Uspon na Stolove i Željin

Objavljeno u Putovanja

Došao je i taj vikend da nakon skoro 2 godine Vesninog nabeđivanja konačno odemo na Željin, usput dodajemo i Stolove. Dogovorili smo se da sačekamo šta će "norvežani" da kažu (ko nije upoznat to je naša interna šala vezana za norvešku vremensku prognozu) i u utorak pada dogovor da idemo. Vesna i ja vozimo, ali svakako da bi bilo interesantnije meni se auto kvari. Dejan uskače sa idejom da on krene sa nama i da se skita po Kraljevu i Vrnjačkoj Banji dok se mi budemo pentarali. I ovom prilikom želim da mu se zaista još jednom od srca zahvalim za strpljenje koje je pokazao svaki put kad god nas je vozikao negde. Ko nas poznaje zna koliki prag tolerancije treba da ima da bi nas izdržao. (Za Vesnu nemam reči, ona je već moj idol što se ovakvih situacija tiče!)

Krećemo sa 2 auta u subotu tačno u 06h. Dejan i Vesna voze, ostatak ekipe: Darko, Mladenka, Kristina, Slađa, Denis, Vule i moja malenkost. Nakon jedne pauzice na OMV-u na autoputu, gde utvrđujemo da OMV ima najbolji Americano i da je to samo zbog crvenih šolja za kafu nastavljamo put dalje ka Kraljevu i Stolovima.

Na stazu stižemo oko 10h, kratko se pripremamo i krećemo u akciju. Vreme je predivno, atmosfera kao i uvek na nivou :)  Krećemo se polako, ne žurimo nigde, usput se ćaskamo, prepričavamo dogodovštine, pravimo planove. Dogovaramo se da malo otežamo stazu i skrećemo na drugu stranu. I odluka je bila odlična jer smo videli predivne predele. Saznali da postoji veoma interesantna trava koja može da nam posluži kao uže za spuštanje. Glupiramo se kao mala deca dok se spuštamo veoma strmom liticom, ali ipak smo svesni opasnosti i ne dozvoljavamo da koncentracija padne. 

Najviši vrh Stolova je Usovica sa svojih 1375mnv. Na putu do Usovice prolazimo kroz gustu šumu, ali zadnji deo nam omogućava lep pogled na okolna mesta i dodatno usporavamo našu šetnjicu i pred sam uspon odlučujemo da stanemo i ručamo. To se naravno pokazalo kao pogrešan korak. Iako smo svi poprilično iskusni nismo doneli dobru odluku. Na zadnjem usponu dokukali smo kako nikad više nećemo ništa da jedemo dok ne stignemo na vrh :)

A na samom vrhu pravo iznenađenje- 2 divlja konja. Prvo smo bili oduševljeni jer su nam prilazili, ali veoma brzo su postali napadni, da ne kažem nekulturni i agresivni u svojoj nameri da se ogrebu za hranu. Sreli smo neke meštane koji su nam objasnili da su se veoma privikli na ljude koji ih hrane i da se uopšte ne plaše. To na prvi pogled može biti intresantno ali obzirom na njihovu veličinu i nepredvidljivost ne bih se ja tu mnogo igrala. A ni ostatak ekpe pa pobegosmo brže bolje nazad. Jedan od njih nije hteo tako lako da nas pusti pa je krenuo dole sa nama. Nakon Kristitinog nabeđivanja (moram da priznam da joj pregovori idu od ruku, nebitno što je sa druge strane konj....možda je ustvari ona "horse whisperer" a to ne zna još uvek, moraćemo da ponovimo ovaj uspon kako bi to proverili), dok smo mi svi sa strane hrabro posmatrali napokon je odustao. Sa Stolova silazimo negde oko 17h. Motivišemo jedni druge sa kaficom i dok Dejan i Vesna idu po Vesnin auto mi pronalazimo jednu kafanicu gde smo popili odličnu kaficu.

Staza je bila Kamenica- Kamarište (Drugi naziv za Usovicu)- Brezna, dužine od oko 20km i visinske razlike od oko 1200 m.

Veče provodimo u Vrnjačkoj Banji gde nas Vule vodi na večeru zbog rođendana, a mi koristimo priliku da mu se odužimo tako što uz pomoć osoblja restorana nabavljamo tortu i unosimo je bez da Vule primeti. Nakon lagana šetnjice i dobre atmosfere negde ok 23h se vraćamo u smeštaj. Neki spavaju, neki nažalost na uspevaju u tome. O samom smeštaju neću pisati, jer vlasnica ne zaslužuje nikakav pomen pa čak ni u negativnom kontekstu.

Rano ujutru dok ekipa još spava, Slađa, Vule i ja pronalazimo pekaricu, i ispijamo kaficu. U međuvremenu svi su se spremili za polazak i nastavljamo našu avanturu. Pravac Mitrovo Polje i uspon na Željin može da počne. Veoma brzo nakon starta osećamo da je Vesna bila u pravu. Ovo je jednostavno predivno. Prvo idemo kroz šumu ali veoma brzo izlazimo na čistinu i vidimo Željin gde ima tragova snega. Staza za razliku od Stolova je daleko bolje markriana pa smo i mi dosta opušteniji. Usput prolazimo pored kupina gde naravno ženska ekipa momentalno pravi pauzu da se okrepi i osveži ovim divnim voćkicama. Nakon neki 2,5h stižemo do lovačke kuće gde nam Darko kaže da imamo još nekih sat vremena do vrha. Brzo nakon kraćeg uspona kroz šumu izlazimo na proplanak i već se vidi vrh. Polako se penjemo i oduševljenju nema kraja. Boje se smenjuju od žute, zlatne, braon do crvene i zelene. Nebo je plavo. Nema vetra. Svi kometnarišemo kako smo verovatno bili jako dobri kada smo zaslužili ovakav pogled. Sa samog vrha vidimo Kopaonik. Pravimo dužu pauzu, Darko nam pušta muziku i uživamo svim čulima. Željin je na visini od 1785mnv. Planina obiluje mineralnim radioaktivnim izvorima. U blizini je Jošanička Banja sa temperaturom vode od 48-80 stepeni. U prošlosti se ovde vadilo olovna ruda.

Nakon nekih 8h, 20tak km, oko 1100 m visinske razlike stižemo na odredište gde nas Dejan već strpljivo čeka. A mi ga u glas molimo- vozi nas na OMV da pijemo kafu :)

Odlučili smo da se podelimo, deo ekipe nastavlja u Trstenik na kafu, a ostatak na OMV i pravac Vršac gde stižemo.... pa ne znam ni ja sama kada i kako jer sam se tako "komirala" što je ostatak ekipi bilo veoma interesantno obzirom da retko kada odremam a ne pa da zaspim i da me bude ispred kuće :)

E, da uspust sam uspela da provalim kako se podešava timer na novom apratu tako da smo konačno svi na vrhu na slici :)

Sledi.... šta sledi, pa to ni mi sami ne znamo ali biće sigurno nova avantura :)

 

 

Opširnije...

Uspon na Rtanj, vrh Šiljak 1565mnv

Objavljeno u Putovanja

Kada se spomene Rtanj prva asocijacija su vanzemaljci i Piramida i kreću diskusije na tu temu. Kada ja čujem reč "Rtanj" mene to podseti na detinjstvo, putovanja sa mojom porodicom u Zaječar. Mamine strašne priče o olujama, gromovima i sl. Setim se kako bi se zalepila u prozor samo da vidim tu "strašnu" planinu. Bila sam fascinirana, u tom periodu nisam ni pomišljala na to da ću se ikada popeti. Kako sam krenula da se bavim ovom pričom, svi su pričali o nekim velikim vrhovima, a meni je Rtanj bio najveći vrh. I eto juče sam ga osvojila! I to uz divnu ekipu, Mladenka, Vesna, Jan, Jelena, Darko x2, Kristina, Neca, neki novi drugari...

Iako je polazak bio dogovoren u 06:30h ja sam se probudila u 04h. Nisam mogla da spavam. Muvala sam se po stanu, prepakovala ranac jedno 3x i tako je došlo vreme da siđem ispred zgrade gde su došli, Vesna, Kristina i Darko. U lepom raspoloženju po tmurnom vremenu krenuli smo ka dogovorenom mestu. Svi su stigli koji minut ranije tako da tačno u pola sedam krećemo. Za par minuta kreće jaka kiša... panično se hvatamo telefona, proveravamo sve sajtove za prognozu, znane i neznane...svi kažu trenutna situacija kiša. Šaljem poruku Banetu (koj je budan u to doba i dolazim do zaključka da svi mi koji se bavimo ovim stvarima izgleda ne volimo baš da spavamo)- kaže kiša, man Rtanj dolazite kod mene. Na celu moju muku, vozač odvaljuje do daske muziku koju zaista ne mogu u tom trenutku, pogotovo tako glasno da podnesem. Iako nisam sklona tome da se bunim, lupam Darka po ramenu i procedim kroz zube: reci mu da barem stiša to ako neće da gasi! Darko reguliše situaciju, izlazimo na autoput i svi gledamo samo u levo...čekamo da se pojavi taj Rtanj. Kreće zezanje tipa "kao da vidim sunce u daljini" ... i nema da fali, sa leve strane počinje razvedravanje, Vesna viče javili joj da neće biti kiše, Bane šalje poruku: IZAŠLO SUNCE!  Svima nam je laknulo a meni pogotovo. Pa zar da taj toliko očekivani prvi uspon na Rtanj bude po kiši ... Sva sreća neko tamo gore, verovatno vanzemaljci, su se potrudli da me prvo prodrmaju a posle mi i ulepšaju dan.
Dogovor je bio da krenemo sa teže severne strane a da nas vozač sačeka u selu Rtanj, što znači da se spuštamo sa lakše, južne strane. Krenuli smo gore oko 10:10h i na sam vrh bili oko 13:50h. Imali smo malo sporiji tempo, ali nismo nigde žurili. Usput smo se kao i obično prisećali nekih dogodovština, prepričavali novim drugarima gde smo sve bili i kako se proveli, potvrđivali planove za budućnost. Slikali se i pre svega UŽIVALI u predivnoj prirodi. Šiljak se nije pojavio do pred sam kraj. Kada smo stigli do grebena, krenuo je jak vetar, kamenje i stene su nam otežavale posao, ali to je bilo ništa naspram hladnog i jakog vetra koji je nas je dočekao na vrhu. Obukli smo sve što smo imali na sebi, i neki su jedva uspevali da ostanu na nogama. Slikali smo se nabrzaka, sakrili iza kapelice, upoznali se sa ekipom iz Beograda, razmenili malo slaninice, vina i sl.

Na samom vrhu se nalaze ostaci kapele koju je za sećanje svog muža digla Greta Minh. Oni su bili vlasnici paraćinske fabrike štofova i rudnika uglja. 1936 godine crkvu je gradilo 1000 radnika. Pre dvadesetak godina razneta je dinamitom u pokušajima traganja za davno skrivenim bogatstvom.

Oko 14:20h krenuli smo nazad. Deo ekipe silazi serpentinama, ostatak se junački spušta popreko... i spušta i spušta.... ali bitno da je krenuo topli vetar, skidamo sve živo sa sebe, idemo polako, ćaskamo i uživamo i u pogledu a i u mirisu. I dok se mi tako vučemo ostatak ekipe stigne isto kada i mi i tu napravimo malo dužu pauzicu. Nikome se ne ustaje i ne ide dalje i kako bi pored tog pogleda. Ali ipak moramo da krenemo polako nazad. Stigli smo do sela Rtanj i odmah uleteli u prvu kuću gde piše: Rtanjski čaj i med. Naravno kupimo, divna i vedra domaćica nas dočeka sa domaćom rakijom, kaže: "ne, ne ne možete" da krenete a da vas ne počastim. Mi onako pitamo "pa koliko košta" a ona kaže: "nije na prodaju, red je da vas poslužim nečim". Pokaže nam gde možemo da operemo ruke i natočimo sveže, ladne vode. Hvala joj veliko. Nastavljamo dalje, srećemo psa koji se zove Krtica i njenog malca i iz nekog razloga ne želi da se odvoji od mene. Ja se trudim da joj objasnim da ne mogu da je mazim jer su mi pune ruke svega i svačega a to nažalost nije hrana za nju. Mladenka slika i vrišti od smeha. Izlazi ljubazna vlasnica i krene u priču sa nama kao da se znamo godinama. Razmišljam se fin neki narod, kao da su ih oteli vanzemaljci. A možda i jesu?! I nastavljamo dalje, čujemo mušku ekipu koja je već locirala prvu i jedinu otvorenu kafanu. Ime kafane je Show. Zašto? Saznali smo ubrzo kada smo upoznali gazdu, koji je kako kaže naš saputnik: "pravi šou". I jeste bio takav "šou" da su momci sa nevericom prepričavali njegove priče do Vršca a mi ostali smo plakali od smeha. Na Kristinino insistiranje da upoznamo i neki novi grad, dogovaramo se da uđemo u Paraćin i kako kaže ona nisi upoznao grad ako ne probaš palačinke. Što je naravno i odrađeno. Pre svega toga idemo u kratak obilazak Manastira Sv. Petka.

Nakon ove vesele akcije, 500 km prevozom, 14 km pešačenja, uspona od 1260m, silaska od 1000m i osvojenog vrha od 1565 m, palačinki, šakala, čaja, vanzemaljaca i slično oko 22h stižemo sa osmehom na licu u Vršac.

Opširnije...

Kanjon Nere i vodopad Beusnica

Objavljeno u Putovanja

Oko 07h ujutru krenuli smo u Rumuniju da se malo prošetamo i odmorimo se od raznoraznih pentaranja. Nacionalni park Kanjon reke Nera i Beušnica se nalazi na nekih 60-70 km vožnje od Vršca. Šetnja je bila lagana bez uspona, uz reku Bei, nekih 18km pored predivne rečice. Videli smo i "Oko Beja" koje nas je plenilo svojim bojama. Prošli kroz tunele, neki su uspeli i da razbiju glavu i pored upozorenja vodiča...čisto da ne bude da je bila tako lagana tura.

Meni je pored lepe prirode i dobrog društva prijala i mogućnost da ponesem svoj aparat i da fotkam bez bojazni da kočim grupu i da će me neko ostaviti u šumici na milost i nemilost medvedima.

Nakon završetka naporne akcije svratili smo i do Bele Crkve da popijemo piće i da se odmorimo malo. Sve u svemu još jedan predivan dan!

Opširnije...

Planinarenje Uspon na Pades Poiana Rusca Rumunija

Objavljeno u Putovanja

Odlučile Vesna i ja da po svaku cenu za praznike odemo na planinarenje. Obzirom da je par tura što planinarskih, što turističkih već organizovano imale smo izazov da pronađemo nekog ko bi išao sa nama. Naravno Buca iz Jin Janga je pristao da nas vodi gde god poželimo samo da se dogovorimo gde ćemo. E, tu smo zapele. Znale smo samo da želimo da idemo i da smo tog vikenda slobodne i to je sve. Da li da idemo 2,3 dana... ovde, vani... Samo smo nabacivale ideje i planove, a Buca je ponavljao: "kada odlučite, javite mi". I na kraju smo odlučile tako što nam je on rekao gde ćemo da idemo. Kratko i jasno- Rumunija, planina Poiana Ruscă, vrh Padeš 1382mnv. Polazak 06h, subota. I onda lepe vesti idu i Jan i Mladen sa nama. Isprobana ekipa, znači biće dobra akcija.

Kao i uvek krenuli smo na vreme, granični prelaz smo prešli brzo, i nakon nekih 2,5h sata stigli smo u mesto Nadrag. Iako su najavljivali kišu celog dana, vreme nas je poslužilo i krenuli smo po suvom na uspon. Prvih sat vremena išli smo laganim zemljanim putem pored rečice i uživali u predivnoj prirodi. Nakon toga je krenuo prvi lakši uspon i izlazak na jedna predivan greben. Kako smo više odmicali priroda je sve više obećavala. I zaista je bilo tako. Iako je veći deo našeg putešestvija bio u magli sve je izgledalo kao da smo u bajci. Prošli smo kroz "mračnu šumu", "spaljenu šumu", prisetili smo se svih bajki i filmova (a vala i horora) koje smo gledali. Usput smo upoznali i jedno veselo društvance iz Rumunije koje nam je dalo par saveta, tipa pazite se medveda i ako padne kiša tamo imate sklonište. Zahvaljujući njima Mladen je dobio nadimak, tako da pored ninje, doktora dobili smo i kung fu pandu. Uz lepo raspoloženje nakon skoro 5h sati stigli smo na naš cilj- vrh Padeš 1382 metara nadmorske visine. Obirom da je polako krenula kišica brzo smo jeli i krenuli nazad. Iako je bilo dosta blatnjavo i strmo uspeli smo da sidjemo za nekih 3h. Uput smo uspeli da vidimo i vevericu i srnu. Meda je ovaj put rešio da nas iskulira na šta sam mu veoma zahvalna iako je Buca delovao razočarano. Prošli smo 29 km za oko 8h, i 1200 metara uspona. Lepo raspoloženje nas je držalo do samog kraja, usput smo dogovorili kao i obično neke nove akcije i avanture. Pogledajte slikice i snimak u ostetite barem delić onoga što smo i mi dok smo se šetkali po toj predivnoj planini.

Opširnije...

Sokobanja, Soko Grad

Objavljeno u Putovanja

Sokobanja, Sokograd, dođeš star odeš mlad…. Krenule godine da nas gaze pa rekosmo ajde da proverimo i tu tvrdnju. Najava treking lige u Sokobanji, eto odlične prilike. Skupismo jedan auto dok smo rekli keks. Mladenka, Dejan, Jelena, Rade i moja malenkost. Krenuli smo u subotu rano ujutru oko 05h. Kako smo ušli u auto jednoglasno smo odlučili da nećemo da se prijavimo na treking ligu, već nekim Radetovim stazama. Uspeli smo da dogovorimo smeštaj kod planinarke iz Niša što se kasnije ispostavilo kao pun pogodak jer je žena fenomenalana osoba!

Sokobanja se nalazi na visini od 400m nadmorske visine, između planina Ozren, Devica, Rtanj i poznata je destinacija za rekreativni i banjski turizam.
U Sokobanju pristižemo oko 09:30h i Rade i Jelena odmah kreću da se pozdravljaju i da nas upoznaju sa planinarima iz drugih gradova.
Ubrzo kreću na start trekingaši a za njima planinarska tura kojoj se i mi pridružujemo jednim delom puta. Odlučili smo da odemo do izletišta Lepterija, Hajduk Veljkove pećine i Sokograda.

Lepterija je poznato izletište koje se nalazi uz reku Sokobanjska Moravica i srednjovekovni grad  Soko Grad. Dobilo je ime po ćerci zapovednika Sokograda. Ona se zaljubila u sina gospodara obližnjeg Vrmaškog grada Župan i zajedno su pobegli. Kada je to saznao njen otac naredio je da svojim ljudima da je pronađu i ubiju.

Vreme nas je poslužilo ali na stazi je ogromna gužva tako da se zadržavamo malo duže u pećini kako bi smo ostatak staze prešli uz manju gužvu. Nakon 4-5km stižemo do Sokograda. Vidi se da je nekada bilo veliko zdanje. Ostaci zidina su i dalje velelepni.

Soko Grad je srednjoekovni grad poznat još i kao Sokolac.  U dobrom stanju je sačuvana samo ulazna kula u gornjem gradu,  a ostatak je porušen. Istraživanja pokazuju da je grad bio veoma razuđen i velikih razmera.  Potiče iz perioda vizantijskog cara Justinijana, kao tvrđava za sprečavanje avarskih i slovenskih upada. Stefan Nemanja ga zauzima 1772. godine. Turci ga zauzimaju 1398. Godine.

Naravno za razliku od ostalih mi idemo do kraja, penjemo se skroz gore i za to bivamo nagrađeni izvanrednim pogledom od kojeg zastaje dah. Tokom celog puta pratio nas je pogled na Rtanj, tako da smo i iz ovog ugla imali prilike da ga vidimo. Grandiozan kao i uvek, ali sa ove visine ne tako zastrašujuć.
Polako se spuštamo dole, nije jednostavno, kamenje je izlizano i klizavo ali polako i pažljivo uspevamo.
Dogovaramo se da odemo na kafu u obližnjem restoranu koji se nalazi u pećini i to je odlična odluka jer je tamo temperatura dosta niža a atmosfera divna. Topla preporuka za ručak i mali odmor kada ste u Sokobanji.
Dok pijuckamo kaficu dogovaramo se da se vratimo polako nazad. Na cilju nas čeka već spreman pasulj i kupus salata. Da mi je neko nekada rekao da ću se toliko oduševljavati kupus salatom i pasuljem rekla bih mu da je lud!  Ali posle celodnevnog švrćkanja po planinama to je pun pogodak!
Ubrzo nakon ručka krećemo do smeštaja, gde nas dočekuje sestra naše gazdarice, pokazuje nam šta je gde je, tuširamo se i pravac nazad u prirodu. Odluka je pala - Oštra Čuka mora biti osvojena, ne možemo da čekamo do sutra. Rade nam objašnjava da je to tako lagano da možemo i u papučama. I bilo bi da nije usput odlučio da nas šetka nekim svojim stazama gde smo ostavili pola kože po raznoraznim grmovima i trnovima. Dejan i ja odlučujemo da sledeći put kada nam on kaže da je lagano, ponesemo komplet opremu.
Negde oko 19h stižemo na vrh, srećni, predivan pogled, Rade nas propituje gde smo, da li smo upamtili koja je gde planina, šta je Ozren a šta Devica…ma nemamo pojma, znamo samo da je divno tu gore i da je vredelo doći. Oštra Čuka je jedan od vrhova planine Devica i nalazi se na visini od 1070 m. nadmorske visine.
Vraćamo se u kućicu, gazdarica je već bila, spremila posteljinu i ostavila nam pisamce. To nam je sve tako simpatično da odmah sedamo i pišemo joj odgovor. Kao u nekom starinskom filmu!  Fantomski gosti i fantomska gazdarica. Frižider pun pića, voće na stolu… kao kod kuće.
Presvlačimo se i pravac na večeru. Nakon kraće šetnje po Sokobanji nalazimo jedan simpatičan lokal sa tamburašima gde sedamo da pojedemo nešto lagano i popijemo pićence. Dobro raspoloženje nas ne napušta, Rade i Jelena prepričavaju dogodovštine sa njihovih putešestvija a mi se smejemo kao mala deca. Dogovaramo se da ujutru vidimo vodopad Ripaljka, a onda idemo do još jednog vodopada, da bi nastavili na Krupaljsko vrelo da ručamo pastrmku.
Ujutru nas naša divna domaćica dočekuje kako i dolikuje u ovim krajevima, kafa, sok od domaće nane i limuna, domaća rakijica i žali što je zaboravila slatko. Ali dogovaramo se da sve to poslužimo na tacni sa miljeom, stavimo med i da zamislimo kako je slatko bilo tu. Družimo se kao da se odavno poznajemo i da joj dolazimo svake godine i da ne može da nas dočeka svaki put. Teško se opraštamo ali vreme je da krenemo dalje.

Vodopad Ripaljka je periodičan i visok je nešto manje od dvadesetak metara.  Nalazi se na reci Gradašnica, planina Ozren,  i preko leta i jeseni presušuje.

Ripaljka nas je nažalost izneverila, bez kapi vode. A vidi se da je predivan vodopad.
Obzirom da nam je Rade obećao vodopad, putešestvije nastavljamo ka Lisinama i vodopadu Veliki Buk. Tamo nas očekuje predivno iznenađenje. Vodopad “ radi”  oko njega ima kompleks restorana, mali mlin gde smo kupili sveže mleveno kukuruzno brašno. (isprobano-proja je fenomenalna). Nakon odmora za oči i dušu, popijene kafice i limunade, nastavljamo dalje, ali naravno ne ka kući već na pastrmku koju nam je Jelena obećala. Vodopad Veliki Buk ( Lisine) se nalazi u Istočnoj Srbiji na padinama planine Beljanice na rečici Vrelo.  Visine je oko 25 metara i spada u akumulacione vodopade.
Usput se gubimo par puta, ja gubim nadu i pretim da ako umesto pastrmke dobijem samo riblju čorbu nadrljali su. Moje reči svi shvataju veoma ozbiljno, brzo se prepračunavamo i izlazimo na pravi put. Put za Krupajsko vrelo, gde nas čeka još jedno divno iznenađenje i ovaj put raj za oči, dušu a vala i želudac. Pala je pastrmka. Nisam ljubitelj ovih gajenih riba, ali kad nema iz jezera (mog, Ohridskog) prolazi i ova ako je dobro spremljena. A bila je.
U Vršac pristižemo negde oko 20h umorni, ali prepuni pozitivne energije i divnih uspomena.  Sledeća destinacija?  Ubrzo stiže.

Opširnije...

Prvi put na preko 2000 metara!

Objavljeno u Putovanja

Dugo sam čekala svoj prvi vrh preko 2000 metara, i evo konačno sam ga dočekala. Nemam nekih ambicija za velike ekspedicije, ali ovo je nešto što mi je bilo zacrtano u glavi kao jedan od mojih ciljeva. I veoma mi je drago što mi se ostvarila želja na ovoj lokaciji i uz ovu ekipu. Kako je krenulo proleće i obaveze na sve strane, mislila sam da bi bila srećna samo kada bi uspela na Gudurički da se popnem barem jednom tokom leta. Ali eto zvezde su se poklopile i sve je bilo savršeno kao da sam planirala. Ali nisam naravno, kao i uvek sve je bilo u zadnjem trenutku.

Vidim objavu kod Raje iz Smedereva na FB, otvorim kalendar, opaaaa slobodan vikend! I krenem redom da sve cimam. Naravno Teri i Manja prve na spisku. Manja bez pogovora pristaje, Teri se kao nećka ali dok se otimala mi smo je već spakovali. Dejan po default-u, Jelena, Plavi, Rade, Jan i Marin su već bili spakovani. U subotu sa malim zakašnjenjem dočekali smo drage Smederevce koji su došli po nas i krenuli u avanturu! U autobusu već poznati ljudi sa drugih putovanja, a oni novi kao da nas oduvek poznaju. Atmosfera kao i uvek fenomenalna.

Stižemo oko 13h po našem vremenu na lokaciju, Plavi odlučuje da je zbog vremena bolje da odmah krenemo na Carku a sutra da idemo na Muntele Mic, jer nam je za prvi potrebno dobrih 8h gore-dole, a za drugi samo 2h. Vreme je sada odlično a za sutra već sumnjivo. Mi onako “iskusno” gledamo u nebo i komentarišemo…ma daaaaaj koja kiša idemo u hotel da popijemo kafu, pa na mali vrh, pa pivce… A sutra obećavamo da ćemo ustati u 04h ako treba! Ali Plavi se ne da prevariti, presvlačimo se u busu i krećemo odmah na stazu. Vazduh, priroda, sve je fenomenalno. Čak su i krave i ovce bile posebne i prelepe. Dobro i oni veliki ovčarski psi koji su imali ogrlice sa bodljama oko vrata. Kada sam skapirala zašto, uredno sam spakovala svoj aparat i trudila se da uopšte ne zaostajem za ostalima! Verovatno će tu taktiku posle ovoga (plašenje vukovima) primenjivati na meni svaki put u budućnosti kada zaostajem zbog slikanja.

Carku planine se nalaze u jugo-zapadnoj Rumuniji na zapadnoj ivici Južnih Karpata.
Locirane su između doline Bistra, reke Timiš, Godeanu planina i Raul Mare doline koja zapravo predstavlja granicu između njih i planina Retezat.  Najviši vrh je Carku koji se nalazi na 2190 m.

Hodamo polako, srećemo neke Čehe koji se več vraćaju, bajkeri Rumuni koji viču: “prijatelji”! Priroda se smenjuje, šumica, proplanak, izvori, kamenjar, stene, jak vetar, jako sunce, sneg, predivno zelenilo svuda….neopisivo rečima!

Nakon nešto manje od 4h izbijamo na Carku. Duva jak vetar, ne zadržavamo se mnogo ali sasvim dovoljno da me “krste” ( izlupaju štapovima po guzi) jer sam prvi put na preko 2000 metara. Krećemo dole polako prepuni pozitivnih emocija, primećujem da svi imaju osmeh na licu ali manje pričaju…. Kao da su u nekom svom “zen-u” . Ja sam barem bila. Cela ta priroda me je podsetila na Hajdi i Klaru. Moja omiljena knjiga, tačno tako sam zamišljala dedinu planinu. Doživela sam nešto o čemu sam oduvek maštala. I naravno sada želim još!

Kada smo stigli u hotelčić ljubazno osoblje i gazda su već ugrejali (da, da otvorili su hotel samo zbog nas, i uključili grejanje za sitne novce) i spremili nam večeru. Istuširali smo se i smestili za sto. WiFi jedva da je radio tako da smo bili primorani da se stvarno družimo. Jan je izvadio svoj kulen uz pivce dok ne stigne večera i krenulo je prepričavanje dogodovština. A ja onako dremam, gledam i razmišljam se kao i uvek kada ih slušam kako ću i ja biti puna tako interesantnim pričama za 20tak godina sigurno!

Ujutru pokret u 09h! Za doručak pa naravno mamaljiga sa smntanom. Pokušali smo da objasnimo gazdi šta znači smotana na srpskom ( jer smo svi uredno umesto smntanu naručili smotanu i valjali se od smeha), nasmejao se slatko ali nisam sigurna da je baš i razumeo!

Ova staza je više bila kao lagana šetnjica za sve nas, ali je vredela svaki trenutak. Kada smo se spustili do hotela, presvukli i krenuli u bus, spazili smo da su i Carku i Muntele Mic prekriveni tamnim oblacima i da se više ne vide. I naravno priznali smo Plavom da je bio u pravu! Ali avanturi nije tu kraj. Nastavljamo do Caransebeša, gde pravimo kratku pauzicu u centru grada i ispijamo kaficu dok uživamo u predivno uređenom centru.

Sledeća stanica Rešica i muzej lokomotiva. Mi koji smo već mnooogo puta bili tamo u glas kao dogovoreni vičemo: otvoreni wifi!!!!!! I naravno dok se ostali oduševljavaju lokomotivama mi šerujemo slike po FB-u!

U muzeju lokomotiva u Rešici može videti 16 parnih lokomotiva proizvedenih tamo koje su i dalje u voznom stanju I za kraj što bi Englezi rekli “last but not the least” muzej minerala i za mene pravo oduševljenje! Vlasnik tog malog privatnog muzeja ima 92 godine i u mladosti je bio rudar i prvo sam skupljao minerale, kristale, metale i šta tu sve spada iz okoline dok nisu za njega čuli sa strane i počeli svi da ga posećuju i donose mu i uzorke sa drugih lokacija. Pravo malo bogatstvo na jednom mestu. Nismo znali ko je bio srećniji da li mi što smo ga otkrili ili on što nas je bilo u tolikom broju. Oprostili smo se, slikali i obećali da ćemo ponovo doći! I nadam se da ćemo ispuniti obećanje.

Put smo nastavili uz dogovore gde i šta dalje. Pale su dobre i interesantne ideje. I sada se već pripremamo za nove avanture!

Opširnije...

Planinarski izlet - Lisičja Glava

Objavljeno u Putovanja

Drugog Januara ove godine održan je 37. Novogodišnji uspon na Lisičju Glavu koji se nalazi na 590 mnv i drugi je vrh po visini na Vršačkim planinama. Skup planinara PK Železničar iz Vršca je bio u 10h ispred gradskog parka gde se skupila fina ekipica od oko 15tak ljudi i pored loših vremenskih uslova (-11 stepeni i košava) i sa osmehom na licima dala se u akciju.

Na samom startu Jan je dao predlog da ko želi krene sa njim stazom pored starog hotela Turist umesto standardnim putem - stepenicama, na šta sam ja pristala bez dvoumljenja jer nakon 15 godina života u Vršcu nisam nikada prošla tim putem. Konačno, videla  sam taj hotel Turist i veoma sam se razočarala. Predivna lokacija, deo hotela izgradjen u steni... fenomenalno mesto za tople letnje večeri i druženja, sada je pravo ruglo... ruševina. Idealna lokacija za jedan mali pansiončić ili čak divan planinarski dom. Nadam se da će neko ko je zadužen za to i ima moć i mogućnosti, što pre uvideti taj potencijal i što pre uraditi nešto po tom pitanju.
Put smo nastavli stazicom iznad hotela i izašli na plato "Kod Slaviše" gde smo sreli Marina sa njegovim vernim drugarima, dva divna psa.  Vesela ekipa nam se pridružila i kada su Jan i Marin saznali da nisam nikad išla stazom iznad kluba estremnih sportova "Izazov" do Kule i do vrha Turska glava (405 m) odmah je doneta odluka da se to podhitno ispravi i naravno promenili smo plan. I to je bila odlična ideja jer sam se oduševila i žao mi je što sam godinama propuštala ove lepe stazice.
Pred sam uspon na Lisičju Glavu sreli smo ekipu iz PK Policajac Josif Pančić kako već silaze sa vrha i dobili info da su naši već na vrhu. Naravno i njih smo sreli veoma brzo kada su silazili u veoma lepom raspoloženju! Šteta što je na samom vrhu bilo oblačno i maglovito pa nismo imali prilike za neki pogled ali biće prilike za slikanje!
Priliom povratka, Marin se odvojio od nas kod šumareve kućice i nastavio ka Vršcu, a mi smo odlučili da odemo do Planinarskog Doma Široko Bilo kako bi smo popili kaficu i malo se ugrejali sa ostalim planinarima. Naravno ta kafica se pretvorila u čorbicu, pa malo domaćeg kulena, pa travarice koju je Jan ponovo doneo, upoznavanje novih divnih ljudi i dogovora i obećanja da ćemo se tamo negde ponovo sresti.

 

Opširnije...

Planinarski izlet- Avala iz 4 pravca

Objavljeno u Putovanja

Svake godine kao zadnja planinarska akcija organizuje se "osvajanje" najniže planine - Avale. Ova akcija je na republičkom nivou i učestvuje veliki broj planinarskih društva iz cele zemlje. Iako je najniži vrh čak i vrhunski i iskusni planinari dolaze kako bi se susreli sa prijateljima sa kojima su se tokom cele godine sretali po raznim planinama sveta.

Moje društvo je odabralo stazu preko Ripnja.

STAZA 3. RIPANJ - AVALA
RELACIJA: Centar Ripnja skup u 9:30h polazak na stazu u 10h - Crkva - ripanjsko groblje - prelaz preko pruge - Romska mahala - rekreativni centar Šuplja stena - asvaltni put - Rimski bunar - vrh Avale – Avalski toranj - planinarski dom “Čarapićev brest.
Dužina staze 10 km, visinska razlika 340 m.

Tih desetak kilometara smo naravno prošli kao iz šale iako nas je bilo dosta (kažu da je prijalvjeno oko 400-500 planinara) sve je proteklo u najboljem redu. Na kraju smo završili na ručku u planinarskom domu "Čarapića Brest" gde smo probali "čarobni napitak" doktora Jana za koji kada smo ga pitali kako se zove sa osmehom na licu odgovorio je: 12 apostola pod komandom Lucifera! Nakon zdravice  pojeli smo dobar pasulj, lepo se ispričali, nasmejali, mi neiskusniji smo sa velikom zadovoljstvom slušali dogodovštine iskusnijih i tražili savete. Puni pozitivne energije oko 16h krenuli smo za Vršac uz već gotove planove za sledeću godinu. Zbog velike magle u Vršcu nisam ponela svoj aparat jer sam bila ubeđena da neću moći uopšte da slikam, ali na Avali je bilo predivno pa sam malo iskoristila telefon. Grupnu sliku sam preuzela od našeg vodiča Djulije.

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed