Nacionalni park Apuseni i PRVI put na Ferati

Objavljeno u Putovanja

Jedan od mojih omiljenih blogova koje pratim je hereihike.com gde pronalazim dosta korisnih informacija koje sa celim svetom nesebično deli ovaj par. I tako listajući njihov blogić i uživajući u opisima i slikama primetim nama blisku destinaciju gde ima svega i svačega a niko od naših ne vodi. Nacionalni park Apuseni u Rumuniji.

Park prirode Apuseni (Parcul Natural Apuseni) je poznat kao raj pećina. U pećinama ovog parka koje ima preko 400 pronađeni su tragovi praistorijskog čoveka, kao i fosili životinja koje su živele u ledeno doba pronađene su u nekoliko pećina, zajedno sa retkom populacijom šišmiša. Viši grebeni parka prekriveni su smrekom, dok na nižim nivoima šumom dominira planinska bukva.

Apusenske planine pripadaju Zapadnim Karpatima. Njihovo ime znači planine gde zalazi sunce.  Apusenski park prirode se nalazi na teritoriji od 75.784 ha. Njega pored Apusenskih planina delimično čine i Bihorske i Vlădeasa planine. Najviši vrh je Bihor sa svojim 1849mnv.

I onog dana kada je Jovan objavio svoj plan za iduću godinu gde se pored Visokih Tatri ( zbog kojih sam prvenstveno otvorila njegov plan) iskočili i Apuseni naš razgovor je izgledao ovako: "Piši me za Tatre i Apusene!" "Ali Ljupka Apuseni su krajem Oktobra imamo vremena!" "Nemamo, upiši me!" Obzirom da je bilo skoro godinu dana kasnije nije mi bilo svejedno baš sam se sa svim dešavanjima ove godine oko mene zabrinula da će se i ti Apuseni nešto izjaloviti.

***
7 meseci kasnije sedimo mi tako u Slovačkoj, naravno grickamo nešto u kuhinjici i pričamo o daljim planovima. Ja pitam Jovana šta je sa Apusenima, on kaže kad se vratimo dogovorićemo se. I u tom trenutku pita mene Goran "a ti voliš ferate?" (ili tako nešto slično) uz komentar kako su bili tamo, kako je extra, nije baš lako ali vredi. I ja tu nekako diplomatski izbegnem odgovor, otvorim program na telefonu VIA FERRATA  x 4 B,C,D kategorije. Google koliko kategorija ima ukupno!?KHM!!!
E moja ti, od svega što ti je potrebno za feratu: oprema, obuka i volja za feratom, ti imaš volju samo za Apusenima ... znači nijedan uslov ne ispunjavaš!

Via ferata je italijanski naziv za obezbeđenu planinsku stazu kroz teško pristupačne stenovite terene. Via ferata u prevodu znači — gvozdeni put. Sastoji se najčešće od metalnih nogostubaca, čeličnih sajli koje se pružaju uzduž puta, gvozdenih klinova i lestvica pričvršćenih za stenu. Ferata može biti horizontalna, vertikalna i sve između toga, a može se koristiti kako za uspon, tako i za silazak.
Za korišćenje via ferate neophodna je fizička i psihička pripremljenost učesnika. Za ocenjivanje tehničke težine uspona postoji više skala na međunarodnom nivou.

Nakon što sam se lepo fino posvađala sama sa sobom udahnem duboko i priznam Jovanu: "Ja nikad nisam bila na ferati, nemam pojma ni šta mi treba od opreme, ali molim te vodi me, biću poslušna, probaću samo ovu prvu i ako mi to ne ide ćutaću i neću kukati da me vodite dalje sa vama!" Ne znam kako, poverova mi čovek! Pri povratku ka Srbiji stali smo u Dechatlon-u u Budimpešti (eto sada mogu da kažem da sam bila i u Budimpešti, to što ništa videla nisam nije bitno, ali pare potrošila jesam! ) i kupili sve što mi je potrebno od opreme.
Kada smo se vratili kući ozbiljno sam pogledala par video snimaka na YT-u i pročitala tekstove gde mi je u glavi ostalo samo urezano "fokusirano i smireno" ( kad bi mene neko opisivao koristio bi isto te reči samo u malo izmenjene... neFOKUSIRANA, neSMIRENA).

I došao je i taj dan, smišljamo se kako ćemo i šta ćemo ( inače u međuvremenu sam se prijavila i za feratu na Gornjaku, pa nek ide život nisam valjda dzaba dala tolke pare za opremu! ) i odlučujemo da Đulija i ja krenemo kolima do Zrenjanina i tamo nas ostatak ekipe pokupi autobusem.

Tu upoznajemo Željka i kao da smo drugari koji se nisu godinima videli sedamo u prvi restoran, piće, klopa i prepričavanje dogodovština! Veoma brzo pristiže i ekipa, vesela i orna novih avantura. Tu su neki novi ljudi a i neki veoma poznati. Nastavljamo do Kikinde da pokupimo još par nasmejanih lica i spremni smo za novu avanturu! U ranim jutarnjim satima pristižemo u Oradeu.

Oradea je predivan grad lociran na severo-zapadu Rumunije. Grad je poznat kao jedan od najpoželjnih za život u Rumuniji što zbog lokacije, što zbog razvijene ekonomije, a ako mene pitate i zbog izgleda. Arhitektura je predivna kombinacija Komunističke ere, Noveu Art-a i Barkonih građa. Ova nesvakidašnja kombinacija je u ovom gradiću tako lepo ukomponovana da jednostavno ne znate na koju stranu da se okrenete i da slikate. Obzirom da smo tamo bili u ranim jutarnjim satima i nismo imali puno vremena izjurili smo po trgu i seli u prvi kafić koji je bio otvoren. A tamo, ne znaš da li lepša kafa, lokal ili toalet. Da,da... čak su se i dečaci oduševili! :)

Nastavljamo naš put do prve ferate koja je označena kao lakša B kategorija. Meni to iskreno u tom trenutku ne znači ništa. Montiram opremu, dobro ne montiram je...petljam se sa njom u rukama i ne znam šta čemu služi ali odmah uskaču Zorica, Đulija, Joca, Šole... i ne znam ko još više. I za veoma kratko vrema ja sam pritegnuta, nategnuta, zategnuta... ma ne mogu da dišem. I u narednim danima to moje zatezanje i natezanje postaje glavni razlog za šalu pred sam polazak na feratu. Neka su oni meni svi srećni i nasmejani a ja samo da sam bezbedna. Šole ukratko daje osnovne informacije o pravilima ferate i korišćenju opreme, Jovan se nadovezuje sa opisom današnjih ferata i nakon toga prave raspored ko će koga da pazi.
I naša vesela ekipica skupljena sa svih strana - poseban pozdrav za Bosance koji su nam uveliko i na stazi i u smeštaju ulepšavali avanturu svojom pozitivnom energijom, i razno raznim doskočicama.
A kako je izgledalo ovo putešestvije iz njihovog ugla možete pročitati ovde. Verujte mi lepo ćete se zabaviti dok budete čitali i ovaj a i ostale tekstove o njihovim putešestvijima.

Prva ferata ili "Mocanita" je po rečima našeg velikog vođe Jovana relativno laka i idealna za početnike. Povratak je grebenski via normale. 

Uf... došao je taj trenutak, Šole kaže moje devojke za mnom! I nas tri poslušno krećemo. Ipak je to profesor i u pravom životu a i ovde! Polako ulazimo u štos, ali čim se malo opustimo zbrljamo nešto, a na ferati opuštanje i zbrljavanje nisu poželjne komponente tako da nas naš učitelj budno prati i smireno upozorava, skreće pažnju na greške i deli savete. Pokušavale Ana i ja da ga zamantamo, podmitimo...ali nije se dao! Tu je negde i Zorica koja je veliki ljubitelj ferata i nesebično je sa svima nama delila svoje iskustvo i prenosila ljubav. Ovom prilikom hvala i njoj i Šoletu (naravno i svima) koji su najviše bili uz mene ovih nekoliko dana i učinili mi da mi ova nova avantura bude za pamćenje u veoma pozitivnom smislu.

Nakon silaska, odmaramo se kratko i prelazimo na drugu feratu ocene C. Via ferrata Zmajeva kuća / “Casa Zmeului” (C)" Ferata je kratka, ali prilično teška i puna previsa i na nju će ići samo iskusniji planinari." Tako je napisao Jovan u programu. Pita me "ideš?"  a ja neočekivano i za samu sebe kažem ko iz topa "Idem"! A Šole dobacuje ma one su extra ko rođene, mogu da idu!

I iskreno jeste bilo daleko izazovnije što zbog same ferate, što zbog umora, ali adrenalin, predivna priroda, ta vesela i smirena ekipa su odradili svoje i držali me u punoj snazi. Dok sam uživala u nesvakidašnjem pogledu, onako nakačena na sajlu tresući se kao malo mače na drvetu prošla mi je jedna misao kroz glavu:

"Kako sam ja jedna srećna osoba, pa ovakav lep osećaj ne može i nema prilike svako da doživi."

"Ferataški dan" smo naravno završili u obližnoj kafani gde smo silom prilika morali da ostanemo nekoliko sati jer vozač autobusa zbog pravila je bio primoran da napravi dužu pauzu. Nama to naravno nije palo teško. Ludo smo se zabavljali uz prepričavanje današnjih a i nekih starijih dogodovština. Sada se malo bolje poznajemo, ma šta malo, prošli smo sito i rešeto tako da smo prilično opušteni.

Nakon još par sati vožnje negde pre ponoći stižemo u naš smeštaj u mestu Cluj. Iako vidno umorni ipak pronalazimo snage i volje da još malo se družimo i upoznajemo. Podeljeni smo u dve kuće, ja sam sa Bosancima, Slovenkama, Đulijom, Mlađom, Zoricom i još par divnih ljudi.

Nekako ne znam ni ja sama kako uspela sam da zaturim veliki ranac, a vozač je otišao u svoj smeštaj koji nije baš blizu parkinga gde je ostavio autobus. Sreća moja što imam naviku da u malom rancu nosim komplet presvlaku, terapiju i četkicu za zube.  Bosanci su se odmah dali u lečenju moje tuge sa dobrom hranom, probaj ovo, probaj ono, Šole vadi čvarke, Zorica supu... razmišljam se pa lepo je kad te ovako maze i paze svi. I tu nije kraj Mlađa otkriva mašinu za pranje i sušenje veša, ubacujem odmah stvari da ako u slučaju ne pronađemo moj ranac ujutru imam šta da obučem od opreme. Kako ne bi mašina bila prazna pitam ostale da li hoće još neko nešto da ubaci i lepo se operemo i osušimo. Dok vadim veš iz sušionice čujem Acu kako komentariše "Kako ću ženi na oči ovako opran i mirišljav" i tu svi prsnemo u smeh, bez razlike što je oko 5h ujutru a legli smo ko u 2h ko u 3h.

Ujutru stiže vozač, pokupio ostatak ekipe, moj ranac je tu i svi srećni i pospavani nastavljamo dalje na treću feratu označenu kao C kategorija.

Sa vrha ove ferate pruža se lep pogled na okolinu. Povratak je grebenski, normalnom stazom. Ali a vi se vratili pre toga prolazimo nesvakidašnje predele kojima poseban šmek daje to što ih posmatramo iz posebnog ugla. Staza kreće kroz predivan kanjon reke Hășdate. Dok prolazimo gledamo predivne visoke litice i neke tačkice koje se kreću. Kada sam malo bolje pogledala shvatila sam da je ovaj deo pun alpinista. Pa kako i ne bi bio. Posebne atrakcije na ovoj ferati su pećina na početku ferate, ostaci starog utvrđenja na stenama i viseći most na završnom delu ferate.
Staza prolazi kroz atraktivni veliki prerast-pećinu sa visokim svodom, a zatim se posle tog dela "izvlači" na grebenski deo stene.  Samo ime vam dovoljno govori o tome kako smo se osećali dok smo prolazili kroz taj svod. Kao da smo na korak od neba. A kada sam pogledala dole, vala i nije da nismo bili!

Krećemo srećni ka Klužu sa mnogo planova da prvo jedemo pa idemo u grad, pa na picu... završismo u Lidl i u naš dnevni boravak koji je bio ogroman i gde smo uživali u svakom trenutku. Grad nismo obišli ali to ne znači da ne možemo nešto kratko da napišemo o njemu. Kluž je bio istorijska prestolnica Transilvanije, a današnji Cluj-Napoca je administrativni centar okruga Kluž, i treći po veličini grad u zemlji. Među brojnim istorijskim spomenicima ističe se rodna kuća ugarskog kralja Matije Korvina (1458. - 1490.), Zatim katolička katedrala sv. Mihaela (1321. - 1444), jedna od najvećih gotičkih crkava u Rumuniji i palata Bánffy podignuta u periodu 1773. - 1785., u kojoj se danas nalazi muzej umetnosti.

I došao je i taj zadnji dan, tako brzo... svi smo budni i kao zombiji se krećemo već u 04h. Nakon vožnje od oko 3h stižemo do mesta  Băița odnosno do početne tačke ferate. Izlazimo iz autobusa, počinje nameštanje i zatezanje i natezanje, vozač gleda u stenu iznad shvata gde smo krenuli i komentariše "kako ste vi ludi". Znamo da on nas voli i da je to rekao u pozitivnom smislu.

Via Ferrata Crne stene / “Pietrele Negre”  je označena kao B kategorija, mada pred sam kraj ima nekih C elemenata. Meni je iskreno to bio najizazovniji deo od svih ovih ferata (ako ne računamo onaj kada me je Šole namamio čokoladicom da se konačno nakanim i izvučem gore). Silazak sa ferate je via normale ali po prilično nezgodnom terenu (trava i krupni sipar).

I eto prođe i to, na vrhu se svi skupljamo slikamo, čestitamo jedni drugima, presrećni smo, još jedno novo iskustvo, još jedna avantura, još novih i divnih ljudi koji su postali deo mog života.

Krećemo polako ka Srbiji, nemamo vremena za Arad jer moraju Daca i Šole da stignu na buseve, čeka njih još dugačak put, slovenke i bosanci voze dalje. Ostavljamo prvo Kikinđane, pa polako stižemo do Zrenjanina gde ja već cupkam i virim da li mi je auto na parkingu. Ah tu je moja lepa bubica, ništa joj ne fali! Pozdravljamo se, grlimo, ljubimo sa ostalima, Bosanici budno prate da li ću i po 5x da tresnem glavu u vrata od gepeka i samim tim zaradim titulu "ultra Bosanka", ali nisam bila te "sreće" prolazim bez dodatne modirce ;)

I tako... nas dve nastavljamo još nekih sat i po do Vršca.

Obzirom da ja nisam mogla nikako da se odlučim da izdvojim desetak slika, pogledajte galeriju u nastavku ili posetite moju stranicu na FB

 

 

 

 

 

 

 

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed