Borski Stol i Veliki Krš

Objavljeno u Putovanja

Nakon burnih 24h i "gornjačke avanture" danas je novo jutro, novi dan, novi izazovi, ista ekipa kao i juče. Ustvari mala ispravka ista ekipa kao i sinoć, obzirom da je deo ekipe bio prisiljen da nas napusti.

Budni smo negde već oko 6h, polako se jedan po jedan izvlačimo iz kreveta i tako polubučeni, rasčupani virimo iz svojih soba da vidimo ko je gde je da li je neko možda već pristavio kafu. Nakon što smo lepo doručkovali, popili kaficu i napakovali auto sedamo kod “komšija” da se malo isćaskamo.

 Meni prija ono jutarnje sunce i sa jednim uvetom slušam neke matematike oko obračuna goriva, dajem dečacima info o potrošnji mog autića i prepuštam im finalni obračun a ja nastavljam da se pečem kao gušter na tom divnom jutarnjem suncu. Zatvaram oči i osećam kako me hvata san. Noćas je bila neprespavana noć, družila sam se sa mojom drugaricom migrenom i ovo mi je baš prijalo. U tom trenutku čujem Đuliju kako kaže da do sledeće destinacije imamo oko 2h vožnje u najboljem slučaju. U tom trenutku skačem kao da me je neko polio vrelom vodom… “ali ja sam mislila da imamo samo 20tak km” gledam molećivo u oba Gorana, Borisa ...ali na žalost ne dobijam tako željenu potvrdu.

Polako krećemo na put koji traje skoro 3h i prolazimo kroz jedan predivan deo Srbije.

 

 

78425201 2523181914637988 998606014016126976 n 1

 

Predivna priroda, zlatno lišće svuda oko nas, kako je naš auto zadnji, Jadranka i Goran dižu lišće na sve strane ispred nas i mi ulećemo u pravu predivnu bajku. Na radiju gde god da okrenemo vlaška kola, i šta ćemo nego da odvalimo muziku i uživamo u komplet ambijentu koji nam taj divan kraj nudi.


 
U selima srećemo puno baka koje na leđima nose pletene nosiljke u divinim bojama. Gledajući ih vraćaju mi se uspomene kako sam odrastala uz baku koja mi je u takvoj identičnoj nosiljci,stavila moju lutku i zavezala mi je na leđima. A onda mi je ispričala kako je išla na njivu sa mojom mamom na leđima u toj nosiljci. Kad sam malo porasla volela sam da otvaram taj kredenac u prabakinoj sobi sa divnom vlaškom nošnjom. I sada se setim mirisa oraha jer je baka stavljala sušeno orahovo lišće kao preventiva za moljce. Vadila sam sve redom i kada bi me uhvatila ( a uvek jeste ) molila bih je da mi opet iz početka pokaže koja je moja nošnja, a koja je mamina, tetkina, od sestara, njena, prabakina … i tako je do besvesti odgovarala na moja pitanja. Naravno na kraju je sledila i modna revija narodnih nošnji iz Timočke Krajine u mojoj izvdebi a baka i komšinice su pile kaficu, heklale i divile se mojoj lepoti. Kada sam malo više odrasla uzela sam svoju suknjicu od belog grubog platna sa heklanim karnerčićima na rubovima i nosila sam je kao mini suknjicu po gradu. (moram da priznam da je još uvek je nosim ).

Gledam u moju ekipu, svako sa svojim mislima i osmehom na licu, drago mi je da i oni uživaju kao i ja.
Put je prepun serpentina i već dugo traje ta vožnja, Đulija se šali da će iskočiti kroz prozor da ne može više da trpi te krivine, mi joj ne damo. Zove Jovana da mu kaže neke stvari vezano za ovaj put koji je odabrao, ali na njegovu sreću nije dostupan :)

Konačno stižemo na odredište i polazimo prvo na uspon Veliki Krš.

Veliki Krš je planina na 10 km od Bora i visine je 1156mnv.

Ja nakon nekih pola sata shvatam da sam zaista preumorna, da me čeka vožnja od oko 400 km. tog dana i da je najbolje da se vratim i da odspavam malo u kolima. Jelena kreće sa mnom jer joj nad glavom stoji ispit koji sprema, pa bi da malo čitka.

 

76605020 1020247974983066 2837722615164960768 n

 

I tako nas dve krećemo nazad, usput se slikamo, ćaskamo, gledamo predivnu prirodu, svo vreme čujemo glasove naše ekipe, njima je extra zabavno ali nije ni nama loše. Stala sam da naberem malo šipka za čaj kad vidim Jelena mrtva ladna ga stavlja u usta. Ja do tog dana nisam znala da šipak može i tako da se jede!!! Naravno brže bolje smažem skoro sve što sam ubrala i tek sada u potpunosti uživam u jesenjim čarima. Kada smo stigle do auta, ja sam se izvalila na mesto suvozača i odremala dok je Jelka pozadi “budno” i “vredno” učila.

Naša vesela ekipa se ubrzo vraća i nakon veoma kratke pauze kreću na Borski Stol koji je “preko puta” a Jelena sa njima. Mene mrzi da se presvlačim pošto sam se obukla za vožnju ali me nabeđuju da krenem sa njima. Ostali odlaze, Zorica ostaje da me sačeka pošto je već bila na vrhu sa idejom da ostanemo u dom i popijemo kaficu.

    Planina Stol se nalazi na oko 16km od Bora i visine je 1156mnv. Na malo manje od  “pola puta” od početne tačke do vrha nalazi se predivan dom gde se može noćiti i malo divno jezerce. Ko voli da skija ovde postoji i ski staza i sti lift.

Ali kako smo stigle do doma i kako sam ugledala predivni Borski Stol istog trenutka su mi oči zasijale. Čujem Mlađu kako iz pozadine sa osmehom komentariše “ A Ljupka kad je videla vrh odmah je živnula i dobila snagu” I jeste bio u pravu, izvinjavam se Zorici na promeni plana a ona to prihvata bez problema. Dan je predivan, vrh nije predaleko a staza nije naporna. Zaista bih zažalila da nisam krenula gore sa njima.

Nastavljamo dalje i prolazimo pored maleckog predivnog jezera kao iz nekog filma. Svi redom bez ijedne reči stajemo u red da ga slikamo iz svih uglova.


 

77369666 531884834210312 2626417555710935040 n

 

Naš uspon nastavjamo kao i uvek sa raznim doskočicama, šalama, uspomenama, planovima ali samo da znate umemo mi i veoma ozbiljne teme da načnemo ali u toj atmosferi nisu teške. Jednostavno nekako samo “procure”.

 

78319298 432903954311254 4650614085874876416 n

 

I eto stižemo na sam vrh. Predivan pogled, sunce polako zalazi, počinje vetar i osećamo hladnoću. Oblačimo sve što imamo, slikamo se. Mi žene moramo malo i da se oklembesimo na visoke metalne stubove od metalne ploče … Jovan samo poluglasno sa maaaaleckim osmehom na kraju usana i sjajem u očima, jer mu naravno godi iako je hteo da zvuči ozbiljno izgovara: KOGA JA VODIM U PLANINU! Voli on nas a i mi njega.

 

76747503 10218903137905346 7525676334962442240 n

 

Polako silazimo dole, na žalost Goran se ne oseća najbolje ali ide i ćuti, sreća kod planinarskog doma nalećemo na neke ljude sa džipom koji ga spuštaju dole.


I konačno stižemo do auta, brzo se presvlačimo i krećemo ka Boru, dogovor je da se negde popije kafa, da se sumiraju utisci i da se opraštamo. Ta tačka je bila benzinska pumpa gde smo se lepo svi pozdravili i svako je nastavio svojim tempom i putem. Mi pravac za BG gde ostavljamo Gorana i Jelu a nas dve naravno na prvo mesto gde može da se jede. Ovaj put je to pekara San u Banatskom Karlovcu  koja radi 24h ali ima i roštilja, kolača, kafe…

Ostaje nam još 25 km do trenutka kada ćemo ugledati svetla grada pod Kulom. Đulija iako je umorna trudi se da bude uz mene i veliko joj hvala. Nemamo više snage za pevanje ali prozborimo po koju.

I negde oko 23h končano vidimo ta svetla našeg lepog malog grada.

 

Opširnije...

Magaro 2255 Galičica Makedonija

Objavljeno u Putovanja

"Ništa se ti ne brini rešiću ja, idemo na Magaro" kaže meni Bobi " Ako ne mogu ja naćiću ti skim ćeš" (verovatno je u sebi dodao i prestani da kukaš više, ali kao i svih ovih 30tak godina koliko se poznajemo ako ne i više to glasno nije izgovorio).

Ali stvarno, stvarno, kao nekoga ko je rođen ovde bilo me je sramota da popnem sve i svašta po regionu a u svojoj zemlji NIŠTA! Pogotovo taj Magaro. Sada kada gledate naslov sigurno razmišljate "Šta je bre taj Magaro tako bitan kada je na samo 2255mnv a kreće se sa 1600mnv"  Eeee dragi moji, uspon na taj vrh vam omogućava najlepši pogled koji možete da zamislite ne samo u Makedoniji već u celom regionu ako ne i šire. Istovremeno pogled na OBA jezera i Ohridsko i Prespansko, Albaniju i Grčku, a da ne spominjem ostale okolne planine. 

Nakon par dana Bobi stvarno dolazi za Strugu, javlja da je drugi Bobi (ubuduće ćemo ga zvati Tome iz praktičnih razloga! Šalim se, pisaću Boža samo da ih ne pobrkam)potvrdio da je željan i voljan da nas vodi ne samo na Magaro već i na KT F10 i da se vratimo na Magaro i da gledamo zalazak sunca... WOW!!! 
Reko momci, pa znate šta je ovo za mene sada?! Pa kao da ste mi rekli da ćete me voditi u Diznilend!!! 

Ujutru se budim naravno sa migrenom...koja me zlokobno prati zbog svega što mi se trenutno dešava već desetak dana neprekidno :( Ali razmišljam...ok popij terapiju i pali, mislim da te sada ne boli zaboleće te svakako kasnije :)  Nije težak uspon, nije daleko ako ti ne bude dobro neće biti velika šteta odustati. (A već znam da od odustajanja nema ništa).  U međuvremenu Boža šalje uputstva tipa ponesite rukavice, nešto toplije, lampu ... ja to prenosim Bobiju i u glas komentarišemo...alo pa mi smo došli jedan na odmor drugo nažalost na sahranu pa nemamo ti mi ništa od toga. Ništa nalazi se nešto po kući da se obuče, neki rančevi, Bobi trči da nam kupi baterijske lampe. O njegovoj sagi da ih pronađe ne mogu sada pisati nemam vremena ni mesta. Ali mogu vam reći da je prošao dobrih 20tak km ako ne i više tog dana tražeći iste! I kupio nam je neke Vartine za koje smo morali da javno, jasno i glasno više puta usput ponovimo "Jaooooo kako je ovo dobro, kakav bre black diamond!" Sve sa ciljem kako bi mu olakšali muku kroz koju je tog dana prošao. 

U dogovoreno vreme puca FB i Instagram i Boža i ja kapiramo da nemamo brojeve telefona, ustvari da ne možemo da učitamo poruke sa brojevima. Istovremeno zovemo Bobija koji nam izigrava centralu i spaja nas. Silazim ispred zgrade, Boža me prepoznaje ja njega nažalost ne, ali svakako godinama sam se družila sa njegovim bratom koji pogodite kako se zove? Tome! I ja sam ga naravno celog dana tako i zivkala. A on je kuturno ćutao i kulirao dok Bobi u jednom trenutku nije rekao "Izvini ali ti nisi provalio kako te ona svo vreme zove?! Ma jesam, ali ako joj je tako lakše ok!"  

***

Idemo da pokupimo Bobija i odmah se oseti ta pozitivna energija. Ja posle toliko strašnih dana, ne mogu da skinem osmeh sa lica... 

Krećemo sa pričom ( naravno uglavnom ja ), atmosfera je jako pozitivna kao da smo penjali zajedno godinama što je veoma bitno. Svako ko voli ovo da radi zna koliko je to bitan trenutak.  

Ni ne primećujemo kada smo stigli do prevoja Lipova livada odakle i kreće uspon na Magaro.  Za one koji prvi put penju da znate da se naplaćuje ulazak u nacionalni park. 

Sam uspon nije toliko zahtevan, polako se krećemo prvo kroz šumicu, što je i odlično jer još uvek sunce greje, a onda izlazimo na čistinu i tu kreće maaalo ozbiljniji i duži uspon. Ništa strašno, kada se malo umorite okrenete se iza sebe pogledate predivno Ohridsko jezero, upijete tu lepotu, skupite snagu za dalje. A veoma brzo se stiže i do "bilborda" (tabla koja se pretpostavlja da je tu kako bi reemitovala neki signal) odakle se već vidi i Prespansko Jezero i veličanstveni Pelister.  E od tog trenutka dragi moji počinje prava poslastica za oči, dušu, telo... pogled je predivan, jedinstven kao i vazduh i miris raznih biljčica i travčica. 

Vreme nas divno služi, nema vetra, nema jakog suca... fenomenalno!

Nakon nekih sat i po, možda malo više izlazimo na Magaro! Prosto nemam reči kojima vam mogu opisati tu lepotu. Znate da inisistiram da kačim samo svoje slike na mom blogu ali ovog puta kako bi ste osetili tu čaroliju zloupotrebiću malo i Božine uz njegovu dozvolu (koji bi mi verovatno dao da sam ga pitala). 

Ali tu nije kraj, kaže Boža imamo dovoljno vremena da idemo dalje, na sledeći vrh gde ne ide baš svako! Prolazimo pored nekih ostataka stare karaule i stižemo do vrha poznatijeg kao KT F10 i na njemu i dalje stoji SFRJ!  A pogled na Prespansko jezero... nestvaran! Slikamo se malo i uživamo u toj lepoti i hitamo nazad na Magaro kako bi smo uživali u zalasku sunca. 

Stižemo na vreme, vadimo hranu iz rančeva, i čekamo taj veličanstveni trenutak. Sam zalazak sunca na Ohridskom jezeru je predivan, ali pogleda sa Magara je neopisiv!  To je nešto što treba doživeti, moja prva izjava je bila - sledeći put šatori i zalazak i izlazak sunca! 

Teško se kanimo da krenemo dole, ali moramo dok se još uvek vidi  (iako imamo moćne Vartine baterijske lampe) zbog kamenjara da barem stignemo do punog mraka do šumice. Uspevamo u našem planu.  Ubrzo stižemo do auta i krećemo nazad.  Za ovu divnu akciju Strava kaže da nam je bilo potrebno ukupno 5h16 minuta visinska razlika od 846 metara i pređenih skoro 14km. 

Magaro Galicica 1

 

 ***

Ovaj uspon koji sam toliko dugo želela i čekala i vrebala i molila koga god sam stigla da ide samnom želim da posvetim mom tati. Čoveku koji me je pre 35 godina upisao u izviđače, naučio da volim prirodu, a tamo sam i upoznala Bobija. Tako da eto sve ima svoje i to što sam baš par nedelja nakon njegovog odlaska popela ovaj vrh i to sa Bobijem i to što me je u šumici u mrklom mraku (dok nisam smela da priznam momcima da se plašim) svo vreme pratio jedan leptirić i odvlačio mi pažnju od tog mrklog mraka i svih mogućih zveri koje vrebaju sa strane :) 

TripAdvisor

Ovde možete pogledati ponudu smeštaja u Ohridu, cene kao i komentare i preporuke korisnika sa TripAdvisor-a

 
Opširnije...

Uspon na Stolove i Željin

Objavljeno u Putovanja

Došao je i taj vikend da nakon skoro 2 godine Vesninog nabeđivanja konačno odemo na Željin, usput dodajemo i Stolove. Dogovorili smo se da sačekamo šta će "norvežani" da kažu (ko nije upoznat to je naša interna šala vezana za norvešku vremensku prognozu) i u utorak pada dogovor da idemo. Vesna i ja vozimo, ali svakako da bi bilo interesantnije meni se auto kvari. Dejan uskače sa idejom da on krene sa nama i da se skita po Kraljevu i Vrnjačkoj Banji dok se mi budemo pentarali. I ovom prilikom želim da mu se zaista još jednom od srca zahvalim za strpljenje koje je pokazao svaki put kad god nas je vozikao negde. Ko nas poznaje zna koliki prag tolerancije treba da ima da bi nas izdržao. (Za Vesnu nemam reči, ona je već moj idol što se ovakvih situacija tiče!)

Krećemo sa 2 auta u subotu tačno u 06h. Dejan i Vesna voze, ostatak ekipe: Darko, Mladenka, Kristina, Slađa, Denis, Vule i moja malenkost. Nakon jedne pauzice na OMV-u na autoputu, gde utvrđujemo da OMV ima najbolji Americano i da je to samo zbog crvenih šolja za kafu nastavljamo put dalje ka Kraljevu i Stolovima.

Na stazu stižemo oko 10h, kratko se pripremamo i krećemo u akciju. Vreme je predivno, atmosfera kao i uvek na nivou :)  Krećemo se polako, ne žurimo nigde, usput se ćaskamo, prepričavamo dogodovštine, pravimo planove. Dogovaramo se da malo otežamo stazu i skrećemo na drugu stranu. I odluka je bila odlična jer smo videli predivne predele. Saznali da postoji veoma interesantna trava koja može da nam posluži kao uže za spuštanje. Glupiramo se kao mala deca dok se spuštamo veoma strmom liticom, ali ipak smo svesni opasnosti i ne dozvoljavamo da koncentracija padne. 

Najviši vrh Stolova je Usovica sa svojih 1375mnv. Na putu do Usovice prolazimo kroz gustu šumu, ali zadnji deo nam omogućava lep pogled na okolna mesta i dodatno usporavamo našu šetnjicu i pred sam uspon odlučujemo da stanemo i ručamo. To se naravno pokazalo kao pogrešan korak. Iako smo svi poprilično iskusni nismo doneli dobru odluku. Na zadnjem usponu dokukali smo kako nikad više nećemo ništa da jedemo dok ne stignemo na vrh :)

A na samom vrhu pravo iznenađenje- 2 divlja konja. Prvo smo bili oduševljeni jer su nam prilazili, ali veoma brzo su postali napadni, da ne kažem nekulturni i agresivni u svojoj nameri da se ogrebu za hranu. Sreli smo neke meštane koji su nam objasnili da su se veoma privikli na ljude koji ih hrane i da se uopšte ne plaše. To na prvi pogled može biti intresantno ali obzirom na njihovu veličinu i nepredvidljivost ne bih se ja tu mnogo igrala. A ni ostatak ekpe pa pobegosmo brže bolje nazad. Jedan od njih nije hteo tako lako da nas pusti pa je krenuo dole sa nama. Nakon Kristitinog nabeđivanja (moram da priznam da joj pregovori idu od ruku, nebitno što je sa druge strane konj....možda je ustvari ona "horse whisperer" a to ne zna još uvek, moraćemo da ponovimo ovaj uspon kako bi to proverili), dok smo mi svi sa strane hrabro posmatrali napokon je odustao. Sa Stolova silazimo negde oko 17h. Motivišemo jedni druge sa kaficom i dok Dejan i Vesna idu po Vesnin auto mi pronalazimo jednu kafanicu gde smo popili odličnu kaficu.

Staza je bila Kamenica- Kamarište (Drugi naziv za Usovicu)- Brezna, dužine od oko 20km i visinske razlike od oko 1200 m.

Veče provodimo u Vrnjačkoj Banji gde nas Vule vodi na večeru zbog rođendana, a mi koristimo priliku da mu se odužimo tako što uz pomoć osoblja restorana nabavljamo tortu i unosimo je bez da Vule primeti. Nakon lagana šetnjice i dobre atmosfere negde ok 23h se vraćamo u smeštaj. Neki spavaju, neki nažalost na uspevaju u tome. O samom smeštaju neću pisati, jer vlasnica ne zaslužuje nikakav pomen pa čak ni u negativnom kontekstu.

Rano ujutru dok ekipa još spava, Slađa, Vule i ja pronalazimo pekaricu, i ispijamo kaficu. U međuvremenu svi su se spremili za polazak i nastavljamo našu avanturu. Pravac Mitrovo Polje i uspon na Željin može da počne. Veoma brzo nakon starta osećamo da je Vesna bila u pravu. Ovo je jednostavno predivno. Prvo idemo kroz šumu ali veoma brzo izlazimo na čistinu i vidimo Željin gde ima tragova snega. Staza za razliku od Stolova je daleko bolje markriana pa smo i mi dosta opušteniji. Usput prolazimo pored kupina gde naravno ženska ekipa momentalno pravi pauzu da se okrepi i osveži ovim divnim voćkicama. Nakon neki 2,5h stižemo do lovačke kuće gde nam Darko kaže da imamo još nekih sat vremena do vrha. Brzo nakon kraćeg uspona kroz šumu izlazimo na proplanak i već se vidi vrh. Polako se penjemo i oduševljenju nema kraja. Boje se smenjuju od žute, zlatne, braon do crvene i zelene. Nebo je plavo. Nema vetra. Svi kometnarišemo kako smo verovatno bili jako dobri kada smo zaslužili ovakav pogled. Sa samog vrha vidimo Kopaonik. Pravimo dužu pauzu, Darko nam pušta muziku i uživamo svim čulima. Željin je na visini od 1785mnv. Planina obiluje mineralnim radioaktivnim izvorima. U blizini je Jošanička Banja sa temperaturom vode od 48-80 stepeni. U prošlosti se ovde vadilo olovna ruda.

Nakon nekih 8h, 20tak km, oko 1100 m visinske razlike stižemo na odredište gde nas Dejan već strpljivo čeka. A mi ga u glas molimo- vozi nas na OMV da pijemo kafu :)

Odlučili smo da se podelimo, deo ekipe nastavlja u Trstenik na kafu, a ostatak na OMV i pravac Vršac gde stižemo.... pa ne znam ni ja sama kada i kako jer sam se tako "komirala" što je ostatak ekipi bilo veoma interesantno obzirom da retko kada odremam a ne pa da zaspim i da me bude ispred kuće :)

E, da uspust sam uspela da provalim kako se podešava timer na novom apratu tako da smo konačno svi na vrhu na slici :)

Sledi.... šta sledi, pa to ni mi sami ne znamo ali biće sigurno nova avantura :)

 

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed