Lepršava.rs

Lepršava.rs

Veb sajt::

Kučajske Planine Jul 2018

Objavljeno u Putovanja

Svaki put kada idemo za Zaječar gledam oznaku za izletište Grza, čula sam da je lepo, ali uvek smo u nekoj žurbi i ni ne pada nam na pamet da skrenemo i pogledamo šta tamo ima.
Pre par meseci zvao me Mile i kaže pravio bi akciju, išao bi na Grzu. Ja sam za! Naravno moramo malo da iskomplikujemo, odredi datum kada moji roditelji odluče da dođu do nas, Mile odloži, oni jave da ne dolaze taj datum, ja se ponadam za sledeći vikend, Mile kaže „epa onda ih pakujemo sa nama, nema više izgovora“. Zovem odmah Teriku, znam da bi se oduševila, nije davno ništa penjala a ovo je lagano, i na moje divno iznenađenje nije bilo potrebe da je nabeđujem.
Vreme se kvari, onako najgroznije što može, konstantno oluje, kiše, grmljavine…već vidim sebe kako sedim u domu i ne izlazim iz sobe, dva dana…izlazim na terasu, nije mi dobro kada pomislim da treba da vozim po ovom vremenu. Vraćam se u kuhinju i uspevam da se dobro posečem. E, sada mi nije više ni do čega.
Zovem Mileta i pitam: „Šta ćemo?“ „Ljupka, sreća prati hrabre!“ „Mile u našem slučaju pre bih rekla lude!“  Odustajanja nema, više me je sramota… I u tom trenutku, izlazi SUNCE! Po dogovorenom vremenu u 15:30h krećemo sa dva auta na našu novu avanturu.

Kucajske Planine


Ako zanemarimo ludačku oluju na autoputu prolazimo jako dobro, stižemo u dom gde nas divni domaćini očekuju. Rakijica, hleb i so su već na stolu, a ubrzo stiže i kafica.

Kucajske Planine 2Nakon što smo se malo isćaskali, raspakovali, na preporuku domaćina otišli smo u kraću šetnjicu do samog vrela Grze.

Kucajske Planine 14A tamo šok! Prizor kao iz bajke! Malo jezerce predivnih boja i magla koja se polako izdiže iznad njega stvaraju scenu kao da smo u nekoj bajci, samo još vilenjaci ili hobiti da iskoče.

Kucajske Planine 15Iako nam je predivno i radoznale smo ipak odlučujemo da se vratimo u dom  jer je dosta mračno i klizavo a nismo spremne za te uslove.  
A u domu muška ekipa već raspremila sve što je potrebno za jednu pravu planinarsku večeru na predivnoj velikoj terasi. Večeramo, upoznajemo se bolje sa novim prijateljima iz Bosne koji su u međuvremenu pristigli, prepričavamo razno – razne dogodovštine i pravimo plan za sutra. Domaćini nam predlažu da prvo popnemo vrh i nakon ručka prošetamo do vidikovca. A da za sutradan ostavimo posetu selu Zabrega i Kanjonu reke Crnica.

Kucajske Planine 25I to se pokazalo kao pravi pogodak. Sutradan smo napravili malu laganu šetnjicu od oko 15km tamo – vamo, obzirom da nije bilo velikih uspona sve je išlo lagano i opušteno, toliko da smo čak i bili iznenađeni kada smo pogledali pređenu kilometražu. Kada smo stigli u dom domaćini su nas dočekali sa predivnim gulašem od divljači! Preukusnim!

Kucajske Planine 85Nakon ručka, kao i obično dok ostali imaju ideju da spavaju ja se setim da bi mogli da se još malo negde prošetkamo. I uspevam da nabedim Teri, Vladu i Velizara da je greota da se ne popnemo na vidikovac kada ima samo 14minuta od vrela. Njihova greška što nisu pogledali gore i da procene koji je to uspon, ja jesam :)

Kucajske Planine 87

Nakon kukanja i razno raznih pretnji šta će mi se sve desiti kada budemo sišli dole izlazimo na vidikovac sa predivnim pogledom na Kučajske planine i reku Grzu, ali mi to malo ignorišemo jer smo upravo shvatili da tu imamo signala! I moramo da se javimo kući, vidimo šta ima na društvenim mrežama, objavimo koju sliku i dok smo sve to završili, sve je zaboravljeno i oprošteno - spašena sam!

35646213 10215100217394710 3921155869659627520 nVraćamo se u dom, ostatak ekipe nas čeka sa kaficom, večeramo i bacamo se na kockice. Podelimo se u parove i shvatimo da nam nešto slabo ide računanje… ali Velizar nam objasni da nije bitno ko piše - već kako piše!

Kucajske Planine 19Sada kada se setim, tih noći provedenih tamo u tom tada skromnom domu mislim da nigde lepše i mirnije nisam spavala. Otvorile smo prozor i spavale uz zvuke reke i mirisa lipe.

Kucajske Planine 10Ujutru po dogovoru krećemo do sela Zabrega koje je poznato po tome što i pored mape Nemci u ratu nisu uspeli da ga pronađu. Tamo nas dočekuju kao da smo najrođeniji, kako prolazimo pored kuća tako nas domaćini zaustavljaju da razmenimo koju reč i da probamo njihovu rakiju ili slatko. Istog trenutka kada sam stala da slikam neko cveće, domaćica je i meni i Teriki napakovala pelcere svih njenih cvećki.
U ovom danu obilazimo vidikovac Žuti Kamen i nakon toga par ostataka crkvi iz okoline uz divnog lokalnog vodiča Vlade, koji se zaista potrudio da nam dočara kako je sve to bilo.

Kucajske Planine 222

A sam kanjon je predivan, hodamo polako uz stene gde se oseća miris nane i majčine dušice, slušamo rečicu kako žubori i jednostavno uživamo!  Nakon kraće šetnje stigli smo i do malog jezerca gde smo napravili dužu pauzu uživajući u prirodi i slušajući studente koji su tu radili na restauraciji crkvice u okviru manastira Namasija. 

Manastir Namasija je podignut na sredini puta između Sisijevca i Petrusa.
Pretpostavlja se da je zidan u vreme kad i manastir Ravanica 1371 .god. Dolaskom Sisoja u Petrušku oblast u vreme zidanja Ravanice, vezuje se za Crepa, obzirom da je Namasija bila u njegovom vlastelinstvu. Ne zna se sa sigurnošću da li je zadužbina Crepova bila Namasija ili Sisojevac.

Kucajske Planine 179

Nakon šetnje, vraćamo se u selo, da popijemo pivo u mesnoj zajednici, kafu kod porodice Radovanović (svaka pohvala za domaće likere koje prave!) i do mlina da kupimo sveže samleveno brašno!

Kucajske Planine 206

Pri povratku u dom prilazi mi Neša i pita me da li mi je problem da sačekamo da se završi utakmica, igraju ipak naši i da onda sednemo svi zajedno da ručamo. Ma nikakav problem, taman da se malo odmorim i još koji minut duže uživam u ovoj predivnoj prirodi.

I nakoj još jednog divnog ručka, i još jedne odlične kafice koju domar Sale kuva kao niko, negde oko 17h krećemo nazad ka Vršcu, imamo oko 3h vožnje, ali leto je, dan je dugačak. Pozdravljamo se, obećavamo da ćemo doći ponovo kako bi smo videli kako su renovirali dom.
A na putu do kuće opet oluja, opet isti oblak na istom mestu… ne vidi se put, vozimo polako i stižemo kao i obično prepuni divnih utisaka!
Ja ispunjavam svoje obećanje već iduće nedelje kada moje dete i ja idemo do Zaječara da posetimo dedu. Stali smo tamo da popijemo kaficu i da se malo odmorimo.  Nije bilo nikog u domu, ali naveliko se radilo. Jedva čekam da ponovo odem da vidim kako sada izgleda.

***

Ostatak slika možete pogledati u galeriji ispod.

Opširnije...

Kako smo protrčali kroz Morahalom Banju u Mađarskoj

Objavljeno u Putovanja

Juče sam imala priliku da pretrčim i protrčim ( ali bukvalno) kroz Morahalom Banju.

Nazvala me je prijateljica i rekla da ima neki poslovni sastanak u njihovom sportskom centru, pa da li bi sa njom. Naravno, zašto da ne, ne propuštam prilike za putovanje i otkrivanje novih stvari. Krenuli smo nas četvoro nešto kasnije oko 11h i nakon vožnje od oko 4h, prelaska 2 granice, pauzice za kafu u Temišvaru stigli smo i do te čuvene Morahalom Banje. Do sada sam imala prilike da samo posetim Mako Banju (nekih 50 km od Morahaloma) i Segedinski akvapark (20tak km od Morahloma) i svaki put kada sam to spomenula neko me je pitao... A nisi bila u Morahalom?! I tako ja stekoh utisak da je Morahalom Banja nešto WOW što moram videti i doživeti i spakovah se očas posla. Da se ovde odmah razumemo, ja nisam ljubitelj "banjanja" meni je to isuviše pasivno, i ako nemam prilike da vidim bilo šta više interesantno u okolini... dovoljno mi je par sati, što je bio i ovde slučaj.

Na samom ulazu se nalazi sportski centar "Mórahalom Móradombi Sportcsarnok" gde se često održavaju razne sportske manifestacije, danas je to bilo takmičenje mažuretkninja.  Dok je Olja obavljala svoj sastanak, mi smo iskoristili priliku da se prošetamo po okolini i ošacujemo šta bi tu moglo da se radi. Pažnju su nam privukle male minijature zgradica i odmah smo otišli da se raspitamo šta je to i kako možemo da ih pogledamo malo bliže.

Radi se o " Mini Hungary Park Morahalom " gde možete pogledati minijature bitnih zgrada u Mađarskoj  (pretpostavljam, jer nisam našla englesko objašnjenje, a slabo divanim mađarski). Nismo ušli da pogledamo iako je koštalo samo oko 2 eura, jer su minijature bile pokrivene najlonima i odlučili smo da zaista nema smisla sada raditi to, već sačekati neku drugu posetu uz lepše vreme.

Nakon toga otišli smo do samog centra koji je predivno uređen. Ali imajte u vidu da je to ipak jako malo mesto, manje i od Mako banje i nemojte se kao i ja šokirati od te činjenice. Ne znam zašto je popularnije nisam ušla u spa centar Erzsebet Furdoda uporedim sa Makom i Segedinom, ali pretpostavljam popularnost nije bez razloga, a možete i sami pogledati njihovu stranicu.

morahalom banja madjarska

Po popisu iz 2011 godine Morahalom ima oko 6000 stanovnika a šta sve možete posetiti i raditi pored spa centra i muzeja minijatura, saznaćete zvaničnoj stranici ovog gradića.

Mi smo odlučili da pojedemo nešto autentično i tako smo završili u prvoj čardi ( a po tripadvisoru najboljoj ) Varga Csarda gde smo uživali u predivnoj hrani.

Varga Csarda MorahalomVarga Csarda MorahalomVarga Csarda Morahalom

Nadam se da me neko neće pogrešno shvatiti, mestašce je divno i ja ću se ovde vratiti svakako jednog dana, ali se neću duže zadržavati jer ipak to nije "my cup of tea"

 

 

 

 

 

 

 

 

Opširnije...

Kako smo pravili Sneška na Vodopadu Beušnica u Rumuniji (a možda i nismo)

Objavljeno u Putovanja

Kako smo pravili Sneška na vodopadu Beušnica u Rumuniji ... a možda i nismo? :)

Pre par dana, idem ja do grada i razmišljam se kako ne mogu više da budem među ljude, da se plašim šta ću još da saznam ... groznih par dana iza mene ( ne ponovili se ) i tako prođem pored Nebojšine radnje i vidim kako mu glava viri iza pulta gde je naređana jedna gomila kutija. Ulazim unutra a on s vrata "A šta ti misliš da mi za vikend idemo barem do Ochiul Beiului"? A?!  Beušnica, vodopad, Ljupka, Nera, Rumunija! Aaaaaaa... Ja koja uvek prvo proverim kalendar, "norvežane" (za one nove na ovom blogu to je yr.no vremenska prognoza) sada kao iz topa kažem, idemo ali nemam zimske gume! "Ja ću voziti" je bilo dovoljno da me nabedi. Ok, poneću šargarepu da pravimo Sneška...

Prezentujemo ukratko idejicu ostatku ekipe na našoj FB grupi i nakon par dana kuliranja sa strane svih Šoš pita jel idemo sami? Ja kažem pa naravno, ponećemo šargarepu i da pravimo sneška dodajem ja. Realno to je šetačka tura a i u VŠ već pada sneg ... pa kako li je tamo! Eeeeeeeee, a gde mogu Neca i Manja da podnesu činjenicu da nama bude lepše nego njima, još kada smo dogovorili da posle toga jedemo pastrmku  (ako želite da njih dvoje negde namamite samo spomenite šta će i gde da se jede i sve je rešeno!). Neca prvi reaguje, pa pazite ako ne moram ja da vozim jer se kasno vraćam sa svadbe mogao bih da idem ... to je lagana tura. Manja samo dodaje idem i ja, recite šta ćete za doručak!

 I tek tada kreće ona prava naša euforija pred put, po meni možda i najlepši deo akcije ... bez razlike koja je staza, mi krećemo prvo da dogovaramo šta će da se jede i da se ponese od hrane, kada smo to utanačili i potvrdili da Šoš vozi, prešli smo na to šta ćemo da obučemo, pa kad smo se spakovali setili se da možda proverimo vremensku prognozu ... ups ... pa u plusu, nema snega... i šta sad?! Ma idemo autom, ostavićemo višak stvari u autu. I tek onda shvatimo da nismo dogovorili koju ćemo stazu ... ali to je za nas manje bitno, Neca ima sve potrebne skalamerije pa gde god da odlučimo da idemo izvućiće nas.

U celoj toj našoj priči Šoš samo ponavlja, nemojte da neko upadne u vodu, hladna je, pazite se. Ja za svaki slučaj pakujem komplet presvlaku! Što je sigurno, sigurno je ipak se zna koje najsmotaniji u grupi i ko je prošli put overio tunele (da ne kažem razbio glavu!).


Znači dolazim po vas u 5:30?  Ma ne, smo rekli u 6h, ne, ne u 6:30h i onda kreće pretraga po histori-ju ko je šta kada rekao, zezanje, prozivke, sve to već sluti na dobru zabavu bez razlike što je to lagana turica koju smo već prošli. 

Nakon što smo se sve lepo dogovorili, ja shvatim da nemam blage veze gde mi je pasoš! Ne smem da im kažem, krećem u akciju izvrtanja stana... nije na mestu... pa gde je?! Setim se, trebao mi je pre neki dan i samo sam ga ostavila u torbi. Ok, možemo na spavanje.

Ujutru naravno niko nije ustao tada kada je trebalo ali nekako do 6:20h ( a planirali do 6:30h ) na veliko iznenađenje svih nas krećemo!

Nakon pola sata primećujem nešto veoma čudno - Neci nije muka a Manja nije zaspala... Ok, nedam da me to mnogo zabrine, samo ću ih budno pratiti, otkud znam možda su ih neki vanzemaljci oteli.

Par km ispred granice Šoš se seti da je zaboravio da izvadi neke akumulatore iz auta... Mi vrištimo od smeha jer već vidimo kako pokušava da objasni rumunskim carinicima da je to staro za bacanje, hteo na otpad da nosi ali je zaboravio da izvadi iz auta... a njemu nije dobro! Svakako na rumunskoj granici prolazimo veoma brzo i lako, iskreno priznajemo propust i pitamo da li možemo da popišemo iste ili da ih tu barem ostavimo kod njih. Puštaju nas sa sve našim akumulatorima da nastavimo put, i za nekh sat vremena stižemo na naše odredište.

Jako je jako hladno. Sunce viri, ali zubato! Ušuškavamo se i krećemo, osmeh je na licu i odmah krećemo da prepičavamo raznorazne anegdote sa ranijih tura i da uživamo u predivnoj prirodi. Na naše veliko odušavljenje veći deo reke Bea je zaleđen, prizor je fenomenalan. Prva stanica je vodopad La Vajoaga gde pravimo prvu pauzu za foto sešn :) Ubrzo stižemo do izvora reke Beje i jezerceta "Bejino Oko" ali dogovaramo se da produžimo prvo do vodopada Beušnica koji je visok 10 metara i kada ima vode izgleda predivno. Leti je milina sedeti pored njega i kulirati dok  vas sitne sitne kapi osvežavaju. Sada  nema ni kap, nismo razočarani videli smo ga ranije, ne odustajemo od avanture i koristimo priliku da uđemo u pećine i da se popnemo gore iznad vodopada. Sad ili ko zna kad, prilike se ne smeju prpuštati. Šoš usput primeti da u daljini ima jedan zaleđeni vodopad i naravno krenemo tamo svi bez ikakvog razmišljanja.

A ispred nas prizori kao u onim ruskim bajkama, samo čekam da ledena kraljica od nekud iskoči i da nas zarobi :)

Stajemo da se slikamo snimamo i uživamo! U tom trenutku Šoš koji se odvojio na drugu stranu reši da se ne vraća istim putem već da pređe preko leda. Svestan da je led tanak i da ukoliko skoči okliznuće se i postoji jako velika mogućnost da upadne u vodu, ipak se odlučuje na taj korak.  A ja kao svaki pravi ortak odmah dotrčim sa suprotne strane i spremim kameru! Pa zar da čovek nema snimak kako je po ledu upao u Beu?! Mislim da to ne bih sama sebi prvo ikada oprostila, a ni on. I naravno dešava se prethodno navedeni scenario. Sreća pa se sve lepo završilo. Malo jeste uleteo u vodu, ali nije se pokvasio pa nije bilo potrebe da žurimo.

Polako i pažljivo silazimo preko stena sa vodopada dole, sa idejom da nešto gricnemo i popijemo vruć čaj. I tada shvatamo da su čokoladice i medenjaci toliko zamrzli da mogu da budu samo lizalice a čaj se ohladio. Ma ne hajemo, obzirom da smo primetili da i restoran ne radi dogovaramo se da se još malo odmorimo na jezercetu Ochiul Beiului i da nakon toga nastavimo na već dobro poznatoj ribljoj čorbi i restoranu Sneki.
Na jezercetu je već otoplilo i sedamo i slikamo se, poziramo, zezamo se i posle ko zna koliko vremena konačno krećemo nazad. Manja i ja malo usporavamo jer smo se lepo raspričale a momci stižu pre nas u kamp i sedaju da nas sačekaju. Čim smo stigle svi u glas kao dogovoreni komentarišemo - ok na leto dolazimo šatorima. Momci mogu da krenu bajsevima mi ćemo autom, ostaje samo da vidimo šta još možemo tu da obiđemo u blizini.

Posle toga već tradicionalno kada se vraćamo iz tih krajeva sledi ljuta riblja čorbica koja posle ovakve šetnje veoma prija, greje i dušu i telo! Nema žurbe, ostajemo da se lepo isćaskamo još malo, sumiramo dan, napravimo nove planove, razmemimo neka iskustva i preporuke i polako krećemo kući.

Obzirom da Manja nije htela da uzme novac za hranu, a Šoš za gorivo ostalo je da Neca i ja smislimo ko vozi sledeći put ako od nas plača ručak. (još uvek ne znaju da ih vodimo na vršački breg i kod čika Mileta na palačinke ;) )

 

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed