Kako odrediti potrebno vreme za određenu planinarsku stazu?

Objavljeno u Putovanja

Koliko vremena nam je potrebno da bi smo prešli određenu planinarsku stazu i kao odrediti isto? 

To je veoma bitno pitanje za sve planinare, pogotovo za početnike. Uglavnom su sve staze  lepo označene i na oznakama stoji očekivano vreme za prelazak iste u idealnim uslovima.

duzina planinarske staze

E, šta su to idealni uslovi?  Oni umnogome zavise ne samo od vremenskih uslova i naše spremnosti već i od naše opreme i raspoloženja.  Može se desiti da pada kiša i da nas to zapravo ubrza a lepo vreme da nas dosta uspori. Pitate se kako to? Pa tako lepo! Kada pada kiša ukoliko teren nije klizav a imamo adekvatnu obuću i odeću kretaćemo se brzo bez zaustavljanja. A ukoliko je vreme divno, stajaćemo da se slikamo, da pogledamo neke travke, životinje... I eto dodali smo sigurno barem dodatnih sat vremena.
Pa kako onda da znamo koliko nam je vremena dovoljno? Precizno-NIKAKO! Ali evo par saveta koji će vam sigurno pomoći da okvirno sračunate potrebno vreme da prođete stazu i da eventualno izbegnete vremenske neprilike za koje znate da nadolaze:

Uspon na Minin Bogaz Crna Gora

  • Odredite dužinu staze i brzinu kretanja. Obično prosečna brzina kretanja za planinare je oko 3-5km za 1h. Ali tu uzmite u obzir da se neko kreće brže a neko sporije. Dodajte i vreme kada ćete usporiti da se divite nekom predivnom planinskom predelu (a ima ih previšeee) ili ćete naići na neki malo teži predeo za hodanje. 
  • Iako mnogi misle da je silazak mnogo brži, obično to nije tako. Dosta osoba pate od problema sa kolenima i tada moraju da uspore, ili jednostavno morate da budete sporiji i pažljiviji kako bi ste izbegli padove i povrede. Zato dodajte još 30 minuta za visinsku razliku od oko 500 m. 
  • Ukoliko poznajete stazu i znate gde ćete se zaustaviti dodajte po barem 5 minuta za svako zaustavljanje. Slikanje, uživanje u prirodi, pauza za vodu, voće...  I naravno za sam vrh barem 15 min.

I kada sve to saberemo trebalo bi da izgleda ovako:

Staza je dugačka 15 km. sa visinskom razlikom od 800mnv. Usput imamo planirane 4 pauze kod nekog izvora, vidikovca i sl.

Znači imamo:
3x1h za dužinu staze
800mnv ćemo zaokružiti na 1000 i tu ćemo dodati još 1h
4 pauze - 20 min.
Vrh 15 min.
Znači ovu stazu bi smo trebali da pređemo za otprilike 4,5h onako lagano bez jurnjave.
Svakako nemojte da zaboravite da mnogo, mnogo faktora utiču na to koliko ćete dugo prolaziti jednu stazu. Ali ukoliko znate da postoji razlog zbog kojeg morate požuriti (mrak, loše vreme i sl.) onda se potrudite da ispoštujete plan koji ste sebi zadali. I nemojte se upuštati u nepotreban rizik, planine su tu godinama, ako danas nije lep dan, nemate dovoljno vremena nemojte siliti.
Biće drugih prilika i verujte mi ako vas planina danas nije dočekala, postoji dobar razlog ali zato će vas sledeći put nagraditi!
 
 
 

 Crvena Greda Durmitor

 

Opširnije...

Kučajske Planine Jul 2018

Objavljeno u Putovanja

Svaki put kada idemo za Zaječar gledam oznaku za izletište Grza, čula sam da je lepo, ali uvek smo u nekoj žurbi i ni ne pada nam na pamet da skrenemo i pogledamo šta tamo ima.
Pre par meseci zvao me Mile i kaže pravio bi akciju, išao bi na Grzu. Ja sam za! Naravno moramo malo da iskomplikujemo, odredi datum kada moji roditelji odluče da dođu do nas, Mile odloži, oni jave da ne dolaze taj datum, ja se ponadam za sledeći vikend, Mile kaže „epa onda ih pakujemo sa nama, nema više izgovora“. Zovem odmah Teriku, znam da bi se oduševila, nije davno ništa penjala a ovo je lagano, i na moje divno iznenađenje nije bilo potrebe da je nabeđujem.
Vreme se kvari, onako najgroznije što može, konstantno oluje, kiše, grmljavine…već vidim sebe kako sedim u domu i ne izlazim iz sobe, dva dana…izlazim na terasu, nije mi dobro kada pomislim da treba da vozim po ovom vremenu. Vraćam se u kuhinju i uspevam da se dobro posečem. E, sada mi nije više ni do čega.
Zovem Mileta i pitam: „Šta ćemo?“ „Ljupka, sreća prati hrabre!“ „Mile u našem slučaju pre bih rekla lude!“  Odustajanja nema, više me je sramota… I u tom trenutku, izlazi SUNCE! Po dogovorenom vremenu u 15:30h krećemo sa dva auta na našu novu avanturu.

Kucajske Planine


Ako zanemarimo ludačku oluju na autoputu prolazimo jako dobro, stižemo u dom gde nas divni domaćini očekuju. Rakijica, hleb i so su već na stolu, a ubrzo stiže i kafica.

Kucajske Planine 2Nakon što smo se malo isćaskali, raspakovali, na preporuku domaćina otišli smo u kraću šetnjicu do samog vrela Grze.

Kucajske Planine 14A tamo šok! Prizor kao iz bajke! Malo jezerce predivnih boja i magla koja se polako izdiže iznad njega stvaraju scenu kao da smo u nekoj bajci, samo još vilenjaci ili hobiti da iskoče.

Kucajske Planine 15Iako nam je predivno i radoznale smo ipak odlučujemo da se vratimo u dom  jer je dosta mračno i klizavo a nismo spremne za te uslove.  
A u domu muška ekipa već raspremila sve što je potrebno za jednu pravu planinarsku večeru na predivnoj velikoj terasi. Večeramo, upoznajemo se bolje sa novim prijateljima iz Bosne koji su u međuvremenu pristigli, prepričavamo razno – razne dogodovštine i pravimo plan za sutra. Domaćini nam predlažu da prvo popnemo vrh i nakon ručka prošetamo do vidikovca. A da za sutradan ostavimo posetu selu Zabrega i Kanjonu reke Crnica.

Kucajske Planine 25I to se pokazalo kao pravi pogodak. Sutradan smo napravili malu laganu šetnjicu od oko 15km tamo – vamo, obzirom da nije bilo velikih uspona sve je išlo lagano i opušteno, toliko da smo čak i bili iznenađeni kada smo pogledali pređenu kilometražu. Kada smo stigli u dom domaćini su nas dočekali sa predivnim gulašem od divljači! Preukusnim!

Kucajske Planine 85Nakon ručka, kao i obično dok ostali imaju ideju da spavaju ja se setim da bi mogli da se još malo negde prošetkamo. I uspevam da nabedim Teri, Vladu i Velizara da je greota da se ne popnemo na vidikovac kada ima samo 14minuta od vrela. Njihova greška što nisu pogledali gore i da procene koji je to uspon, ja jesam :)

Kucajske Planine 87

Nakon kukanja i razno raznih pretnji šta će mi se sve desiti kada budemo sišli dole izlazimo na vidikovac sa predivnim pogledom na Kučajske planine i reku Grzu, ali mi to malo ignorišemo jer smo upravo shvatili da tu imamo signala! I moramo da se javimo kući, vidimo šta ima na društvenim mrežama, objavimo koju sliku i dok smo sve to završili, sve je zaboravljeno i oprošteno - spašena sam!

35646213 10215100217394710 3921155869659627520 nVraćamo se u dom, ostatak ekipe nas čeka sa kaficom, večeramo i bacamo se na kockice. Podelimo se u parove i shvatimo da nam nešto slabo ide računanje… ali Velizar nam objasni da nije bitno ko piše - već kako piše!

Kucajske Planine 19Sada kada se setim, tih noći provedenih tamo u tom tada skromnom domu mislim da nigde lepše i mirnije nisam spavala. Otvorile smo prozor i spavale uz zvuke reke i mirisa lipe.

Kucajske Planine 10Ujutru po dogovoru krećemo do sela Zabrega koje je poznato po tome što i pored mape Nemci u ratu nisu uspeli da ga pronađu. Tamo nas dočekuju kao da smo najrođeniji, kako prolazimo pored kuća tako nas domaćini zaustavljaju da razmenimo koju reč i da probamo njihovu rakiju ili slatko. Istog trenutka kada sam stala da slikam neko cveće, domaćica je i meni i Teriki napakovala pelcere svih njenih cvećki.
U ovom danu obilazimo vidikovac Žuti Kamen i nakon toga par ostataka crkvi iz okoline uz divnog lokalnog vodiča Vlade, koji se zaista potrudio da nam dočara kako je sve to bilo.

Kucajske Planine 222

A sam kanjon je predivan, hodamo polako uz stene gde se oseća miris nane i majčine dušice, slušamo rečicu kako žubori i jednostavno uživamo!  Nakon kraće šetnje stigli smo i do malog jezerca gde smo napravili dužu pauzu uživajući u prirodi i slušajući studente koji su tu radili na restauraciji crkvice u okviru manastira Namasija. 

Manastir Namasija je podignut na sredini puta između Sisijevca i Petrusa.
Pretpostavlja se da je zidan u vreme kad i manastir Ravanica 1371 .god. Dolaskom Sisoja u Petrušku oblast u vreme zidanja Ravanice, vezuje se za Crepa, obzirom da je Namasija bila u njegovom vlastelinstvu. Ne zna se sa sigurnošću da li je zadužbina Crepova bila Namasija ili Sisojevac.

Kucajske Planine 179

Nakon šetnje, vraćamo se u selo, da popijemo pivo u mesnoj zajednici, kafu kod porodice Radovanović (svaka pohvala za domaće likere koje prave!) i do mlina da kupimo sveže samleveno brašno!

Kucajske Planine 206

Pri povratku u dom prilazi mi Neša i pita me da li mi je problem da sačekamo da se završi utakmica, igraju ipak naši i da onda sednemo svi zajedno da ručamo. Ma nikakav problem, taman da se malo odmorim i još koji minut duže uživam u ovoj predivnoj prirodi.

I nakoj još jednog divnog ručka, i još jedne odlične kafice koju domar Sale kuva kao niko, negde oko 17h krećemo nazad ka Vršcu, imamo oko 3h vožnje, ali leto je, dan je dugačak. Pozdravljamo se, obećavamo da ćemo doći ponovo kako bi smo videli kako su renovirali dom.
A na putu do kuće opet oluja, opet isti oblak na istom mestu… ne vidi se put, vozimo polako i stižemo kao i obično prepuni divnih utisaka!
Ja ispunjavam svoje obećanje već iduće nedelje kada moje dete i ja idemo do Zaječara da posetimo dedu. Stali smo tamo da popijemo kaficu i da se malo odmorimo.  Nije bilo nikog u domu, ali naveliko se radilo. Jedva čekam da ponovo odem da vidim kako sada izgleda.

***

Ostatak slika možete pogledati u galeriji ispod.

Opširnije...

Opet ti Komovi

Objavljeno u Putovanja

Komovi, Komovi, Komovi, kada ćemo ponovo na planinarenje na Komove...? :)


Ipak za Komove nam je potreban produženi vikend, i tada će biti u trku. Ali vredi, tako da Sale i ja uzimamo dan, Mladenka je sam svoj gazda.

U šali pitam svoje dete koje nikad nije bilo na planinarenju da li bi samnom, a on kao iz topa odgovori: "DA" O, ljubi ga majka :) Sve je to super, samo što je to težak, zimski uspon, od opreme imaš samo dobru volju! Ali mali jarac se ne predaje tako lako. Krećemo u potragu za opremom. Svima je zanimljivo i pokušavaju da pomognu savetma, nude opremu. Dva dana pred polazak stižu i dereze. Moj muž pogleda i pita: Čekaj bre gde ti vodiš dete? Paaa.... pokazala sam ti snimak! E, moja ti pa kad bi ja gledao sve što mi ti pokažeš... A dete, celu pripremu prihvata ozbiljno. Uspeli smo čak i da zajedno popnemo Gudurički Vrh. Tada sam videla koliko mu se sve to dopada, i kako razmišlja i znala sam da uz ekipu koja ide sa nama i takvim razmišljanjem nećemo imati problema.
Ali, naravno ne može sve po planu i Mladenka ipak ne može da krene, u velikom je projektu i nema šanse da se izvuče. Uf...nije mi svejedno, nekako sam navikla na nju. Pitam je: "Kako misliš da ja brinem o detetu kada nisi ti tu da se o meni brineš?! I dobro znaš da mogu da spavam samo ako si ti tu!!!"  Dejan se smeje i odgovara mi umesto nje: " Ne brini se čuvaće vas Sale tamo"  U međuvremenu mi Sale javlja da dolazi i Mile sa nama. Njega sam upoznala preko FB-a i deluje mi kao ok lik, što kasnije i dokazuje na delu :)
U petak oko 10:30h krećemo. Dobra atmosfera je tu. Telefoni i FB počinju da zvone, Mikša želi sretan put, Vladeta javlja da stiže i on oko 20h, Jela da je uplatila kredit na crnogorskom broju, kum da proveri da li smo krenuli, Mladenka dokle smo stigli, Nidža i Daca, da im je žao što nisu uspeli da krenu, i tako celim putem. Vreme nas služi dobro nema gužve na putu, ne stajemo često, ali za mantije u Novom Pazaru pronalazimo snage, vremena i mesta u stomaku :) Granicu prelazimo brzo, sneg se već vidi, zabrinuti smo kako će biti gore, ipak imamo dosta stvari a od Trešnjevika nije malo pešačiti, Vladeta i Mikša se nude (dobro mi im dajemo tu ideju) da nas pokupe sa svojim džipovima ako bude zatrebalo. Ipak nije trebalo izlazimo do Štavne bez problema kolima čak uspevamo da se popnemo do Eko smeštaja Katun Božićki.
Izlazimo iz auta i u mrklom mraku i čujemo Mikšin glas kako nas doziva, polako krećemo ka našem katunu i brzo ostavljamo stvari i pravac kod Mikše na čaj, kafu, liker od borovnice i kolače. Mikša odmah pita šta ćemo da večeramo?  Nismo ni odgovorili već stavlja krompir u rernu. I tako dok čekamo ostatak ekipe Mikša nam priča kako je jurio vukove prošle noći po planini a ja gutam knedle. Naravno sledi moje već standardno pitanje: "A medvedi?" " Medved ti je gospodin, neće na čoveka! A i vukovi su otišli" odgovara Mikša, gledam ga i pokušavam da nabedim sebe da mi bude lakše, ali ipak je bolje da ja konzumiram što manje tečnosti pre spavanja. Ko će da izlazi usred noći do toaleta. Nije Mladenka tu, dete da vučem nema smisla, a tek ove ostale...  I tako dok ja lomim svoju glavu glupostima čuju se ostali. Vladeta već poznajem, Marka i Jelu kao da znam (Jelu pogotovo, znam je i volim još pre nego što sam je upoznala! Zna ona zašto :)). Tako je to na planini ako ti je neko iz ekipe prijatelj onda su ti svi prijatelji.
Večeramo, i polako se dogovaramo šta ćemo da penjemo. Ja bi nešto laganije zbog Martina da ga ne istraumiramo ali iskreno nisam ni ja nešto iskusna u tim zimskim usponima.  Marko presuđuje: "Ljevorečki"! E, ajd sad reci sudiji "NEĆU"!  
Ujutru ustajem po dogovoru u 06h i naravno niko ne poštuje :)  Čujem neko muvanje gore ali nisam sigurna da li je neko budan i ubrzo Marko silazi, raspaljujemo vatru (pravi profesionalci, i ako neko nešto drugo kaže, nije istina i mi nemamo nikakve veze sa nekim tamo dimom  i sličnim stvarima), kuvamo kafu, doručkujemo. Sale proverava Martina šta je obukao i u 08h smo ispred Katuna. Mikša kao pravi domaćin je na nogama i prati nas.  Ja stajem, gledam  u Kom, u Martina, a on mi kaže: " Ne brini u dobrim je rukama, na moju odgovornost!" Verujem mu i krećem za njima.  
Vreme je predivno, Vladeta komentariše kako je bilo užasno u Maju kad smo penjali i bio je u pravu danas je predivan dan. Hodam, gledam u svoje dete, srećna sam jer je na njegovom prvom usponu dan divan, jer je ekipa fenomenalna, i pitam se da li i on to misli, da li je zadovoljan, da li mu se dopada, da li je umoran, gladan, žedan, možda mu je hladno ... alooo majka oladi malo! :) Pa nije ti to malo dete, fokusiraj se na lepotu ispred sebe i uživaj!
Sneg je lagano pokrio zemlju, ne duva vetar, temepratura se kreće oko nule, možda par stepeni ispod. A velelepni Kom nas gleda i  čeka, danas je odlučio da nas ugosti. Krećemo se polako, šumom, pravimo malu pauzicu na suncu. Slikamo se, uživamo u svakom trenutku svim čulima.

Stižemo do zaleđenog jezerceta, snega je već svuda i montiramo dereze. Martin i ja prvi put, dobro se snalazimo, ostali nam daju savete, prate nas kako gazimo. Sneg je svež, klizavo je pa polako i pažljivo nastavljamo gore. Prelazimo padinu i stajemo na grebenu da uživamo u pogledu. Naravno mora i neki live da padne na FB. Greota je kad je tako dobar signal da se ne iskoristi ( za one koji su na pravoj mreži :) ).  Nastavljamo polako gore, postaje sve strmlje i klizavije, Martin ide između Marka i Vladete, ja se osećam sigurnije i gledam ispred sebe i ne brinem se, u dobrim je rukama.  U jednom trenutku čujemo Saletov glas kako nas doziva, kaže neka se vrati Vladeta. Razmišljam zvuči mi smireno znači sve je ok. Mile se malo okliznuo, nije imao dereze pa mu je trebala pomoć da ga izvuče. Sve se dobro završilo ali ipak on ostaje tu da nas sačeka. Mi produžavamo pažljivo i ubrzo stižemo ispred samog kuluara gde Sale donosi odluku da Martin, Jela i ja ostanemo da ih sačekamo. Meni i Jeli nekako nije pravo ali ubrzo dok ih gledamo kako penju shvatamo da je Sale bio u pravu. I tako smo sedeli i čekali i gledali u te tri tačkice kako se polako kreću. Nama nije bilo svejedno a mogu da zamislim kako je bilo njima. Ali ipak se sve dobro završava, stižu do nas, vezuju nas u navezu i polako krećemo dole.  Jako je strmo i klizavo, a mi prvi put u derezama, prvi put u navezi. Moja intuicija mi govori da će sve biti ok. I veštica je ponovo u pravu.  Stižemo do padine, Vladeta sa olakšanjem komentariše kako sada možemo da padamo i da klizamo kako god hoćemo jer nema stena a vidimo kraj :) Naravno nikome nije do padanja i ostajemo u navezi do dole.  Mile je već polako krenuo jer mu je bilo jako hladno ali nas je spaizo i sačekao. Vladeta nas poji vitaminom C i nutka nas kobasicom, vraćamo snagu, skidamo dereze i sada već polako u sumrak nastavljamo ka Katunu. Zadnjih sat vremena hodamo kroz šumu u mraku, ja mislim na one vukove i medvede, ali rekao mi Mikša njima je vreme oko 22h tako da mislim se ne brini još im je rano za izlazak.  Kako se približavamo "prodavnici"  tako smo opušteniji i sporiji.  Mikša nas već čeka sa spremnim pićem da se okrepimo. Pijemo, sumiramo utiske, gledamo suvenire koje su mu ostavili njegovi gosti i jednostavno uživamo.  Pada dogovor da druženje ponovo nastavimo kod Mikše u katun koji smo za ta dva dana pretvorili u svoj dnevni boravak. Vladeta i Jela spremaju večeru, mi pomažemo i dodajemo, i svi prepičavamo ovaj dan i razne dogodovštine. Atmosfera je prava, opuštena, prijateljska kao da se godinama znamo :) 
Puni elana dogovaramo ujutru još jednu akciju, ali nažalost vreme nam ne dozvoljava, doručkujemo, pijemo kafu i idemo do Mikše da se pozdravimo, al za malo, moramo i tamo liker od borovnice, kafu, i ono meso što se nije pojelo... tako da nakon duple kafe i duplog doručka, pozdravljamo se i rastajemo.
Prošli smo oko 13km, u ne lakim zimskim uslovima, za nekih 9h i visinske razlike od oko 1200 metara, neki su popeli vrh od 2453 mnv, a neki nismo.  Svakako videćemo se na proleće pa ćemo nadoknaditi! Crnogorci nastavljaju ka Podgorici a mi put pod noge ka Vršcu. Kiša nas prati celog puta. Oko 14h Mikša zove da kaže da sam bila u pravu da kreće oluja. A kako da nisam kad sam se konsultovala sa "norvežanima".

Opširnije...

Uspon na Stolove i Željin

Objavljeno u Putovanja

Došao je i taj vikend da nakon skoro 2 godine Vesninog nabeđivanja konačno odemo na Željin, usput dodajemo i Stolove. Dogovorili smo se da sačekamo šta će "norvežani" da kažu (ko nije upoznat to je naša interna šala vezana za norvešku vremensku prognozu) i u utorak pada dogovor da idemo. Vesna i ja vozimo, ali svakako da bi bilo interesantnije meni se auto kvari. Dejan uskače sa idejom da on krene sa nama i da se skita po Kraljevu i Vrnjačkoj Banji dok se mi budemo pentarali. I ovom prilikom želim da mu se zaista još jednom od srca zahvalim za strpljenje koje je pokazao svaki put kad god nas je vozikao negde. Ko nas poznaje zna koliki prag tolerancije treba da ima da bi nas izdržao. (Za Vesnu nemam reči, ona je već moj idol što se ovakvih situacija tiče!)

Krećemo sa 2 auta u subotu tačno u 06h. Dejan i Vesna voze, ostatak ekipe: Darko, Mladenka, Kristina, Slađa, Denis, Vule i moja malenkost. Nakon jedne pauzice na OMV-u na autoputu, gde utvrđujemo da OMV ima najbolji Americano i da je to samo zbog crvenih šolja za kafu nastavljamo put dalje ka Kraljevu i Stolovima.

Na stazu stižemo oko 10h, kratko se pripremamo i krećemo u akciju. Vreme je predivno, atmosfera kao i uvek na nivou :)  Krećemo se polako, ne žurimo nigde, usput se ćaskamo, prepričavamo dogodovštine, pravimo planove. Dogovaramo se da malo otežamo stazu i skrećemo na drugu stranu. I odluka je bila odlična jer smo videli predivne predele. Saznali da postoji veoma interesantna trava koja može da nam posluži kao uže za spuštanje. Glupiramo se kao mala deca dok se spuštamo veoma strmom liticom, ali ipak smo svesni opasnosti i ne dozvoljavamo da koncentracija padne. 

Najviši vrh Stolova je Usovica sa svojih 1375mnv. Na putu do Usovice prolazimo kroz gustu šumu, ali zadnji deo nam omogućava lep pogled na okolna mesta i dodatno usporavamo našu šetnjicu i pred sam uspon odlučujemo da stanemo i ručamo. To se naravno pokazalo kao pogrešan korak. Iako smo svi poprilično iskusni nismo doneli dobru odluku. Na zadnjem usponu dokukali smo kako nikad više nećemo ništa da jedemo dok ne stignemo na vrh :)

A na samom vrhu pravo iznenađenje- 2 divlja konja. Prvo smo bili oduševljeni jer su nam prilazili, ali veoma brzo su postali napadni, da ne kažem nekulturni i agresivni u svojoj nameri da se ogrebu za hranu. Sreli smo neke meštane koji su nam objasnili da su se veoma privikli na ljude koji ih hrane i da se uopšte ne plaše. To na prvi pogled može biti intresantno ali obzirom na njihovu veličinu i nepredvidljivost ne bih se ja tu mnogo igrala. A ni ostatak ekpe pa pobegosmo brže bolje nazad. Jedan od njih nije hteo tako lako da nas pusti pa je krenuo dole sa nama. Nakon Kristitinog nabeđivanja (moram da priznam da joj pregovori idu od ruku, nebitno što je sa druge strane konj....možda je ustvari ona "horse whisperer" a to ne zna još uvek, moraćemo da ponovimo ovaj uspon kako bi to proverili), dok smo mi svi sa strane hrabro posmatrali napokon je odustao. Sa Stolova silazimo negde oko 17h. Motivišemo jedni druge sa kaficom i dok Dejan i Vesna idu po Vesnin auto mi pronalazimo jednu kafanicu gde smo popili odličnu kaficu.

Staza je bila Kamenica- Kamarište (Drugi naziv za Usovicu)- Brezna, dužine od oko 20km i visinske razlike od oko 1200 m.

Veče provodimo u Vrnjačkoj Banji gde nas Vule vodi na večeru zbog rođendana, a mi koristimo priliku da mu se odužimo tako što uz pomoć osoblja restorana nabavljamo tortu i unosimo je bez da Vule primeti. Nakon lagana šetnjice i dobre atmosfere negde ok 23h se vraćamo u smeštaj. Neki spavaju, neki nažalost na uspevaju u tome. O samom smeštaju neću pisati, jer vlasnica ne zaslužuje nikakav pomen pa čak ni u negativnom kontekstu.

Rano ujutru dok ekipa još spava, Slađa, Vule i ja pronalazimo pekaricu, i ispijamo kaficu. U međuvremenu svi su se spremili za polazak i nastavljamo našu avanturu. Pravac Mitrovo Polje i uspon na Željin može da počne. Veoma brzo nakon starta osećamo da je Vesna bila u pravu. Ovo je jednostavno predivno. Prvo idemo kroz šumu ali veoma brzo izlazimo na čistinu i vidimo Željin gde ima tragova snega. Staza za razliku od Stolova je daleko bolje markriana pa smo i mi dosta opušteniji. Usput prolazimo pored kupina gde naravno ženska ekipa momentalno pravi pauzu da se okrepi i osveži ovim divnim voćkicama. Nakon neki 2,5h stižemo do lovačke kuće gde nam Darko kaže da imamo još nekih sat vremena do vrha. Brzo nakon kraćeg uspona kroz šumu izlazimo na proplanak i već se vidi vrh. Polako se penjemo i oduševljenju nema kraja. Boje se smenjuju od žute, zlatne, braon do crvene i zelene. Nebo je plavo. Nema vetra. Svi kometnarišemo kako smo verovatno bili jako dobri kada smo zaslužili ovakav pogled. Sa samog vrha vidimo Kopaonik. Pravimo dužu pauzu, Darko nam pušta muziku i uživamo svim čulima. Željin je na visini od 1785mnv. Planina obiluje mineralnim radioaktivnim izvorima. U blizini je Jošanička Banja sa temperaturom vode od 48-80 stepeni. U prošlosti se ovde vadilo olovna ruda.

Nakon nekih 8h, 20tak km, oko 1100 m visinske razlike stižemo na odredište gde nas Dejan već strpljivo čeka. A mi ga u glas molimo- vozi nas na OMV da pijemo kafu :)

Odlučili smo da se podelimo, deo ekipe nastavlja u Trstenik na kafu, a ostatak na OMV i pravac Vršac gde stižemo.... pa ne znam ni ja sama kada i kako jer sam se tako "komirala" što je ostatak ekipi bilo veoma interesantno obzirom da retko kada odremam a ne pa da zaspim i da me bude ispred kuće :)

E, da uspust sam uspela da provalim kako se podešava timer na novom apratu tako da smo konačno svi na vrhu na slici :)

Sledi.... šta sledi, pa to ni mi sami ne znamo ali biće sigurno nova avantura :)

 

 

Opširnije...

Uspon na Devicu, Vrh Oštra Čuka 1075mnv

Objavljeno u Putovanja

Sedim kod kuće i razmišljam se kako bi trebalo malo da usporim. Korab je otpao, za Vihren mi ne odgovara termin, za Komove ima vremena... ma da, umorna sam imam dosta obaveza tako da kuliram. Nije prošlo par sati, eto je Vesna kaže ajde imam jedno mesto u autu za Sokobanju. Idemo do Smedereva kolima, pa onda ćemo sa smederevskom ekipom. Kažem ne, odlučila sam da iskuliram. Prolaze minuti kao godine... ja se muški držim, zove Mladenka i kaže: "Ej jel znaš da idu Vesna, Darko, Rade i Jelena za Sokobanju sa Rajom i ekipom?"

"Znam"

"Hoćemo da idemo?"

"NE" " Već smo bili tamo, rešila sam da se odmorim malo".

"Ok ja ću onda da zovem Vesnu i da idem sa njom"

"IDI" - rekoh ja puna sebe verujući u svoju jako volju!

Nakon tačno 2,5 minuta:

"Jelena, proveri sa Rajom da li ima mesta za mene i Mladenku, pitaćemo i Slađu da li želi" (Naravno da želi :) )

Toliko me je držalo. Nakon par minuta shvatim da u petak radim do 16h pa idem za BG na proslavu, a da u 04h treba da budem spremna da vozim....  QQ! Toliko od mog odmaranja i kuliranja!

Krenuli smo po dogovorenom oko 04h, vozile Vesna i ja do Smedereva gde su nas sačekali drugari i nastavili smo put za Sokobanju.

Iako je jako rano brzo kreće dobra energija. Svi su nasmejani i veseli, Rade vodi glavnu diskusiju. Čujem ga u jednom trenutku kako objašnjava devojkama pored da mi idemo crvenom najtežom stazom jer imamo jednu kozu u ekipi koja ajd što uvek ide težim stazama već i njih usput oteža koliko god je moguće. Shvatim ubrzo po njihovim pogledima i osmesima da sam ja ta koza, ali dobro od takvog planinara to mogu shvatiti samo kao kompliment zar ne :)

13

Stižemo na vreme da se osvežimo, čujemo uvodnu reč i krenemo.  Svo vreme je velika gužva na stazi i povremeno nam to smeta jer smo nekako navikli na našu ekipu i samoću, ali prilagođavamo se i uživamo u mirisu divlje nane.  Idemo malo sporije, stazica je uglavnom pod blagim usponom i kroz šumicu. Pravimo malo duže pauze, vreme je promenljivo, kišica rominja, malo vetrića dovoljno, da osetimo pravi sveži planinski vazduh... 5

Na sam vrh prava nagrada- sunce izlazi i pauza od oko sat vremena. Polegali smo na rančevima, i krenuli da prepričavamo planinarske anegdote i ludo se zabavljamo. Naravno Darko s vremena na vreme provlači prozivku upućenu Vesni i meni i našim "norvežanima" (vremenska prognoza koja je po nama 100% tačna a on se otima da to prihvati).8

Krećemo nazad i usput doživljavamo jednu interesantnu scenu koju su organizovali naši duhoviti domaćini. Prelazimo "granični prelaz" između planina Devica i Ozren i dobijamo pečate u naše "pasoše" (planinarske knjižice).4

 

11

Nakon pređenih 14 km, uspona od 917 m. i nešto manje od 4h stižemo na naše odredište, selo Jezero, gde nas očekuju domaćini i miris pasulja. Da, da, ništa kao planinarski pasulj, i to još sa kupus salatom...mmm prste da poližeš. Smeštamo se da jedemo iiiiiii kreće ne kiša, već provala oblaka. Mi nastavljamo da jedemo kao da se ništa ne dešava, i svi u glas iskomentarišemo" norvežani" i prasnemo u smeh.  Naše putešestvije smo završili negde oko 22h uz već standardne pregovore gde dalje.3

 I za kraj, HVALA što ste me tako lako nabedili da vam se pridružim :) Bio je ovo još jedan divan dan sa divnom ekipom!

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed