Jedan dan na Ludoškom jezeru

Objavljeno u Putovanja

Mogli bi smo na treking ligu u subotu u Suboticu?- reče Boris, pogledamo se i u glas izgovorimo "Pa mogli bi smo", naravno sledeće subote u predviđeno vreme krećemo ka Subotici.

ludisko jezero

Stižemo tačno na vreme da se prijavimo za treking ligu, tu je ostatak ekipe, i pola zemlje... da ne nabrajam ne bih da nekog slučajno zaboravim i uvredim.
Neša i Boris trče, a nas 4 (Tanja, Nata, Maja i moja malenkost) idemo polako u šetnju.

121396646 266634124615575 3503155167194210818 n

 

Prvi put sam ovde, priroda je predivna. Vreme nas fenomenalno služi, sunca taman toliko da ne bude hladno, ali ne peče. Prolazimo kroz razne različite predele, od sređenih voćnjaka, kroz tunela napravljenih od rastinja do trske ...

ludosko jezero

Specijalni rezervat prirode Ludaško jezero se nalazi na oko 7 km istočno od Palića. Po veličini je drugo najveće jezero severne Bačke. Jezersko okno je nastalo veoma davno tako što ga je izdubio vetar. Dalje oticanje vode se zaustavilo među peščanim dinama.

Ludoško jezero obiluje raznim životnim svetom - i florom i faunom. Zbog svog značaja i zaštite prirodnih vrednosti i odlika Srbije, a pre svega staništa ptica močvarica Ludoško jezero zaštićeno je kao Specijalni rezervat prirode.

Brzo hodamo, ne sedamo nigde, samo stajemo par minuta na kontrolnim tačkama da se osvežimo, i nastavljamo dalje.

121298342 363366671680326 4688317142632824093 n

26km i 5 sati intenzivnog hoda prolazi veoma brzo i lagano uz divno društvo. Idemo iz teme u temu, knjige, filmovi, kozmetika, nakit, prijateljstva, posao... U glas dolazimo do zaključka da smo dobar tim, ništa nam ne smeta i sve isto funkscionišemo. Pred sam start Boris zove Tanju i pita gde smo? Kaže ona "evo prolećemo kroz cilj nemoj da nas prekidaš" i u tom trenutku dolazimo na ideju da se uhvatimo za ruke i sve 4 istovremeno proletimo kroz cilj. Nismo razmišljale kakav će to utisak ostaviti na veliki broj trkača i učesnika koji su pre nas stigli i već se uveliko odmaraju sve dok nismo čule glasn aplauz i ovacije... :) To je ta lepa energija podrške za svakog ko želi biti deo ove priče bez razlike da li trči ili ne. Kad neko pita zašto ja to sebi radim? Pa eto zato! Zbog tih ovacija, zbog slikanja bez medalja na cilju kao da smo ne samo prvo mesto osvojle već i rekord oborile. Zbog one kafe kraj jezera sa ostatkom ekipe i prepričavanja dogodovština, zezanja, "prozivki"

121309342 983325445519148 8548029513980407497 n

121323115 2735570440026327 1791165474632157153 n

Mislili ste da je to kraj? Pa naravno da nije, nastavljamo do Majkinog Salaša gde uz dobru energiju nastavljamo druženje. Dok čekamo hranu, obilazimo posed Salaša i dolazimo na ideju da snimimo spot :)

POGLEDAJTE SPOT SKELEDZIJKE

121334787 329524294812460 4900197732183957541 n

Statistika dana:

26,46km, 4h54min, mnoštvo dobrih slika, 1 video spot i naravno fenomenalna energija

 Pink Mood Collage Instagram Post 1

Opširnije...

Istraži Istočnu Srbiju dan IV

Objavljeno u Putovanja

Ujutru ustajemo veoma rano i krećemo u još jedan divan dan.
Moj prvi uspon na Midžor, ostali su tu dolazili ali samo zimi (dobro Boris je trčao maraton leti - svaka čast!). Na uspon krećemo od podnožja Babinog Zuba i polako ali sigurno divnom stazom idemo na najviši vrh uže Srbije.

midzorUsput su berači borovnica i brusnica, mi uspevamo da gricnemo po koju i da se zasladimo i osvežimo. Vreme nam maksimalno ide u prilog, nije jako sunce, a i rano smo krenuli.

midzor

Kada smo izašli na vrh naišao je oblak taman toliko da možemo da se lepo odmorimo i odremamo.

20200910 DSC 9432

Ali pre toga Jadrankina kuhinja i voće u topljenoj čokoladi... čist hedonizam. Pa rekli smo idemo na gastro turizam, ovo planinarenje je samo usput zar ne???? 

midzor

Prilikom silaska bodrimo jedni druge i motivišemo pivom na kraju staze. Plaža, kada će plaža... i stižemo, svako po pivce, svako u svoju ležaljku, svako sa svojim mislima... uživamo, dremamo, sanjarimo, maštamo, smišljamo, razmišljamo... ili jednostavno ne radimo ništa... ali TO NIŠTA u tom trenutku JE ZAPRAVO SVE!

plaza

Midžor sa svojih 2169mnv je najviši vrh Stare Planine i ujedno i najviši vrh uže Srbije.
Postoje dva puta do samog vrha, iz sela Topli Do i od Babinog zuba odakle smo i mi krenuli.
Stara Planina predstavlja najduži planinaski venac u Srbiji i zapravo je samo deo dugog planiskog bila koje se proteže od Vrške Čuke na zapadu pa sve do Crnog Mora na istoku i nosi ime Balkan.
Možda ne tako tehnički zahtevan uspon ali svakako predivan. Duž cele staze gde god da se okrenete prate vas predivni pogledi na okolne vrhove i planine, Babin zub, Trem, Bugarska...

Ulazimo u auto i Boris kaže ima novo iznenađenje... mora da je opet neko jezero i jeste, idem ona Zavojinsko jezero koje je divlje naspram Borskog, ali obzirom da smo blizu smeštaja, odlučujem da uletim i ja u vodu i da pokušam da što manje skvasim kosu. Ali moj plan "pada u vodu" ali bukvalno haha... premzla sam, brže sam izletela nego što sam uletela.... jako mi je jakkkkoo bilo hladno.Najbitnije  je da je društvo uživalo. jezero

A nakon penjanca i kupanjca stigla nas je i glad. Neša je spazio neki restoran na vidikovcu prilikom dolaska i idemo tamo.

BINGO! Pun pogodak u svakom pogledu, brza i dobra usluga, hrana bez ikakve zamerke, cena extra. Tako da ukoliko ovo čitate i idete za Pirot  nemojte promašiti „Iža Vitina"  a  kad stignete tamo i vidite natpis na ulazim vratima, sve će vam biti jasno.

viber image 2020 09 30 22 18 16
I gde ćemo posle? U smeštaj na tuširanje, presvlačenje pa na obilazak  tvrđave i da pronađemo taj sladoled za 10 dinara koji je u međuvremenu poskupeo na 20!

Pirotski ili Momčilov Grad je gradsko utvrđenje kraj Nišave u današnjem Pirotu. Podignuto je za vladavine kneza Lazara (1371-1389) tim prostorima. Osmanlije su uspele da ga zauzmu, ali ga je 1386- godine povratio vojvoda Dimitrije, što je bio jedan od povoda za Kosovsku bitku 1389.

 momcilov grad

momcilov grad1

Opširnije...

Istraži Istočnu Srbiju Dan I

Objavljeno u Putovanja

Nekako je već postala tradicija da svake godine imamo neku „veću" akciju u trajanju od barem pet dana. Ove godine sve se izokrenulo, ispremeštalo... svi smo nestrpljivi, gledamo u nebo, vesti, karte, pasulj... u šta god stignemo i samo čekamo neki znak da se možemo vratiti našim planinarskim avanturama.
I jednog dana zove me Neša i pita da li sam raspoložena da „trknemo" do Bosne na nedelju dana, išli bi Boris i Tanja i možda još neko... On bi sve isplanirao i organizovao, naše samo da spakujemo opremu i da pronađemo slobodno vreme. Šta da vam kažem, poziv koji svako ko ima moju krvnu grupu jedva čeka da dobije.
Svi moji napori da saznam gde idemo i kako i šta i zašto su bili uzaludni, samo sam saznala da treba da ponesem planinarsku opremu, kupaći i dobru volju. Par dana pre polaska potvrđujem da mogu ići, dogovor je da idem za Kikindu, pa da tu odradimo par druženja i da nastavimo dalje u ponedeljak čim svi završe svoje poslovne obaveze.
Naravno nastaje kompletna promena plana. U međuvremenu društvo iz Kruševca zove da im budemo gosti, ostatak naše ekipe naravno ide tamo... nama je kratko vreme za sve što smo planirali obići po Bosni i odluka pada da istražujemo istočnu Srbiju. Sa nama dolazi i Jadranka, tako da je negde oko vreme ručka kupimo u Bgu.
Tako veseli i spremni za novu avanturu krećemo pravac Negotin.

20200907 DSC 8904

Prva stanica, nakon kratke pauze za razmrdavanje u Golubcu, je vidikovac Ploče, gde smo bili pre par nedelja, ali nisu svi i sada je red da ne budem jedina koja je u haljini i sandalama izašla na taj vidikovac pa da to odrade i Tanja i Jadranka.
Uspešno izlazimo na vidikovac, malo kasno za dobre kadrove zalaska sunca, ali svakako vredi svaki trenutak proveden gore.  Uživamo u pogledu na Dunav, mali i veliki kazan... Ne znam šta su oni posmislili, ali ja sam bila zahvalna za šansu da taj trenutak ponovim, tako brzo i ponovo u takvom dobrom društvu.

vidikovac ploce
Nastavljamo dalje ka Negotinu, gde se malo šetkamo po centru i sedamo da večeramo u nekoj piceriji. Nakon toga krećemo ka našem smeštaju za koji znamo da se nalazi u blizini Negotina (nije bilo izbora pogotovo za sve nas) ali ono što ne znamo je da je potrebno proći kroz pravu divljinu i mrkli mrak ( barem u tom trenutku je tako delovalo, ujutru je bilo predivno) do sela Čubra. A tamo... Svaka pohvala za domaćina koji je na takvoj lokaciji uspeo da napravi takav „dragulj" 20200920 viber image 2020 09 20 17 22 11

Nastavak sledi...

*ostatak slika možete pogledati na mojo FB stranici  Leprsava.rs

Opširnije...

Vladičanski Dvor u Vršcu

Objavljeno u Putovanja

Eto konačno i prilike da posetim Vladičanski dvor u Vršcu, ali da krenemo iz početka. 

Kada dolazite u Vršac iz pravca Beograda kako bi ste stigli do centra morate proći ulicom koja se zove Dvorska. Zašto se tako zove?  Pa zato što u samoj ulici postoji jedan pravi DVOR. Ukoliko pažljivo posmatrate sa vaše desne strane (što će biti malo teže jer je sa leve lepa crkva) primetićete jedno velelepno barokno zdanje. To interesantno zdanje sa predivnom baštom i drečavim limenim zelenim krovom je Vladičanski dvor. Ili boravište vladike banatskog.

Ja kao sad već vrščanka, (obzirom da sam se tu zadržala najduže do sada u svom životu :)) na moju veliku žalost nisam imala prilike da ga posetim. Navodno je to veoma lako, treba se samo najaviti i nakon blagoslova vladike možete posetiti ovaj dvor uz pratnju lokalnog vodiča.  O svom pokušaju da to uradim za jednu grupu pre par godina ne bih sada mnogo da govorim jer konačno je neko drugi bio uporniji od mene i ja sam iskoristila tu priliku. Kada nam je prilikom jučerašnje šetnje po vršačkom bregu Guga rekao da dolaze planinari iz BG-a i da je uspeo da im obezbedi posetu dvora nisam ni uspela da izustim "Hoću i ja!" a on me je već pozvao. Naravno u kombinaciji sa mnom ide Mladenka, a Jan je uvek tu negde kada su ovakve stvari u pitanju.

vladičanski dvor vrsac

U dogovoreno vreme stižemo ispred dvora. Nas dve veoma ozbiljno shvatamo tu posetu i stižemo čak dvadesetak minuta ranije. Ubrzo iz dvorišta Saborne crkve preko puta počinju da se pojavljuju prvi planinari i Guga uz njih. Iz daleka se oseti ta njegova sreća jer ima prilike da pokaže lepote svog grada svojim prijateljima.

vladičanski dvor vrsac

Saborna crkva u Vršcu je izgrađena u periodu 1728-1785. u vreme vladike Nikole Dimitrijevića.

 

Vladičanski dvor je izgrađen između 1750. i 1757. godine, dok je vladika bio Jovan Georgijević. Izgrađen je a potrebe episkopa vršačkih nakon preseljenja eparhije iz Karansebeša u Vršac.

84186612 10219633760250448 4839970612610859008 n

Polako jedan po jedan, a ima nas mnogo ulazimo u dvor. Na vratima nas dočekuje vodič i kaže da je dozvoljeno slikanje, samo da ne koristimo blic. Što mene naravno prvo oduševljava a onda kapiram da sam ispala glupača što nisam ponela aparat. Svakako i telefon radi svoj posao. 

vladičanski dvor vrsac10219633763610532 8223145424303685632 n

Prvo obilazimo kapelu koja je posvećena Svetim arhangelima Mihajlu i Gavrilu sa ikonostasom koji je oslikan imeđu 1761. i 1765. godine i spada u retke sačuvane ikonostase iz 18. veka.

vladičanski dvor vrsac10219633761570481 782419054215299072 n
Kroz vreme ova zgrada je imala više obnova ali najnačajnija kada dobija neobarokni i neorenesansni izgled je bila 1904 a vreme vladike Gavrila Zmejanovića.

83870972 vladičanski dvor vrsac2928012835000680448 n

83886613 vladičanski dvor vrsac5123375326717542400 n

U dvoru se nalazi vredna zbirka ikona, portreti najznačajnijih vladika vršačke eparhije i velika biblioteka.

Sam obilazak traje oko 30 minuta, što je dovoljno da se lepo pogleda i kapela i biblioteka na gornjem spratu.

vladičanski dvor vrsac

84007514 10219633770530705 vladičanski dvor vrsac

Zahvajujući Gugi konačno sam ostvarila svoju želju i posetila Vladičin dvor. Nadam se da će jednog dana biti pristupačnji kako za nas lokalce tako i za turiste jer zaista vredi da se vidi.

 

Opširnije...

Ah, taj Rtanj

Objavljeno u Putovanja

Ah, taj Rtanj! Još jedna divna planinarska akcija

U nekom ranijem postu sam pisala kako je Rtanj moj Everest, zašto i kako možete ovde pročitati :) I dalje sam fascinirana tom planinom, na moju žalost još uvek nisam penjala po snegu. Ali zato sam ovaj put odradila "blato" pošteno :) 

Svake godine za tradicionalni božićni uspon na Rtanj ja nisam bila u mogućnosti zbog detetovog rođendana da odem. E kada je sada "ljubi ga majka" rešio da postane akademski građanin i da nas izignoriše za svoj rođendan, rekoh da iskoristim priliku. Naravno bilo je tu razmišljanja ići ili ne ići... previše ljudi, stvaraju se čepovi, čeka se dugo a obično duva jak i hladan vetar. Ali ipak kako ne osetiti i čari zimskog uspona na Šiljak ( vrh Rtnja na 1565mnv). E sad oko tih zimskih čari malo nas je globalno zagrevanje zeznulo i nije bilo snega. 
Mladenka i ja odlučujemo da se pridružimo ekipi iz Vršačke Kule i to je bio pravi pogodak.

U subotu oko 5:20h dolaze Mile i Mladenka po mene. Ja osetim usput kao da mi je ispalo nešto iz ranca, proveravam, ne znam šta bi moglo biti a ranac je znatno prazniji nego što je bio, i otvoren. Vraćam se nazad i nasred parkinga zatičem kesu sa garderobom. Uzimam kesu i ulećem u auto uz izjavu " ispale mi gaće". Naravno istog trenutka shvatam šta sam sebi uradila, ali šta je tu je u naredna dva dana trpim junački popalice na račun mojih gaća.

Negde oko 5:45h ispred Dis-a se konačno okupljamo svi. Idemo sa 3 auta. Emil i Marin u Smederevu kupe Igora koji je krenuo iz Pančeva. Velizar vozi Sinišu, Danicu i Snežu a naša trojka standardna, samo je ovog puta Mile u ulozi vozača u čemu ja izuzetno uživam!

Brzo nakon polaska Miletov "fićko" pokazuje grešku na motoru i kazaljka na meraču temparature pada na nulu. Auto ne pokazuje nikakavu nameru da prestane da radi, ali ipak se zaustavljamo i doleće Siniša iz milošte zvani Brka da to "stručno" pogleda.  Ulazi u auto i glasno analizira situaciju: Aha, lampica za grešku se upalila, skazaljka za temperaturu skroz pala.... doooobro, znači sve je u redu! Idemo dalje!

Da bi nas nakon par minuta nazvao da nas obavesti da nemamo razloga da se brinemo da se to i na njihovom autu desilo, čak im je i grejanje prestalo da radi. Razmišljam se da li da plačem ili da se smejem, naravno odlučujem se za ovo drugo.

Na mesto polaska na stazu, stižemo sa malim zakašnjenem koje smo već najavili organizatorima. Ali nismo jedini, odmah za nama stiže ekipa iz NS-a i NP-e sa kojima nastavljamo dalje. Ali pre toga staje jedan autobus i iz njega prvo spazim oduševljeni ženski lik koji maše i šalje poljupce. Jelena!!! Skačem i ja i mašem i šaljem poljupce, kao da je u vojsku pratim... kad neka muška figura iskače iz autobusa i viče "a drugara da pozdraviš?!" Golub! I tu se svi ispozdravljamo, razmenimo po par reči i nastavimo dalje svako sa svojom ekipom.

E sad da podsetim,  Rtanj je jedna od dve planine na svetu za koje se govorilo da će preživeti smak sveta, da tu dolaze vanzemaljci i sl.

Artur Klark je navodno još govorio da se tu susreću tri energije, orgonska, elektro i magnetna koje kada se spoje su najpovoljnije za čoveka. Određena je i tačna tačka gde je izmerena najjača energija i tu je napravljen mali spomenik piramida. Obzirom da smo tu prošli odlučili smo da stanemo i da osetimo tu energiju. Na tabli je pisalo da je potrebno dva dana po 20 minuta na svakih 15 dana boraviti tu kako bi osetili tu energiju. Čitamo to i Manja u jednom trenutku kaže "ej a da se mi sklonimo inako nismo nalektrisane kako treba ko zna šta će da ispadne na kraju" Složila sam se sa njom!
Konačno oko 10h krećemo na uspon. Na samom startu nam je veoma vruće, ali iz iskustva znamo da kada izađemo na greben i vrh, Rtanj će nam pokazati svoje čari, a neke od njih su jak i hladan vetar.

Obzirom da na stazi ima dosta blata nakon otopljenog snega a i krenuli smo ipak sa južne strane jer je lakša i zbog toga je velika gužva, Manja i ja čim ugledamo greben, odlučimo da "presečemo" put. Naravno svako normalan bi to uradio tamo gde su i drugi to uradili, ali nas dve, smo nas dve. Zašto biti jednostavno i lako kad možemo da se "ubijemo" pošteno.  Ali nismo zažalile hodale smo polako ka gore i uživale u samoći predivnom nebu.

Presreću nas neki planinari koji silaze uz komentar da smo odabrale najteži put i da ako baš imamo snage nastavimo a ako ne da idemo nazad na "serpentine". Kažem "ali mi te serpentine želimo upravo da izbegnemo". Pogledaše nas čudno i nastaviše dole.

Obe smo došle do zaključka da je to bila odlična odluka i da nismo ništa pogrešile. Pa smo još malo presekle, "preskočile" neke stene, i izašle na greben. Tu smo srele druge planinare koji su odlučili da idu grebenom i znale smo da smo izašle na pravi put.

I počinju čari Rtnja, vetar fijuće kao u vestern filmovima, čekam da se pojavi Klint Istvud ili neki indijanac. Vanzemaljac? Niko? Dooobro, idemo dalje.

Tek da ne bude dosadno ja osetim jak bol u predelu stomaka, kako sam nedavno imala neku intervenciju nije bilo baš interesantno. I u trenutku dok izlazimo na vrh i pričamo kako je najpametnije da se slikamo i odmah spustimo južnom stranom dole, čujem poznati glas. Goran iz Kikinde, tu je i njihova ekipa. Stajemo da se pozdravimo sa njima, Džulija je isto tu. Dok Mladenka razmenjuje ustiske ja obilazim vrh i tražim naše koje smo još na samom početku izgubili. Vraćam se do Manje, pozdravljamo se sa kikinđanima uz obećanje da ćemo im sledeći put doneti pelinkovac iz vinarije Vinik iz Vršca.

Idemo da se slikamo kod kapelice kad čujem još jedan poznati glas! Bane, Fly, ili kako ga danas ljudi znaju Rtanj Adventure. Znači još jedno divno iznenađenje!

A eto stiže i deo naše ekipe. Slikamo se i nas dve krećemo dole i naravno kako je meni bilo bolje, bilo je dovoljno samo da me Manja pogleda i da zna da treba da krene prečicom na dole. A silazak urenebesan, nema blata, ali zato suva trava radi svoj posao. U jednom trenutku padam i provalim da mi se pantalone extra klizaju po povoj podlozi. Pada mi genijalna ideja na pamet. Ali brzo skapiram da ću ostati bez novih zimskih pantalona i prekidam zabavu.

Prilikom silaska prvo nas sustigne Bane pa se malo proćaskamo, nadoknadimo ono što smo propustili od zadnjeg susreta. Nakon toga sustižemo kikinđane, pa Goran staje da se malo isćaska sa nama i tako polako stižemo do auta.

Pozdravljamo se sa ostalima i pridružujemo se Emilu i Igoru koji čekaju već pola sata u autu. Emil ima ideju da svi krenemo za Sokobanju ali ne možemo nikako da dobijemo ove naše da im se javimo. Mile i Velizar oprali auta ( to ti je kad ideš sa vojskom na put, sve cakum pakum i pedantno) i ne mogu da im napišem poruku na staklu! Manja i ja hrabro odlučujemo da ostanemo da ih sačekamo. I to je trajalo nešto više od sat vremena. Za to vreme smo popile dva čaja, očistile cipele, srele ponovo Jelenu i na kraju nisam imala više kud bilo je ili da premrznem ili da zagrlim Mladenku. Kad sam viknula "dođi ovamo da te zagrlim", neki momci pored su se slatko ismejali i počeli isto da se grle i šale. Borba je to za preživaljavanje!

Stižu i momci iz .... hmmm ne znam odakle ali nas prepoznaju jer smo u istom smeštaju. I nude nam da krenemo sa njima barem do doma, ako ne i do apartmana. Uspevamo da dobijemo Velizara koji kaže da ih ipak sačekamo jer stižu za nekih 5-10 minuta i nema da fali eto ih. Krećemo polako za Sokobanju sa idejom da se podmladimo. U apartmanu nas čeka vest da je kvar u pitanju i nema tople vode. Manja i ja takve musave i blatnjave, samo brzo jedemo, menjamo cipele i odlazimo da prošetamo. Usput nalazimo jedan predivan kafić gde smo popile čaj, pojele orasnice i slatko se ugrejale i isčaskale. Kad smo se vratile u apartman, Mile namestio krevete, oprao sudove, došla topla voda... Ma milina!

Jednoglasno odlučujemo da ujutru spavamo dok nam se spava i posle idemo na kafu i palimo kući. Ostatak ekipe ide do Sokograda. Mi krećemo ka centru i ispred apartmana ponovo poznat glas: Otkud ti? Goran iz Tragača :) Pa rekoh ovo je stvarno bio vikend za pamćenje, mislim da na nijednoj akciji nisam srela toliko dragih ljudi do sada. Zove nas Goran da krenemo sa njima, ostali dovikuju da ne zabušavamo , ali ipak Manja i ja se odlučujemo da ispraznimo par otvorenih butika. Greota je da se tako dobre cene ne iskoriste! Mile nas strpljivo čeka u kafiću, našla sam mu zabavu da promeni vreme na mom baby g shocku.  I negde oko podneva krećemo kući. Usput nas prati teška magla ali polako grickajući sve što nam je ostalo od hrane stižemo do Vršca.

Da li smo se nakon poseti Rtnja i Sokobanje podmladili ne znam, ali smo se svakako dobro naelektrisali!

p.s. ništa od vanzemaljaca ponovo... Mada lično mislim da su okolni seljaci pobrkali vanzemaljce sa nama planinarima. Misle ljudi ko bi drugi po takvom vremenu špartao po planini.

A slikice možete pogledati u galeriji.

 

 

Opširnije...

Via Ferata Gornjak

Objavljeno u Putovanja

E, kao i svaki put naravno da nisam održala svoju reč, da je ovo zadnji put i da neću više i šta mi je to trebalo,  i tako sam i završila na ferati na Gornjaku.  Dogovor je da ovo bude jedna prijateljska akcija gde su se sjatili svi dragi prijatelji sa svih strana. Iz Vršca krećemo Đulija i ja, Mladenki par dana ranije pristižu gosti i naravno ne može da krene sa nama jer nije prošlo 3 dana pa da im kaže da je "gosta dosta" Nadam se da gosti neće pogrešno shvatiti ukoliko ovo pročitaju ali zaista nam je nedostajala, pogotovo meni a ja umem da budem ponekad tako sebična kada su mi dragi prijatelji u pitanju.

Svakako Đulija i ja krećemo negde oko 06h, pakujemo tortu, slaniše (dan ranije je njoj i Jeleni bio rođendan), usput stajemo kod Janjija po kiflice i polako stižemo u dogovoreno vreme da pokupimo Jelenu i Gorana. Ispostavili se da je Jelena moja draga kolegenica za koju sam 12 godina znala samo putem mejlova i priča... i eto došao je trenutak da se uživo na ovakav lep način upoznamo.

74570970 10218899201086928 7920224911379922944 n

Ostak ekipe iz BGa, Bosne i Kikinde, i još kojeg dela Vojvodine se usput isto kupe i zborno mesto nam je jedna kafanica kod Požarevca.  Ona prava, prava.... samo još Jare i Paja da ulete sa neke strane pa da budemo komplet kao i "komplet kafa" koju smo dobili. To je ako nista znali, domaća kafa, ratluk i čaša kisele vode. 
E kad smo se lepo skupili, isćaskali palimo pravac u smeštaj gde pristižu i Kikinđani. Smeštamo se onako na brzinu, da ne kažem samo izbacujemo stvari iz gepeka, ostaje oprema i pravac ferata!

Via Ferrata Gornjak je puštena u Maju 2019. Dužina postavljene sajle je 400m sa visinskom razlikom od oko 330. Postoje 12 sekcija, izlaz postoji svuda osim na 4 i 12. Zadnja je označena kao D, a ostale kao B i C. 

Što se mene lično tiče, jedna lepa feratica (kako bi veliki vođa i bosanci rekli ja sam ti sada iskusna feratašica, i mogu da solim pamet), ne tako zahtevna kao one u Rumuniji iako su one bile označene kao B i C, mislim da su bile zahtevnije. Na šta bih ovde skrenula pažnju je da se stene fino rone i da ukoliko duva jak vetar može biti zeznuto. Mene je u jednom trenutku fino prodrmao. Naravno tu su se na komentare da mi je džaba pojas jer ću da propadnem kroz nejga nadovezali i komentari da moram i kamenje u džepovima da nosim :)  Takođe u sezoni pazite se poskoka.

Ferata nema nogostupa ali ima dosta prirodnih hvatova što se meni lično veoma dopalo i dalo mi neke nove ideje...ali ćutim, barem za sada! :) Ferrata Gornjak

Nakon nameštanja, već standarnog zatezanja i natezanja, selfiranja, pa dok Lorens Sofija odabere koje će naočare danas da nosi polako krećemo gore. Raspored je namenski napravljen tako da Zorica i Đulija paze početnike dole među kojima je i Jelena, a Tanja, Boris, Goran i Joca jurcaju gore da bi što pre pripremili rođendansko iznenađenje.

Uspon ide dosta glatko, krećemo se polako, ne žurimo, slikamo se. Ja jedno 2-3 puta pitam Jocu čisto motivacije radi: "A jel ćemo stvarno posle dole na pastrmku?"  "Hoćemo!" "Jao, hoćemo!"

Kao i uvek iskusniji pomažnu novima, šalimo se, kada je bezbedno poziramo i malo ćaskamo dok odmaramo i telo, a i dušu pogledom na predivnu prirodu ispred nas. Ovaj ispod nas! :)

Via Ferrata Gornjak

Kad smo kod slikanja Goran staje sa strane da nas sve redom slika na malo ozbilnijem delu ferate i onako filmski mu stena ostane u ruci. Ali sve se na kraju dobro završilo, ipak za dobar kadar se i duša i srce i telo daju. Ne znam kako ostali ali ja sam zadovoljna sa svojim slikama, vredelo je. Ne mogu a da ne spomenem da me je cela ta situacija podsetila na jednu sliku koja je kružila po fotografskim forumima i grupama gde jedna mala devojčica čuči ispred aligatora, maltene mu se u usta nije nabila ... ali dobar kadar je dobar kadar!

Via Ferrata Gornjak
 Stižemo na vrh, čestitamo jedni drugima, ćaskamo se i slikamo dok Kikinđani brzo pripremaju transparent "srećan rođendan", vade šampanjac i čaše, zvučnik sa muzikom. Sve je na vreme u sekund natempirano. Molimo neke totalno zbunjene momke koji su nas pitali da krenu sa nama da usnime taj trenutak kada Đulija i Jelena prilaze vrhu i naravno sve nas koji smo sa transparentima, balonima, perikama... ma jedno divno pozitivno ludilo.

75446545 10218899210367160 3264274826855972864 n74602912 10218899210647167 4001141500879568896 n74895985 10218899213007226 4703568386934702080 n

I iznenađenje uspeva! Devojke su oduševljene!

74287080 10218899212047202 4529038387952222208 n

74476590 10215359100196045 8334033448297562112 n

Nakon jedne dobre žurke na vrhu krećemo tako veseli i šareni polako dole. Prolazimo pored neke ruševine od crkvice i odlučujemo da nastavimo pravo. Stene su nezgodne, u nekim trenucima čak i nezgodnije nego ferata. Ja sam uspela da izgubim kontrolu na jednoj sajli i da se malo okliznem i oderem kolena, sreća nije bilo visoko a Tanja i Goran su odmah dotrčali da pomognu, a ja  tresem prašinu sa kolena, stiskam zube i cedim kroz osmeh, ma nije mi ništa, da mi kosa nije vezana bila čak bi zamahnula onako demonstrativno kosom, kao "Jaooo pa šta vam je, nije mi ništa!". A vala bila su odrana i krvava kolena, nije da nisu :)

74604690 10218899217567340 5781119821156450304 n

U jednom trenutku kada konačno "izađemo na ravno" čujemo razdragane poznate glasove iz Bosne, Aco i Uroš glasno komentarišu: "Jao glupi Bosanci ponovo promašili put" Naravno veoma brzo shvatamo ko je tu bio glup, ljudi su lepo otišli do ruševina i odatle je bila lepa široka markirana stazica za dole. Al koze moraju da se veraju, pa to ti je.

Ulećemo tako mokri i premrznuti od vetra u restoran, a tamo peć gori, milina... Konačno posle nekih pola sata dobijam svoju pastrmku, jedem i ćutim kao malo dete. Uživam u trenutku. 
Ako ste mislili da je tu kraj dana, ne, ne, ne NE! Idemo u smeštaj, bacamo opremu, uzimamo kupaće gaće i pravac Banja Ždrelo da se malo relaksiramo. Ja kao i obično malo gunđam ne volim te banje, ali opet odem na kraju i uživam. Kao što sam i sada.  

I kraj dana? Nikako!
 Pa žurka tek počinje, gazda nam je ugrejao jednu zajedničku prostoriju, postavio sto, Boris kao glavni DJ vadi zvučnik, i kreće prava žurka! Počinju i on i Goran da pevaju, milina je slušati. Vršački pelinkovac i vinarije VINIK se okreće na stolu, duvamo svećice, i nekako spontano kreće dodavanje sa balonima. Pa pokušajte da zamislite 14 odraslih ljudi kako djuska, peva i dobacuje se sa desetak balona uz pokušaj da nijedan ne padne na zemlju. Blago rečeno LUDILO!

75210311 10215359102796110 3008357035860295680 n

 Veoma nam je žao što Bosanci i Severno Banaćani ( valjda se tako kaže, ako ne oprostiće mi ) su morali zbog posla da se vrate odmah posle ferate. Ali napravićemo mi neku reprizu za njih sigurno, jer čeka nas još dosta druženja!

 

 
Opširnije...

Tornička Bobija Ljubovija

Objavljeno u Putovanja

Početak nedelje a već me drma ono naše “kuda za vikend”....
Gledam prognozu, Carku razvaljuje, Neca je u fazonu idemo… 
… ali obećala sam se i na drugu stranu.
Zovem Đuliju i pitam, onako blago gurajući vodu na moju vodenicu, “gde bi da idemo, na Carku ili na Bobiju”  Uz blagu sugestiju da je Carku na preko 2000, Bobija na samo 1272 m. sa stazičicom od oko 10km i putem tamo-amo od celih 8-10h. 
Naravno džaba ja guram vodu, kad ona potopi sve ko cunami očas posla - “Bobija!, nisam nikad bila!”
A nisam ni ja. Zove me Đorđe i usput mi objasni da su se oni već dogovorili, i da idemo na Bobiju bez spavanja - akcija u pravom smislu reči u jednom danu.
 
Dogovor pada da krenemo u 05h. Đorđe me već čeka ispred zgrade desetak minuta ranije. Ja silazim sa rancem i kafom u ruci po mraku pitajući se kao i uvek šta mi je to trebalo. Šta će meni u životu ta neka tamo negde Bobija, ali u toku dana saznajem da mi je baš trebala…
Nameštam GPS i krećemo u akciju, kupimo Jana i Đuliju i kreće vesela atmosfera kao da je 5 popodne. Naravno prvo stanemo nakon 20tak minuta vožnje da jedemo u Banatskom Karlovcu, kada nam pada na pamet da je možda bilo pametnije da stanemo kod Janjija u Banatskom Novom Selu… a što ne bi smo i tamo, da barem uzmemo te njihove kiflice za grickanje usput.

 

72854808 965040743863471 3223307758044446720 n

 

Beograd prolazimo ne tako brzo kako sam se nadala i za nekih 4h stižemo do donje ( a možda je bila i gornja stvarno se sada ne sećam) Ljubodžije… Pazite NIJE Ljubovija, to ide tek kada se prođu one prve dve koje sam spomenula. Stajemo da nazovemo ostatak druge ekipe koja je krenula još sinoć i noćila tamo (Velizar, Ivana, Bane i Milica), signal je očajan uspevamo nekako da se sporazumemo nakon zilion prekida i premeštanja. Dok ih čekamo očajnički gledamo maglu koja se spustila i glasno komentarišemo, ma daj nije prvi put da krenemo po ovakvom vremenu i da se nebo otvori i počasti nas predivnim pogledom.

74226575 3023918804345322 5280190501159436288 n

Nakon kratke pauzice krećemo na dogovoreno mesto koje je par kilometara ispred, ali zahvaljujući “dobroj komunikaciji” nismo se razumeli. Tamo je već poprilična gužva, autobusi, deca, auta… Ivana kaže idi za onim džipom naš je. I krenem ja za džipom, i sve bi bilo super samo da džip zna da “ja nisam džip” i da tim putem moj autić ne može brže. Nakon pola sata ako ne i više stižemo do planinarskog doma.  Dok čekamo da stignu ostali idemo da posetimo malu drvenu crkvicu gde su baš danas postavljali crkveno zvono i radi te prilike pripremili veliku količinu piva i prasetine (valjda to tako treba, ko sam ja da se bunim, kad se u to ne razumem :)) Dok se vratili pristigle su polako i ostale ekipe, tu su i Smederevci koje nekako uvek svuda sretnemo (da ne bude da smo mi najveće skitare). Javljamo se našima da ćemo mi ipak da ubrzamo jer ako krenemo sa ostalima dosta ćemo se usporiti a čeka nas dobar put i nazad te nam se sada već svaki sat dragocen.

 

2019Bobija 26

 

U početku smo mislili da smo se izgubili i nismo bili sigurni koliko je to odvajanje bilo pametno, ali veoma brzo se pojavljuju predivni vidikovci, stazice prepune zlatnog lišća. Da, da, magla se digla (ili spustila skroz dole, nebitno, bitno je da nije tu sa nama), šetamo se predelima kao iz neke bajke, uživamo u svakom trenutku, slikamo se gde god stignemo. Usput srećemo jednog momka na bajsu koji je ispostavilo se jedan od domaćina i kupimo ga sa nama da zajedno osvojimo vrh i usput da tamo i naravno nešto pojedemo. On nas sprovodi do još jednog predivnog vidikovca gde pristužu sa druge strane i dečica. A međunjima i naši. Dogovaramo se da ih sačekamo u domu i da nastavimo zajedno do kanjona Tribuće.

 

2019Bobija 42

 

Mi nakon nekih sat vremena stižemo nazad i veseli i daleko poznati domaćin Pera nas dočekuje sa kaficom i pivom ( ja kao savesni vozač ga nisam ni pomirisala ). Đulija i ja ostavljamo naše momke da se druže sa čiča Perom i sedamo na klupici sa predivnom pogledom. Ne znam koliko dugo smo tamo sedele, slikale se, premeštale, nameštale, ćaskale pa čak i ćutale i uživale u pogledu ( da, da nas sve smo ćutale i ništa nismo jele ), ali koliko god da je to trajalo nije bilo dovoljno.

Jan i Đorđe dolaze do nas i kada se bolje preračunamo shvatimo da nema svrhe čekati naše pa ići do kanjona kad nas u najboljem slučaju čeka još 4h vožnje do kuće. Pakujemo se i pozdravljamo sa domaćinima, obećavamo da ćemo barem kafu doneti obzirom da nisu hteli ništa da nam naplate, a oni nam kao iz topa odgovaraju: “kafa može, ali kada mi dođemo u Vršac” Dobro ste nam došli, čekamo vas!

2019Bobija 61

 

        Nastavljamo sami u potragu za kanjonom, nemamo signala, gps ne radi…. A i da radi nismo sigurni šta da tražimo. Stižemo do sela i nakon dobrih 10 minuta objašnjavanja sa jednom divnom bakom, jedan još divniji deka silazi sa traktora i krene narednih 10 minuta da nam objašnjava kako da stignemo….ali ja ne znam da li je mene sunce puklo ili mi se čini da nas on vodi na sasvim treću stranu. Znači baba levo, znak pravo, deda desno… hmmm. Ajmo mi gde je znak. Nismo daleko stigli put je bio sve uzaniji i rupičastiji…. A šta sam i očekivala kada mi je lik sa džipom rekao da je prolazan. Ajmo mi lepo fino nazad. Taman sedamo u auto zove Ivana. Zahvaljujemo se na predivnom danu i objašnjavamo da zaista ne možemo da ih čekamo i da idemo na kaficu. Žao mi je, razumem je želi da vidimo sve lepote njenog kraja, a mi umesto da lepo prihvatimo ponudu i da prespavamo u divnom smeštaju koji su nam pronašli mi palimo nazad kući. Ipak smo je poslušali da se vratimo nekim drugim putem i da usput posetimo Mačkov Kamen.

 

Mačkov kamen na planini Jagodinji poprište je najkrvavije i najtragičnije bitke Velikog rata. Procenju je se da je na platou Mačkov kamen od 16-21.septembra je oko 11490 srpskih vojnika izbačeno iz stroja - mrtvi, ranjeni ili nestali. Smatra se da su Aystrougari trpeli dvostruko veće gubitke. 

Spomen Kosturnica na Mačkovom kamenu završena je 1931.godine a Spomen crkva Vaznesenja Gospodnjeg u Krupnju podignuta 1932. god. Na oba mesta se nalaze mošti boraca. 

 

2019Bobija 64

 

Mogu samo da vam kažem da dok sam ovo gore navedeno čitala nešto se unutar kosturnice pomerilo, ja nisam htela da saznam šta je to bilo i uživotu tako daleko nisam odskočila i što brže pobegla do auta.

Nakon šetnje do vidikovca gde nam Đorđe i Jan objašnjavaju kako se pravi selfi i nakon uspešne obuke bez stradalih konačno krećemo ka Vršcu.

 

75339558 425198668166850 8053869493174140928 n

 

Negde u Šapcu ja osećam veliki umor, zaustavljam se na benziskoj stanici i odjednom krećem da osećam veliku mučninu, tako da Đorđe preuzima volan i bezbedno nas vozi do kuće.

Nakon 10h sati provedenih u autu i deset kilometara na stazi mi ipak jednoglasno donosimo odluku da je vredelo!

Još jedna avantura je gotova.

 

Bobija je planina u Zapadnoj Srbiji u predelu pod nazivom Azbukovica, nalazi se između desne obale Drine, Sokolskih planina, Jablanika, Medvednika i kanjona Trešnjice. 

Lepotu ove planine čine mnogobrojni vidikovci i kanjoni reka Trešnjica, Tribuće i Ljuboviđe.

Ostatak slikica možete pogledati u galeriji slika na mojoj FB stranici Leprsava.rs

Opširnije...

Kučajske Planine Jul 2018

Objavljeno u Putovanja

Svaki put kada idemo za Zaječar gledam oznaku za izletište Grza, čula sam da je lepo, ali uvek smo u nekoj žurbi i ni ne pada nam na pamet da skrenemo i pogledamo šta tamo ima.
Pre par meseci zvao me Mile i kaže pravio bi akciju, išao bi na Grzu. Ja sam za! Naravno moramo malo da iskomplikujemo, odredi datum kada moji roditelji odluče da dođu do nas, Mile odloži, oni jave da ne dolaze taj datum, ja se ponadam za sledeći vikend, Mile kaže „epa onda ih pakujemo sa nama, nema više izgovora“. Zovem odmah Teriku, znam da bi se oduševila, nije davno ništa penjala a ovo je lagano, i na moje divno iznenađenje nije bilo potrebe da je nabeđujem.
Vreme se kvari, onako najgroznije što može, konstantno oluje, kiše, grmljavine…već vidim sebe kako sedim u domu i ne izlazim iz sobe, dva dana…izlazim na terasu, nije mi dobro kada pomislim da treba da vozim po ovom vremenu. Vraćam se u kuhinju i uspevam da se dobro posečem. E, sada mi nije više ni do čega.
Zovem Mileta i pitam: „Šta ćemo?“ „Ljupka, sreća prati hrabre!“ „Mile u našem slučaju pre bih rekla lude!“  Odustajanja nema, više me je sramota… I u tom trenutku, izlazi SUNCE! Po dogovorenom vremenu u 15:30h krećemo sa dva auta na našu novu avanturu.

Kucajske Planine


Ako zanemarimo ludačku oluju na autoputu prolazimo jako dobro, stižemo u dom gde nas divni domaćini očekuju. Rakijica, hleb i so su već na stolu, a ubrzo stiže i kafica.

Kucajske Planine 2Nakon što smo se malo isćaskali, raspakovali, na preporuku domaćina otišli smo u kraću šetnjicu do samog vrela Grze.

Kucajske Planine 14A tamo šok! Prizor kao iz bajke! Malo jezerce predivnih boja i magla koja se polako izdiže iznad njega stvaraju scenu kao da smo u nekoj bajci, samo još vilenjaci ili hobiti da iskoče.

Kucajske Planine 15Iako nam je predivno i radoznale smo ipak odlučujemo da se vratimo u dom  jer je dosta mračno i klizavo a nismo spremne za te uslove.  
A u domu muška ekipa već raspremila sve što je potrebno za jednu pravu planinarsku večeru na predivnoj velikoj terasi. Večeramo, upoznajemo se bolje sa novim prijateljima iz Bosne koji su u međuvremenu pristigli, prepričavamo razno – razne dogodovštine i pravimo plan za sutra. Domaćini nam predlažu da prvo popnemo vrh i nakon ručka prošetamo do vidikovca. A da za sutradan ostavimo posetu selu Zabrega i Kanjonu reke Crnica.

Kucajske Planine 25I to se pokazalo kao pravi pogodak. Sutradan smo napravili malu laganu šetnjicu od oko 15km tamo – vamo, obzirom da nije bilo velikih uspona sve je išlo lagano i opušteno, toliko da smo čak i bili iznenađeni kada smo pogledali pređenu kilometražu. Kada smo stigli u dom domaćini su nas dočekali sa predivnim gulašem od divljači! Preukusnim!

Kucajske Planine 85Nakon ručka, kao i obično dok ostali imaju ideju da spavaju ja se setim da bi mogli da se još malo negde prošetkamo. I uspevam da nabedim Teri, Vladu i Velizara da je greota da se ne popnemo na vidikovac kada ima samo 14minuta od vrela. Njihova greška što nisu pogledali gore i da procene koji je to uspon, ja jesam :)

Kucajske Planine 87

Nakon kukanja i razno raznih pretnji šta će mi se sve desiti kada budemo sišli dole izlazimo na vidikovac sa predivnim pogledom na Kučajske planine i reku Grzu, ali mi to malo ignorišemo jer smo upravo shvatili da tu imamo signala! I moramo da se javimo kući, vidimo šta ima na društvenim mrežama, objavimo koju sliku i dok smo sve to završili, sve je zaboravljeno i oprošteno - spašena sam!

35646213 10215100217394710 3921155869659627520 nVraćamo se u dom, ostatak ekipe nas čeka sa kaficom, večeramo i bacamo se na kockice. Podelimo se u parove i shvatimo da nam nešto slabo ide računanje… ali Velizar nam objasni da nije bitno ko piše - već kako piše!

Kucajske Planine 19Sada kada se setim, tih noći provedenih tamo u tom tada skromnom domu mislim da nigde lepše i mirnije nisam spavala. Otvorile smo prozor i spavale uz zvuke reke i mirisa lipe.

Kucajske Planine 10Ujutru po dogovoru krećemo do sela Zabrega koje je poznato po tome što i pored mape Nemci u ratu nisu uspeli da ga pronađu. Tamo nas dočekuju kao da smo najrođeniji, kako prolazimo pored kuća tako nas domaćini zaustavljaju da razmenimo koju reč i da probamo njihovu rakiju ili slatko. Istog trenutka kada sam stala da slikam neko cveće, domaćica je i meni i Teriki napakovala pelcere svih njenih cvećki.
U ovom danu obilazimo vidikovac Žuti Kamen i nakon toga par ostataka crkvi iz okoline uz divnog lokalnog vodiča Vlade, koji se zaista potrudio da nam dočara kako je sve to bilo.

Kucajske Planine 222

A sam kanjon je predivan, hodamo polako uz stene gde se oseća miris nane i majčine dušice, slušamo rečicu kako žubori i jednostavno uživamo!  Nakon kraće šetnje stigli smo i do malog jezerca gde smo napravili dužu pauzu uživajući u prirodi i slušajući studente koji su tu radili na restauraciji crkvice u okviru manastira Namasija. 

Manastir Namasija je podignut na sredini puta između Sisijevca i Petrusa.
Pretpostavlja se da je zidan u vreme kad i manastir Ravanica 1371 .god. Dolaskom Sisoja u Petrušku oblast u vreme zidanja Ravanice, vezuje se za Crepa, obzirom da je Namasija bila u njegovom vlastelinstvu. Ne zna se sa sigurnošću da li je zadužbina Crepova bila Namasija ili Sisojevac.

Kucajske Planine 179

Nakon šetnje, vraćamo se u selo, da popijemo pivo u mesnoj zajednici, kafu kod porodice Radovanović (svaka pohvala za domaće likere koje prave!) i do mlina da kupimo sveže samleveno brašno!

Kucajske Planine 206

Pri povratku u dom prilazi mi Neša i pita me da li mi je problem da sačekamo da se završi utakmica, igraju ipak naši i da onda sednemo svi zajedno da ručamo. Ma nikakav problem, taman da se malo odmorim i još koji minut duže uživam u ovoj predivnoj prirodi.

I nakoj još jednog divnog ručka, i još jedne odlične kafice koju domar Sale kuva kao niko, negde oko 17h krećemo nazad ka Vršcu, imamo oko 3h vožnje, ali leto je, dan je dugačak. Pozdravljamo se, obećavamo da ćemo doći ponovo kako bi smo videli kako su renovirali dom.
A na putu do kuće opet oluja, opet isti oblak na istom mestu… ne vidi se put, vozimo polako i stižemo kao i obično prepuni divnih utisaka!
Ja ispunjavam svoje obećanje već iduće nedelje kada moje dete i ja idemo do Zaječara da posetimo dedu. Stali smo tamo da popijemo kaficu i da se malo odmorimo.  Nije bilo nikog u domu, ali naveliko se radilo. Jedva čekam da ponovo odem da vidim kako sada izgleda.

***

Ostatak slika možete pogledati u galeriji ispod.

 
Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed