Lepršava.rs

Lepršava.rs

Veb sajt::

Ah, taj Rtanj

Objavljeno u Putovanja

Ah, taj Rtanj!

U nekom ranijem postu sam pisala kako je Rtanj moj Everest, zašto i kako možete ovde pročitati :) I dalje sam fascinirana tom planinom, na moju žalost još uvek nisam penjala po snegu. Ali zato sam ovaj put odradila "blato" pošteno :) 

Svake godine za tradicionalni božićni uspon na Rtanj ja nisam bila u mogućnosti zbog detetovog rođendana da odem. E kada je sada "ljubi ga majka" rešio da postane akademski građanin i da nas izignoriše za svoj rođendan, rekoh da iskoristim priliku. Naravno bilo je tu razmišljanja ići ili ne ići... previše ljudi, stvaraju se čepovi, čeka se dugo a obično duva jak i hladan vetar. Ali ipak kako ne osetiti i čari zimskog uspona na Šiljak ( vrh Rtnja na 1565mnv). E sad oko tih zimskih čari malo nas je globalno zagrevanje zeznulo i nije bilo snega. 
Mladenka i ja odlučujemo da se pridružimo ekipi iz Vršačke Kule i to je bio pravi pogodak.

U subotu oko 5:20h dolaze Mile i Mladenka po mene. Ja osetim usput kao da mi je ispalo nešto iz ranca, proveravam, ne znam šta bi moglo biti a ranac je znatno prazniji nego što je bio, i otvoren. Vraćam se nazad i nasred parkinga zatičem kesu sa garderobom. Uzimam kesu i ulećem u auto uz izjavu " ispale mi gaće". Naravno istog trenutka shvatam šta sam sebi uradila, ali šta je tu je u naredna dva dana trpim junački popalice na račun mojih gaća.

Negde oko 5:45h ispred Dis-a se konačno okupljamo svi. Idemo sa 3 auta. Emil i Marin u Smederevu kupe Igora koji je krenuo iz Pančeva. Velizar vozi Sinišu, Danicu i Snežu a naša trojka standardna, samo je ovog puta Mile u ulozi vozača u čemu ja izuzetno uživam!

Brzo nakon polaska Miletov "fićko" pokazuje grešku na motoru i kazaljka na meraču temparature pada na nulu. Auto ne pokazuje nikakavu nameru da prestane da radi, ali ipak se zaustavljamo i doleće Siniša iz milošte zvani Brka da to "stručno" pogleda.  Ulazi u auto i glasno analizira situaciju: Aha, lampica za grešku se upalila, skazaljka za temperaturu skroz pala.... doooobro, znači sve je u redu! Idemo dalje!

Da bi nas nakon par minuta nazvao da nas obavesti da nemamo razloga da se brinemo da se to i na njihovom autu desilo, čak im je i grejanje prestalo da radi. Razmišljam se da li da plačem ili da se smejem, naravno odlučujem se za ovo drugo.

Na mesto polaska na stazu, stižemo sa malim zakašnjenem koje smo već najavili organizatorima. Ali nismo jedini, odmah za nama stiže ekipa iz NS-a i NP-e sa kojima nastavljamo dalje. Ali pre toga staje jedan autobus i iz njega prvo spazim oduševljeni ženski lik koji maše i šalje poljupce. Jelena!!! Skačem i ja i mašem i šaljem poljupce, kao da je u vojsku pratim... kad neka muška figura iskače iz autobusa i viče "a drugara da pozdraviš?!" Golub! I tu se svi ispozdravljamo, razmenimo po par reči i nastavimo dalje svako sa svojom ekipom.

E sad da podsetim,  Rtanj je jedna od dve planine na svetu za koje se govorilo da će preživeti smak sveta, da tu dolaze vanzemaljci i sl.

Artur Klark je navodno još govorio da se tu susreću tri energije, orgonska, elektro i magnetna koje kada se spoje su najpovoljnije za čoveka. Određena je i tačna tačka gde je izmerena najjača energija i tu je napravljen mali spomenik piramida. Obzirom da smo tu prošli odlučili smo da stanemo i da osetimo tu energiju. Na tabli je pisalo da je potrebno dva dana po 20 minuta na svakih 15 dana boraviti tu kako bi osetili tu energiju. Čitamo to i Manja u jednom trenutku kaže "ej a da se mi sklonimo inako nismo nalektrisane kako treba ko zna šta će da ispadne na kraju" Složila sam se sa njom!
Konačno oko 10h krećemo na uspon. Na samom startu nam je veoma vruće, ali iz iskustva znamo da kada izađemo na greben i vrh, Rtanj će nam pokazati svoje čari, a neke od njih su jak i hladan vetar.

Obzirom da na stazi ima dosta blata nakon otopljenog snega a i krenuli smo ipak sa južne strane jer je lakša i zbog toga je velika gužva, Manja i ja čim ugledamo greben, odlučimo da "presečemo" put. Naravno svako normalan bi to uradio tamo gde su i drugi to uradili, ali nas dve, smo nas dve. Zašto biti jednostavno i lako kad možemo da se "ubijemo" pošteno.  Ali nismo zažalile hodale smo polako ka gore i uživale u samoći predivnom nebu.

Presreću nas neki planinari koji silaze uz komentar da smo odabrale najteži put i da ako baš imamo snage nastavimo a ako ne da idemo nazad na "serpentine". Kažem "ali mi te serpentine želimo upravo da izbegnemo". Pogledaše nas čudno i nastaviše dole.

Obe smo došle do zaključka da je to bila odlična odluka i da nismo ništa pogrešile. Pa smo još malo presekle, "preskočile" neke stene, i izašle na greben. Tu smo srele druge planinare koji su odlučili da idu grebenom i znale smo da smo izašle na pravi put.

I počinju čari Rtnja, vetar fijuće kao u vestern filmovima, čekam da se pojavi Klint Istvud ili neki indijanac. Vanzemaljac? Niko? Dooobro, idemo dalje.

Tek da ne bude dosadno ja osetim jak bol u predelu stomaka, kako sam nedavno imala neku intervenciju nije bilo baš interesantno. I u trenutku dok izlazimo na vrh i pričamo kako je najpametnije da se slikamo i odmah spustimo južnom stranom dole, čujem poznati glas. Goran iz Kikinde, tu je i njihova ekipa. Stajemo da se pozdravimo sa njima, Džulija je isto tu. Dok Mladenka razmenjuje ustiske ja obilazim vrh i tražim naše koje smo još na samom početku izgubili. Vraćam se do Manje, pozdravljamo se sa kikinđanima uz obećanje da ćemo im sledeći put doneti pelinkovac iz vinarije Vinik iz Vršca.

Idemo da se slikamo kod kapelice kad čujem još jedan poznati glas! Bane, Fly, ili kako ga danas ljudi znaju Rtanj Adventure. Znači još jedno divno iznenađenje!

A eto stiže i deo naše ekipe. Slikamo se i nas dve krećemo dole i naravno kako je meni bilo bolje, bilo je dovoljno samo da me Manja pogleda i da zna da treba da krene prečicom na dole. A silazak urenebesan, nema blata, ali zato suva trava radi svoj posao. U jednom trenutku padam i provalim da mi se pantalone extra klizaju po povoj podlozi. Pada mi genijalna ideja na pamet. Ali brzo skapiram da ću ostati bez novih zimskih pantalona i prekidam zabavu.

Prilikom silaska prvo nas sustigne Bane pa se malo proćaskamo, nadoknadimo ono što smo propustili od zadnjeg susreta. Nakon toga sustižemo kikinđane, pa Goran staje da se malo isćaska sa nama i tako polako stižemo do auta.

Pozdravljamo se sa ostalima i pridružujemo se Emilu i Igoru koji čekaju već pola sata u autu. Emil ima ideju da svi krenemo za Sokobanju ali ne možemo nikako da dobijemo ove naše da im se javimo. Mile i Velizar oprali auta ( to ti je kad ideš sa vojskom na put, sve cakum pakum i pedantno) i ne mogu da im napišem poruku na staklu! Manja i ja hrabro odlučujemo da ostanemo da ih sačekamo. I to je trajalo nešto više od sat vremena. Za to vreme smo popile dva čaja, očistile cipele, srele ponovo Jelenu i na kraju nisam imala više kud bilo je ili da premrznem ili da zagrlim Mladenku. Kad sam viknula "dođi ovamo da te zagrlim", neki momci pored su se slatko ismejali i počeli isto da se grle i šale. Borba je to za preživaljavanje!

Stižu i momci iz .... hmmm ne znam odakle ali nas prepoznaju jer smo u istom smeštaju. I nude nam da krenemo sa njima barem do doma, ako ne i do apartmana. Uspevamo da dobijemo Velizara koji kaže da ih ipak sačekamo jer stižu za nekih 5-10 minuta i nema da fali eto ih. Krećemo polako za Sokobanju sa idejom da se podmladimo. U apartmanu nas čeka vest da je kvar u pitanju i nema tople vode. Manja i ja takve musave i blatnjave, samo brzo jedemo, menjamo cipele i odlazimo da prošetamo. Usput nalazimo jedan predivan kafić gde smo popile čaj, pojele orasnice i slatko se ugrejale i isčaskale. Kad smo se vratile u apartman, Mile namestio krevete, oprao sudove, došla topla voda... Ma milina!

Jednoglasno odlučujemo da ujutru spavamo dok nam se spava i posle idemo na kafu i palimo kući. Ostatak ekipe ide do Sokograda. Mi krećemo ka centru i ispred apartmana ponovo poznat glas: Otkud ti? Goran iz Tragača :) Pa rekoh ovo je stvarno bio vikend za pamćenje, mislim da na nijednoj akciji nisam srela toliko dragih ljudi do sada. Zove nas Goran da krenemo sa njima, ostali dovikuju da ne zabušavamo , ali ipak Manja i ja se odlučujemo da ispraznimo par otvorenih butika. Greota je da se tako dobre cene ne iskoriste! Mile nas strpljivo čeka u kafiću, našla sam mu zabavu da promeni vreme na mom baby g shocku.  I negde oko podneva krećemo kući. Usput nas prati teška magla ali polako grickajući sve što nam je ostalo od hrane stižemo do Vršca.

Da li smo se nakon poseti Rtnja i Sokobanje podmladili ne znam, ali smo se svakako dobro naelektrisali!

p.s. ništa od vanzemaljaca ponovo... Mada lično mislim da su okolni seljaci pobrkali vanzemaljce sa nama planinarima. Misle ljudi ko bi drugi po takvom vremenu špartao po planini.

A slikice možete pogledati u galeriji.

 

 

Opširnije...

Vršačka Kula

Objavljeno u Putovanja

Pre neki dan smo Neca i ja krenuli da obiđemo tvrđavu Golubac i vidikovce iznad nje, ali zbog jakog vetra i nemogućnosti da pređemo Dunav skelom nismo ni hteli da pokušavamo varijantom preko mosta.
Kako nam ne bi nedelja propala odlučili smo da po tom istom vetru obiđemo ovu našu tvrđavu iznad Vršca uz obavezno prisustvo vršačke košave. Šalu na stranu moram vam reći da nije baš naivno kako udara i pomera s mesta ( barem mene ) tako da se držite podalje otvorenih mesta i pentaranja po stenama radi dobre slike ( reče ona i uradi to ). A dok smo se šetkali shvatila sam da sam pisala o svemu i svačemu a o našu Kulu sam nepravedno zapostavila. Tako da sledi ispravka :)

78694381 3029446403736147 6828265777435508736 n

 

78731816 733167837181781 8836553392252780544 n

 

Vršačka kula ili zamak je tvrđava koja datira iz XV veka. Veruje se da je 1439 godine podigao Đurađ Smederevac posle pada Smedereva sa ciljem da zaštiti svoje posede na prostoru današnje Vojvodine.
Vršački zamak se nalazi na visini od 399mnv na Vršačkim planinama iznad samog grada.
Najočuvaniji deo ove tvrđave je donžon kula koja je i simbol grada Vršca, visine oko 20 metara i koja je komplet restaurirana, ali su pronađeni i obnovljeni i ostaci bedema, palate, polukružne kule i peći. Tokom arheoloških istraživanja krajem 20.veka pronađen je i veliki broj pokretnih nalaza.

Danas ova divna kula koja bdi nad Vršcem je turistička atrakcija koju svakodnevno posećuju turisti sa svih strana. Ono po čemu je još dodatno atraktivna je to što je i poletište za paraglajdere, tako da ukoliko ste i to hteli da isprobate evo vam odlične lokacije. 

Ja sam lično isprobala par puta i verujte mi predivan je osećaj leteti iznad kule i videti je iz te perspektive.
Nemojte se iznenaditi ukoliko stignete do Vršačke kule a ne možete da joj priđete od gomilu paraglajdera raširenih po zemlji kako strpljivo čekaju njihov red da polete, jer tu se često održavaju i velika takmičenja kao što je svetsko za precizno sletanje.

 

Paraglajding Vrsac

paraglajding vrsac

Ne postoji određeno doba dana ili godine kada je najbolje posetiti ovaj lokalitet. Lokalcima je to jako često tačka za popodnevnu šetnjicu, jer postoji stepenište koje vodi od Sportskog centra Milenijum do male crkvice odakle se nastavlja stazicom kroz šumu do same Kule. Ili varijanta kolima do raskrsnice za Kulu i Crveni Krst. Planinarima često predstavlja tačku za odmor na jednoj od mnogih staza koje postoje po Vršačkim planinama.

A ako ste romantična duša onda je naravno zalazak sunca posmatran sa bedema Kule najlepši.
Tako da ukoliko posetite Vršac, nemojte je zaobići.  Ustvari posetite Vršac samo da bi ste je videli! 
U blizini postoji dečije odmaralište Crveni krst gde možete lepo ručati, popiti kafu i čak prespavati. Kada siđete do parkinga, krenite stazicom ka gore ili afaltnim putem. A ako ste rapoloženi za još jedan predivan vidikovac,  između stazice koja vodi na Crveni Krst i asfalnotg puta postoji jedna mala stazica koja vodi do vidikovca Turban ili kako ga mi u lokalu zovemo Turska glava. Tu možete sesti na stenama i uživati u miru i tišini dok gledate na Kulu.

58939860 1756871457792726 4347199230805278720 n

74313422 1923999144413289 7616280379468546048 o

A ukoliko vam i ova šetnja nije dovoljna nastavite još nekih sat vremena ka gore do planinarskog doma PSD "Kula" Tamo možete probati gulaš od divljači ili odlične palačinke. Dom nudi mogućnost i da se prespava.

Druga opcija koju toplo preporučujem je krenuti od raskrsnice stazicom ispod kule gde će vas dočekati predivan vidikovac i klub ekstremnih sportova Izazov gde možete popiti pivo, kafu…

Još ako vam se posreći da stignete kada je zalazak sunca… Pogled na grad u tom trenutku je nesvakidašnji.

Ukoliko vas zanima penjanje po stenama, to možete ovde isprobati. Da, da ovde se organizuje i poznati Vršački Boulder Fest.

Šta reći ni manje planinice ni više dešavanja ... a još nisam spomenila ni dešavanja kao što su takmičenje u orijentiringu, trka uz  stepenice, MTB maratoni...

Za svakoga u svako doba po nešto :)

76901724 593116404764685 6494857327491940352 n

75279389 2567043746718631 4027723173733597184 n

76646827 822536554825889 4777835462473547776 n

Idemo dalje, nije vam dovoljno vidikovca? Ok, krenite još malo na dole ka gradu, do male crkvice i još jednog fenomenalnog vidikovca gde možete uz pomoć teleskopa baciti pogled na sam grad. 

78045863 2483355115285338 1602439696703553536 n

Mislili ste da je to, to?

Ne, vršačke planine nude još mnogo divnih vidikovca i stazica, jedan dan ili popodne nisu dovoljni, kao što ni jedan moj tekst ne može pokriti šta sve nude.

 

 
Opširnije...

Kako zaštititi kolena na planinarenju?

Objavljeno u Putovanja

 

Sve češće čujem komentare oko sebe „ovo je bilo odlično ali ubiše me kolena“, meni se to lično do sada nije desilo ali me je nateralo da preventivno istražim i sakupim par saveta koje bih rado podelila sa vama.

Da krenemo prvo od toga zašto nas bole kolena dok planinarimo, da li postoje posebne predispozicije da se to nekome dogodi  i sl.

Ne računajući situacije kada je neko već bio povređen ili imao problema sa kolenima pre planinarenja, problem sa kolenima mogu imati i najjači i najiskusniji planinari. Pitate se zašto?  Odgovor je jednostavan jer ih konstantno izlažemo riziku zbog toga što nosimo skoro celu težinu svog tela i ranca na njima dok se krećemo.

69278438 10218251849623546 6162814604134055936 n

Prilikom uspona svi najčešće prebacujemo težinu tela na gornje mišiće nogu i samim tim kada ih preopteretimo, opteretimo i kolena. Kažu da je to normalna pojava jer su nam donji mišići nogu obično zbog sedenja na poslu slabije razvijeni. Kako to možemo ispraviti? Tako što ćemo se potruditi da prilikom uspona koleno i potkolenica budu u vertikalnom položaju u odnosu na zemlju a snagu preusmerimo na listove a ne na butine.

24059609 10213501057496712 1510234285135230862 o

Silazak, pogotovo po siparu ili strmom i klizavom terenu može da bude veoma neprijatan čak i za one najjače i najiskusnije. Prva stvar koja će spasiti vaša kolena a ujedno vam dati i stabilnost i sigurnost prilikom silaska po klizavom i strmom terenu je kretanje u cik-cak. Korisite ovaj način silaska koliko god je moguće i tom prilikom blago čučnite. Na taj način ćete težini prebacivati sa kuka na kuk a ne direktno na kolena a ujedno ćete se osećati stabilnije.

69249580 10218251968706523 4930440220345630720 n

Šta možemo koristiti od „dodatne opreme“? Izbor cipela je po meni veoma bitan. Ta tema na mnogim facebook grupama i forumima otvara Pandorinu kutiju. Ja lično spadam u onu struju koja smatra da sa razlogom postoje patike za laganu letnju večernu šetnju, tenis, trčanje po asfaltu ili offroad-u, planinarenje, penjanje, zimski, letnji uspon i sl. I to sam imala prilike da lično iskusim na svojoj koži. ( a možda su i neki koji tvrde da sam samo kupoholičarka ipak u pravu ;) )

22467706 10213186162744540 938995607417671068 o

Planinarski štapovi – topla preporuka ali samo ukoliko ih isključivo koristite tamo gde su nephodni i pravilno  kako ne bi napravili veću štetu nego korist.  Lično ih jako retko koristim. Prilikom spuštanja volim tu cik-cak varijantu, i ako zatreba koristim ruke da se uhvatim za neki prirodni hvat. Ali to je moje iskustvo i moj način. Ono što mene izluđuje su planinari koji se drže svojih štapova u svakom trenutku i svuda i pritom mašu sa njima ne gledajuću ko je pored ili iza njih i da li će nekom izbiti oko ili ga saplesti. Mislim da su sa razlogom napravljeni da mogu da se skupe i stave u ranac. Da je bilo potrebno da se non – stop koriste verovatno se ne bi trudili da ih tako proizvode.

69389256 10218252093309638 4361387663857549312 n

Takođe neki blogovi preporučuju i elastične zavoje za kolena ukoliko su vam slaba i povećan unos Omega 3 masnoća.

Svakako svako od nas treba pronaći najpraktičniji i najbezbedniji način kretanja i za sebe i za svoju okolinu.

 
Opširnije...

Borski Stol i Veliki Krš

Objavljeno u Putovanja

Nakon burnih 24h i "gornjačke avanture" danas je novo jutro, novi dan, novi izazovi, ista ekipa kao i juče. Ustvari mala ispravka ista ekipa kao i sinoć, obzirom da je deo ekipe bio prisiljen da nas napusti.

Budni smo negde već oko 6h, polako se jedan po jedan izvlačimo iz kreveta i tako polubučeni, rasčupani virimo iz svojih soba da vidimo ko je gde je da li je neko možda već pristavio kafu. Nakon što smo lepo doručkovali, popili kaficu i napakovali auto sedamo kod “komšija” da se malo isćaskamo.

 Meni prija ono jutarnje sunce i sa jednim uvetom slušam neke matematike oko obračuna goriva, dajem dečacima info o potrošnji mog autića i prepuštam im finalni obračun a ja nastavljam da se pečem kao gušter na tom divnom jutarnjem suncu. Zatvaram oči i osećam kako me hvata san. Noćas je bila neprespavana noć, družila sam se sa mojom drugaricom migrenom i ovo mi je baš prijalo. U tom trenutku čujem Đuliju kako kaže da do sledeće destinacije imamo oko 2h vožnje u najboljem slučaju. U tom trenutku skačem kao da me je neko polio vrelom vodom… “ali ja sam mislila da imamo samo 20tak km” gledam molećivo u oba Gorana, Borisa ...ali na žalost ne dobijam tako željenu potvrdu.

Polako krećemo na put koji traje skoro 3h i prolazimo kroz jedan predivan deo Srbije.

 

 

78425201 2523181914637988 998606014016126976 n 1

 

Predivna priroda, zlatno lišće svuda oko nas, kako je naš auto zadnji, Jadranka i Goran dižu lišće na sve strane ispred nas i mi ulećemo u pravu predivnu bajku. Na radiju gde god da okrenemo vlaška kola, i šta ćemo nego da odvalimo muziku i uživamo u komplet ambijentu koji nam taj divan kraj nudi.


 
U selima srećemo puno baka koje na leđima nose pletene nosiljke u divinim bojama. Gledajući ih vraćaju mi se uspomene kako sam odrastala uz baku koja mi je u takvoj identičnoj nosiljci,stavila moju lutku i zavezala mi je na leđima. A onda mi je ispričala kako je išla na njivu sa mojom mamom na leđima u toj nosiljci. Kad sam malo porasla volela sam da otvaram taj kredenac u prabakinoj sobi sa divnom vlaškom nošnjom. I sada se setim mirisa oraha jer je baka stavljala sušeno orahovo lišće kao preventiva za moljce. Vadila sam sve redom i kada bi me uhvatila ( a uvek jeste ) molila bih je da mi opet iz početka pokaže koja je moja nošnja, a koja je mamina, tetkina, od sestara, njena, prabakina … i tako je do besvesti odgovarala na moja pitanja. Naravno na kraju je sledila i modna revija narodnih nošnji iz Timočke Krajine u mojoj izvdebi a baka i komšinice su pile kaficu, heklale i divile se mojoj lepoti. Kada sam malo više odrasla uzela sam svoju suknjicu od belog grubog platna sa heklanim karnerčićima na rubovima i nosila sam je kao mini suknjicu po gradu. (moram da priznam da je još uvek je nosim ).

Gledam u moju ekipu, svako sa svojim mislima i osmehom na licu, drago mi je da i oni uživaju kao i ja.
Put je prepun serpentina i već dugo traje ta vožnja, Đulija se šali da će iskočiti kroz prozor da ne može više da trpi te krivine, mi joj ne damo. Zove Jovana da mu kaže neke stvari vezano za ovaj put koji je odabrao, ali na njegovu sreću nije dostupan :)

Konačno stižemo na odredište i polazimo prvo na uspon Veliki Krš.

Veliki Krš je planina na 10 km od Bora i visine je 1156mnv.

Ja nakon nekih pola sata shvatam da sam zaista preumorna, da me čeka vožnja od oko 400 km. tog dana i da je najbolje da se vratim i da odspavam malo u kolima. Jelena kreće sa mnom jer joj nad glavom stoji ispit koji sprema, pa bi da malo čitka.

 

76605020 1020247974983066 2837722615164960768 n

 

I tako nas dve krećemo nazad, usput se slikamo, ćaskamo, gledamo predivnu prirodu, svo vreme čujemo glasove naše ekipe, njima je extra zabavno ali nije ni nama loše. Stala sam da naberem malo šipka za čaj kad vidim Jelena mrtva ladna ga stavlja u usta. Ja do tog dana nisam znala da šipak može i tako da se jede!!! Naravno brže bolje smažem skoro sve što sam ubrala i tek sada u potpunosti uživam u jesenjim čarima. Kada smo stigle do auta, ja sam se izvalila na mesto suvozača i odremala dok je Jelka pozadi “budno” i “vredno” učila.

Naša vesela ekipa se ubrzo vraća i nakon veoma kratke pauze kreću na Borski Stol koji je “preko puta” a Jelena sa njima. Mene mrzi da se presvlačim pošto sam se obukla za vožnju ali me nabeđuju da krenem sa njima. Ostali odlaze, Zorica ostaje da me sačeka pošto je već bila na vrhu sa idejom da ostanemo u dom i popijemo kaficu.

    Planina Stol se nalazi na oko 16km od Bora i visine je 1156mnv. Na malo manje od  “pola puta” od početne tačke do vrha nalazi se predivan dom gde se može noćiti i malo divno jezerce. Ko voli da skija ovde postoji i ski staza i sti lift.

Ali kako smo stigle do doma i kako sam ugledala predivni Borski Stol istog trenutka su mi oči zasijale. Čujem Mlađu kako iz pozadine sa osmehom komentariše “ A Ljupka kad je videla vrh odmah je živnula i dobila snagu” I jeste bio u pravu, izvinjavam se Zorici na promeni plana a ona to prihvata bez problema. Dan je predivan, vrh nije predaleko a staza nije naporna. Zaista bih zažalila da nisam krenula gore sa njima.

Nastavljamo dalje i prolazimo pored maleckog predivnog jezera kao iz nekog filma. Svi redom bez ijedne reči stajemo u red da ga slikamo iz svih uglova.


 

77369666 531884834210312 2626417555710935040 n

 

Naš uspon nastavjamo kao i uvek sa raznim doskočicama, šalama, uspomenama, planovima ali samo da znate umemo mi i veoma ozbiljne teme da načnemo ali u toj atmosferi nisu teške. Jednostavno nekako samo “procure”.

 

78319298 432903954311254 4650614085874876416 n

 

I eto stižemo na sam vrh. Predivan pogled, sunce polako zalazi, počinje vetar i osećamo hladnoću. Oblačimo sve što imamo, slikamo se. Mi žene moramo malo i da se oklembesimo na visoke metalne stubove od metalne ploče … Jovan samo poluglasno sa maaaaleckim osmehom na kraju usana i sjajem u očima, jer mu naravno godi iako je hteo da zvuči ozbiljno izgovara: KOGA JA VODIM U PLANINU! Voli on nas a i mi njega.

 

76747503 10218903137905346 7525676334962442240 n

 

Polako silazimo dole, na žalost Goran se ne oseća najbolje ali ide i ćuti, sreća kod planinarskog doma nalećemo na neke ljude sa džipom koji ga spuštaju dole.


I konačno stižemo do auta, brzo se presvlačimo i krećemo ka Boru, dogovor je da se negde popije kafa, da se sumiraju utisci i da se opraštamo. Ta tačka je bila benzinska pumpa gde smo se lepo svi pozdravili i svako je nastavio svojim tempom i putem. Mi pravac za BG gde ostavljamo Gorana i Jelu a nas dve naravno na prvo mesto gde može da se jede. Ovaj put je to pekara San u Banatskom Karlovcu  koja radi 24h ali ima i roštilja, kolača, kafe…

Ostaje nam još 25 km do trenutka kada ćemo ugledati svetla grada pod Kulom. Đulija iako je umorna trudi se da bude uz mene i veliko joj hvala. Nemamo više snage za pevanje ali prozborimo po koju.

I negde oko 23h končano vidimo ta svetla našeg lepog malog grada.

 

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed