Magaro 2255 Galičica Makedonija

Objavljeno u Putovanja

"Ništa se ti ne brini rešiću ja, idemo na Magaro" kaže meni Bobi " Ako ne mogu ja naćiću ti skim ćeš" (verovatno je u sebi dodao i prestani da kukaš više, ali kao i svih ovih 30tak godina koliko se poznajemo ako ne i više to glasno nije izgovorio).

Ali stvarno, stvarno, kao nekoga ko je rođen ovde bilo me je sramota da popnem sve i svašta po regionu a u svojoj zemlji NIŠTA! Pogotovo taj Magaro. Sada kada gledate naslov sigurno razmišljate "Šta je bre taj Magaro tako bitan kada je na samo 2255mnv a kreće se sa 1600mnv"  Eeee dragi moji, uspon na taj vrh vam omogućava najlepši pogled koji možete da zamislite ne samo u Makedoniji već u celom regionu ako ne i šire. Istovremeno pogled na OBA jezera i Ohridsko i Prespansko, Albaniju i Grčku, a da ne spominjem ostale okolne planine. 

Nakon par dana Bobi stvarno dolazi za Strugu, javlja da je drugi Bobi (ubuduće ćemo ga zvati Tome iz praktičnih razloga! Šalim se, pisaću Boža samo da ih ne pobrkam)potvrdio da je željan i voljan da nas vodi ne samo na Magaro već i na KT F10 i da se vratimo na Magaro i da gledamo zalazak sunca... WOW!!! 
Reko momci, pa znate šta je ovo za mene sada?! Pa kao da ste mi rekli da ćete me voditi u Diznilend!!! 

Ujutru se budim naravno sa migrenom...koja me zlokobno prati zbog svega što mi se trenutno dešava već desetak dana neprekidno :( Ali razmišljam...ok popij terapiju i pali, mislim da te sada ne boli zaboleće te svakako kasnije :)  Nije težak uspon, nije daleko ako ti ne bude dobro neće biti velika šteta odustati. (A već znam da od odustajanja nema ništa).  U međuvremenu Boža šalje uputstva tipa ponesite rukavice, nešto toplije, lampu ... ja to prenosim Bobiju i u glas komentarišemo...alo pa mi smo došli jedan na odmor drugo nažalost na sahranu pa nemamo ti mi ništa od toga. Ništa nalazi se nešto po kući da se obuče, neki rančevi, Bobi trči da nam kupi baterijske lampe. O njegovoj sagi da ih pronađe ne mogu sada pisati nemam vremena ni mesta. Ali mogu vam reći da je prošao dobrih 20tak km ako ne i više tog dana tražeći iste! I kupio nam je neke Vartine za koje smo morali da javno, jasno i glasno više puta usput ponovimo "Jaooooo kako je ovo dobro, kakav bre black diamond!" Sve sa ciljem kako bi mu olakšali muku kroz koju je tog dana prošao. 

U dogovoreno vreme puca FB i Instagram i Boža i ja kapiramo da nemamo brojeve telefona, ustvari da ne možemo da učitamo poruke sa brojevima. Istovremeno zovemo Bobija koji nam izigrava centralu i spaja nas. Silazim ispred zgrade, Boža me prepoznaje ja njega nažalost ne, ali svakako godinama sam se družila sa njegovim bratom koji pogodite kako se zove? Tome! I ja sam ga naravno celog dana tako i zivkala. A on je kuturno ćutao i kulirao dok Bobi u jednom trenutku nije rekao "Izvini ali ti nisi provalio kako te ona svo vreme zove?! Ma jesam, ali ako joj je tako lakše ok!"  

***

Idemo da pokupimo Bobija i odmah se oseti ta pozitivna energija. Ja posle toliko strašnih dana, ne mogu da skinem osmeh sa lica... 

Krećemo sa pričom ( naravno uglavnom ja ), atmosfera je jako pozitivna kao da smo penjali zajedno godinama što je veoma bitno. Svako ko voli ovo da radi zna koliko je to bitan trenutak.  

Ni ne primećujemo kada smo stigli do prevoja Lipova livada odakle i kreće uspon na Magaro.  Za one koji prvi put penju da znate da se naplaćuje ulazak u nacionalni park. 

Sam uspon nije toliko zahtevan, polako se krećemo prvo kroz šumicu, što je i odlično jer još uvek sunce greje, a onda izlazimo na čistinu i tu kreće maaalo ozbiljniji i duži uspon. Ništa strašno, kada se malo umorite okrenete se iza sebe pogledate predivno Ohridsko jezero, upijete tu lepotu, skupite snagu za dalje. A veoma brzo se stiže i do "bilborda" (tabla koja se pretpostavlja da je tu kako bi reemitovala neki signal) odakle se već vidi i Prespansko Jezero i veličanstveni Pelister.  E od tog trenutka dragi moji počinje prava poslastica za oči, dušu, telo... pogled je predivan, jedinstven kao i vazduh i miris raznih biljčica i travčica. 

Vreme nas divno služi, nema vetra, nema jakog suca... fenomenalno!

Nakon nekih sat i po, možda malo više izlazimo na Magaro! Prosto nemam reči kojima vam mogu opisati tu lepotu. Znate da inisistiram da kačim samo svoje slike na mom blogu ali ovog puta kako bi ste osetili tu čaroliju zloupotrebiću malo i Božine uz njegovu dozvolu (koji bi mi verovatno dao da sam ga pitala). 

Ali tu nije kraj, kaže Boža imamo dovoljno vremena da idemo dalje, na sledeći vrh gde ne ide baš svako! Prolazimo pored nekih ostataka stare karaule i stižemo do vrha poznatijeg kao KT F10 i na njemu i dalje stoji SFRJ!  A pogled na Prespansko jezero... nestvaran! Slikamo se malo i uživamo u toj lepoti i hitamo nazad na Magaro kako bi smo uživali u zalasku sunca. 

Stižemo na vreme, vadimo hranu iz rančeva, i čekamo taj veličanstveni trenutak. Sam zalazak sunca na Ohridskom jezeru je predivan, ali pogleda sa Magara je neopisiv!  To je nešto što treba doživeti, moja prva izjava je bila - sledeći put šatori i zalazak i izlazak sunca! 

Teško se kanimo da krenemo dole, ali moramo dok se još uvek vidi  (iako imamo moćne Vartine baterijske lampe) zbog kamenjara da barem stignemo do punog mraka do šumice. Uspevamo u našem planu.  Ubrzo stižemo do auta i krećemo nazad.  Za ovu divnu akciju Strava kaže da nam je bilo potrebno ukupno 5h16 minuta visinska razlika od 846 metara i pređenih skoro 14km. 

Magaro Galicica 1

 

 ***

Ovaj uspon koji sam toliko dugo želela i čekala i vrebala i molila koga god sam stigla da ide samnom želim da posvetim mom tati. Čoveku koji me je pre 35 godina upisao u izviđače, naučio da volim prirodu, a tamo sam i upoznala Bobija. Tako da eto sve ima svoje i to što sam baš par nedelja nakon njegovog odlaska popela ovaj vrh i to sa Bobijem i to što me je u šumici u mrklom mraku (dok nisam smela da priznam momcima da se plašim) svo vreme pratio jedan leptirić i odvlačio mi pažnju od tog mrklog mraka i svih mogućih zveri koje vrebaju sa strane :) 

TripAdvisor

Ovde možete pogledati ponudu smeštaja u Ohridu, cene kao i komentare i preporuke korisnika sa TripAdvisor-a

Opširnije...

Kako odrediti potrebno vreme za određenu planinarsku stazu?

Objavljeno u Putovanja

Koliko vremena nam je potrebno da bi smo prešli određenu planinarsku stazu i kao odrediti isto? 

To je veoma bitno pitanje za sve planinare, pogotovo za početnike. Uglavnom su sve staze  lepo označene i na oznakama stoji očekivano vreme za prelazak iste u idealnim uslovima.

duzina planinarske staze

E, šta su to idealni uslovi?  Oni umnogome zavise ne samo od vremenskih uslova i naše spremnosti već i od naše opreme i raspoloženja.  Može se desiti da pada kiša i da nas to zapravo ubrza a lepo vreme da nas dosta uspori. Pitate se kako to? Pa tako lepo! Kada pada kiša ukoliko teren nije klizav a imamo adekvatnu obuću i odeću kretaćemo se brzo bez zaustavljanja. A ukoliko je vreme divno, stajaćemo da se slikamo, da pogledamo neke travke, životinje... I eto dodali smo sigurno barem dodatnih sat vremena.
Pa kako onda da znamo koliko nam je vremena dovoljno? Precizno-NIKAKO! Ali evo par saveta koji će vam sigurno pomoći da okvirno sračunate potrebno vreme da prođete stazu i da eventualno izbegnete vremenske neprilike za koje znate da nadolaze:

Uspon na Minin Bogaz Crna Gora

  • Odredite dužinu staze i brzinu kretanja. Obično prosečna brzina kretanja za planinare je oko 3-5km za 1h. Ali tu uzmite u obzir da se neko kreće brže a neko sporije. Dodajte i vreme kada ćete usporiti da se divite nekom predivnom planinskom predelu (a ima ih previšeee) ili ćete naići na neki malo teži predeo za hodanje. 
  • Iako mnogi misle da je silazak mnogo brži, obično to nije tako. Dosta osoba pate od problema sa kolenima i tada moraju da uspore, ili jednostavno morate da budete sporiji i pažljiviji kako bi ste izbegli padove i povrede. Zato dodajte još 30 minuta za visinsku razliku od oko 500 m. 
  • Ukoliko poznajete stazu i znate gde ćete se zaustaviti dodajte po barem 5 minuta za svako zaustavljanje. Slikanje, uživanje u prirodi, pauza za vodu, voće...  I naravno za sam vrh barem 15 min.

I kada sve to saberemo trebalo bi da izgleda ovako:

Staza je dugačka 15 km. sa visinskom razlikom od 800mnv. Usput imamo planirane 4 pauze kod nekog izvora, vidikovca i sl.

Znači imamo:
3x1h za dužinu staze
800mnv ćemo zaokružiti na 1000 i tu ćemo dodati još 1h
4 pauze - 20 min.
Vrh 15 min.
Znači ovu stazu bi smo trebali da pređemo za otprilike 4,5h onako lagano bez jurnjave.
Svakako nemojte da zaboravite da mnogo, mnogo faktora utiču na to koliko ćete dugo prolaziti jednu stazu. Ali ukoliko znate da postoji razlog zbog kojeg morate požuriti (mrak, loše vreme i sl.) onda se potrudite da ispoštujete plan koji ste sebi zadali. I nemojte se upuštati u nepotreban rizik, planine su tu godinama, ako danas nije lep dan, nemate dovoljno vremena nemojte siliti.
Biće drugih prilika i verujte mi ako vas planina danas nije dočekala, postoji dobar razlog ali zato će vas sledeći put nagraditi!
 
 
 

 Crvena Greda Durmitor

 

Opširnije...

Kučajske Planine Jul 2018

Objavljeno u Putovanja

Svaki put kada idemo za Zaječar gledam oznaku za izletište Grza, čula sam da je lepo, ali uvek smo u nekoj žurbi i ni ne pada nam na pamet da skrenemo i pogledamo šta tamo ima.
Pre par meseci zvao me Mile i kaže pravio bi akciju, išao bi na Grzu. Ja sam za! Naravno moramo malo da iskomplikujemo, odredi datum kada moji roditelji odluče da dođu do nas, Mile odloži, oni jave da ne dolaze taj datum, ja se ponadam za sledeći vikend, Mile kaže „epa onda ih pakujemo sa nama, nema više izgovora“. Zovem odmah Teriku, znam da bi se oduševila, nije davno ništa penjala a ovo je lagano, i na moje divno iznenađenje nije bilo potrebe da je nabeđujem.
Vreme se kvari, onako najgroznije što može, konstantno oluje, kiše, grmljavine…već vidim sebe kako sedim u domu i ne izlazim iz sobe, dva dana…izlazim na terasu, nije mi dobro kada pomislim da treba da vozim po ovom vremenu. Vraćam se u kuhinju i uspevam da se dobro posečem. E, sada mi nije više ni do čega.
Zovem Mileta i pitam: „Šta ćemo?“ „Ljupka, sreća prati hrabre!“ „Mile u našem slučaju pre bih rekla lude!“  Odustajanja nema, više me je sramota… I u tom trenutku, izlazi SUNCE! Po dogovorenom vremenu u 15:30h krećemo sa dva auta na našu novu avanturu.

Kucajske Planine


Ako zanemarimo ludačku oluju na autoputu prolazimo jako dobro, stižemo u dom gde nas divni domaćini očekuju. Rakijica, hleb i so su već na stolu, a ubrzo stiže i kafica.

Kucajske Planine 2Nakon što smo se malo isćaskali, raspakovali, na preporuku domaćina otišli smo u kraću šetnjicu do samog vrela Grze.

Kucajske Planine 14A tamo šok! Prizor kao iz bajke! Malo jezerce predivnih boja i magla koja se polako izdiže iznad njega stvaraju scenu kao da smo u nekoj bajci, samo još vilenjaci ili hobiti da iskoče.

Kucajske Planine 15Iako nam je predivno i radoznale smo ipak odlučujemo da se vratimo u dom  jer je dosta mračno i klizavo a nismo spremne za te uslove.  
A u domu muška ekipa već raspremila sve što je potrebno za jednu pravu planinarsku večeru na predivnoj velikoj terasi. Večeramo, upoznajemo se bolje sa novim prijateljima iz Bosne koji su u međuvremenu pristigli, prepričavamo razno – razne dogodovštine i pravimo plan za sutra. Domaćini nam predlažu da prvo popnemo vrh i nakon ručka prošetamo do vidikovca. A da za sutradan ostavimo posetu selu Zabrega i Kanjonu reke Crnica.

Kucajske Planine 25I to se pokazalo kao pravi pogodak. Sutradan smo napravili malu laganu šetnjicu od oko 15km tamo – vamo, obzirom da nije bilo velikih uspona sve je išlo lagano i opušteno, toliko da smo čak i bili iznenađeni kada smo pogledali pređenu kilometražu. Kada smo stigli u dom domaćini su nas dočekali sa predivnim gulašem od divljači! Preukusnim!

Kucajske Planine 85Nakon ručka, kao i obično dok ostali imaju ideju da spavaju ja se setim da bi mogli da se još malo negde prošetkamo. I uspevam da nabedim Teri, Vladu i Velizara da je greota da se ne popnemo na vidikovac kada ima samo 14minuta od vrela. Njihova greška što nisu pogledali gore i da procene koji je to uspon, ja jesam :)

Kucajske Planine 87

Nakon kukanja i razno raznih pretnji šta će mi se sve desiti kada budemo sišli dole izlazimo na vidikovac sa predivnim pogledom na Kučajske planine i reku Grzu, ali mi to malo ignorišemo jer smo upravo shvatili da tu imamo signala! I moramo da se javimo kući, vidimo šta ima na društvenim mrežama, objavimo koju sliku i dok smo sve to završili, sve je zaboravljeno i oprošteno - spašena sam!

35646213 10215100217394710 3921155869659627520 nVraćamo se u dom, ostatak ekipe nas čeka sa kaficom, večeramo i bacamo se na kockice. Podelimo se u parove i shvatimo da nam nešto slabo ide računanje… ali Velizar nam objasni da nije bitno ko piše - već kako piše!

Kucajske Planine 19Sada kada se setim, tih noći provedenih tamo u tom tada skromnom domu mislim da nigde lepše i mirnije nisam spavala. Otvorile smo prozor i spavale uz zvuke reke i mirisa lipe.

Kucajske Planine 10Ujutru po dogovoru krećemo do sela Zabrega koje je poznato po tome što i pored mape Nemci u ratu nisu uspeli da ga pronađu. Tamo nas dočekuju kao da smo najrođeniji, kako prolazimo pored kuća tako nas domaćini zaustavljaju da razmenimo koju reč i da probamo njihovu rakiju ili slatko. Istog trenutka kada sam stala da slikam neko cveće, domaćica je i meni i Teriki napakovala pelcere svih njenih cvećki.
U ovom danu obilazimo vidikovac Žuti Kamen i nakon toga par ostataka crkvi iz okoline uz divnog lokalnog vodiča Vlade, koji se zaista potrudio da nam dočara kako je sve to bilo.

Kucajske Planine 222

A sam kanjon je predivan, hodamo polako uz stene gde se oseća miris nane i majčine dušice, slušamo rečicu kako žubori i jednostavno uživamo!  Nakon kraće šetnje stigli smo i do malog jezerca gde smo napravili dužu pauzu uživajući u prirodi i slušajući studente koji su tu radili na restauraciji crkvice u okviru manastira Namasija. 

Manastir Namasija je podignut na sredini puta između Sisijevca i Petrusa.
Pretpostavlja se da je zidan u vreme kad i manastir Ravanica 1371 .god. Dolaskom Sisoja u Petrušku oblast u vreme zidanja Ravanice, vezuje se za Crepa, obzirom da je Namasija bila u njegovom vlastelinstvu. Ne zna se sa sigurnošću da li je zadužbina Crepova bila Namasija ili Sisojevac.

Kucajske Planine 179

Nakon šetnje, vraćamo se u selo, da popijemo pivo u mesnoj zajednici, kafu kod porodice Radovanović (svaka pohvala za domaće likere koje prave!) i do mlina da kupimo sveže samleveno brašno!

Kucajske Planine 206

Pri povratku u dom prilazi mi Neša i pita me da li mi je problem da sačekamo da se završi utakmica, igraju ipak naši i da onda sednemo svi zajedno da ručamo. Ma nikakav problem, taman da se malo odmorim i još koji minut duže uživam u ovoj predivnoj prirodi.

I nakoj još jednog divnog ručka, i još jedne odlične kafice koju domar Sale kuva kao niko, negde oko 17h krećemo nazad ka Vršcu, imamo oko 3h vožnje, ali leto je, dan je dugačak. Pozdravljamo se, obećavamo da ćemo doći ponovo kako bi smo videli kako su renovirali dom.
A na putu do kuće opet oluja, opet isti oblak na istom mestu… ne vidi se put, vozimo polako i stižemo kao i obično prepuni divnih utisaka!
Ja ispunjavam svoje obećanje već iduće nedelje kada moje dete i ja idemo do Zaječara da posetimo dedu. Stali smo tamo da popijemo kaficu i da se malo odmorimo.  Nije bilo nikog u domu, ali naveliko se radilo. Jedva čekam da ponovo odem da vidim kako sada izgleda.

***

Ostatak slika možete pogledati u galeriji ispod.

Opširnije...

Kako smo pravili Sneška na Vodopadu Beušnica u Rumuniji (a možda i nismo)

Objavljeno u Putovanja

Kako smo pravili Sneška na vodopadu Beušnica u Rumuniji ... a možda i nismo? :)

Pre par dana, idem ja do grada i razmišljam se kako ne mogu više da budem među ljude, da se plašim šta ću još da saznam ... groznih par dana iza mene ( ne ponovili se ) i tako prođem pored Nebojšine radnje i vidim kako mu glava viri iza pulta gde je naređana jedna gomila kutija. Ulazim unutra a on s vrata "A šta ti misliš da mi za vikend idemo barem do Ochiul Beiului"? A?!  Beušnica, vodopad, Ljupka, Nera, Rumunija! Aaaaaaa... Ja koja uvek prvo proverim kalendar, "norvežane" (za one nove na ovom blogu to je yr.no vremenska prognoza) sada kao iz topa kažem, idemo ali nemam zimske gume! "Ja ću voziti" je bilo dovoljno da me nabedi. Ok, poneću šargarepu da pravimo Sneška...

Prezentujemo ukratko idejicu ostatku ekipe na našoj FB grupi i nakon par dana kuliranja sa strane svih Šoš pita jel idemo sami? Ja kažem pa naravno, ponećemo šargarepu i da pravimo sneška dodajem ja. Realno to je šetačka tura a i u VŠ već pada sneg ... pa kako li je tamo! Eeeeeeeee, a gde mogu Neca i Manja da podnesu činjenicu da nama bude lepše nego njima, još kada smo dogovorili da posle toga jedemo pastrmku  (ako želite da njih dvoje negde namamite samo spomenite šta će i gde da se jede i sve je rešeno!). Neca prvi reaguje, pa pazite ako ne moram ja da vozim jer se kasno vraćam sa svadbe mogao bih da idem ... to je lagana tura. Manja samo dodaje idem i ja, recite šta ćete za doručak!

 I tek tada kreće ona prava naša euforija pred put, po meni možda i najlepši deo akcije ... bez razlike koja je staza, mi krećemo prvo da dogovaramo šta će da se jede i da se ponese od hrane, kada smo to utanačili i potvrdili da Šoš vozi, prešli smo na to šta ćemo da obučemo, pa kad smo se spakovali setili se da možda proverimo vremensku prognozu ... ups ... pa u plusu, nema snega... i šta sad?! Ma idemo autom, ostavićemo višak stvari u autu. I tek onda shvatimo da nismo dogovorili koju ćemo stazu ... ali to je za nas manje bitno, Neca ima sve potrebne skalamerije pa gde god da odlučimo da idemo izvućiće nas.

U celoj toj našoj priči Šoš samo ponavlja, nemojte da neko upadne u vodu, hladna je, pazite se. Ja za svaki slučaj pakujem komplet presvlaku! Što je sigurno, sigurno je ipak se zna koje najsmotaniji u grupi i ko je prošli put overio tunele (da ne kažem razbio glavu!).


Znači dolazim po vas u 5:30?  Ma ne, smo rekli u 6h, ne, ne u 6:30h i onda kreće pretraga po histori-ju ko je šta kada rekao, zezanje, prozivke, sve to već sluti na dobru zabavu bez razlike što je to lagana turica koju smo već prošli. 

Nakon što smo se sve lepo dogovorili, ja shvatim da nemam blage veze gde mi je pasoš! Ne smem da im kažem, krećem u akciju izvrtanja stana... nije na mestu... pa gde je?! Setim se, trebao mi je pre neki dan i samo sam ga ostavila u torbi. Ok, možemo na spavanje.

Ujutru naravno niko nije ustao tada kada je trebalo ali nekako do 6:20h ( a planirali do 6:30h ) na veliko iznenađenje svih nas krećemo!

Nakon pola sata primećujem nešto veoma čudno - Neci nije muka a Manja nije zaspala... Ok, nedam da me to mnogo zabrine, samo ću ih budno pratiti, otkud znam možda su ih neki vanzemaljci oteli.

Par km ispred granice Šoš se seti da je zaboravio da izvadi neke akumulatore iz auta... Mi vrištimo od smeha jer već vidimo kako pokušava da objasni rumunskim carinicima da je to staro za bacanje, hteo na otpad da nosi ali je zaboravio da izvadi iz auta... a njemu nije dobro! Svakako na rumunskoj granici prolazimo veoma brzo i lako, iskreno priznajemo propust i pitamo da li možemo da popišemo iste ili da ih tu barem ostavimo kod njih. Puštaju nas sa sve našim akumulatorima da nastavimo put, i za nekh sat vremena stižemo na naše odredište.

Jako je jako hladno. Sunce viri, ali zubato! Ušuškavamo se i krećemo, osmeh je na licu i odmah krećemo da prepičavamo raznorazne anegdote sa ranijih tura i da uživamo u predivnoj prirodi. Na naše veliko odušavljenje veći deo reke Bea je zaleđen, prizor je fenomenalan. Prva stanica je vodopad La Vajoaga gde pravimo prvu pauzu za foto sešn :) Ubrzo stižemo do izvora reke Beje i jezerceta "Bejino Oko" ali dogovaramo se da produžimo prvo do vodopada Beušnica koji je visok 10 metara i kada ima vode izgleda predivno. Leti je milina sedeti pored njega i kulirati dok  vas sitne sitne kapi osvežavaju. Sada  nema ni kap, nismo razočarani videli smo ga ranije, ne odustajemo od avanture i koristimo priliku da uđemo u pećine i da se popnemo gore iznad vodopada. Sad ili ko zna kad, prilike se ne smeju prpuštati. Šoš usput primeti da u daljini ima jedan zaleđeni vodopad i naravno krenemo tamo svi bez ikakvog razmišljanja.

A ispred nas prizori kao u onim ruskim bajkama, samo čekam da ledena kraljica od nekud iskoči i da nas zarobi :)

Stajemo da se slikamo snimamo i uživamo! U tom trenutku Šoš koji se odvojio na drugu stranu reši da se ne vraća istim putem već da pređe preko leda. Svestan da je led tanak i da ukoliko skoči okliznuće se i postoji jako velika mogućnost da upadne u vodu, ipak se odlučuje na taj korak.  A ja kao svaki pravi ortak odmah dotrčim sa suprotne strane i spremim kameru! Pa zar da čovek nema snimak kako je po ledu upao u Beu?! Mislim da to ne bih sama sebi prvo ikada oprostila, a ni on. I naravno dešava se prethodno navedeni scenario. Sreća pa se sve lepo završilo. Malo jeste uleteo u vodu, ali nije se pokvasio pa nije bilo potrebe da žurimo.

Polako i pažljivo silazimo preko stena sa vodopada dole, sa idejom da nešto gricnemo i popijemo vruć čaj. I tada shvatamo da su čokoladice i medenjaci toliko zamrzli da mogu da budu samo lizalice a čaj se ohladio. Ma ne hajemo, obzirom da smo primetili da i restoran ne radi dogovaramo se da se još malo odmorimo na jezercetu Ochiul Beiului i da nakon toga nastavimo na već dobro poznatoj ribljoj čorbi i restoranu Sneki.
Na jezercetu je već otoplilo i sedamo i slikamo se, poziramo, zezamo se i posle ko zna koliko vremena konačno krećemo nazad. Manja i ja malo usporavamo jer smo se lepo raspričale a momci stižu pre nas u kamp i sedaju da nas sačekaju. Čim smo stigle svi u glas kao dogovoreni komentarišemo - ok na leto dolazimo šatorima. Momci mogu da krenu bajsevima mi ćemo autom, ostaje samo da vidimo šta još možemo tu da obiđemo u blizini.

Posle toga već tradicionalno kada se vraćamo iz tih krajeva sledi ljuta riblja čorbica koja posle ovakve šetnje veoma prija, greje i dušu i telo! Nema žurbe, ostajemo da se lepo isćaskamo još malo, sumiramo dan, napravimo nove planove, razmemimo neka iskustva i preporuke i polako krećemo kući.

Obzirom da Manja nije htela da uzme novac za hranu, a Šoš za gorivo ostalo je da Neca i ja smislimo ko vozi sledeći put ako od nas plača ručak. (još uvek ne znaju da ih vodimo na vršački breg i kod čika Mileta na palačinke ;) )

 

Opširnije...

Opet ti Komovi

Objavljeno u Putovanja

Komovi, Komovi, Komovi, kada ćemo ponovo na planinarenje na Komove...? :)


Ipak za Komove nam je potreban produženi vikend, i tada će biti u trku. Ali vredi, tako da Sale i ja uzimamo dan, Mladenka je sam svoj gazda.

U šali pitam svoje dete koje nikad nije bilo na planinarenju da li bi samnom, a on kao iz topa odgovori: "DA" O, ljubi ga majka :) Sve je to super, samo što je to težak, zimski uspon, od opreme imaš samo dobru volju! Ali mali jarac se ne predaje tako lako. Krećemo u potragu za opremom. Svima je zanimljivo i pokušavaju da pomognu savetma, nude opremu. Dva dana pred polazak stižu i dereze. Moj muž pogleda i pita: Čekaj bre gde ti vodiš dete? Paaa.... pokazala sam ti snimak! E, moja ti pa kad bi ja gledao sve što mi ti pokažeš... A dete, celu pripremu prihvata ozbiljno. Uspeli smo čak i da zajedno popnemo Gudurički Vrh. Tada sam videla koliko mu se sve to dopada, i kako razmišlja i znala sam da uz ekipu koja ide sa nama i takvim razmišljanjem nećemo imati problema.
Ali, naravno ne može sve po planu i Mladenka ipak ne može da krene, u velikom je projektu i nema šanse da se izvuče. Uf...nije mi svejedno, nekako sam navikla na nju. Pitam je: "Kako misliš da ja brinem o detetu kada nisi ti tu da se o meni brineš?! I dobro znaš da mogu da spavam samo ako si ti tu!!!"  Dejan se smeje i odgovara mi umesto nje: " Ne brini se čuvaće vas Sale tamo"  U međuvremenu mi Sale javlja da dolazi i Mile sa nama. Njega sam upoznala preko FB-a i deluje mi kao ok lik, što kasnije i dokazuje na delu :)
U petak oko 10:30h krećemo. Dobra atmosfera je tu. Telefoni i FB počinju da zvone, Mikša želi sretan put, Vladeta javlja da stiže i on oko 20h, Jela da je uplatila kredit na crnogorskom broju, kum da proveri da li smo krenuli, Mladenka dokle smo stigli, Nidža i Daca, da im je žao što nisu uspeli da krenu, i tako celim putem. Vreme nas služi dobro nema gužve na putu, ne stajemo često, ali za mantije u Novom Pazaru pronalazimo snage, vremena i mesta u stomaku :) Granicu prelazimo brzo, sneg se već vidi, zabrinuti smo kako će biti gore, ipak imamo dosta stvari a od Trešnjevika nije malo pešačiti, Vladeta i Mikša se nude (dobro mi im dajemo tu ideju) da nas pokupe sa svojim džipovima ako bude zatrebalo. Ipak nije trebalo izlazimo do Štavne bez problema kolima čak uspevamo da se popnemo do Eko smeštaja Katun Božićki.
Izlazimo iz auta i u mrklom mraku i čujemo Mikšin glas kako nas doziva, polako krećemo ka našem katunu i brzo ostavljamo stvari i pravac kod Mikše na čaj, kafu, liker od borovnice i kolače. Mikša odmah pita šta ćemo da večeramo?  Nismo ni odgovorili već stavlja krompir u rernu. I tako dok čekamo ostatak ekipe Mikša nam priča kako je jurio vukove prošle noći po planini a ja gutam knedle. Naravno sledi moje već standardno pitanje: "A medvedi?" " Medved ti je gospodin, neće na čoveka! A i vukovi su otišli" odgovara Mikša, gledam ga i pokušavam da nabedim sebe da mi bude lakše, ali ipak je bolje da ja konzumiram što manje tečnosti pre spavanja. Ko će da izlazi usred noći do toaleta. Nije Mladenka tu, dete da vučem nema smisla, a tek ove ostale...  I tako dok ja lomim svoju glavu glupostima čuju se ostali. Vladeta već poznajem, Marka i Jelu kao da znam (Jelu pogotovo, znam je i volim još pre nego što sam je upoznala! Zna ona zašto :)). Tako je to na planini ako ti je neko iz ekipe prijatelj onda su ti svi prijatelji.
Večeramo, i polako se dogovaramo šta ćemo da penjemo. Ja bi nešto laganije zbog Martina da ga ne istraumiramo ali iskreno nisam ni ja nešto iskusna u tim zimskim usponima.  Marko presuđuje: "Ljevorečki"! E, ajd sad reci sudiji "NEĆU"!  
Ujutru ustajem po dogovoru u 06h i naravno niko ne poštuje :)  Čujem neko muvanje gore ali nisam sigurna da li je neko budan i ubrzo Marko silazi, raspaljujemo vatru (pravi profesionalci, i ako neko nešto drugo kaže, nije istina i mi nemamo nikakve veze sa nekim tamo dimom  i sličnim stvarima), kuvamo kafu, doručkujemo. Sale proverava Martina šta je obukao i u 08h smo ispred Katuna. Mikša kao pravi domaćin je na nogama i prati nas.  Ja stajem, gledam  u Kom, u Martina, a on mi kaže: " Ne brini u dobrim je rukama, na moju odgovornost!" Verujem mu i krećem za njima.  
Vreme je predivno, Vladeta komentariše kako je bilo užasno u Maju kad smo penjali i bio je u pravu danas je predivan dan. Hodam, gledam u svoje dete, srećna sam jer je na njegovom prvom usponu dan divan, jer je ekipa fenomenalna, i pitam se da li i on to misli, da li je zadovoljan, da li mu se dopada, da li je umoran, gladan, žedan, možda mu je hladno ... alooo majka oladi malo! :) Pa nije ti to malo dete, fokusiraj se na lepotu ispred sebe i uživaj!
Sneg je lagano pokrio zemlju, ne duva vetar, temepratura se kreće oko nule, možda par stepeni ispod. A velelepni Kom nas gleda i  čeka, danas je odlučio da nas ugosti. Krećemo se polako, šumom, pravimo malu pauzicu na suncu. Slikamo se, uživamo u svakom trenutku svim čulima.

Stižemo do zaleđenog jezerceta, snega je već svuda i montiramo dereze. Martin i ja prvi put, dobro se snalazimo, ostali nam daju savete, prate nas kako gazimo. Sneg je svež, klizavo je pa polako i pažljivo nastavljamo gore. Prelazimo padinu i stajemo na grebenu da uživamo u pogledu. Naravno mora i neki live da padne na FB. Greota je kad je tako dobar signal da se ne iskoristi ( za one koji su na pravoj mreži :) ).  Nastavljamo polako gore, postaje sve strmlje i klizavije, Martin ide između Marka i Vladete, ja se osećam sigurnije i gledam ispred sebe i ne brinem se, u dobrim je rukama.  U jednom trenutku čujemo Saletov glas kako nas doziva, kaže neka se vrati Vladeta. Razmišljam zvuči mi smireno znači sve je ok. Mile se malo okliznuo, nije imao dereze pa mu je trebala pomoć da ga izvuče. Sve se dobro završilo ali ipak on ostaje tu da nas sačeka. Mi produžavamo pažljivo i ubrzo stižemo ispred samog kuluara gde Sale donosi odluku da Martin, Jela i ja ostanemo da ih sačekamo. Meni i Jeli nekako nije pravo ali ubrzo dok ih gledamo kako penju shvatamo da je Sale bio u pravu. I tako smo sedeli i čekali i gledali u te tri tačkice kako se polako kreću. Nama nije bilo svejedno a mogu da zamislim kako je bilo njima. Ali ipak se sve dobro završava, stižu do nas, vezuju nas u navezu i polako krećemo dole.  Jako je strmo i klizavo, a mi prvi put u derezama, prvi put u navezi. Moja intuicija mi govori da će sve biti ok. I veštica je ponovo u pravu.  Stižemo do padine, Vladeta sa olakšanjem komentariše kako sada možemo da padamo i da klizamo kako god hoćemo jer nema stena a vidimo kraj :) Naravno nikome nije do padanja i ostajemo u navezi do dole.  Mile je već polako krenuo jer mu je bilo jako hladno ali nas je spaizo i sačekao. Vladeta nas poji vitaminom C i nutka nas kobasicom, vraćamo snagu, skidamo dereze i sada već polako u sumrak nastavljamo ka Katunu. Zadnjih sat vremena hodamo kroz šumu u mraku, ja mislim na one vukove i medvede, ali rekao mi Mikša njima je vreme oko 22h tako da mislim se ne brini još im je rano za izlazak.  Kako se približavamo "prodavnici"  tako smo opušteniji i sporiji.  Mikša nas već čeka sa spremnim pićem da se okrepimo. Pijemo, sumiramo utiske, gledamo suvenire koje su mu ostavili njegovi gosti i jednostavno uživamo.  Pada dogovor da druženje ponovo nastavimo kod Mikše u katun koji smo za ta dva dana pretvorili u svoj dnevni boravak. Vladeta i Jela spremaju večeru, mi pomažemo i dodajemo, i svi prepičavamo ovaj dan i razne dogodovštine. Atmosfera je prava, opuštena, prijateljska kao da se godinama znamo :) 
Puni elana dogovaramo ujutru još jednu akciju, ali nažalost vreme nam ne dozvoljava, doručkujemo, pijemo kafu i idemo do Mikše da se pozdravimo, al za malo, moramo i tamo liker od borovnice, kafu, i ono meso što se nije pojelo... tako da nakon duple kafe i duplog doručka, pozdravljamo se i rastajemo.
Prošli smo oko 13km, u ne lakim zimskim uslovima, za nekih 9h i visinske razlike od oko 1200 metara, neki su popeli vrh od 2453 mnv, a neki nismo.  Svakako videćemo se na proleće pa ćemo nadoknaditi! Crnogorci nastavljaju ka Podgorici a mi put pod noge ka Vršcu. Kiša nas prati celog puta. Oko 14h Mikša zove da kaže da sam bila u pravu da kreće oluja. A kako da nisam kad sam se konsultovala sa "norvežanima".

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed