Ah, taj Rtanj

Objavljeno u Putovanja

Ah, taj Rtanj! Još jedna divna planinarska akcija

U nekom ranijem postu sam pisala kako je Rtanj moj Everest, zašto i kako možete ovde pročitati :) I dalje sam fascinirana tom planinom, na moju žalost još uvek nisam penjala po snegu. Ali zato sam ovaj put odradila "blato" pošteno :) 

Svake godine za tradicionalni božićni uspon na Rtanj ja nisam bila u mogućnosti zbog detetovog rođendana da odem. E kada je sada "ljubi ga majka" rešio da postane akademski građanin i da nas izignoriše za svoj rođendan, rekoh da iskoristim priliku. Naravno bilo je tu razmišljanja ići ili ne ići... previše ljudi, stvaraju se čepovi, čeka se dugo a obično duva jak i hladan vetar. Ali ipak kako ne osetiti i čari zimskog uspona na Šiljak ( vrh Rtnja na 1565mnv). E sad oko tih zimskih čari malo nas je globalno zagrevanje zeznulo i nije bilo snega. 
Mladenka i ja odlučujemo da se pridružimo ekipi iz Vršačke Kule i to je bio pravi pogodak.

U subotu oko 5:20h dolaze Mile i Mladenka po mene. Ja osetim usput kao da mi je ispalo nešto iz ranca, proveravam, ne znam šta bi moglo biti a ranac je znatno prazniji nego što je bio, i otvoren. Vraćam se nazad i nasred parkinga zatičem kesu sa garderobom. Uzimam kesu i ulećem u auto uz izjavu " ispale mi gaće". Naravno istog trenutka shvatam šta sam sebi uradila, ali šta je tu je u naredna dva dana trpim junački popalice na račun mojih gaća.

Negde oko 5:45h ispred Dis-a se konačno okupljamo svi. Idemo sa 3 auta. Emil i Marin u Smederevu kupe Igora koji je krenuo iz Pančeva. Velizar vozi Sinišu, Danicu i Snežu a naša trojka standardna, samo je ovog puta Mile u ulozi vozača u čemu ja izuzetno uživam!

Brzo nakon polaska Miletov "fićko" pokazuje grešku na motoru i kazaljka na meraču temparature pada na nulu. Auto ne pokazuje nikakavu nameru da prestane da radi, ali ipak se zaustavljamo i doleće Siniša iz milošte zvani Brka da to "stručno" pogleda.  Ulazi u auto i glasno analizira situaciju: Aha, lampica za grešku se upalila, skazaljka za temperaturu skroz pala.... doooobro, znači sve je u redu! Idemo dalje!

Da bi nas nakon par minuta nazvao da nas obavesti da nemamo razloga da se brinemo da se to i na njihovom autu desilo, čak im je i grejanje prestalo da radi. Razmišljam se da li da plačem ili da se smejem, naravno odlučujem se za ovo drugo.

Na mesto polaska na stazu, stižemo sa malim zakašnjenem koje smo već najavili organizatorima. Ali nismo jedini, odmah za nama stiže ekipa iz NS-a i NP-e sa kojima nastavljamo dalje. Ali pre toga staje jedan autobus i iz njega prvo spazim oduševljeni ženski lik koji maše i šalje poljupce. Jelena!!! Skačem i ja i mašem i šaljem poljupce, kao da je u vojsku pratim... kad neka muška figura iskače iz autobusa i viče "a drugara da pozdraviš?!" Golub! I tu se svi ispozdravljamo, razmenimo po par reči i nastavimo dalje svako sa svojom ekipom.

E sad da podsetim,  Rtanj je jedna od dve planine na svetu za koje se govorilo da će preživeti smak sveta, da tu dolaze vanzemaljci i sl.

Artur Klark je navodno još govorio da se tu susreću tri energije, orgonska, elektro i magnetna koje kada se spoje su najpovoljnije za čoveka. Određena je i tačna tačka gde je izmerena najjača energija i tu je napravljen mali spomenik piramida. Obzirom da smo tu prošli odlučili smo da stanemo i da osetimo tu energiju. Na tabli je pisalo da je potrebno dva dana po 20 minuta na svakih 15 dana boraviti tu kako bi osetili tu energiju. Čitamo to i Manja u jednom trenutku kaže "ej a da se mi sklonimo inako nismo nalektrisane kako treba ko zna šta će da ispadne na kraju" Složila sam se sa njom!
Konačno oko 10h krećemo na uspon. Na samom startu nam je veoma vruće, ali iz iskustva znamo da kada izađemo na greben i vrh, Rtanj će nam pokazati svoje čari, a neke od njih su jak i hladan vetar.

Obzirom da na stazi ima dosta blata nakon otopljenog snega a i krenuli smo ipak sa južne strane jer je lakša i zbog toga je velika gužva, Manja i ja čim ugledamo greben, odlučimo da "presečemo" put. Naravno svako normalan bi to uradio tamo gde su i drugi to uradili, ali nas dve, smo nas dve. Zašto biti jednostavno i lako kad možemo da se "ubijemo" pošteno.  Ali nismo zažalile hodale smo polako ka gore i uživale u samoći predivnom nebu.

Presreću nas neki planinari koji silaze uz komentar da smo odabrale najteži put i da ako baš imamo snage nastavimo a ako ne da idemo nazad na "serpentine". Kažem "ali mi te serpentine želimo upravo da izbegnemo". Pogledaše nas čudno i nastaviše dole.

Obe smo došle do zaključka da je to bila odlična odluka i da nismo ništa pogrešile. Pa smo još malo presekle, "preskočile" neke stene, i izašle na greben. Tu smo srele druge planinare koji su odlučili da idu grebenom i znale smo da smo izašle na pravi put.

I počinju čari Rtnja, vetar fijuće kao u vestern filmovima, čekam da se pojavi Klint Istvud ili neki indijanac. Vanzemaljac? Niko? Dooobro, idemo dalje.

Tek da ne bude dosadno ja osetim jak bol u predelu stomaka, kako sam nedavno imala neku intervenciju nije bilo baš interesantno. I u trenutku dok izlazimo na vrh i pričamo kako je najpametnije da se slikamo i odmah spustimo južnom stranom dole, čujem poznati glas. Goran iz Kikinde, tu je i njihova ekipa. Stajemo da se pozdravimo sa njima, Džulija je isto tu. Dok Mladenka razmenjuje ustiske ja obilazim vrh i tražim naše koje smo još na samom početku izgubili. Vraćam se do Manje, pozdravljamo se sa kikinđanima uz obećanje da ćemo im sledeći put doneti pelinkovac iz vinarije Vinik iz Vršca.

Idemo da se slikamo kod kapelice kad čujem još jedan poznati glas! Bane, Fly, ili kako ga danas ljudi znaju Rtanj Adventure. Znači još jedno divno iznenađenje!

A eto stiže i deo naše ekipe. Slikamo se i nas dve krećemo dole i naravno kako je meni bilo bolje, bilo je dovoljno samo da me Manja pogleda i da zna da treba da krene prečicom na dole. A silazak urenebesan, nema blata, ali zato suva trava radi svoj posao. U jednom trenutku padam i provalim da mi se pantalone extra klizaju po povoj podlozi. Pada mi genijalna ideja na pamet. Ali brzo skapiram da ću ostati bez novih zimskih pantalona i prekidam zabavu.

Prilikom silaska prvo nas sustigne Bane pa se malo proćaskamo, nadoknadimo ono što smo propustili od zadnjeg susreta. Nakon toga sustižemo kikinđane, pa Goran staje da se malo isćaska sa nama i tako polako stižemo do auta.

Pozdravljamo se sa ostalima i pridružujemo se Emilu i Igoru koji čekaju već pola sata u autu. Emil ima ideju da svi krenemo za Sokobanju ali ne možemo nikako da dobijemo ove naše da im se javimo. Mile i Velizar oprali auta ( to ti je kad ideš sa vojskom na put, sve cakum pakum i pedantno) i ne mogu da im napišem poruku na staklu! Manja i ja hrabro odlučujemo da ostanemo da ih sačekamo. I to je trajalo nešto više od sat vremena. Za to vreme smo popile dva čaja, očistile cipele, srele ponovo Jelenu i na kraju nisam imala više kud bilo je ili da premrznem ili da zagrlim Mladenku. Kad sam viknula "dođi ovamo da te zagrlim", neki momci pored su se slatko ismejali i počeli isto da se grle i šale. Borba je to za preživaljavanje!

Stižu i momci iz .... hmmm ne znam odakle ali nas prepoznaju jer smo u istom smeštaju. I nude nam da krenemo sa njima barem do doma, ako ne i do apartmana. Uspevamo da dobijemo Velizara koji kaže da ih ipak sačekamo jer stižu za nekih 5-10 minuta i nema da fali eto ih. Krećemo polako za Sokobanju sa idejom da se podmladimo. U apartmanu nas čeka vest da je kvar u pitanju i nema tople vode. Manja i ja takve musave i blatnjave, samo brzo jedemo, menjamo cipele i odlazimo da prošetamo. Usput nalazimo jedan predivan kafić gde smo popile čaj, pojele orasnice i slatko se ugrejale i isčaskale. Kad smo se vratile u apartman, Mile namestio krevete, oprao sudove, došla topla voda... Ma milina!

Jednoglasno odlučujemo da ujutru spavamo dok nam se spava i posle idemo na kafu i palimo kući. Ostatak ekipe ide do Sokograda. Mi krećemo ka centru i ispred apartmana ponovo poznat glas: Otkud ti? Goran iz Tragača :) Pa rekoh ovo je stvarno bio vikend za pamćenje, mislim da na nijednoj akciji nisam srela toliko dragih ljudi do sada. Zove nas Goran da krenemo sa njima, ostali dovikuju da ne zabušavamo , ali ipak Manja i ja se odlučujemo da ispraznimo par otvorenih butika. Greota je da se tako dobre cene ne iskoriste! Mile nas strpljivo čeka u kafiću, našla sam mu zabavu da promeni vreme na mom baby g shocku.  I negde oko podneva krećemo kući. Usput nas prati teška magla ali polako grickajući sve što nam je ostalo od hrane stižemo do Vršca.

Da li smo se nakon poseti Rtnja i Sokobanje podmladili ne znam, ali smo se svakako dobro naelektrisali!

p.s. ništa od vanzemaljaca ponovo... Mada lično mislim da su okolni seljaci pobrkali vanzemaljce sa nama planinarima. Misle ljudi ko bi drugi po takvom vremenu špartao po planini.

A slikice možete pogledati u galeriji.

 

 

Opširnije...

Uspon na Rtanj, vrh Šiljak 1565mnv

Objavljeno u Putovanja

Kada se spomene Rtanj prva asocijacija su vanzemaljci i Piramida i kreću diskusije na tu temu. Kada ja čujem reč "Rtanj" mene to podseti na detinjstvo, putovanja sa mojom porodicom u Zaječar. Mamine strašne priče o olujama, gromovima i sl. Setim se kako bi se zalepila u prozor samo da vidim tu "strašnu" planinu. Bila sam fascinirana, u tom periodu nisam ni pomišljala na to da ću se ikada popeti. Kako sam krenula da se bavim ovom pričom, svi su pričali o nekim velikim vrhovima, a meni je Rtanj bio najveći vrh. I eto juče sam ga osvojila! I to uz divnu ekipu, Mladenka, Vesna, Jan, Jelena, Darko x2, Kristina, Neca, neki novi drugari...

Iako je polazak bio dogovoren u 06:30h ja sam se probudila u 04h. Nisam mogla da spavam. Muvala sam se po stanu, prepakovala ranac jedno 3x i tako je došlo vreme da siđem ispred zgrade gde su došli, Vesna, Kristina i Darko. U lepom raspoloženju po tmurnom vremenu krenuli smo ka dogovorenom mestu. Svi su stigli koji minut ranije tako da tačno u pola sedam krećemo. Za par minuta kreće jaka kiša... panično se hvatamo telefona, proveravamo sve sajtove za prognozu, znane i neznane...svi kažu trenutna situacija kiša. Šaljem poruku Banetu (koj je budan u to doba i dolazim do zaključka da svi mi koji se bavimo ovim stvarima izgleda ne volimo baš da spavamo)- kaže kiša, man Rtanj dolazite kod mene. Na celu moju muku, vozač odvaljuje do daske muziku koju zaista ne mogu u tom trenutku, pogotovo tako glasno da podnesem. Iako nisam sklona tome da se bunim, lupam Darka po ramenu i procedim kroz zube: reci mu da barem stiša to ako neće da gasi! Darko reguliše situaciju, izlazimo na autoput i svi gledamo samo u levo...čekamo da se pojavi taj Rtanj. Kreće zezanje tipa "kao da vidim sunce u daljini" ... i nema da fali, sa leve strane počinje razvedravanje, Vesna viče javili joj da neće biti kiše, Bane šalje poruku: IZAŠLO SUNCE!  Svima nam je laknulo a meni pogotovo. Pa zar da taj toliko očekivani prvi uspon na Rtanj bude po kiši ... Sva sreća neko tamo gore, verovatno vanzemaljci, su se potrudli da me prvo prodrmaju a posle mi i ulepšaju dan.
Dogovor je bio da krenemo sa teže severne strane a da nas vozač sačeka u selu Rtanj, što znači da se spuštamo sa lakše, južne strane. Krenuli smo gore oko 10:10h i na sam vrh bili oko 13:50h. Imali smo malo sporiji tempo, ali nismo nigde žurili. Usput smo se kao i obično prisećali nekih dogodovština, prepričavali novim drugarima gde smo sve bili i kako se proveli, potvrđivali planove za budućnost. Slikali se i pre svega UŽIVALI u predivnoj prirodi. Šiljak se nije pojavio do pred sam kraj. Kada smo stigli do grebena, krenuo je jak vetar, kamenje i stene su nam otežavale posao, ali to je bilo ništa naspram hladnog i jakog vetra koji je nas je dočekao na vrhu. Obukli smo sve što smo imali na sebi, i neki su jedva uspevali da ostanu na nogama. Slikali smo se nabrzaka, sakrili iza kapelice, upoznali se sa ekipom iz Beograda, razmenili malo slaninice, vina i sl.

Na samom vrhu se nalaze ostaci kapele koju je za sećanje svog muža digla Greta Minh. Oni su bili vlasnici paraćinske fabrike štofova i rudnika uglja. 1936 godine crkvu je gradilo 1000 radnika. Pre dvadesetak godina razneta je dinamitom u pokušajima traganja za davno skrivenim bogatstvom.

Oko 14:20h krenuli smo nazad. Deo ekipe silazi serpentinama, ostatak se junački spušta popreko... i spušta i spušta.... ali bitno da je krenuo topli vetar, skidamo sve živo sa sebe, idemo polako, ćaskamo i uživamo i u pogledu a i u mirisu. I dok se mi tako vučemo ostatak ekipe stigne isto kada i mi i tu napravimo malo dužu pauzicu. Nikome se ne ustaje i ne ide dalje i kako bi pored tog pogleda. Ali ipak moramo da krenemo polako nazad. Stigli smo do sela Rtanj i odmah uleteli u prvu kuću gde piše: Rtanjski čaj i med. Naravno kupimo, divna i vedra domaćica nas dočeka sa domaćom rakijom, kaže: "ne, ne ne možete" da krenete a da vas ne počastim. Mi onako pitamo "pa koliko košta" a ona kaže: "nije na prodaju, red je da vas poslužim nečim". Pokaže nam gde možemo da operemo ruke i natočimo sveže, ladne vode. Hvala joj veliko. Nastavljamo dalje, srećemo psa koji se zove Krtica i njenog malca i iz nekog razloga ne želi da se odvoji od mene. Ja se trudim da joj objasnim da ne mogu da je mazim jer su mi pune ruke svega i svačega a to nažalost nije hrana za nju. Mladenka slika i vrišti od smeha. Izlazi ljubazna vlasnica i krene u priču sa nama kao da se znamo godinama. Razmišljam se fin neki narod, kao da su ih oteli vanzemaljci. A možda i jesu?! I nastavljamo dalje, čujemo mušku ekipu koja je već locirala prvu i jedinu otvorenu kafanu. Ime kafane je Show. Zašto? Saznali smo ubrzo kada smo upoznali gazdu, koji je kako kaže naš saputnik: "pravi šou". I jeste bio takav "šou" da su momci sa nevericom prepričavali njegove priče do Vršca a mi ostali smo plakali od smeha. Na Kristinino insistiranje da upoznamo i neki novi grad, dogovaramo se da uđemo u Paraćin i kako kaže ona nisi upoznao grad ako ne probaš palačinke. Što je naravno i odrađeno. Pre svega toga idemo u kratak obilazak Manastira Sv. Petka.

Nakon ove vesele akcije, 500 km prevozom, 14 km pešačenja, uspona od 1260m, silaska od 1000m i osvojenog vrha od 1565 m, palačinki, šakala, čaja, vanzemaljaca i slično oko 22h stižemo sa osmehom na licu u Vršac.

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed