Prva vožnja bajsom!

Putovanja

Bez brige umem da vozim, ali zadnji put sam možda vozila svoj poni pre dobrih 25 ako ne i 30 godina... i to bi bilo to.

Dok su svi oko mene jurcali tamo vamo po planinama merili kilometre, količinu blata po sebi... ja sam ih uspešno kulirala i izbegavala tu vrstu aktivnosti. 

Pre nekih mesec dana dobijem neku vest i situacija naloži da se brže bolje spakujem i krenem za Makedoniju. Dok sam se tako premišljala i prepakovala zilion puta...stavim neki story na insta uz komentar na svoj račun...nešto kao: „ pa, da za opremu uvek ima mesta a za ostalo ako stane“. Tačno sam znala da mi ta oprema tamo neće trebati iako sam na 700mnv opkružena predivnin planinama od preko 2000mnv. ... i dok sam se tako lomila, stigne mi poruka od drugara iz detinjstva, Leona „ma bolje ponesi nego da ti zafali“ Bilo mi je dovoljno, nabacam sve što mislim da bi mi dobro došlo, jedne lagane cipele sam već zaboravila tamo letos jer sam ih ponela opet „da slučajno ne zatrebaju“ i to bi bilo to... Još da pronađem nekog ko bi sa mnom barem na Magaro. Razmišljam, mogla bih i sama ... što da ne! Ok, videću šta ću kada stignem.

A tamo me dočeka blago rečeno haos... upadnem u totalno danonoćno ludilo. Nakon par dana već mi nedostaje skitnja, gledam u planine i maštam i duša me boli. Ne ide mi se sama, još ima snega, nemam zimske cipele... ne znam stazu. Da se javim nekim ljudima na FB sa kojima nisam nikada bila, nisam u dobrom raspoloženju. Treba mi neko ispred koga mogu i da prsnem u plač ako zatreba. Par dana pre toga Leon mi nabaci da ako želim da probam vožnju ima sve od opreme što mi je potrebno i slobodno da ga nazovem. Moja reakcija je tada bila: „Važi, pa da me jure kerovi! Ne dolaziš u obzir! A on je samo odgovorio, pa da nije problem da se akaš tamo po tim planinčugama ali kerovi su problem.“ Ok, nema mi druge...ili da puknem, da se izgubim negde sama po planinama, da me konačno medvedi pojedu ili da progutam knedlu i nazovem Leona. Sudeći po naslovu već znate šta se dogodilo. Poslala sam poruku sledećeg teksta: „ Ako ćeš da nosiš i mene i oba bicikla idemo!“ Na moje kasnije veliko zadovoljstvo moja pretnja ga nije uplašila.

I u nedelju u dogovoreno vreme stižem ispred njegove kuće ( nakon što sam se tri puta izgubila...ali kad sam zadnji put bila pre 27 godina, grad se izgradio, ja omatorila neću da priznam da sam zaboravila i da pitam gde u stvari treba da idem... a google naravno ne prepoznaje baš tu ulicu!).

Konačno pristižem a biciklli su već spremni i čekaju da ja stručno odaberem koji ću. Kažem ovaj ( bio mi je malo šareniji na prvi pogled ). U tom trenutku Leon mi dodaje neke helanke „obuci ovo preko“ „koje?! zašto, pa imam helanke!“ Uzimam u ruke i shvatim da su to one biciklističke sa ugrađenom guzom. Želim da prsnem od smeha, ali ne bih da ga uvredim... Ne otimam se puno, kapiram znam zašto mi to daje i onako nasred dvorišta ih navlačim preko mojih dok se Luna njegov pas baš trudila svojim skakutanjem oko mene da mi to oteža. Kada sam se konačno navukla, sedam na bajs onako puna sebe i pitam: „šta sad“ „pa vozi“ „pa kako da vozim?!“ „šta je ovde šta...ustvari samo mi reci kako da zakočim a da pritom ne napravim salto i tresnem pravo na glavu, za ostalo ću se snaći“ Polako i strpljivo mi objašnjava šta je šta i šta da radim. Kapiram pita se šta mu je ovo trebalo...ali lepo sam ga upozorila!

I konačno krećemo u novu avanturu! „eeeeej pa ovo meni ide!“ I krenuli smo pravac ka jezeru. Predivan osećaj! Vozili smo kratko pored jezera ali na moje insistiranje, još pre polaska,  skrenuli smo na „off road„ varijantu kako ja ne bi skočila sa bajsa ako prođe neki kamion!

58373528 278637466407716 4364501648291135488 n

I tako smo se vozikali, ćaskali i uživali u prirodi kada sam shvatila da smo prošli oko 16km. a ja i dalje imam snage da torokoćem i blebećem.... Napravili smo prvu pauzu i slatko smazali jabuke i ja sam hrabro odlučila da proširimo krug.

57574622 441694769922904 2216892046080212992 n

Nakon par kilometara i prvog većeg uspona bilo je „ a jel možemo mi sada polako nazad, nije da ne mogu još ali da ne preteramo za prvi put“. Leon se samo nasmešio i potražio novu rutu kako bi smo izbegli asfalt. Navigacija je rešila da se malo poigra sa nama, ali dok je on smišljao i tražio nove putiće ja sam savladala okretanje u krug a da ne padnem i naravno selfi.

57618392 323196495064229 6190662321677795328 n

58381388 654130168362272 7675216775402749952 n

I kako to obično biva, nakon jačeg uspona, ubrzo je sledio prvi jači silazak. „woooohoooooooo“ eeee do sada smo se igrali kao mala deca a tu je proradio adrenalin! Pravi užitak! Mada moram da priznam da mi nije bilo svejedno kada sam krenula da dobijam na brzini a dole vidim rupu na asfaltu sa moje strane ... Leon vozi pored mene.. a ja se razmišljam samo da se ne tresnem u njega pa da nas slomim oboje! Ok, pokušaću da usporim ( a da ne oderem gume ) i da zaobiđem tu ruperdu sa leve strane, ako mi ne krene vidim neki travuljak ti pored, pa se nadam da je dovoljno mekano ako tresnem!

I uspela sam! Ma koj sam ja car! To je to, kupujem bajs!

Hahahah... toliko mi je trebalo.

Nakon skoro 3h i oko 30km, stižemo nazad! I šta da vam kažem? Probala sam još jednu novu stvar koja mi se jako dopala. Nisam skinula osmeh sa lica. Na žalost nije bilo prilike da se ponovo provozamo, a bili su planovi da idemo do Ohrida, pa na riblju čorbu, pa malo na planinu do jezerceta. Svakako sva ta mesta ostaju, a ja ću se nadam se vratiti i provozati se, pa čak možda i mojim bajsem.

p.s. u naredna dva dana mi je postalo jasno zašto sam dobila te helanke, hvala ? :)

57852590 1152370984942152 2465999217240309760 n

 

(1 Glas)
Pročitano 408 puta
Morate biti prijavljeni da bi mogli da ostavite komentar