Borski Stol i Veliki Krš

Objavljeno u Putovanja

Nakon burnih 24h i "gornjačke avanture" danas je novo jutro, novi dan, novi izazovi, ista ekipa kao i juče. Ustvari mala ispravka ista ekipa kao i sinoć, obzirom da je deo ekipe bio prisiljen da nas napusti.

Budni smo negde već oko 6h, polako se jedan po jedan izvlačimo iz kreveta i tako polubučeni, rasčupani virimo iz svojih soba da vidimo ko je gde je da li je neko možda već pristavio kafu. Nakon što smo lepo doručkovali, popili kaficu i napakovali auto sedamo kod “komšija” da se malo isćaskamo.

 Meni prija ono jutarnje sunce i sa jednim uvetom slušam neke matematike oko obračuna goriva, dajem dečacima info o potrošnji mog autića i prepuštam im finalni obračun a ja nastavljam da se pečem kao gušter na tom divnom jutarnjem suncu. Zatvaram oči i osećam kako me hvata san. Noćas je bila neprespavana noć, družila sam se sa mojom drugaricom migrenom i ovo mi je baš prijalo. U tom trenutku čujem Đuliju kako kaže da do sledeće destinacije imamo oko 2h vožnje u najboljem slučaju. U tom trenutku skačem kao da me je neko polio vrelom vodom… “ali ja sam mislila da imamo samo 20tak km” gledam molećivo u oba Gorana, Borisa ...ali na žalost ne dobijam tako željenu potvrdu.

Polako krećemo na put koji traje skoro 3h i prolazimo kroz jedan predivan deo Srbije.

 

 

78425201 2523181914637988 998606014016126976 n 1

 

Predivna priroda, zlatno lišće svuda oko nas, kako je naš auto zadnji, Jadranka i Goran dižu lišće na sve strane ispred nas i mi ulećemo u pravu predivnu bajku. Na radiju gde god da okrenemo vlaška kola, i šta ćemo nego da odvalimo muziku i uživamo u komplet ambijentu koji nam taj divan kraj nudi.


 
U selima srećemo puno baka koje na leđima nose pletene nosiljke u divinim bojama. Gledajući ih vraćaju mi se uspomene kako sam odrastala uz baku koja mi je u takvoj identičnoj nosiljci,stavila moju lutku i zavezala mi je na leđima. A onda mi je ispričala kako je išla na njivu sa mojom mamom na leđima u toj nosiljci. Kad sam malo porasla volela sam da otvaram taj kredenac u prabakinoj sobi sa divnom vlaškom nošnjom. I sada se setim mirisa oraha jer je baka stavljala sušeno orahovo lišće kao preventiva za moljce. Vadila sam sve redom i kada bi me uhvatila ( a uvek jeste ) molila bih je da mi opet iz početka pokaže koja je moja nošnja, a koja je mamina, tetkina, od sestara, njena, prabakina … i tako je do besvesti odgovarala na moja pitanja. Naravno na kraju je sledila i modna revija narodnih nošnji iz Timočke Krajine u mojoj izvdebi a baka i komšinice su pile kaficu, heklale i divile se mojoj lepoti. Kada sam malo više odrasla uzela sam svoju suknjicu od belog grubog platna sa heklanim karnerčićima na rubovima i nosila sam je kao mini suknjicu po gradu. (moram da priznam da je još uvek je nosim ).

Gledam u moju ekipu, svako sa svojim mislima i osmehom na licu, drago mi je da i oni uživaju kao i ja.
Put je prepun serpentina i već dugo traje ta vožnja, Đulija se šali da će iskočiti kroz prozor da ne može više da trpi te krivine, mi joj ne damo. Zove Jovana da mu kaže neke stvari vezano za ovaj put koji je odabrao, ali na njegovu sreću nije dostupan :)

Konačno stižemo na odredište i polazimo prvo na uspon Veliki Krš.

Veliki Krš je planina na 10 km od Bora i visine je 1156mnv.

Ja nakon nekih pola sata shvatam da sam zaista preumorna, da me čeka vožnja od oko 400 km. tog dana i da je najbolje da se vratim i da odspavam malo u kolima. Jelena kreće sa mnom jer joj nad glavom stoji ispit koji sprema, pa bi da malo čitka.

 

76605020 1020247974983066 2837722615164960768 n

 

I tako nas dve krećemo nazad, usput se slikamo, ćaskamo, gledamo predivnu prirodu, svo vreme čujemo glasove naše ekipe, njima je extra zabavno ali nije ni nama loše. Stala sam da naberem malo šipka za čaj kad vidim Jelena mrtva ladna ga stavlja u usta. Ja do tog dana nisam znala da šipak može i tako da se jede!!! Naravno brže bolje smažem skoro sve što sam ubrala i tek sada u potpunosti uživam u jesenjim čarima. Kada smo stigle do auta, ja sam se izvalila na mesto suvozača i odremala dok je Jelka pozadi “budno” i “vredno” učila.

Naša vesela ekipa se ubrzo vraća i nakon veoma kratke pauze kreću na Borski Stol koji je “preko puta” a Jelena sa njima. Mene mrzi da se presvlačim pošto sam se obukla za vožnju ali me nabeđuju da krenem sa njima. Ostali odlaze, Zorica ostaje da me sačeka pošto je već bila na vrhu sa idejom da ostanemo u dom i popijemo kaficu.

    Planina Stol se nalazi na oko 16km od Bora i visine je 1156mnv. Na malo manje od  “pola puta” od početne tačke do vrha nalazi se predivan dom gde se može noćiti i malo divno jezerce. Ko voli da skija ovde postoji i ski staza i sti lift.

Ali kako smo stigle do doma i kako sam ugledala predivni Borski Stol istog trenutka su mi oči zasijale. Čujem Mlađu kako iz pozadine sa osmehom komentariše “ A Ljupka kad je videla vrh odmah je živnula i dobila snagu” I jeste bio u pravu, izvinjavam se Zorici na promeni plana a ona to prihvata bez problema. Dan je predivan, vrh nije predaleko a staza nije naporna. Zaista bih zažalila da nisam krenula gore sa njima.

Nastavljamo dalje i prolazimo pored maleckog predivnog jezera kao iz nekog filma. Svi redom bez ijedne reči stajemo u red da ga slikamo iz svih uglova.


 

77369666 531884834210312 2626417555710935040 n

 

Naš uspon nastavjamo kao i uvek sa raznim doskočicama, šalama, uspomenama, planovima ali samo da znate umemo mi i veoma ozbiljne teme da načnemo ali u toj atmosferi nisu teške. Jednostavno nekako samo “procure”.

 

78319298 432903954311254 4650614085874876416 n

 

I eto stižemo na sam vrh. Predivan pogled, sunce polako zalazi, počinje vetar i osećamo hladnoću. Oblačimo sve što imamo, slikamo se. Mi žene moramo malo i da se oklembesimo na visoke metalne stubove od metalne ploče … Jovan samo poluglasno sa maaaaleckim osmehom na kraju usana i sjajem u očima, jer mu naravno godi iako je hteo da zvuči ozbiljno izgovara: KOGA JA VODIM U PLANINU! Voli on nas a i mi njega.

 

76747503 10218903137905346 7525676334962442240 n

 

Polako silazimo dole, na žalost Goran se ne oseća najbolje ali ide i ćuti, sreća kod planinarskog doma nalećemo na neke ljude sa džipom koji ga spuštaju dole.


I konačno stižemo do auta, brzo se presvlačimo i krećemo ka Boru, dogovor je da se negde popije kafa, da se sumiraju utisci i da se opraštamo. Ta tačka je bila benzinska pumpa gde smo se lepo svi pozdravili i svako je nastavio svojim tempom i putem. Mi pravac za BG gde ostavljamo Gorana i Jelu a nas dve naravno na prvo mesto gde može da se jede. Ovaj put je to pekara San u Banatskom Karlovcu  koja radi 24h ali ima i roštilja, kolača, kafe…

Ostaje nam još 25 km do trenutka kada ćemo ugledati svetla grada pod Kulom. Đulija iako je umorna trudi se da bude uz mene i veliko joj hvala. Nemamo više snage za pevanje ali prozborimo po koju.

I negde oko 23h končano vidimo ta svetla našeg lepog malog grada.

 

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed