Uspon na Kablar i Ovčar

Putovanja

Mesecima nisam bila nigde, barem je to tako delovalo u mojoj glavi, dok se ukućani ne slažu sa tim mojim zapažanjem. I tako jednog dana tugaljivo gledam kroz prozor u pravcu naše planine i stigne notifikacija na FB. Kao da sam videla neki Ovčar, Kablar i to na dan kada ne radim, slobodna sam. Kako sada da ostanem bez interneta... užas!!! Zvala sam brzo Vesnu i pitala da li je videla šta je to Buca objavio, kaže ne znam ali planirali smo da idemo za Rumuniju i na Ovčar i Kablar.  Doooooobro! Rumunija otpada, loše vreme, sneg, nemam adekvatne cipele. Ovčar i Kablar, e to bi već moglo. Opet se hvatam za telefon. Alo Manja, kaže Vesna ide sa Bucom na Ovčar i Kablar, jel bi išla i ti?  Naravno, samo javi kad krećemo i šta da ponesem. Ljubim je ja uvek spremna. Zovem Bucu i kažem ej idemo Manja, Vesna i ja sa tobom. Na šta on kaže ok poneću slušalice! Svašta, da ga neko čuje pomislio bi da nas tri mnogo pričamo. Al dobro ipak je on vodič moramo biti fine prema njemu. Nakon par dana setim se i da ga pitam oko detalja akcije i pošaljem poruku:  Kada ćemo i kako ćemo? A on mi detaljno odgovori: Sutra u 04:55h, lako ćemo!  E dobro sada mi je lakše jer mi je sve jasno. Ali iskustvo je pokazalo da kada su on i Vesna u kombijaciji nema prostora za brigu.

Kablar je visok 889m i zajedno sa planinom Ovčar, 985mnv, gradi Ovčarko-kablarku klisuru kroz koju protiče reka Zapadna Morava.

U sredu u 4:55h bez sekunde zakašnjenja krećemo u akciju. Put magla ne vidi se ništa ispred očiju. Vesna sedi napred, Manja i ja prilegle pozadi, one dremaju, Buca vozi, ni muziku da pusti, čujem samu sebe kako dišem. Izdržim ja tako junački dobrih 2h i nakon toga krenem da se vrpoljim i da pričam, pa ne mogu više, što sam ćutala, ćutala sam. Kako sam ih razbudila tako smo stigli. Kod Buce nema mnogo hoću sada ovo, pa ono, preobuva se i odmah kreće na stazu, a mi trčkaramo za njim. I odmah prvi izazov- viseći most. Vesna se brine kako ćemo preći, nas dve se trudimo da ne ljuljamo isti ali ne ide. Na kraju prešli smo uz puno smeha i komentara kako ne bi bilo dobo da se odmah okupamo. Nakon mosta pravac na stazu.  Kao i uvek pokupimo neko kučence usput. Samo ovo je bilo totalno ludo. Naravno u pozitivnom smislu. Mali je non stop vukao u ustima neko kamenje, trčkarao oko nas, sklanjao granje sa staze... kao da je hteo da nam kaže vidite me kako sam vredan i dobar vodite me sa vama.  Uspon je bio malo jači ali smo ipak brzo stigli na vrh. Magla se polako dizala i mogli smo da vidimo Ovčar kako nas čeka. Spustili smo se laganijom stazom sa druge strane i za manje od 4h bili smo kod auta. Nije nam trebalo puno da se oporavimo i da krenemo dalje. Ovčar je preko puta. Staza je isto konstantno pod usponom, nije tako strma i dosta je široka. Usput prolazimo pored manastira Sretenje, i obzirom da je istoimeni praznik srećemo dosta ljudi koji su došli da obiđu manastir ali i planinara koji silaze sa Ovčara. Na samom vrhu nas čeka sneg, nemamo gde da sednemo, slikamo se, malo uživamo u pogledu i krećemo nazad. Usput obilazimo još jedan manastir Sv. Trojica. Tu gubimo markaciju, pa odlučujemo da preskočimo eletričnu ogradu (koja nema struje) i da nastavimo kroz šumu nadole. Brzo nailazimo na markaciju i nastavljamo stazom do auta. Umorni smo ali puni predivnih utisaka. Dogovaramo se da stanemo u jednom od restorana na reci i da se okrepimo toplom čorbicom. Do Vršca nam treba oko 3h, pravimo još jednu pauzu na benzinskoj, kupujemo kaficu i pravac kući. Ulazim u stan, mrtva umorna jedva se krećem, ali prepuna pozitivne energije i odmah krećem u prepričavanje dogodovština. Moji se trude da deluju zainteresovano, tako im je lakše da odmah pregrme, znaju da ću da ih jurim po kući dok me ne saslušaju.

 

(2 glasova)
Pročitano 3284 puta
Morate biti prijavljeni da bi mogli da ostavite komentar