Lepršava.rs

Lepršava.rs

Veb sajt::

Kako smo protrčali kroz Morahalom Banju u Mađarskoj

Objavljeno u Putovanja

Juče sam imala priliku da pretrčim i protrčim ( ali bukvalno kroz Morahalom Banju ). Nazvala me je prijateljica i rekla da ima neki poslovni sastanak u njihovom sportskom centru pa da li bi sa njom. Naravno, zašto da ne, ne propuštam prilike za putovanje i otkrivanje novih stvari. Krenuli smo nas ćetvoro nešto kasnije oko 11h i nakon vožnje od oko 4h, prelazak 2 granice, pauzice za kafu u Temišvaru stigli smo i do te čuvene Morahalom Banje. Do sada sam imala prilike da samo posetim Mako Banju (nekih 50 km od Morahaloma) i Segedinski akvapark (20tak km od Morahloma) i svaki put kada sam to spomenula neko me je pitao... A nisi bila u Morahalom?! I tako ja stekoh utisak da je Morahalom Banja nešto WOW što moram videti i doživeti i spakovah se očas posla. Da se ovde odmah razumemo, ja nisam ljubitelj "banjanja" meni je to isuviše pasivno, i ako nemam prilike da vidim bilo šta više interesantno u okolini... dovoljno mi je par sati, što je bio i ovde slučaj.

Na samom ulazu se nalazi sportski centar "Mórahalom Móradombi Sportcsarnok" gde se često održavaju razne sportske manifestacije, danas je to bilo takmičenje mažuretkninja.  Dok je Olja obavljala svoj sastanak, mi smo iskoristili priliku da se prošetamo po okolini i ošacujemo šta bi tu moglo da se radi. Pažnju su nam privukle male minijature zgradica i odmah smo otišli da se raspitamo šta je to i kako možemo da ih pogledamo malo bliže.

Radi se o " Mini Hungary Park Morahalom " gde možete pogledati minijature bitnih zgrada u Mađarskoj  (pretpostavljam, jer nisam našla englesko objašnjenje, a slabo divanim mađarski). Nismo ušli da pogledamo iako je koštalo samo oko 2 eura, jer su minijature bile pokrivene najlonima i odlučili smo da zaista nema smisla sada raditi to, već sačekati neku drugu posetu uz lepše vreme.

Nakon toga otišli smo do samog centra koji je predivno uređen. Ali imajte u vidu da je to ipak jako malo mesto, manje i od Mako banje i nemojte se kao i ja šokirati od te činjenice. Ne znam zašto je popularnije nisam ušla u spa centar Erzsebet Furdoda uporedim sa Makom i Segedinom, ali pretpostavljam popularnost nije bez razloga, a možete i sami pogledati njihovu stranicu.

erzsebetfurdo

Po popisu iz 2011 godine Morahalom ima oko 6000 stanovnika a šta sve možete posetiti i raditi pored spa centra i muzeja minijatura, saznaćete zvaničnoj stranici ovog gradića.

Mi smo odlučili da pojedemo nešto autentično i tako smo završili u prvoj čardi ( a po tripadvisoru najboljoj ) Varga Csarda gde smo uživali u predivnoj hrani.

Varga Csarda MorahalomVarga Csarda MorahalomVarga Csarda Morahalom

Nadam se da me neko neće pogrešno shvatiti, mestašce je divno i ja ću se ovde vratiti svakako jednog dana, ali se neću duže zadržavati jer ipak to nije "my cup of tea"

 

 

 

 

 

 

 

 

Opširnije...

Kako smo pravili Sneška na Beušnici (a možda i nismo)

Objavljeno u Putovanja

Pre par dana, idem ja do grada i razmišljam se kako ne mogu više da budem među ljude, da se plašim šta ću još da saznam ... groznih par dana iza mene ( ne ponovili se ) i tako prođem pored Nebojšine radnje i vidim kako mu glava viri iza pulta gde je naređana jedna gomila kutija.

Ulazim unutra a on s vrata "A šta ti misliš da mi za vikend idemo barem do Ochiul Beiului"? Ja koja uvek prvo proverim kalendar, "norvežane" (za one nove na ovom blogu to je yr.no vremenska prognoza) sada kao iz topa kažem, idemo ali nemam zimske gume! "Ja ću voziti" je bilo dovoljno da me nabedi.

Prezentujemo ukratko idejicu ostatku ekipe na našoj FB grupi i nakon par dana kuliranja sa strane svih Šoš pita jel idemo sami? Ja kažem pa naravno, ponećemo šargarepu i da pravimo sneška dodajem ja. Realno to je šetačka tura a i u VŠ već pada sneg ... pa kako li je tamo! Eeeeeeeee, a gde mogu Neca i Manja da podnesu činjenicu da nama bude lepše nego njima, još kada smo dogovorili da posle toga jedemo pastrmku  (ako želite da njih dvoje negde namamite samo spomenite šta će i gde da se jede i sve je rešeno!). Neca prvi reaguje, pa pazite ako ne moram ja da vozim jer se kasno vraćam sa svadbe mogao bih da idem ... to je lagana tura. Manja samo dodaje idem i ja, recite šta ćete za doručak!

 I tek tada kreće ona prava naša euforija pred put, po meni možda i najlepši deo akcije ... bez razlike koja je staza, mi krećemo prvo da dogovaramo šta će da se jede i da se ponese od hrane, kada smo to utanačili i potvrdili da Šoš vozi, prešli smo na to šta ćemo da obučemo, pa kad smo se spakovali setili se da možda proverimo vremensku prognozu ... ups ... pa u plusu, nema snega... i šta sad?! Ma idemo autom, ostavićemo višak stvari u autu. I tek onda shvatimo da nismo dogovorili koju ćemo stazu ... ali to je za nas manje bitno, Neca ima sve potrebne skalamerije pa gde god da odlučimo da idemo izvućiće nas.

U celoj toj našoj priči Šoš samo ponavlja, nemojte da neko upadne u vodu, hladna je, pazite se. Ja za svaki slučaj pakujem komplet presvlaku! Što je sigurno, sigurno je ipak se zna koje najsmotaniji u grupi i ko je prošli put overio tunele (da ne kažem razbio glavu!).


Znači dolazim po vas u 5:30?  Ma ne, smo rekli u 6h, ne, ne u 6:30h i onda kreće pretraga po histori-ju ko je šta kada rekao, zezanje, prozivke, sve to već sluti na dobru zabavu bez razlike što je to lagana turica koju smo već prošli. 

Nakon što smo se sve lepo dogovorili, ja shvatim da nemam blage veze gde mi je pasoš! Ne smem da im kažem, krećem u akciju izvrtanja stana... nije na mestu... pa gde je?! Setim se, trebao mi je pre neki dan i samo sam ga ostavila u torbi. Ok, možemo na spavanje.

Ujutru naravno niko nije ustao tada kada je trebalo ali nekako do 6:20h ( a planirali do 6:30h ) na veliko iznenađenje svih nas krećemo!

Nakon pola sata primećujem nešto veoma čudno - Neci nije muka a Manja nije zaspala... Ok, nedam da me to mnogo zabrine, samo ću ih budno pratiti, otkud znam možda su ih neki vanzemaljci oteli.

Par km ispred granice Šoš se seti da je zaboravio da izvadi neke akumulatore iz auta... Mi vrištimo od smeha jer već vidimo kako pokušava da objasni rumunskim carinicima da je to staro za bacanje, hteo na otpad da nosi ali je zaboravio da izvadi iz auta... a njemu nije dobro! Svakako na rumunskoj granici prolazimo veoma brzo i lako, iskreno priznajemo propust i pitamo da li možemo da popišemo iste ili da ih tu barem ostavimo kod njih. Puštaju nas sa sve našim akumulatorima da nastavimo put, i za nekh sat vremena stižemo na naše odredište.

Jako je jako hladno. Sunce viri, ali zubato! Ušuškavamo se i krećemo, osmeh je na licu i odmah krećemo da prepičavamo raznorazne anegdote sa ranijih tura i da uživamo u predivnoj prirodi. Na naše veliko odušavljenje veći deo reke Bea je zaleđen, prizor je fenomenalan. Prva stanica je vodopad La Vajoaga gde pravimo prvu pauzu za foto sešn :) Ubrzo stižemo do izvora reke Beje i jezerceta "Bejino Oko" ali dogovaramo se da produžimo prvo do vodopada Beušnica koji je visok 10 metara i kada ima vode izgleda predivno. Leti je milina sedeti pored njega i kulirati dok  vas sitne sitne kapi osvežavaju. Sada  nema ni kap, nismo razočarani videli smo ga ranije, ne odustajemo od avanture i koristimo priliku da uđemo u pećine i da se popnemo gore iznad vodopada. Sad ili ko zna kad, prilike se ne smeju prpuštati. Šoš usput primeti da u daljini ima jedan zaleđeni vodopad i naravno krenemo tamo svi bez ikakvog razmišljanja.

A ispred nas prizori kao u onim ruskim bajkama, samo čekam da ledena kraljica od nekud iskoči i da nas zarobi :)

Stajemo da se slikamo snimamo i uživamo! U tom trenutku Šoš koji se odvojio na drugu stranu reši da se ne vraća istim putem već da pređe preko leda. Svestan da je led tanak i da ukoliko skoči okliznuće se i postoji jako velika mogućnost da upadne u vodu, ipak se odlučuje na taj korak.  A ja kao svaki pravi ortak odmah dotrčim sa suprotne strane i spremim kameru! Pa zar da čovek nema snimak kako je po ledu upao u Beu?! Mislim da to ne bih sama sebi prvo ikada oprostila, a ni on. I naravno dešava se prethodno navedeni scenario. Sreća pa se sve lepo završilo. Malo jeste uleteo u vodu, ali nije se pokvasio pa nije bilo potrebe da žurimo.

Polako i pažljivo silazimo preko stena sa vodopada dole, sa idejom da nešto gricnemo i popijemo vruć čaj. I tada shvatamo da su čokoladice i medenjaci toliko zamrzli da mogu da budu samo lizalice a čaj se ohladio. Ma ne hajemo, obzirom da smo primetili da i restoran ne radi dogovaramo se da se još malo odmorimo na jezercetu Ochiul Beiului i da nakon toga nastavimo na već dobro poznatoj ribljoj čorbi i restoranu Sneki.
Na jezercetu je već otoplilo i sedamo i slikamo se, poziramo, zezamo se i posle ko zna koliko vremena konačno krećemo nazad. Manja i ja malo usporavamo jer smo se lepo raspričale a momci stižu pre nas u kamp i sedaju da nas sačekaju. Čim smo stigle svi u glas kao dogovoreni komentarišemo - ok na leto dolazimo šatorima. Momci mogu da krenu bajsevima mi ćemo autom, ostaje samo da vidimo šta još možemo tu da obiđemo u blizini.

Posle toga već tradicionalno kada se vraćamo iz tih krajeva sledi ljuta riblja čorbica koja posle ovakve šetnje veoma prija, greje i dušu i telo! Nema žurbe, ostajemo da se lepo isćaskamo još malo, sumiramo dan, napravimo nove planove, razmemimo neka iskustva i preporuke i polako krećemo kući.

Obzirom da Manja nije htela da uzme novac za hranu, a Šoš za gorivo ostalo je da Neca i ja smislimo ko vozi sledeći put ako od nas plača ručak. (još uvek ne znaju da ih vodimo na vršački breg i kod čika Mileta na palačinke ;) )

 

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed