Kako smo pravili Sneška na Vodopadu Beušnica u Rumuniji (a možda i nismo)

Objavljeno u Putovanja

Kako smo pravili Sneška na vodopadu Beušnica u Rumuniji ... a možda i nismo? :)

Pre par dana, idem ja do grada i razmišljam se kako ne mogu više da budem među ljude, da se plašim šta ću još da saznam ... groznih par dana iza mene ( ne ponovili se ) i tako prođem pored Nebojšine radnje i vidim kako mu glava viri iza pulta gde je naređana jedna gomila kutija. Ulazim unutra a on s vrata "A šta ti misliš da mi za vikend idemo barem do Ochiul Beiului"? A?!  Beušnica, vodopad, Ljupka, Nera, Rumunija! Aaaaaaa... Ja koja uvek prvo proverim kalendar, "norvežane" (za one nove na ovom blogu to je yr.no vremenska prognoza) sada kao iz topa kažem, idemo ali nemam zimske gume! "Ja ću voziti" je bilo dovoljno da me nabedi. Ok, poneću šargarepu da pravimo Sneška...

Prezentujemo ukratko idejicu ostatku ekipe na našoj FB grupi i nakon par dana kuliranja sa strane svih Šoš pita jel idemo sami? Ja kažem pa naravno, ponećemo šargarepu i da pravimo sneška dodajem ja. Realno to je šetačka tura a i u VŠ već pada sneg ... pa kako li je tamo! Eeeeeeeee, a gde mogu Neca i Manja da podnesu činjenicu da nama bude lepše nego njima, još kada smo dogovorili da posle toga jedemo pastrmku  (ako želite da njih dvoje negde namamite samo spomenite šta će i gde da se jede i sve je rešeno!). Neca prvi reaguje, pa pazite ako ne moram ja da vozim jer se kasno vraćam sa svadbe mogao bih da idem ... to je lagana tura. Manja samo dodaje idem i ja, recite šta ćete za doručak!

 I tek tada kreće ona prava naša euforija pred put, po meni možda i najlepši deo akcije ... bez razlike koja je staza, mi krećemo prvo da dogovaramo šta će da se jede i da se ponese od hrane, kada smo to utanačili i potvrdili da Šoš vozi, prešli smo na to šta ćemo da obučemo, pa kad smo se spakovali setili se da možda proverimo vremensku prognozu ... ups ... pa u plusu, nema snega... i šta sad?! Ma idemo autom, ostavićemo višak stvari u autu. I tek onda shvatimo da nismo dogovorili koju ćemo stazu ... ali to je za nas manje bitno, Neca ima sve potrebne skalamerije pa gde god da odlučimo da idemo izvućiće nas.

U celoj toj našoj priči Šoš samo ponavlja, nemojte da neko upadne u vodu, hladna je, pazite se. Ja za svaki slučaj pakujem komplet presvlaku! Što je sigurno, sigurno je ipak se zna koje najsmotaniji u grupi i ko je prošli put overio tunele (da ne kažem razbio glavu!).


Znači dolazim po vas u 5:30?  Ma ne, smo rekli u 6h, ne, ne u 6:30h i onda kreće pretraga po histori-ju ko je šta kada rekao, zezanje, prozivke, sve to već sluti na dobru zabavu bez razlike što je to lagana turica koju smo već prošli. 

Nakon što smo se sve lepo dogovorili, ja shvatim da nemam blage veze gde mi je pasoš! Ne smem da im kažem, krećem u akciju izvrtanja stana... nije na mestu... pa gde je?! Setim se, trebao mi je pre neki dan i samo sam ga ostavila u torbi. Ok, možemo na spavanje.

Ujutru naravno niko nije ustao tada kada je trebalo ali nekako do 6:20h ( a planirali do 6:30h ) na veliko iznenađenje svih nas krećemo!

Nakon pola sata primećujem nešto veoma čudno - Neci nije muka a Manja nije zaspala... Ok, nedam da me to mnogo zabrine, samo ću ih budno pratiti, otkud znam možda su ih neki vanzemaljci oteli.

Par km ispred granice Šoš se seti da je zaboravio da izvadi neke akumulatore iz auta... Mi vrištimo od smeha jer već vidimo kako pokušava da objasni rumunskim carinicima da je to staro za bacanje, hteo na otpad da nosi ali je zaboravio da izvadi iz auta... a njemu nije dobro! Svakako na rumunskoj granici prolazimo veoma brzo i lako, iskreno priznajemo propust i pitamo da li možemo da popišemo iste ili da ih tu barem ostavimo kod njih. Puštaju nas sa sve našim akumulatorima da nastavimo put, i za nekh sat vremena stižemo na naše odredište.

Jako je jako hladno.Sunce viri, ali zubato! Ušuškavamo se i krećemo, osmeh je na licu i odmah krećemo da prepičavamo raznorazne anegdote sa ranijih tura i da uživamo u predivnoj prirodi. Na naše veliko odušavljenje veći deo reke Bea je zaleđen, prizor je fenomenalan. Prva stanica je vodopad La Vajoaga gde pravimo prvu pauzu za foto sešn :) Ubrzo stižemo do izvora reke Beje i jezerceta "Bejino Oko" ali dogovaramo se da produžimo prvo do vodopada Beušnica koji je visok 10 metara i kada ima vode izgleda predivno. Leti je milina sedeti pored njega i kulirati dok  vas sitne sitne kapi osvežavaju. Sada  nema ni kap, nismo razočarani videli smo ga ranije, ne odustajemo od avanture i koristimo priliku da uđemo u pećine i da se popnemo gore iznad vodopada. Sad ili ko zna kad, prilike se ne smeju prpuštati. Šoš usput primeti da u daljini ima jedan zaleđeni vodopad i naravno krenemo tamo svi bez ikakvog razmišljanja.

A ispred nas prizori kao u onim ruskim bajkama, samo čekam da ledena kraljica od nekud iskoči i da nas zarobi :)

Stajemo da se slikamo snimamo i uživamo! U tom trenutku Šoš koji se odvojio na drugu stranu reši da se ne vraća istim putem već da pređe preko leda. Svestan da je led tanak i da ukoliko skoči okliznuće se i postoji jako velika mogućnost da upadne u vodu, ipak se odlučuje na taj korak.  A ja kao svaki pravi ortak odmah dotrčim sa suprotne strane i spremim kameru! Pa zar da čovek nema snimak kako je po ledu upao u Beu?! Mislim da to ne bih sama sebi prvo ikada oprostila, a ni on. I naravno dešava se prethodno navedeni scenario. Sreća pa se sve lepo završilo. Malo jeste uleteo u vodu, ali nije se pokvasio pa nije bilo potrebe da žurimo.

Polako i pažljivo silazimo preko stena sa vodopada dole, sa idejom da nešto gricnemo i popijemo vruć čaj. I tada shvatamo da su čokoladice i medenjaci toliko zamrzli da mogu da budu samo lizalice a čaj se ohladio. Ma ne hajemo, obzirom da smo primetili da i restoran ne radi dogovaramo se da se još malo odmorimo na jezercetu Ochiul Beiului i da nakon toga nastavimo na već dobro poznatoj ribljoj čorbi i restoranu Sneki.
Na jezercetu je već otoplilo i sedamo i slikamo se, poziramo, zezamo se i posle ko zna koliko vremena konačno krećemo nazad. Manja i ja malo usporavamo jer smo se lepo raspričale a momci stižu pre nas u kamp i sedaju da nas sačekaju. Čim smo stigle svi u glas kao dogovoreni komentarišemo - ok na leto dolazimo šatorima. Momci mogu da krenu bajsevima mi ćemo autom, ostaje samo da vidimo šta još možemo tu da obiđemo u blizini.

Posle toga već tradicionalno kada se vraćamo iz tih krajeva sledi ljuta riblja čorbica koja posle ovakve šetnje veoma prija, greje i dušu i telo! Nema žurbe, ostajemo da se lepo isćaskamo još malo, sumiramo dan, napravimo nove planove, razmemimo neka iskustva i preporuke i polako krećemo kući.

Obzirom da Manja nije htela da uzme novac za hranu, a Šoš za gorivo ostalo je da Neca i ja smislimo ko vozi sledeći put ako od nas plača ručak. (još uvek ne znaju da ih vodimo na vršački breg i kod čika Mileta na palačinke ;) )

 

Opširnije...

Planinarski izlet - Rumunija, Banja Herkulana

Objavljeno u Putovanja

Probudla sam se bez alarma kao i obicno po našem u 06h a rumunskom u 07h. Kako smo još sinoć odlučili da odustanemo od današnjg planinarenja na vrh Domogled i prošetamo banjom, napravimo koju fotku a možda se i okupamo, nisam probudila Terezu već sam sišla sama na kafu.

Restoran je već bio pun kao da je šest popodne. Veseli planinari, puni entuzijazma su već pili kafu ili čaj i doručkovali uz anegdote sa prethodnih putovanja. Naravno smestila sam se pored njih, pila svoju kafu i uživala kao da gledam neku emisiju iz National Geographic-a. U glavi su mi se već stvarale slike… definitnivno bih volela da jednog dana neko tako sluša moje priče!

Nakon doručka, Teri, Milan i ja smo otišli taksijem do centra starog dela Banje.

Banja se nalazi na nadmorskoj visini od 170 m ali koncentracija negativnih jona je kao da se nalazite na 2000 metara.

Prvi utisak kada sam izašla iz auta je bio “ ok ne dozvoli da ti ove ogromne ruine pokvare utisak!!!”   Tada sam se setila vodiča kog smo imali u Efesu pre nekoliko godina. Dečko nam je na ulazu rekao: “ Nemojte da ovo gledate kao ruševine, već pokušajte da zamislite kako je to u to doba delovalo moderno, grandiozno, kako su se ljudi obučeni za to doba šetali tom pijacom, išli u biblioteku… “ I hvala mu za taj savet, jer da ga nije bilo ne znam da li bi utisci o samoj banji bili ovako pozitivni kao što su sada.

Kako vikipedija kaže Banja Herkulane, je grad u rumunskom delu Banata, tačnije okrug Karaš – Severin. Nalazi se u dolini Černa, između planina Mehedinti i Cerna. Banja ima oko 5000 stanovnika.

Na osnovu pronađenih arheoloških dokaza veruje se da je banja naseljena još iz doba Paleolita. Legenda govori da je Herkules stao u ovoj banji da se odmori i nadiše vazduha. Za vreme rimske dominacije nad Dakijom ova banja je bila poznata širom Imperije. Iz tog doba su otkrivene 6 statue Herkulesa, a jedna od njih se danas nalazi u samom centru banje.

U ovoj banji nalazi se i Džinovska Sekvoja stara oko 200 godina.

Svoj najveći uspeh banja je doživela u Austrougarsko doba kada je bila pravi hit među visokim slojevima zapadne Evrope. Prvi hotel Černa je izgrađen 1930 godine, a u doba Čaušeskua nastavljeno je sa građenjem ogromnih hotela koji se sada nalaze u novijem delu grada i uopšte se ne uklapaju (barem po meni) u celu tu atmosferu. 1989 godine masovno su krenuli da se otvaraju mali i veoma simpatični pansiončići koji više idu uz šarm ove banje.

Nažalost zbog nerešenih pitanja još iz doba komunizma, ogromne građe, stara kupatila zuje prazni i zarasli u starom centu Banje. Ali pokušajte da se prošetate, zatvorite oči na trenutak, osetite taj divan vazduh i zamislite kako su se tu vozile kočije i šetale dame u krinolinama. Tada ćete u potpunosti shvatiti ovu banju.

Nakon predivno provedenog prepodneva, vratili smo se u pansion gde su se planinari već vratili i prepričavali nove dogodovštine, popili kaficu, i krenuli kući.

Al zamalo…

Bilo je tu još jedno iznenađenje - nismo se vraćali istim putem i kao divan bonus posetili smo vodopade Bigar na Aninskim planinama. Rumuni ove vodopade nazivaju čudom kanjona Minas. Vodopadi Bigar su na visini od oko 8 metara. Ono što je interesantno je da se ovi vodopadi nalaze tačno na tačno na polovini razdaljine između ekvatora i Severnog pola.

Oko 20h smo pristigli u Vršac, iako umorni, bili smo prepuni pozitivne energije jer je ovo bili jedno predivno iskustvo!

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed