Dedo, malinite, prošetkite i sl.

Zanimljivosti

Site go opišuvaa kako samotnjak. Ne zboruvaše mnogu, koga će dojdea gosti si zemaše novini da čita, ili pak će si izlezeše zad kuća i go analiziraše stariot orev. Beše učitel vo edno selo, i na rabota odeše so negoviot star Tomos so pedali. Samo kaj nego imav videno takov motor. Koga bevme sami sleguvavme vo podrumot, se kačuvavme na nego, i gi vrtevme pedalite zamisluvajući deka se vozime nekade daleku!

Vo zimsko vreme sedev na kaučot pokraj nego i čitav nekoja od negovite knigi (Marko Cepenkov, Vasil Iljoski…) retko zboruvavme, ama na sekoe moe prašanje imaše odgovor, a za toa vreme nozete će gi piknev pod negovite da mi gi gree. I den denes ja imam taa potreba, ama dedo go nema pa se naođa po nekoja pernica da go zameni. Ne e toa, toa, ama ete… što da se pravi.

Vo posledno vreme često sum vo priroda i tie prošetki me podsetuvaat na prošetkite koi gi imavme so nego koga bev malečka. Ne šetaše obično ili pokraj ezero ili negde pokraj reka, daleku od gradot. Toj odeše napred i go turkaše točakot a nie trčkaravme po nego i stalno go potprašuvavme nešto a toj ni objasnuvaše što sme videle, zošto e toa taka, koja e toa trevka, životinka i sl.

Za tolku ćutliv čovek mnogu raboti ni imaše kažano!

Pametam koga bev bolna i so meseci ležev doma ne odev na školo, doađaše i pravevme muabet za knigite koi gi čitav. Eden den dojde i sedna pokraj mene i kako i obično si molčeše, a jas štotuku gi čitav poslednite stranici od “Vojna i Mir”. Koga završiv ja zatvoriv knigata i onaka razočarana zatoa što so svoite 17 godini ležam vo krevet namesto da odam nadvor so drugarkite rekov: “Dedo, izgleda jas sum edinstvena budala koja ja ima pročitano celata kniga”. “ Ne si vnučke, jas dva pati ja pročitav” Nikogaš ne go prašav da li e toa vistina ili edinstveno beše negov način da me uteši i nasmee, vo sekoj slučaj ako beše vtorovo mu uspea. Se poglednavme i istovremeno se iznasmeavme.

Drug spomen na dedo mi se negovite malini. Koj sakaše da jadi malini moraše ozbilno da se pripremi zatoa što da se zasladite moravte da vlezete među tie trnoviti drvca i za edna preblaga malina da platite so edna dobra grebotinka. Dedo odeše sekogaš prv, gi pridržuvaše trnovitite granki i ni davaše instrukcii kade da odime. Normalno nie ne go slušavme, pa često moraše da ne vadi, i završuvavme izgrebani po nozete i racete i so iskinati maički.

Prv pat koga razbrav deka e vo bolnica, otidov od naškolo pravo tamo, se naluti zošto me puštile da vlezam. Tetka mi togaš slučajno primeti deka imame ist beleg na glavata. Toa nekako mi beše mnogu interesno. Jas svojot beleg nikogaš ne sum go videla zatoa što e na takva pozicija. Ne znaev ni deka go imam. A dedo mi deluvaše dobro i mu veruvav na zbor deka e dobro. Beše so nas ušte mnogu godini posle toa, ama nie porasnavme i ne bevme tolku so nego.

Jas i ponatamu sekoja godina prvo odam zadkuća da vidam što ima a posle da proveram da ne ostanala slučajno nekoja malinka neobrana!

I kako pominuvaat godinite primetuvam mnogu drugi sličnosti među nas a ne samo imeto, možebi belegot ne e slučajnost.

(1 Glas)
Pročitano 946 puta
Morate biti prijavljeni da bi mogli da ostavite komentar