Planinarenje Uspon na Pades Poiana Rusca Rumunija

Objavljeno u Putovanja

Odlučile Vesna i ja da po svaku cenu za praznike odemo na planinarenje. Obzirom da je par tura što planinarskih, što turističkih već organizovano imale smo izazov da pronađemo nekog ko bi išao sa nama. Naravno Buca iz Jin Janga je pristao da nas vodi gde god poželimo samo da se dogovorimo gde ćemo. E, tu smo zapele. Znale smo samo da želimo da idemo i da smo tog vikenda slobodne i to je sve. Da li da idemo 2,3 dana... ovde, vani... Samo smo nabacivale ideje i planove, a Buca je ponavljao: "kada odlučite, javite mi". I na kraju smo odlučile tako što nam je on rekao gde ćemo da idemo. Kratko i jasno- Rumunija, planina Poiana Ruscă, vrh Padeš 1382mnv. Polazak 06h, subota. I onda lepe vesti idu i Jan i Mladen sa nama. Isprobana ekipa, znači biće dobra akcija.

Kao i uvek krenuli smo na vreme, granični prelaz smo prešli brzo, i nakon nekih 2,5h sata stigli smo u mesto Nadrag. Iako su najavljivali kišu celog dana, vreme nas je poslužilo i krenuli smo po suvom na uspon. Prvih sat vremena išli smo laganim zemljanim putem pored rečice i uživali u predivnoj prirodi. Nakon toga je krenuo prvi lakši uspon i izlazak na jedna predivan greben. Kako smo više odmicali priroda je sve više obećavala. I zaista je bilo tako. Iako je veći deo našeg putešestvija bio u magli sve je izgledalo kao da smo u bajci. Prošli smo kroz "mračnu šumu", "spaljenu šumu", prisetili smo se svih bajki i filmova (a vala i horora) koje smo gledali. Usput smo upoznali i jedno veselo društvance iz Rumunije koje nam je dalo par saveta, tipa pazite se medveda i ako padne kiša tamo imate sklonište. Zahvaljujući njima Mladen je dobio nadimak, tako da pored ninje, doktora dobili smo i kung fu pandu. Uz lepo raspoloženje nakon skoro 5h sati stigli smo na naš cilj- vrh Padeš 1382 metara nadmorske visine. Obirom da je polako krenula kišica brzo smo jeli i krenuli nazad. Iako je bilo dosta blatnjavo i strmo uspeli smo da sidjemo za nekih 3h. Uput smo uspeli da vidimo i vevericu i srnu. Meda je ovaj put rešio da nas iskulira na šta sam mu veoma zahvalna iako je Buca delovao razočarano. Prošli smo 29 km za oko 8h, i 1200 metara uspona. Lepo raspoloženje nas je držalo do samog kraja, usput smo dogovorili kao i obično neke nove akcije i avanture. Pogledajte slikice i snimak u ostetite barem delić onoga što smo i mi dok smo se šetkali po toj predivnoj planini.

Opširnije...

Prvi put na preko 2000 metara!

Objavljeno u Putovanja

Dugo sam čekala svoj prvi vrh preko 2000 metara, i evo konačno sam ga dočekala. Nemam nekih ambicija za velike ekspedicije, ali ovo je nešto što mi je bilo zacrtano u glavi kao jedan od mojih ciljeva. I veoma mi je drago što mi se ostvarila želja na ovoj lokaciji i uz ovu ekipu. Kako je krenulo proleće i obaveze na sve strane, mislila sam da bi bila srećna samo kada bi uspela na Gudurički da se popnem barem jednom tokom leta. Ali eto zvezde su se poklopile i sve je bilo savršeno kao da sam planirala. Ali nisam naravno, kao i uvek sve je bilo u zadnjem trenutku.

Vidim objavu kod Raje iz Smedereva na FB, otvorim kalendar, opaaaa slobodan vikend! I krenem redom da sve cimam. Naravno Teri i Manja prve na spisku. Manja bez pogovora pristaje, Teri se kao nećka ali dok se otimala mi smo je već spakovali. Dejan po default-u, Jelena, Plavi, Rade, Jan i Marin su već bili spakovani. U subotu sa malim zakašnjenjem dočekali smo drage Smederevce koji su došli po nas i krenuli u avanturu! U autobusu već poznati ljudi sa drugih putovanja, a oni novi kao da nas oduvek poznaju. Atmosfera kao i uvek fenomenalna.

Stižemo oko 13h po našem vremenu na lokaciju, Plavi odlučuje da je zbog vremena bolje da odmah krenemo na Carku a sutra da idemo na Muntele Mic, jer nam je za prvi potrebno dobrih 8h gore-dole, a za drugi samo 2h. Vreme je sada odlično a za sutra već sumnjivo. Mi onako “iskusno” gledamo u nebo i komentarišemo…ma daaaaaj koja kiša idemo u hotel da popijemo kafu, pa na mali vrh, pa pivce… A sutra obećavamo da ćemo ustati u 04h ako treba! Ali Plavi se ne da prevariti, presvlačimo se u busu i krećemo odmah na stazu. Vazduh, priroda, sve je fenomenalno. Čak su i krave i ovce bile posebne i prelepe. Dobro i oni veliki ovčarski psi koji su imali ogrlice sa bodljama oko vrata. Kada sam skapirala zašto, uredno sam spakovala svoj aparat i trudila se da uopšte ne zaostajem za ostalima! Verovatno će tu taktiku posle ovoga (plašenje vukovima) primenjivati na meni svaki put u budućnosti kada zaostajem zbog slikanja.

Carku planine se nalaze u jugo-zapadnoj Rumuniji na zapadnoj ivici Južnih Karpata.
Locirane su između doline Bistra, reke Timiš, Godeanu planina i Raul Mare doline koja zapravo predstavlja granicu između njih i planina Retezat.  Najviši vrh je Carku koji se nalazi na 2190 m.

Hodamo polako, srećemo neke Čehe koji se več vraćaju, bajkeri Rumuni koji viču: “prijatelji”! Priroda se smenjuje, šumica, proplanak, izvori, kamenjar, stene, jak vetar, jako sunce, sneg, predivno zelenilo svuda….neopisivo rečima!

Nakon nešto manje od 4h izbijamo na Carku. Duva jak vetar, ne zadržavamo se mnogo ali sasvim dovoljno da me “krste” ( izlupaju štapovima po guzi) jer sam prvi put na preko 2000 metara. Krećemo dole polako prepuni pozitivnih emocija, primećujem da svi imaju osmeh na licu ali manje pričaju…. Kao da su u nekom svom “zen-u” . Ja sam barem bila. Cela ta priroda me je podsetila na Hajdi i Klaru. Moja omiljena knjiga, tačno tako sam zamišljala dedinu planinu. Doživela sam nešto o čemu sam oduvek maštala. I naravno sada želim još!

Kada smo stigli u hotelčić ljubazno osoblje i gazda su već ugrejali (da, da otvorili su hotel samo zbog nas, i uključili grejanje za sitne novce) i spremili nam večeru. Istuširali smo se i smestili za sto. WiFi jedva da je radio tako da smo bili primorani da se stvarno družimo. Jan je izvadio svoj kulen uz pivce dok ne stigne večera i krenulo je prepričavanje dogodovština. A ja onako dremam, gledam i razmišljam se kao i uvek kada ih slušam kako ću i ja biti puna tako interesantnim pričama za 20tak godina sigurno!

Ujutru pokret u 09h! Za doručak pa naravno mamaljiga sa smntanom. Pokušali smo da objasnimo gazdi šta znači smotana na srpskom ( jer smo svi uredno umesto smntanu naručili smotanu i valjali se od smeha), nasmejao se slatko ali nisam sigurna da je baš i razumeo!

Ova staza je više bila kao lagana šetnjica za sve nas, ali je vredela svaki trenutak. Kada smo se spustili do hotela, presvukli i krenuli u bus, spazili smo da su i Carku i Muntele Mic prekriveni tamnim oblacima i da se više ne vide. I naravno priznali smo Plavom da je bio u pravu! Ali avanturi nije tu kraj. Nastavljamo do Caransebeša, gde pravimo kratku pauzicu u centru grada i ispijamo kaficu dok uživamo u predivno uređenom centru.

Sledeća stanica Rešica i muzej lokomotiva. Mi koji smo već mnooogo puta bili tamo u glas kao dogovoreni vičemo: otvoreni wifi!!!!!! I naravno dok se ostali oduševljavaju lokomotivama mi šerujemo slike po FB-u!

U muzeju lokomotiva u Rešici može videti 16 parnih lokomotiva proizvedenih tamo koje su i dalje u voznom stanju I za kraj što bi Englezi rekli “last but not the least” muzej minerala i za mene pravo oduševljenje! Vlasnik tog malog privatnog muzeja ima 92 godine i u mladosti je bio rudar i prvo sam skupljao minerale, kristale, metale i šta tu sve spada iz okoline dok nisu za njega čuli sa strane i počeli svi da ga posećuju i donose mu i uzorke sa drugih lokacija. Pravo malo bogatstvo na jednom mestu. Nismo znali ko je bio srećniji da li mi što smo ga otkrili ili on što nas je bilo u tolikom broju. Oprostili smo se, slikali i obećali da ćemo ponovo doći! I nadam se da ćemo ispuniti obećanje.

Put smo nastavili uz dogovore gde i šta dalje. Pale su dobre i interesantne ideje. I sada se već pripremamo za nove avanture!

Opširnije...

Rajac Planinarski izlet

Objavljeno u Putovanja

Pitam Đuliju jedno veče gde ćemo za vikend, ona kaže idem na Rajac. Skočim - hoću i ja! Pa pazi to je obuka za planinarsku orijentaciju, ne znam da li bi te to interesovalo. Kažem slobodna sam tog vikenda, nema potrebe za nekom teškom opremom koju nemam, znači idem gde god. 


I tako pridružila sam se ostatku ekipe iz PSD Železničar iz Vršca i otišla na kurs za planinarsku orijentaciju. U samom startu sam bila sigurna da će to biti super put, Đuliju, Darka i Kristinu znam sa ranijih šetnji, a Marka i Suzu sam tek upoznala. U petak je svako sa svoje stanice ušao u isti bus za Beograd i već  na samom startu se osetila pozitivna energija koja je ostala prisutna celog vikenda. U Beograd smo stigli sat vremena ranije, prošetali do Hrama Svetoga Save, popili kaficu i u dogovoreno vreme tačno u 17h planinari iz PD Pobeda iz Beograda su došli po nas. Podelili smo se po autima i krenuli na Rajac. Tamo smo stigli oko 19h, večerali, smestli se u sobe i pravac na prvo predavanje. Nakon par sati, bila sam totalno pogubljenja- pa šta ću ja ovde ovo nije za mene… ko će sve to da upamti, topografske karte, azimut, uglovi, stepeni, razmeri, kote…pa još da se to izvede u prirodi. Auuu al ću da se obrukam.
Nakon predavanja dosta umorni, otišli smo pravo na spavanje. Zadnji put sam spavala u grupnoj spavaoni pre 30 godina u izviđačkom domu u Globočici. Mislila sam da će to biti veoma teška noć, ali naprotiv lepo sam se naspavala i veoma rano probudila.
Šetkajući se tako na prstima po domu kako ne bi probudila ostale, naletela sam na svog novog prijatelja s kojim sam tog i narednog jutra oko 6h pila kaficu sa ratlukom, a pre toga mala rakijica koju su doneli  planinari iz Bosne.
Doručak je bio fenomenalan kao i svi ostali obroci, ali nema opuštanja ubrzo smo svi bili spremni i na nogama ispred doma. Podelili smo se u grupe i krenuli u praktičnu primenu onoga što smo sinoć naučili, ili nismo?
Za naš mali tim bio je zadužen Bojan koji je veoma iskusan u ovoj priči i na našu sreću veoma strpljiv dečko. Lepo smo se prošetali, trudili se da slušamo Bojana i njegove instrukcije i uživali u predivnom vremenu. Usput smo osvojili još jedan vrh- Rajac 848m.
Prepuni informacija, lepih utisaka i emocija vratili smo se u dom, ručkali, neki su pokušavali da dremuckaju, ali bilo je i onih kojima se pričalo pa su ih ometali… I nakon odmora u sumrak, krenuli smo ponovo u akciju-noćna šetnja po Rajcu. Neopisivo! Nemam reči, jednostavno to se mora doživeti. Zalazak sunca, nebo prepuno zvezda, mir i tišina, temperatura prijatna…. melem za telo i dušu!
Kada smo se vratili u Dom nastavili smo sa još jednim interesantnim i veoma bitnim  predavanjem o bezbednosti u planini.
A sutradan ddmah nakon doručka krenula je akcija - Kontrolno takmičenje! Podelili su nas u timove i pustili sada sami da se snalazimo. Đulija i ja naravno nerazdvojne-ne znam ni ja sama kako ali stigle smo prve bez da se izgubimo! Odmah za nama Darko i Kristina, a i Marko i Suza su bili iza njih. Dok smo čekali da se ostale ekipe vrate, odlučili smo ipak da dodamo još jednu lakšu šetnjicu do vodopada, pa ajmo i do crkvice, i malo smo produžili šentjicu, malo se izgubili ali vredelo je. Rajac je zaista predivan u svakom pogledu!
Vratili smo se u dom, odmorili se, razmenili iskustva, utiske i kontakte sa našim novim prijateljima. I polako krenuli nazad ka BG-u.  U VŠ smo bili tačno na vreme da odgledamo Noleta!

Opširnije...

Planinarski izlet - Lisičja Glava

Objavljeno u Putovanja

Drugog Januara ove godine održan je 37. Novogodišnji uspon na Lisičju Glavu koji se nalazi na 590 mnv i drugi je vrh po visini na Vršačkim planinama. Skup planinara PK Železničar iz Vršca je bio u 10h ispred gradskog parka gde se skupila fina ekipica od oko 15tak ljudi i pored loših vremenskih uslova (-11 stepeni i košava) i sa osmehom na licima dala se u akciju.

Na samom startu Jan je dao predlog da ko želi krene sa njim stazom pored starog hotela Turist umesto standardnim putem - stepenicama, na šta sam ja pristala bez dvoumljenja jer nakon 15 godina života u Vršcu nisam nikada prošla tim putem. Konačno, videla  sam taj hotel Turist i veoma sam se razočarala. Predivna lokacija, deo hotela izgradjen u steni... fenomenalno mesto za tople letnje večeri i druženja, sada je pravo ruglo... ruševina. Idealna lokacija za jedan mali pansiončić ili čak divan planinarski dom. Nadam se da će neko ko je zadužen za to i ima moć i mogućnosti, što pre uvideti taj potencijal i što pre uraditi nešto po tom pitanju.
Put smo nastavli stazicom iznad hotela i izašli na plato "Kod Slaviše" gde smo sreli Marina sa njegovim vernim drugarima, dva divna psa.  Vesela ekipa nam se pridružila i kada su Jan i Marin saznali da nisam nikad išla stazom iznad kluba estremnih sportova "Izazov" do Kule i do vrha Turska glava (405 m) odmah je doneta odluka da se to podhitno ispravi i naravno promenili smo plan. I to je bila odlična ideja jer sam se oduševila i žao mi je što sam godinama propuštala ove lepe stazice.
Pred sam uspon na Lisičju Glavu sreli smo ekipu iz PK Policajac Josif Pančić kako već silaze sa vrha i dobili info da su naši već na vrhu. Naravno i njih smo sreli veoma brzo kada su silazili u veoma lepom raspoloženju! Šteta što je na samom vrhu bilo oblačno i maglovito pa nismo imali prilike za neki pogled ali biće prilike za slikanje!
Priliom povratka, Marin se odvojio od nas kod šumareve kućice i nastavio ka Vršcu, a mi smo odlučili da odemo do Planinarskog Doma Široko Bilo kako bi smo popili kaficu i malo se ugrejali sa ostalim planinarima. Naravno ta kafica se pretvorila u čorbicu, pa malo domaćeg kulena, pa travarice koju je Jan ponovo doneo, upoznavanje novih divnih ljudi i dogovora i obećanja da ćemo se tamo negde ponovo sresti.

 

Opširnije...

Planinarski izlet- Avala iz 4 pravca

Objavljeno u Putovanja

Svake godine kao zadnja planinarska akcija organizuje se "osvajanje" najniže planine - Avale. Ova akcija je na republičkom nivou i učestvuje veliki broj planinarskih društva iz cele zemlje. Iako je najniži vrh čak i vrhunski i iskusni planinari dolaze kako bi se susreli sa prijateljima sa kojima su se tokom cele godine sretali po raznim planinama sveta.

Moje društvo je odabralo stazu preko Ripnja.

STAZA 3. RIPANJ - AVALA
RELACIJA: Centar Ripnja skup u 9:30h polazak na stazu u 10h - Crkva - ripanjsko groblje - prelaz preko pruge - Romska mahala - rekreativni centar Šuplja stena - asvaltni put - Rimski bunar - vrh Avale – Avalski toranj - planinarski dom “Čarapićev brest.
Dužina staze 10 km, visinska razlika 340 m.

Tih desetak kilometara smo naravno prošli kao iz šale iako nas je bilo dosta (kažu da je prijalvjeno oko 400-500 planinara) sve je proteklo u najboljem redu. Na kraju smo završili na ručku u planinarskom domu "Čarapića Brest" gde smo probali "čarobni napitak" doktora Jana za koji kada smo ga pitali kako se zove sa osmehom na licu odgovorio je: 12 apostola pod komandom Lucifera! Nakon zdravice  pojeli smo dobar pasulj, lepo se ispričali, nasmejali, mi neiskusniji smo sa velikom zadovoljstvom slušali dogodovštine iskusnijih i tražili savete. Puni pozitivne energije oko 16h krenuli smo za Vršac uz već gotove planove za sledeću godinu. Zbog velike magle u Vršcu nisam ponela svoj aparat jer sam bila ubeđena da neću moći uopšte da slikam, ali na Avali je bilo predivno pa sam malo iskoristila telefon. Grupnu sliku sam preuzela od našeg vodiča Djulije.

Opširnije...

Dan na Vršačkom Bregu

Objavljeno u Putovanja

Danas je bilo predivno vreme, pa smo nas Teri, Mladenka i ja odlučile da maksimalno iskoristimo ovaj dan. Krenule smo oko 11:30h kolima do dečijeg odmarališta Crveni Krst. Plan je bio da tamo popijemo kafu koju smo ponele u termosu i da nastavimo gde nas noge vode. Plan smo promenile zbog hladnog vetra koji je tamo duvao. Sipale smo kafu u čaše i polako krenule ka planinarskom domu. Teri nam je usput pokazala stazu koja ide paralelno sa putem pored izvora i odlučile smo da krenemo tim putem. Stazila je lepo označena i vodi pored samog potoka koji je sada bio prazan. S vremena na vreme bismo naletele na koju baricu i to je to, ali priroda je predivna i definitivno vredi da se tim putem prođe na proleće kada je puno vode. Kada smo stigle do izvora odlučile smo da odemo do planinarske kućice planinarskog društva Železničar iz Vršca. Tamo smo zatekli par ljudi koji su nas srdačno dočekali i nisu hteli da nas puste dokle god ne popijemo rakijicu ili kaficu sa njima.  Naravno odlučile smo se za rakijicu. Pozvali su nas da svratimo svake nedelje jer su oni tu uvek i pokazali nam mostić preko potoka,  kojim možemo doći do puta gde je najbolje da ostavimo auto ukoliko ne dolazimo pešaka iz grada. Nakon srdačnog razgovora nastavile smo naš put sa druge strane nazad do Crvenog Krsta.  Obzirom da je krenuo da pada mrak, nakon 3 sata odlučile smo da krenemo nazad. Predivno vreme, predivna priroda i predivno društvo su svakako terapija za dušu i telo. Dan za pamćenje!

Opširnije...

Planinarski izlet-Ježevac, Homolje

Objavljeno u Putovanja

U nedelju 18.10.2015 provele smo predivan dan uz planinare iz SPK “Železničar” iz Vršca. Polazak je bio u 7:30h i na odredište smo stigli nakon nekih 2h. Ponovo smo bile nas tri i mnogo ljudi koje mi ni ne poznajemo, ali smo se veoma lepo uklopili sa ostalima. Prvo smo posetili manastir Goranjak a nakon toga oko 11h krenuli u “pohod” na vrh Ježevac 667 m visine na Homoljskim planinama.

Manastir Gornjak je izgrađen u periodu od 1376-1380 kao zadužbina Cara Lazara.  U sklopu manastira u pećini iznad Grigorije Sinajit je napravio isposnicu sačinjenu od kelije i kapele posvećene Sv. Nikoli

Od Manastira do početka staze išle smo pored reke Mlave i uživale u prirodi. Sam uspon nije bio težak, bilo je vlažno i klizavo ali snašle smo se. Išla je samo ženska ekipa- 4 velike devojke i 2 male ( 11 i 8 godina) koje su nam ulepšale dan svojim prusustvom. Homoljske planine - Najvišlji Vrh je Homoljski Oman 962m, najniži Ježevac sa 677m.

Na vrh smo stigle za oko 2h jer smo se dosta zadržale na samom početku, inače staza je dobro markirana i potrebno je pratiti znake i stiže se bez problema do samog vrha. Zašto se taj vrh tako zove postalo nam je jasno kako smo se približavali cilju – gomila sitnih stenica koje vire iz zemlje i podsećaju na bodlje ježa. Interesnatno ali ne baš zahvalno za hodanje. Kada smo stigle gore dočekalo nas je predivno iznenađenje- sve je bilo suvo kao da prethodne noći nije padala kiša, nebo se razvedrilo, i imale smo predivan pogled na Ždrelo. Nakon lepe šetnje i uživanja na samom vrhu naše druženje smo nastavile u banji Ždrelo. Isprobale smo sve bazene, popile kaficu, neki su otišli do hamama a neki na masažu. Oko 18h krenuli smo dalje, večera u restoranu Sneki u Kajtasovu. Tu smo se okrepili sa odličnom ribljom čorbom i pastrmkom. Večera je bila odlična čak i oni koji ne jedu ribu su se usudili da je probaju i smažu ceo tanjir! U Vršac smo pristigli oko 22h umorni ali prezadovoljni! Spremni za nove avanture!

Opširnije...

Gozna - planinarski izlet

Objavljeno u Putovanja

A Gozna? Nisi pisala ništa o Gozni! Neko bi pomislio da nije bila samnom pa jedva čeka da pročita kako sam se provela. Ali naravno bile smo ponovo zajedno, ovaj put na Gozni u organizaciji prirodnjačkog društva GEA iz Vršca. Gozna 1449 metara, uspon 800 m, staza srednje teška

Kao i uvek okupila se vesela ekipa spremna za nove izazove. Neki su već bili upoznati sa terenom i ovaj put su došli samo da iskuliraju i okupaju se na jezeru. Mi smo odlučile da se popnemo na vrh Gozna i nakon toga da se pridružimo društvu na splavu i da se malo bućnemo u jezero ako imamo vremena.

Jezero Gozna se nalazi na visini od 620 metara, nema plaža ali zato postoji staza dužine 1,5 km sa raznim platformama za kupanje, kafićima i restoranima.

Sam uspon nam nije teško pao, imali smo veselu ekipu, od vodiča kao i uvek smo dobili pregršt korisnih i interesantnih informacija kako i prirodi tako o okolini gde prolazimo. Usput smo se pošteno najeli divljih jagoda i malina. Nažalost borovnice još uvek nisu bile zrele, ali to ćemo ostaviti za sledeću godinu. Iako je bio najtopliji dan u godini zbog oblaka i vetra to nismo osetili što nam je ujedno i olakšalo put. Kada smo stigli na sam vrh prvo što smo spazili je bila kafana gde smo se pre povratka malo odmorili uz domaće pivo. Tu je bila veoma interesantna ekipa ljudi od nalickane omladine koja je došla u nekom fensi kabrioletu, preko nekih bajkera, baka koje su došle da beru borovnice do nas. Svako je imao svoju priču i maksimalno uživao u njoj. Spustili smo se brže neko što smo se popeli što je bilo i za očekivati i pored upozorenja vodiča da nije baš najpametnije da se odmah bućnemo tako zagrejani u hladno jezero, gori nego mala deca izdržali smo desetak minuta i naravno bućnuli se! A kakav je to bio osećaj, plivati u tom crnooooom jezercetu okruženom zelenilom, to je nešto što svako mora sam doživeti. Ako ne volite planinarenje možete doći kolima do ovog jezera gde imate restorane, splavove i možete provesti jedan divan dan sa vašim najbližima!

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed