiže iznad njega stvaraju scenu kao da smo u nekoj bajci, samo još vilenjaci ili hobiti da iskoče.

Iako nam je predivno i radoznale smo ipak odlučujemo da se vratimo u dom  jer je dosta mračno i klizavo a nismo spremne za te uslove.  
A u domu muška ekipa već raspremila sve što je potrebno za jednu pravu planinarsku večeru na predivnoj velikoj terasi. Večeramo, upoznajemo se bolje sa novim prijateljima iz Bosne koji su u međuvremenu pristigli, prepričavamo razno – razne dogodovštine i pravimo plan za sutra. Domaćini nam predlažu da prvo popnemo vrh i nakon ručka prošetamo do vidikovca. A da za sutradan ostavimo posetu selu Zabrega i Kanjonu reke Crnica.

I to se pokazalo kao pravi pogodak. Sutradan smo napravili malu laganu šetnjicu od oko 15km tamo – vamo, obzirom da nije bilo velikih uspona sve je išlo lagano i opušteno, toliko da smo čak i bili iznenađeni kada smo pogledali pređenu kilometražu. Kada smo stigli u dom domaćini su nas dočekali sa predivnim gulašem od divljači! Preukusnim!

Nakon ručka, kao i obično dok ostali imaju ideju da spavaju ja se setim da bi mogli da se još malo negde prošetkamo. I uspevam da nabedim Teri, Vladu i Velizara da je greota da se ne popnemo na vidikovac kada ima samo 14minuta od vrela. Njihova greška što nisu pogledali gore i da procene koji je to uspon, ja jesam :)

Nakon kukanja i razno raznih pretnji šta će mi se sve desiti kada budemo sišli dole izlazimo na vidikovac sa predivnim pogledom na Kučajske planine i reku Grzu, ali mi to malo ignorišemo jer smo upravo shvatili da tu imamo signala! I moramo da se javimo kući, vidimo šta ima na društvenim mrežama, objavimo koju sliku i dok smo sve to završili, sve je zaboravljeno i oprošteno - spašena sam!

Vraćamo se u dom, ostatak ekipe nas čeka sa kaficom, večeramo i bacamo se na kockice. Podelimo se u parove i shvatimo da nam nešto slabo ide računanje… ali Velizar nam objasni da nije bitno ko piše - već kako piše!

Sada kada se setim, tih noći provedenih tamo u tom tada skromnom domu mislim da nigde lepše i mirnije nisam spavala. Otvorile smo prozor i spavale uz zvuke reke i mirisa lipe.

Ujutru po dogovoru krećemo do sela Zabrega koje je poznato po tome što i pored mape Nemci u ratu nisu uspeli da ga pronađu. Tamo nas dočekuju kao da smo najrođeniji, kako prolazimo pored kuća tako nas domaćini zaustavljaju da razmenimo koju reč i da probamo njihovu rakiju ili slatko. Istog trenutka kada sam stala da slikam neko cveće, domaćica je i meni i Teriki napakovala pelcere svih njenih cvećki.
U ovom danu obilazimo vidikovac Žuti Kamen i nakon toga par ostataka crkvi iz okoline uz divnog lokalnog vodiča Vlade, koji se zaista potrudio da nam dočara kako je sve to bilo.

A sam kanjon je predivan, hodamo polako uz stene gde se oseća miris nane i majčine dušice, slušamo rečicu kako žubori i jednostavno uživamo!  Nakon kraće šetnje stigli smo i do malog jezerca gde smo napravili dužu pauzu uživajući u prirodi i slušajući studente koji su tu radili na restauraciji crkvice u okviru manastira Namasija. 

Manastir Namasija je podignut na sredini puta između Sisijevca i Petrusa.
Pretpostavlja se da je zidan u vreme kad i manastir Ravanica 1371 .god. Dolaskom Sisoja u Petrušku oblast u vreme zidanja Ravanice, vezuje se za Crepa, obzirom da je Namasija bila u njegovom vlastelinstvu. Ne zna se sa sigurnošću da li je zadužbina Crepova bila Namasija ili Sisojevac.

Nakon šetnje, vraćamo se u selo, da popijemo pivo u mesnoj zajednici, kafu kod porodice Radovanović (svaka pohvala za domaće likere koje prave!) i do mlina da kupimo sveže samleveno brašno!

Pri povratku u dom prilazi mi Neša i pita me da li mi je problem da sačekamo da se završi utakmica, igraju ipak naši i da onda sednemo svi zajedno da ručamo. Ma nikakav problem, taman da se malo odmorim i još koji minut duže uživam u ovoj predivnoj prirodi.

I nakoj još jednog divnog ručka, i još jedne odlične kafice koju domar Sale kuva kao niko, negde oko 17h krećemo nazad ka Vršcu, imamo oko 3h vožnje, ali leto je, dan je dugačak. Pozdravljamo se, obećavamo da ćemo doći ponovo kako bi smo videli kako su renovirali dom.
A na putu do kuće opet oluja, opet isti oblak na istom mestu… ne vidi se put, vozimo polako i stižemo kao i obično prepuni divnih utisaka!
Ja ispunjavam svoje obećanje već iduće nedelje kada moje dete i ja idemo do Zaječara da posetimo dedu. Stali smo tamo da popijemo kaficu i da se malo odmorimo.  Nije bilo nikog u domu, ali naveliko se radilo. Jedva čekam da ponovo odem da vidim kako sada izgleda.

***

Ostatak slika možete pogledati u galeriji ispod.

Meersburg, zamak na jezeru ili gradić iz bajke?