Kako odrediti potrebno vreme za određenu planinarsku stazu?

Objavljeno u Putovanja

Koliko vremena nam je potrebno da bi smo prešli određenu planinarsku stazu i kao odrediti isto? 

To je veoma bitno pitanje za sve planinare, pogotovo za početnike. Uglavnom su sve staze  lepo označene i na oznakama stoji očekivano vreme za prelazak iste u idealnim uslovima.

duzina planinarske staze

E, šta su to idealni uslovi?  Oni umnogome zavise ne samo od vremenskih uslova i naše spremnosti već i od naše opreme i raspoloženja.  Može se desiti da pada kiša i da nas to zapravo ubrza a lepo vreme da nas dosta uspori. Pitate se kako to? Pa tako lepo! Kada pada kiša ukoliko teren nije klizav a imamo adekvatnu obuću i odeću kretaćemo se brzo bez zaustavljanja. A ukoliko je vreme divno, stajaćemo da se slikamo, da pogledamo neke travke, životinje... I eto dodali smo sigurno barem dodatnih sat vremena.
Pa kako onda da znamo koliko nam je vremena dovoljno? Precizno-NIKAKO! Ali evo par saveta koji će vam sigurno pomoći da okvirno sračunate potrebno vreme da prođete stazu i da eventualno izbegnete vremenske neprilike za koje znate da nadolaze:

Uspon na Minin Bogaz Crna Gora

  • Odredite dužinu staze i brzinu kretanja. Obično prosečna brzina kretanja za planinare je oko 3-5km za 1h. Ali tu uzmite u obzir da se neko kreće brže a neko sporije. Dodajte i vreme kada ćete usporiti da se divite nekom predivnom planinskom predelu (a ima ih previšeee) ili ćete naići na neki malo teži predeo za hodanje. 
  • Iako mnogi misle da je silazak mnogo brži, obično to nije tako. Dosta osoba pate od problema sa kolenima i tada moraju da uspore, ili jednostavno morate da budete sporiji i pažljiviji kako bi ste izbegli padove i povrede. Zato dodajte još 30 minuta za visinsku razliku od oko 500 m. 
  • Ukoliko poznajete stazu i znate gde ćete se zaustaviti dodajte po barem 5 minuta za svako zaustavljanje. Slikanje, uživanje u prirodi, pauza za vodu, voće...  I naravno za sam vrh barem 15 min.

I kada sve to saberemo trebalo bi da izgleda ovako:

Staza je dugačka 15 km. sa visinskom razlikom od 800mnv. Usput imamo planirane 4 pauze kod nekog izvora, vidikovca i sl.

Znači imamo:
3x1h za dužinu staze
800mnv ćemo zaokružiti na 1000 i tu ćemo dodati još 1h
4 pauze - 20 min.
Vrh 15 min.
Znači ovu stazu bi smo trebali da pređemo za otprilike 4,5h onako lagano bez jurnjave.
Svakako nemojte da zaboravite da mnogo, mnogo faktora utiču na to koliko ćete dugo prolaziti jednu stazu. Ali ukoliko znate da postoji razlog zbog kojeg morate požuriti (mrak, loše vreme i sl.) onda se potrudite da ispoštujete plan koji ste sebi zadali. I nemojte se upuštati u nepotreban rizik, planine su tu godinama, ako danas nije lep dan, nemate dovoljno vremena nemojte siliti.
Biće drugih prilika i verujte mi ako vas planina danas nije dočekala, postoji dobar razlog ali zato će vas sledeći put nagraditi!
 
 
 

 Crvena Greda Durmitor

 

Opširnije...

Kučajske Planine Jul 2018

Objavljeno u Putovanja

Svaki put kada idemo za Zaječar gledam oznaku za izletište Grza, čula sam da je lepo, ali uvek smo u nekoj žurbi i ni ne pada nam na pamet da skrenemo i pogledamo šta tamo ima.
Pre par meseci zvao me Mile i kaže pravio bi akciju, išao bi na Grzu. Ja sam za! Naravno moramo malo da iskomplikujemo, odredi datum kada moji roditelji odluče da dođu do nas, Mile odloži, oni jave da ne dolaze taj datum, ja se ponadam za sledeći vikend, Mile kaže „epa onda ih pakujemo sa nama, nema više izgovora“. Zovem odmah Teriku, znam da bi se oduševila, nije davno ništa penjala a ovo je lagano, i na moje divno iznenađenje nije bilo potrebe da je nabeđujem.
Vreme se kvari, onako najgroznije što može, konstantno oluje, kiše, grmljavine…već vidim sebe kako sedim u domu i ne izlazim iz sobe, dva dana…izlazim na terasu, nije mi dobro kada pomislim da treba da vozim po ovom vremenu. Vraćam se u kuhinju i uspevam da se dobro posečem. E, sada mi nije više ni do čega.
Zovem Mileta i pitam: „Šta ćemo?“ „Ljupka, sreća prati hrabre!“ „Mile u našem slučaju pre bih rekla lude!“  Odustajanja nema, više me je sramota… I u tom trenutku, izlazi SUNCE! Po dogovorenom vremenu u 15:30h krećemo sa dva auta na našu novu avanturu.

Kucajske Planine


Ako zanemarimo ludačku oluju na autoputu prolazimo jako dobro, stižemo u dom gde nas divni domaćini očekuju. Rakijica, hleb i so su već na stolu, a ubrzo stiže i kafica.

Kucajske Planine 2Nakon što smo se malo isćaskali, raspakovali, na preporuku domaćina otišli smo u kraću šetnjicu do samog vrela Grze.

Kucajske Planine 14A tamo šok! Prizor kao iz bajke! Malo jezerce predivnih boja i magla koja se polako izdiže iznad njega stvaraju scenu kao da smo u nekoj bajci, samo još vilenjaci ili hobiti da iskoče.

Kucajske Planine 15Iako nam je predivno i radoznale smo ipak odlučujemo da se vratimo u dom  jer je dosta mračno i klizavo a nismo spremne za te uslove.  
A u domu muška ekipa već raspremila sve što je potrebno za jednu pravu planinarsku večeru na predivnoj velikoj terasi. Večeramo, upoznajemo se bolje sa novim prijateljima iz Bosne koji su u međuvremenu pristigli, prepričavamo razno – razne dogodovštine i pravimo plan za sutra. Domaćini nam predlažu da prvo popnemo vrh i nakon ručka prošetamo do vidikovca. A da za sutradan ostavimo posetu selu Zabrega i Kanjonu reke Crnica.

Kucajske Planine 25I to se pokazalo kao pravi pogodak. Sutradan smo napravili malu laganu šetnjicu od oko 15km tamo – vamo, obzirom da nije bilo velikih uspona sve je išlo lagano i opušteno, toliko da smo čak i bili iznenađeni kada smo pogledali pređenu kilometražu. Kada smo stigli u dom domaćini su nas dočekali sa predivnim gulašem od divljači! Preukusnim!

Kucajske Planine 85Nakon ručka, kao i obično dok ostali imaju ideju da spavaju ja se setim da bi mogli da se još malo negde prošetkamo. I uspevam da nabedim Teri, Vladu i Velizara da je greota da se ne popnemo na vidikovac kada ima samo 14minuta od vrela. Njihova greška što nisu pogledali gore i da procene koji je to uspon, ja jesam :)

Kucajske Planine 87

Nakon kukanja i razno raznih pretnji šta će mi se sve desiti kada budemo sišli dole izlazimo na vidikovac sa predivnim pogledom na Kučajske planine i reku Grzu, ali mi to malo ignorišemo jer smo upravo shvatili da tu imamo signala! I moramo da se javimo kući, vidimo šta ima na društvenim mrežama, objavimo koju sliku i dok smo sve to završili, sve je zaboravljeno i oprošteno - spašena sam!

35646213 10215100217394710 3921155869659627520 nVraćamo se u dom, ostatak ekipe nas čeka sa kaficom, večeramo i bacamo se na kockice. Podelimo se u parove i shvatimo da nam nešto slabo ide računanje… ali Velizar nam objasni da nije bitno ko piše - već kako piše!

Kucajske Planine 19Sada kada se setim, tih noći provedenih tamo u tom tada skromnom domu mislim da nigde lepše i mirnije nisam spavala. Otvorile smo prozor i spavale uz zvuke reke i mirisa lipe.

Kucajske Planine 10Ujutru po dogovoru krećemo do sela Zabrega koje je poznato po tome što i pored mape Nemci u ratu nisu uspeli da ga pronađu. Tamo nas dočekuju kao da smo najrođeniji, kako prolazimo pored kuća tako nas domaćini zaustavljaju da razmenimo koju reč i da probamo njihovu rakiju ili slatko. Istog trenutka kada sam stala da slikam neko cveće, domaćica je i meni i Teriki napakovala pelcere svih njenih cvećki.
U ovom danu obilazimo vidikovac Žuti Kamen i nakon toga par ostataka crkvi iz okoline uz divnog lokalnog vodiča Vlade, koji se zaista potrudio da nam dočara kako je sve to bilo.

Kucajske Planine 222

A sam kanjon je predivan, hodamo polako uz stene gde se oseća miris nane i majčine dušice, slušamo rečicu kako žubori i jednostavno uživamo!  Nakon kraće šetnje stigli smo i do malog jezerca gde smo napravili dužu pauzu uživajući u prirodi i slušajući studente koji su tu radili na restauraciji crkvice u okviru manastira Namasija. 

Manastir Namasija je podignut na sredini puta između Sisijevca i Petrusa.
Pretpostavlja se da je zidan u vreme kad i manastir Ravanica 1371 .god. Dolaskom Sisoja u Petrušku oblast u vreme zidanja Ravanice, vezuje se za Crepa, obzirom da je Namasija bila u njegovom vlastelinstvu. Ne zna se sa sigurnošću da li je zadužbina Crepova bila Namasija ili Sisojevac.

Kucajske Planine 179

Nakon šetnje, vraćamo se u selo, da popijemo pivo u mesnoj zajednici, kafu kod porodice Radovanović (svaka pohvala za domaće likere koje prave!) i do mlina da kupimo sveže samleveno brašno!

Kucajske Planine 206

Pri povratku u dom prilazi mi Neša i pita me da li mi je problem da sačekamo da se završi utakmica, igraju ipak naši i da onda sednemo svi zajedno da ručamo. Ma nikakav problem, taman da se malo odmorim i još koji minut duže uživam u ovoj predivnoj prirodi.

I nakoj još jednog divnog ručka, i još jedne odlične kafice koju domar Sale kuva kao niko, negde oko 17h krećemo nazad ka Vršcu, imamo oko 3h vožnje, ali leto je, dan je dugačak. Pozdravljamo se, obećavamo da ćemo doći ponovo kako bi smo videli kako su renovirali dom.
A na putu do kuće opet oluja, opet isti oblak na istom mestu… ne vidi se put, vozimo polako i stižemo kao i obično prepuni divnih utisaka!
Ja ispunjavam svoje obećanje već iduće nedelje kada moje dete i ja idemo do Zaječara da posetimo dedu. Stali smo tamo da popijemo kaficu i da se malo odmorimo.  Nije bilo nikog u domu, ali naveliko se radilo. Jedva čekam da ponovo odem da vidim kako sada izgleda.

***

Ostatak slika možete pogledati u galeriji ispod.

Opširnije...

Uspon na Stolove i Željin

Objavljeno u Putovanja

Došao je i taj vikend da nakon skoro 2 godine Vesninog nabeđivanja konačno odemo na Željin, usput dodajemo i Stolove. Dogovorili smo se da sačekamo šta će "norvežani" da kažu (ko nije upoznat to je naša interna šala vezana za norvešku vremensku prognozu) i u utorak pada dogovor da idemo. Vesna i ja vozimo, ali svakako da bi bilo interesantnije meni se auto kvari. Dejan uskače sa idejom da on krene sa nama i da se skita po Kraljevu i Vrnjačkoj Banji dok se mi budemo pentarali. I ovom prilikom želim da mu se zaista još jednom od srca zahvalim za strpljenje koje je pokazao svaki put kad god nas je vozikao negde. Ko nas poznaje zna koliki prag tolerancije treba da ima da bi nas izdržao. (Za Vesnu nemam reči, ona je već moj idol što se ovakvih situacija tiče!)

Krećemo sa 2 auta u subotu tačno u 06h. Dejan i Vesna voze, ostatak ekipe: Darko, Mladenka, Kristina, Slađa, Denis, Vule i moja malenkost. Nakon jedne pauzice na OMV-u na autoputu, gde utvrđujemo da OMV ima najbolji Americano i da je to samo zbog crvenih šolja za kafu nastavljamo put dalje ka Kraljevu i Stolovima.

Na stazu stižemo oko 10h, kratko se pripremamo i krećemo u akciju. Vreme je predivno, atmosfera kao i uvek na nivou :)  Krećemo se polako, ne žurimo nigde, usput se ćaskamo, prepričavamo dogodovštine, pravimo planove. Dogovaramo se da malo otežamo stazu i skrećemo na drugu stranu. I odluka je bila odlična jer smo videli predivne predele. Saznali da postoji veoma interesantna trava koja može da nam posluži kao uže za spuštanje. Glupiramo se kao mala deca dok se spuštamo veoma strmom liticom, ali ipak smo svesni opasnosti i ne dozvoljavamo da koncentracija padne. 

Najviši vrh Stolova je Usovica sa svojih 1375mnv. Na putu do Usovice prolazimo kroz gustu šumu, ali zadnji deo nam omogućava lep pogled na okolna mesta i dodatno usporavamo našu šetnjicu i pred sam uspon odlučujemo da stanemo i ručamo. To se naravno pokazalo kao pogrešan korak. Iako smo svi poprilično iskusni nismo doneli dobru odluku. Na zadnjem usponu dokukali smo kako nikad više nećemo ništa da jedemo dok ne stignemo na vrh :)

A na samom vrhu pravo iznenađenje- 2 divlja konja. Prvo smo bili oduševljeni jer su nam prilazili, ali veoma brzo su postali napadni, da ne kažem nekulturni i agresivni u svojoj nameri da se ogrebu za hranu. Sreli smo neke meštane koji su nam objasnili da su se veoma privikli na ljude koji ih hrane i da se uopšte ne plaše. To na prvi pogled može biti intresantno ali obzirom na njihovu veličinu i nepredvidljivost ne bih se ja tu mnogo igrala. A ni ostatak ekpe pa pobegosmo brže bolje nazad. Jedan od njih nije hteo tako lako da nas pusti pa je krenuo dole sa nama. Nakon Kristitinog nabeđivanja (moram da priznam da joj pregovori idu od ruku, nebitno što je sa druge strane konj....možda je ustvari ona "horse whisperer" a to ne zna još uvek, moraćemo da ponovimo ovaj uspon kako bi to proverili), dok smo mi svi sa strane hrabro posmatrali napokon je odustao. Sa Stolova silazimo negde oko 17h. Motivišemo jedni druge sa kaficom i dok Dejan i Vesna idu po Vesnin auto mi pronalazimo jednu kafanicu gde smo popili odličnu kaficu.

Staza je bila Kamenica- Kamarište (Drugi naziv za Usovicu)- Brezna, dužine od oko 20km i visinske razlike od oko 1200 m.

Veče provodimo u Vrnjačkoj Banji gde nas Vule vodi na večeru zbog rođendana, a mi koristimo priliku da mu se odužimo tako što uz pomoć osoblja restorana nabavljamo tortu i unosimo je bez da Vule primeti. Nakon lagana šetnjice i dobre atmosfere negde ok 23h se vraćamo u smeštaj. Neki spavaju, neki nažalost na uspevaju u tome. O samom smeštaju neću pisati, jer vlasnica ne zaslužuje nikakav pomen pa čak ni u negativnom kontekstu.

Rano ujutru dok ekipa još spava, Slađa, Vule i ja pronalazimo pekaricu, i ispijamo kaficu. U međuvremenu svi su se spremili za polazak i nastavljamo našu avanturu. Pravac Mitrovo Polje i uspon na Željin može da počne. Veoma brzo nakon starta osećamo da je Vesna bila u pravu. Ovo je jednostavno predivno. Prvo idemo kroz šumu ali veoma brzo izlazimo na čistinu i vidimo Željin gde ima tragova snega. Staza za razliku od Stolova je daleko bolje markriana pa smo i mi dosta opušteniji. Usput prolazimo pored kupina gde naravno ženska ekipa momentalno pravi pauzu da se okrepi i osveži ovim divnim voćkicama. Nakon neki 2,5h stižemo do lovačke kuće gde nam Darko kaže da imamo još nekih sat vremena do vrha. Brzo nakon kraćeg uspona kroz šumu izlazimo na proplanak i već se vidi vrh. Polako se penjemo i oduševljenju nema kraja. Boje se smenjuju od žute, zlatne, braon do crvene i zelene. Nebo je plavo. Nema vetra. Svi kometnarišemo kako smo verovatno bili jako dobri kada smo zaslužili ovakav pogled. Sa samog vrha vidimo Kopaonik. Pravimo dužu pauzu, Darko nam pušta muziku i uživamo svim čulima. Željin je na visini od 1785mnv. Planina obiluje mineralnim radioaktivnim izvorima. U blizini je Jošanička Banja sa temperaturom vode od 48-80 stepeni. U prošlosti se ovde vadilo olovna ruda.

Nakon nekih 8h, 20tak km, oko 1100 m visinske razlike stižemo na odredište gde nas Dejan već strpljivo čeka. A mi ga u glas molimo- vozi nas na OMV da pijemo kafu :)

Odlučili smo da se podelimo, deo ekipe nastavlja u Trstenik na kafu, a ostatak na OMV i pravac Vršac gde stižemo.... pa ne znam ni ja sama kada i kako jer sam se tako "komirala" što je ostatak ekipi bilo veoma interesantno obzirom da retko kada odremam a ne pa da zaspim i da me bude ispred kuće :)

E, da uspust sam uspela da provalim kako se podešava timer na novom apratu tako da smo konačno svi na vrhu na slici :)

Sledi.... šta sledi, pa to ni mi sami ne znamo ali biće sigurno nova avantura :)

 

Opširnije...

Uspon na Rtanj, vrh Šiljak 1565mnv

Objavljeno u Putovanja

Kada se spomene Rtanj prva asocijacija su vanzemaljci i Piramida i kreću diskusije na tu temu. Kada ja čujem reč "Rtanj" mene to podseti na detinjstvo, putovanja sa mojom porodicom u Zaječar. Mamine strašne priče o olujama, gromovima i sl. Setim se kako bi se zalepila u prozor samo da vidim tu "strašnu" planinu. Bila sam fascinirana, u tom periodu nisam ni pomišljala na to da ću se ikada popeti. Kako sam krenula da se bavim ovom pričom, svi su pričali o nekim velikim vrhovima, a meni je Rtanj bio najveći vrh. I eto juče sam ga osvojila! I to uz divnu ekipu, Mladenka, Vesna, Jan, Jelena, Darko x2, Kristina, Neca, neki novi drugari...

Iako je polazak bio dogovoren u 06:30h ja sam se probudila u 04h. Nisam mogla da spavam. Muvala sam se po stanu, prepakovala ranac jedno 3x i tako je došlo vreme da siđem ispred zgrade gde su došli, Vesna, Kristina i Darko. U lepom raspoloženju po tmurnom vremenu krenuli smo ka dogovorenom mestu. Svi su stigli koji minut ranije tako da tačno u pola sedam krećemo. Za par minuta kreće jaka kiša... panično se hvatamo telefona, proveravamo sve sajtove za prognozu, znane i neznane...svi kažu trenutna situacija kiša. Šaljem poruku Banetu (koj je budan u to doba i dolazim do zaključka da svi mi koji se bavimo ovim stvarima izgleda ne volimo baš da spavamo)- kaže kiša, man Rtanj dolazite kod mene. Na celu moju muku, vozač odvaljuje do daske muziku koju zaista ne mogu u tom trenutku, pogotovo tako glasno da podnesem. Iako nisam sklona tome da se bunim, lupam Darka po ramenu i procedim kroz zube: reci mu da barem stiša to ako neće da gasi! Darko reguliše situaciju, izlazimo na autoput i svi gledamo samo u levo...čekamo da se pojavi taj Rtanj. Kreće zezanje tipa "kao da vidim sunce u daljini" ... i nema da fali, sa leve strane počinje razvedravanje, Vesna viče javili joj da neće biti kiše, Bane šalje poruku: IZAŠLO SUNCE!  Svima nam je laknulo a meni pogotovo. Pa zar da taj toliko očekivani prvi uspon na Rtanj bude po kiši ... Sva sreća neko tamo gore, verovatno vanzemaljci, su se potrudli da me prvo prodrmaju a posle mi i ulepšaju dan.
Dogovor je bio da krenemo sa teže severne strane a da nas vozač sačeka u selu Rtanj, što znači da se spuštamo sa lakše, južne strane. Krenuli smo gore oko 10:10h i na sam vrh bili oko 13:50h. Imali smo malo sporiji tempo, ali nismo nigde žurili. Usput smo se kao i obično prisećali nekih dogodovština, prepričavali novim drugarima gde smo sve bili i kako se proveli, potvrđivali planove za budućnost. Slikali se i pre svega UŽIVALI u predivnoj prirodi. Šiljak se nije pojavio do pred sam kraj. Kada smo stigli do grebena, krenuo je jak vetar, kamenje i stene su nam otežavale posao, ali to je bilo ništa naspram hladnog i jakog vetra koji je nas je dočekao na vrhu. Obukli smo sve što smo imali na sebi, i neki su jedva uspevali da ostanu na nogama. Slikali smo se nabrzaka, sakrili iza kapelice, upoznali se sa ekipom iz Beograda, razmenili malo slaninice, vina i sl.

Na samom vrhu se nalaze ostaci kapele koju je za sećanje svog muža digla Greta Minh. Oni su bili vlasnici paraćinske fabrike štofova i rudnika uglja. 1936 godine crkvu je gradilo 1000 radnika. Pre dvadesetak godina razneta je dinamitom u pokušajima traganja za davno skrivenim bogatstvom.

Oko 14:20h krenuli smo nazad. Deo ekipe silazi serpentinama, ostatak se junački spušta popreko... i spušta i spušta.... ali bitno da je krenuo topli vetar, skidamo sve živo sa sebe, idemo polako, ćaskamo i uživamo i u pogledu a i u mirisu. I dok se mi tako vučemo ostatak ekipe stigne isto kada i mi i tu napravimo malo dužu pauzicu. Nikome se ne ustaje i ne ide dalje i kako bi pored tog pogleda. Ali ipak moramo da krenemo polako nazad. Stigli smo do sela Rtanj i odmah uleteli u prvu kuću gde piše: Rtanjski čaj i med. Naravno kupimo, divna i vedra domaćica nas dočeka sa domaćom rakijom, kaže: "ne, ne ne možete" da krenete a da vas ne počastim. Mi onako pitamo "pa koliko košta" a ona kaže: "nije na prodaju, red je da vas poslužim nečim". Pokaže nam gde možemo da operemo ruke i natočimo sveže, ladne vode. Hvala joj veliko. Nastavljamo dalje, srećemo psa koji se zove Krtica i njenog malca i iz nekog razloga ne želi da se odvoji od mene. Ja se trudim da joj objasnim da ne mogu da je mazim jer su mi pune ruke svega i svačega a to nažalost nije hrana za nju. Mladenka slika i vrišti od smeha. Izlazi ljubazna vlasnica i krene u priču sa nama kao da se znamo godinama. Razmišljam se fin neki narod, kao da su ih oteli vanzemaljci. A možda i jesu?! I nastavljamo dalje, čujemo mušku ekipu koja je već locirala prvu i jedinu otvorenu kafanu. Ime kafane je Show. Zašto? Saznali smo ubrzo kada smo upoznali gazdu, koji je kako kaže naš saputnik: "pravi šou". I jeste bio takav "šou" da su momci sa nevericom prepričavali njegove priče do Vršca a mi ostali smo plakali od smeha. Na Kristinino insistiranje da upoznamo i neki novi grad, dogovaramo se da uđemo u Paraćin i kako kaže ona nisi upoznao grad ako ne probaš palačinke. Što je naravno i odrađeno. Pre svega toga idemo u kratak obilazak Manastira Sv. Petka.

Nakon ove vesele akcije, 500 km prevozom, 14 km pešačenja, uspona od 1260m, silaska od 1000m i osvojenog vrha od 1565 m, palačinki, šakala, čaja, vanzemaljaca i slično oko 22h stižemo sa osmehom na licu u Vršac.

Opširnije...

Kanjon Nere i vodopad Beusnica

Objavljeno u Putovanja

Oko 07h ujutru krenuli smo u Rumuniju da se malo prošetamo i odmorimo se od raznoraznih pentaranja. Nacionalni park Kanjon reke Nera i Beušnica se nalazi na nekih 60-70 km vožnje od Vršca. Šetnja je bila lagana bez uspona, uz reku Bei, nekih 18km pored predivne rečice. Videli smo i "Oko Beja" koje nas je plenilo svojim bojama. Prošli kroz tunele, neki su uspeli i da razbiju glavu i pored upozorenja vodiča...čisto da ne bude da je bila tako lagana tura.

Meni je pored lepe prirode i dobrog društva prijala i mogućnost da ponesem svoj aparat i da fotkam bez bojazni da kočim grupu i da će me neko ostaviti u šumici na milost i nemilost medvedima.

Nakon završetka naporne akcije svratili smo i do Bele Crkve da popijemo piće i da se odmorimo malo. Sve u svemu još jedan predivan dan!

Opširnije...

Planinarenje Uspon na Pades Poiana Rusca Rumunija

Objavljeno u Putovanja

Odlučile Vesna i ja da po svaku cenu za praznike odemo na planinarenje. Obzirom da je par tura što planinarskih, što turističkih već organizovano imale smo izazov da pronađemo nekog ko bi išao sa nama. Naravno Buca iz Jin Janga je pristao da nas vodi gde god poželimo samo da se dogovorimo gde ćemo. E, tu smo zapele. Znale smo samo da želimo da idemo i da smo tog vikenda slobodne i to je sve. Da li da idemo 2,3 dana... ovde, vani... Samo smo nabacivale ideje i planove, a Buca je ponavljao: "kada odlučite, javite mi". I na kraju smo odlučile tako što nam je on rekao gde ćemo da idemo. Kratko i jasno- Rumunija, planina Poiana Ruscă, vrh Padeš 1382mnv. Polazak 06h, subota. I onda lepe vesti idu i Jan i Mladen sa nama. Isprobana ekipa, znači biće dobra akcija.

Kao i uvek krenuli smo na vreme, granični prelaz smo prešli brzo, i nakon nekih 2,5h sata stigli smo u mesto Nadrag. Iako su najavljivali kišu celog dana, vreme nas je poslužilo i krenuli smo po suvom na uspon. Prvih sat vremena išli smo laganim zemljanim putem pored rečice i uživali u predivnoj prirodi. Nakon toga je krenuo prvi lakši uspon i izlazak na jedna predivan greben. Kako smo više odmicali priroda je sve više obećavala. I zaista je bilo tako. Iako je veći deo našeg putešestvija bio u magli sve je izgledalo kao da smo u bajci. Prošli smo kroz "mračnu šumu", "spaljenu šumu", prisetili smo se svih bajki i filmova (a vala i horora) koje smo gledali. Usput smo upoznali i jedno veselo društvance iz Rumunije koje nam je dalo par saveta, tipa pazite se medveda i ako padne kiša tamo imate sklonište. Zahvaljujući njima Mladen je dobio nadimak, tako da pored ninje, doktora dobili smo i kung fu pandu. Uz lepo raspoloženje nakon skoro 5h sati stigli smo na naš cilj- vrh Padeš 1382 metara nadmorske visine. Obirom da je polako krenula kišica brzo smo jeli i krenuli nazad. Iako je bilo dosta blatnjavo i strmo uspeli smo da sidjemo za nekih 3h. Uput smo uspeli da vidimo i vevericu i srnu. Meda je ovaj put rešio da nas iskulira na šta sam mu veoma zahvalna iako je Buca delovao razočarano. Prošli smo 29 km za oko 8h, i 1200 metara uspona. Lepo raspoloženje nas je držalo do samog kraja, usput smo dogovorili kao i obično neke nove akcije i avanture. Pogledajte slikice i snimak u ostetite barem delić onoga što smo i mi dok smo se šetkali po toj predivnoj planini.

Opširnije...

Sokobanja, Soko Grad

Objavljeno u Putovanja

Sokobanja, Sokograd, dođeš star odeš mlad…. Krenule godine da nas gaze pa rekosmo ajde da proverimo i tu tvrdnju. Najava treking lige u Sokobanji, eto odlične prilike. Skupismo jedan auto dok smo rekli keks. Mladenka, Dejan, Jelena, Rade i moja malenkost. Krenuli smo u subotu rano ujutru oko 05h. Kako smo ušli u auto jednoglasno smo odlučili da nećemo da se prijavimo na treking ligu, već nekim Radetovim stazama. Uspeli smo da dogovorimo smeštaj kod planinarke iz Niša što se kasnije ispostavilo kao pun pogodak jer je žena fenomenalana osoba!

Sokobanja se nalazi na visini od 400m nadmorske visine, između planina Ozren, Devica, Rtanj i poznata je destinacija za rekreativni i banjski turizam.
U Sokobanju pristižemo oko 09:30h i Rade i Jelena odmah kreću da se pozdravljaju i da nas upoznaju sa planinarima iz drugih gradova.
Ubrzo kreću na start trekingaši a za njima planinarska tura kojoj se i mi pridružujemo jednim delom puta. Odlučili smo da odemo do izletišta Lepterija, Hajduk Veljkove pećine i Sokograda.

Lepterija je poznato izletište koje se nalazi uz reku Sokobanjska Moravica i srednjovekovni grad  Soko Grad. Dobilo je ime po ćerci zapovednika Sokograda. Ona se zaljubila u sina gospodara obližnjeg Vrmaškog grada Župan i zajedno su pobegli. Kada je to saznao njen otac naredio je da svojim ljudima da je pronađu i ubiju.

Vreme nas je poslužilo ali na stazi je ogromna gužva tako da se zadržavamo malo duže u pećini kako bi smo ostatak staze prešli uz manju gužvu. Nakon 4-5km stižemo do Sokograda. Vidi se da je nekada bilo veliko zdanje. Ostaci zidina su i dalje velelepni.

Soko Grad je srednjoekovni grad poznat još i kao Sokolac.  U dobrom stanju je sačuvana samo ulazna kula u gornjem gradu,  a ostatak je porušen. Istraživanja pokazuju da je grad bio veoma razuđen i velikih razmera.  Potiče iz perioda vizantijskog cara Justinijana, kao tvrđava za sprečavanje avarskih i slovenskih upada. Stefan Nemanja ga zauzima 1772. godine. Turci ga zauzimaju 1398. Godine.

Naravno za razliku od ostalih mi idemo do kraja, penjemo se skroz gore i za to bivamo nagrađeni izvanrednim pogledom od kojeg zastaje dah. Tokom celog puta pratio nas je pogled na Rtanj, tako da smo i iz ovog ugla imali prilike da ga vidimo. Grandiozan kao i uvek, ali sa ove visine ne tako zastrašujuć.
Polako se spuštamo dole, nije jednostavno, kamenje je izlizano i klizavo ali polako i pažljivo uspevamo.
Dogovaramo se da odemo na kafu u obližnjem restoranu koji se nalazi u pećini i to je odlična odluka jer je tamo temperatura dosta niža a atmosfera divna. Topla preporuka za ručak i mali odmor kada ste u Sokobanji.
Dok pijuckamo kaficu dogovaramo se da se vratimo polako nazad. Na cilju nas čeka već spreman pasulj i kupus salata. Da mi je neko nekada rekao da ću se toliko oduševljavati kupus salatom i pasuljem rekla bih mu da je lud!  Ali posle celodnevnog švrćkanja po planinama to je pun pogodak!
Ubrzo nakon ručka krećemo do smeštaja, gde nas dočekuje sestra naše gazdarice, pokazuje nam šta je gde je, tuširamo se i pravac nazad u prirodu. Odluka je pala - Oštra Čuka mora biti osvojena, ne možemo da čekamo do sutra. Rade nam objašnjava da je to tako lagano da možemo i u papučama. I bilo bi da nije usput odlučio da nas šetka nekim svojim stazama gde smo ostavili pola kože po raznoraznim grmovima i trnovima. Dejan i ja odlučujemo da sledeći put kada nam on kaže da je lagano, ponesemo komplet opremu.
Negde oko 19h stižemo na vrh, srećni, predivan pogled, Rade nas propituje gde smo, da li smo upamtili koja je gde planina, šta je Ozren a šta Devica…ma nemamo pojma, znamo samo da je divno tu gore i da je vredelo doći. Oštra Čuka je jedan od vrhova planine Devica i nalazi se na visini od 1070 m. nadmorske visine.
Vraćamo se u kućicu, gazdarica je već bila, spremila posteljinu i ostavila nam pisamce. To nam je sve tako simpatično da odmah sedamo i pišemo joj odgovor. Kao u nekom starinskom filmu!  Fantomski gosti i fantomska gazdarica. Frižider pun pića, voće na stolu… kao kod kuće.
Presvlačimo se i pravac na večeru. Nakon kraće šetnje po Sokobanji nalazimo jedan simpatičan lokal sa tamburašima gde sedamo da pojedemo nešto lagano i popijemo pićence. Dobro raspoloženje nas ne napušta, Rade i Jelena prepričavaju dogodovštine sa njihovih putešestvija a mi se smejemo kao mala deca. Dogovaramo se da ujutru vidimo vodopad Ripaljka, a onda idemo do još jednog vodopada, da bi nastavili na Krupaljsko vrelo da ručamo pastrmku.
Ujutru nas naša divna domaćica dočekuje kako i dolikuje u ovim krajevima, kafa, sok od domaće nane i limuna, domaća rakijica i žali što je zaboravila slatko. Ali dogovaramo se da sve to poslužimo na tacni sa miljeom, stavimo med i da zamislimo kako je slatko bilo tu. Družimo se kao da se odavno poznajemo i da joj dolazimo svake godine i da ne može da nas dočeka svaki put. Teško se opraštamo ali vreme je da krenemo dalje.

Vodopad Ripaljka je periodičan i visok je nešto manje od dvadesetak metara.  Nalazi se na reci Gradašnica, planina Ozren,  i preko leta i jeseni presušuje.

Ripaljka nas je nažalost izneverila, bez kapi vode. A vidi se da je predivan vodopad.
Obzirom da nam je Rade obećao vodopad, putešestvije nastavljamo ka Lisinama i vodopadu Veliki Buk. Tamo nas očekuje predivno iznenađenje. Vodopad “ radi”  oko njega ima kompleks restorana, mali mlin gde smo kupili sveže mleveno kukuruzno brašno. (isprobano-proja je fenomenalna). Nakon odmora za oči i dušu, popijene kafice i limunade, nastavljamo dalje, ali naravno ne ka kući već na pastrmku koju nam je Jelena obećala. Vodopad Veliki Buk ( Lisine) se nalazi u Istočnoj Srbiji na padinama planine Beljanice na rečici Vrelo.  Visine je oko 25 metara i spada u akumulacione vodopade.
Usput se gubimo par puta, ja gubim nadu i pretim da ako umesto pastrmke dobijem samo riblju čorbu nadrljali su. Moje reči svi shvataju veoma ozbiljno, brzo se prepračunavamo i izlazimo na pravi put. Put za Krupajsko vrelo, gde nas čeka još jedno divno iznenađenje i ovaj put raj za oči, dušu a vala i želudac. Pala je pastrmka. Nisam ljubitelj ovih gajenih riba, ali kad nema iz jezera (mog, Ohridskog) prolazi i ova ako je dobro spremljena. A bila je.
U Vršac pristižemo negde oko 20h umorni, ali prepuni pozitivne energije i divnih uspomena.  Sledeća destinacija?  Ubrzo stiže.

Opširnije...

Prvi put na preko 2000 metara!

Objavljeno u Putovanja

Dugo sam čekala svoj prvi vrh preko 2000 metara, i evo konačno sam ga dočekala. Nemam nekih ambicija za velike ekspedicije, ali ovo je nešto što mi je bilo zacrtano u glavi kao jedan od mojih ciljeva. I veoma mi je drago što mi se ostvarila želja na ovoj lokaciji i uz ovu ekipu. Kako je krenulo proleće i obaveze na sve strane, mislila sam da bi bila srećna samo kada bi uspela na Gudurički da se popnem barem jednom tokom leta. Ali eto zvezde su se poklopile i sve je bilo savršeno kao da sam planirala. Ali nisam naravno, kao i uvek sve je bilo u zadnjem trenutku.

Vidim objavu kod Raje iz Smedereva na FB, otvorim kalendar, opaaaa slobodan vikend! I krenem redom da sve cimam. Naravno Teri i Manja prve na spisku. Manja bez pogovora pristaje, Teri se kao nećka ali dok se otimala mi smo je već spakovali. Dejan po default-u, Jelena, Plavi, Rade, Jan i Marin su već bili spakovani. U subotu sa malim zakašnjenjem dočekali smo drage Smederevce koji su došli po nas i krenuli u avanturu! U autobusu već poznati ljudi sa drugih putovanja, a oni novi kao da nas oduvek poznaju. Atmosfera kao i uvek fenomenalna.

Stižemo oko 13h po našem vremenu na lokaciju, Plavi odlučuje da je zbog vremena bolje da odmah krenemo na Carku a sutra da idemo na Muntele Mic, jer nam je za prvi potrebno dobrih 8h gore-dole, a za drugi samo 2h. Vreme je sada odlično a za sutra već sumnjivo. Mi onako “iskusno” gledamo u nebo i komentarišemo…ma daaaaaj koja kiša idemo u hotel da popijemo kafu, pa na mali vrh, pa pivce… A sutra obećavamo da ćemo ustati u 04h ako treba! Ali Plavi se ne da prevariti, presvlačimo se u busu i krećemo odmah na stazu. Vazduh, priroda, sve je fenomenalno. Čak su i krave i ovce bile posebne i prelepe. Dobro i oni veliki ovčarski psi koji su imali ogrlice sa bodljama oko vrata. Kada sam skapirala zašto, uredno sam spakovala svoj aparat i trudila se da uopšte ne zaostajem za ostalima! Verovatno će tu taktiku posle ovoga (plašenje vukovima) primenjivati na meni svaki put u budućnosti kada zaostajem zbog slikanja.

Carku planine se nalaze u jugo-zapadnoj Rumuniji na zapadnoj ivici Južnih Karpata.
Locirane su između doline Bistra, reke Timiš, Godeanu planina i Raul Mare doline koja zapravo predstavlja granicu između njih i planina Retezat.  Najviši vrh je Carku koji se nalazi na 2190 m.

Hodamo polako, srećemo neke Čehe koji se več vraćaju, bajkeri Rumuni koji viču: “prijatelji”! Priroda se smenjuje, šumica, proplanak, izvori, kamenjar, stene, jak vetar, jako sunce, sneg, predivno zelenilo svuda….neopisivo rečima!

Nakon nešto manje od 4h izbijamo na Carku. Duva jak vetar, ne zadržavamo se mnogo ali sasvim dovoljno da me “krste” ( izlupaju štapovima po guzi) jer sam prvi put na preko 2000 metara. Krećemo dole polako prepuni pozitivnih emocija, primećujem da svi imaju osmeh na licu ali manje pričaju…. Kao da su u nekom svom “zen-u” . Ja sam barem bila. Cela ta priroda me je podsetila na Hajdi i Klaru. Moja omiljena knjiga, tačno tako sam zamišljala dedinu planinu. Doživela sam nešto o čemu sam oduvek maštala. I naravno sada želim još!

Kada smo stigli u hotelčić ljubazno osoblje i gazda su već ugrejali (da, da otvorili su hotel samo zbog nas, i uključili grejanje za sitne novce) i spremili nam večeru. Istuširali smo se i smestili za sto. WiFi jedva da je radio tako da smo bili primorani da se stvarno družimo. Jan je izvadio svoj kulen uz pivce dok ne stigne večera i krenulo je prepričavanje dogodovština. A ja onako dremam, gledam i razmišljam se kao i uvek kada ih slušam kako ću i ja biti puna tako interesantnim pričama za 20tak godina sigurno!

Ujutru pokret u 09h! Za doručak pa naravno mamaljiga sa smntanom. Pokušali smo da objasnimo gazdi šta znači smotana na srpskom ( jer smo svi uredno umesto smntanu naručili smotanu i valjali se od smeha), nasmejao se slatko ali nisam sigurna da je baš i razumeo!

Ova staza je više bila kao lagana šetnjica za sve nas, ali je vredela svaki trenutak. Kada smo se spustili do hotela, presvukli i krenuli u bus, spazili smo da su i Carku i Muntele Mic prekriveni tamnim oblacima i da se više ne vide. I naravno priznali smo Plavom da je bio u pravu! Ali avanturi nije tu kraj. Nastavljamo do Caransebeša, gde pravimo kratku pauzicu u centru grada i ispijamo kaficu dok uživamo u predivno uređenom centru.

Sledeća stanica Rešica i muzej lokomotiva. Mi koji smo već mnooogo puta bili tamo u glas kao dogovoreni vičemo: otvoreni wifi!!!!!! I naravno dok se ostali oduševljavaju lokomotivama mi šerujemo slike po FB-u!

U muzeju lokomotiva u Rešici može videti 16 parnih lokomotiva proizvedenih tamo koje su i dalje u voznom stanju I za kraj što bi Englezi rekli “last but not the least” muzej minerala i za mene pravo oduševljenje! Vlasnik tog malog privatnog muzeja ima 92 godine i u mladosti je bio rudar i prvo sam skupljao minerale, kristale, metale i šta tu sve spada iz okoline dok nisu za njega čuli sa strane i počeli svi da ga posećuju i donose mu i uzorke sa drugih lokacija. Pravo malo bogatstvo na jednom mestu. Nismo znali ko je bio srećniji da li mi što smo ga otkrili ili on što nas je bilo u tolikom broju. Oprostili smo se, slikali i obećali da ćemo ponovo doći! I nadam se da ćemo ispuniti obećanje.

Put smo nastavili uz dogovore gde i šta dalje. Pale su dobre i interesantne ideje. I sada se već pripremamo za nove avanture!

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed