Kanjon Nere i vodopad Beusnica

Objavljeno u Putovanja

Oko 07h ujutru krenuli smo u Rumuniju da se malo prošetamo i odmorimo se od raznoraznih pentaranja. Nacionalni park Kanjon reke Nera i Beušnica se nalazi na nekih 60-70 km vožnje od Vršca. Šetnja je bila lagana bez uspona, uz reku Bei, nekih 18km pored predivne rečice. Videli smo i "Oko Beja" koje nas je plenilo svojim bojama. Prošli kroz tunele, neki su uspeli i da razbiju glavu i pored upozorenja vodiča...čisto da ne bude da je bila tako lagana tura.

Meni je pored lepe prirode i dobrog društva prijala i mogućnost da ponesem svoj aparat i da fotkam bez bojazni da kočim grupu i da će me neko ostaviti u šumici na milost i nemilost medvedima.

Nakon završetka naporne akcije svratili smo i do Bele Crkve da popijemo piće i da se odmorimo malo. Sve u svemu još jedan predivan dan!

Opširnije...

Sokobanja, Soko Grad

Objavljeno u Putovanja

Sokobanja, Sokograd, dođeš star odeš mlad…. Krenule godine da nas gaze pa rekosmo ajde da proverimo i tu tvrdnju. Najava treking lige u Sokobanji, eto odlične prilike. Skupismo jedan auto dok smo rekli keks. Mladenka, Dejan, Jelena, Rade i moja malenkost. Krenuli smo u subotu rano ujutru oko 05h. Kako smo ušli u auto jednoglasno smo odlučili da nećemo da se prijavimo na treking ligu, već nekim Radetovim stazama. Uspeli smo da dogovorimo smeštaj kod planinarke iz Niša što se kasnije ispostavilo kao pun pogodak jer je žena fenomenalana osoba!

Sokobanja se nalazi na visini od 400m nadmorske visine, između planina Ozren, Devica, Rtanj i poznata je destinacija za rekreativni i banjski turizam.
U Sokobanju pristižemo oko 09:30h i Rade i Jelena odmah kreću da se pozdravljaju i da nas upoznaju sa planinarima iz drugih gradova.
Ubrzo kreću na start trekingaši a za njima planinarska tura kojoj se i mi pridružujemo jednim delom puta. Odlučili smo da odemo do izletišta Lepterija, Hajduk Veljkove pećine i Sokograda.

Lepterija je poznato izletište koje se nalazi uz reku Sokobanjska Moravica i srednjovekovni grad  Soko Grad. Dobilo je ime po ćerci zapovednika Sokograda. Ona se zaljubila u sina gospodara obližnjeg Vrmaškog grada Župan i zajedno su pobegli. Kada je to saznao njen otac naredio je da svojim ljudima da je pronađu i ubiju.

Vreme nas je poslužilo ali na stazi je ogromna gužva tako da se zadržavamo malo duže u pećini kako bi smo ostatak staze prešli uz manju gužvu. Nakon 4-5km stižemo do Sokograda. Vidi se da je nekada bilo veliko zdanje. Ostaci zidina su i dalje velelepni.

Soko Grad je srednjoekovni grad poznat još i kao Sokolac.  U dobrom stanju je sačuvana samo ulazna kula u gornjem gradu,  a ostatak je porušen. Istraživanja pokazuju da je grad bio veoma razuđen i velikih razmera.  Potiče iz perioda vizantijskog cara Justinijana, kao tvrđava za sprečavanje avarskih i slovenskih upada. Stefan Nemanja ga zauzima 1772. godine. Turci ga zauzimaju 1398. Godine.

Naravno za razliku od ostalih mi idemo do kraja, penjemo se skroz gore i za to bivamo nagrađeni izvanrednim pogledom od kojeg zastaje dah. Tokom celog puta pratio nas je pogled na Rtanj, tako da smo i iz ovog ugla imali prilike da ga vidimo. Grandiozan kao i uvek, ali sa ove visine ne tako zastrašujuć.
Polako se spuštamo dole, nije jednostavno, kamenje je izlizano i klizavo ali polako i pažljivo uspevamo.
Dogovaramo se da odemo na kafu u obližnjem restoranu koji se nalazi u pećini i to je odlična odluka jer je tamo temperatura dosta niža a atmosfera divna. Topla preporuka za ručak i mali odmor kada ste u Sokobanji.
Dok pijuckamo kaficu dogovaramo se da se vratimo polako nazad. Na cilju nas čeka već spreman pasulj i kupus salata. Da mi je neko nekada rekao da ću se toliko oduševljavati kupus salatom i pasuljem rekla bih mu da je lud!  Ali posle celodnevnog švrćkanja po planinama to je pun pogodak!
Ubrzo nakon ručka krećemo do smeštaja, gde nas dočekuje sestra naše gazdarice, pokazuje nam šta je gde je, tuširamo se i pravac nazad u prirodu. Odluka je pala - Oštra Čuka mora biti osvojena, ne možemo da čekamo do sutra. Rade nam objašnjava da je to tako lagano da možemo i u papučama. I bilo bi da nije usput odlučio da nas šetka nekim svojim stazama gde smo ostavili pola kože po raznoraznim grmovima i trnovima. Dejan i ja odlučujemo da sledeći put kada nam on kaže da je lagano, ponesemo komplet opremu.
Negde oko 19h stižemo na vrh, srećni, predivan pogled, Rade nas propituje gde smo, da li smo upamtili koja je gde planina, šta je Ozren a šta Devica…ma nemamo pojma, znamo samo da je divno tu gore i da je vredelo doći. Oštra Čuka je jedan od vrhova planine Devica i nalazi se na visini od 1070 m. nadmorske visine.
Vraćamo se u kućicu, gazdarica je već bila, spremila posteljinu i ostavila nam pisamce. To nam je sve tako simpatično da odmah sedamo i pišemo joj odgovor. Kao u nekom starinskom filmu!  Fantomski gosti i fantomska gazdarica. Frižider pun pića, voće na stolu… kao kod kuće.
Presvlačimo se i pravac na večeru. Nakon kraće šetnje po Sokobanji nalazimo jedan simpatičan lokal sa tamburašima gde sedamo da pojedemo nešto lagano i popijemo pićence. Dobro raspoloženje nas ne napušta, Rade i Jelena prepričavaju dogodovštine sa njihovih putešestvija a mi se smejemo kao mala deca. Dogovaramo se da ujutru vidimo vodopad Ripaljka, a onda idemo do još jednog vodopada, da bi nastavili na Krupaljsko vrelo da ručamo pastrmku.
Ujutru nas naša divna domaćica dočekuje kako i dolikuje u ovim krajevima, kafa, sok od domaće nane i limuna, domaća rakijica i žali što je zaboravila slatko. Ali dogovaramo se da sve to poslužimo na tacni sa miljeom, stavimo med i da zamislimo kako je slatko bilo tu. Družimo se kao da se odavno poznajemo i da joj dolazimo svake godine i da ne može da nas dočeka svaki put. Teško se opraštamo ali vreme je da krenemo dalje.

Vodopad Ripaljka je periodičan i visok je nešto manje od dvadesetak metara.  Nalazi se na reci Gradašnica, planina Ozren,  i preko leta i jeseni presušuje.

Ripaljka nas je nažalost izneverila, bez kapi vode. A vidi se da je predivan vodopad.
Obzirom da nam je Rade obećao vodopad, putešestvije nastavljamo ka Lisinama i vodopadu Veliki Buk. Tamo nas očekuje predivno iznenađenje. Vodopad “ radi”  oko njega ima kompleks restorana, mali mlin gde smo kupili sveže mleveno kukuruzno brašno. (isprobano-proja je fenomenalna). Nakon odmora za oči i dušu, popijene kafice i limunade, nastavljamo dalje, ali naravno ne ka kući već na pastrmku koju nam je Jelena obećala. Vodopad Veliki Buk ( Lisine) se nalazi u Istočnoj Srbiji na padinama planine Beljanice na rečici Vrelo.  Visine je oko 25 metara i spada u akumulacione vodopade.
Usput se gubimo par puta, ja gubim nadu i pretim da ako umesto pastrmke dobijem samo riblju čorbu nadrljali su. Moje reči svi shvataju veoma ozbiljno, brzo se prepračunavamo i izlazimo na pravi put. Put za Krupajsko vrelo, gde nas čeka još jedno divno iznenađenje i ovaj put raj za oči, dušu a vala i želudac. Pala je pastrmka. Nisam ljubitelj ovih gajenih riba, ali kad nema iz jezera (mog, Ohridskog) prolazi i ova ako je dobro spremljena. A bila je.
U Vršac pristižemo negde oko 20h umorni, ali prepuni pozitivne energije i divnih uspomena.  Sledeća destinacija?  Ubrzo stiže.

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed