Opet ti Komovi

Objavljeno u Putovanja

Komovi, Komovi, Komovi, kada ćemo ponovo na planinarenje na Komove...? :)


Ipak za Komove nam je potreban produženi vikend, i tada će biti u trku. Ali vredi, tako da Sale i ja uzimamo dan, Mladenka je sam svoj gazda.

U šali pitam svoje dete koje nikad nije bilo na planinarenju da li bi samnom, a on kao iz topa odgovori: "DA" O, ljubi ga majka :) Sve je to super, samo što je to težak, zimski uspon, od opreme imaš samo dobru volju! Ali mali jarac se ne predaje tako lako. Krećemo u potragu za opremom. Svima je zanimljivo i pokušavaju da pomognu savetma, nude opremu. Dva dana pred polazak stižu i dereze. Moj muž pogleda i pita: Čekaj bre gde ti vodiš dete? Paaa.... pokazala sam ti snimak! E, moja ti pa kad bi ja gledao sve što mi ti pokažeš... A dete, celu pripremu prihvata ozbiljno. Uspeli smo čak i da zajedno popnemo Gudurički Vrh. Tada sam videla koliko mu se sve to dopada, i kako razmišlja i znala sam da uz ekipu koja ide sa nama i takvim razmišljanjem nećemo imati problema.
Ali, naravno ne može sve po planu i Mladenka ipak ne može da krene, u velikom je projektu i nema šanse da se izvuče. Uf...nije mi svejedno, nekako sam navikla na nju. Pitam je: "Kako misliš da ja brinem o detetu kada nisi ti tu da se o meni brineš?! I dobro znaš da mogu da spavam samo ako si ti tu!!!"  Dejan se smeje i odgovara mi umesto nje: " Ne brini se čuvaće vas Sale tamo"  U međuvremenu mi Sale javlja da dolazi i Mile sa nama. Njega sam upoznala preko FB-a i deluje mi kao ok lik, što kasnije i dokazuje na delu :)
U petak oko 10:30h krećemo. Dobra atmosfera je tu. Telefoni i FB počinju da zvone, Mikša želi sretan put, Vladeta javlja da stiže i on oko 20h, Jela da je uplatila kredit na crnogorskom broju, kum da proveri da li smo krenuli, Mladenka dokle smo stigli, Nidža i Daca, da im je žao što nisu uspeli da krenu, i tako celim putem. Vreme nas služi dobro nema gužve na putu, ne stajemo često, ali za mantije u Novom Pazaru pronalazimo snage, vremena i mesta u stomaku :) Granicu prelazimo brzo, sneg se već vidi, zabrinuti smo kako će biti gore, ipak imamo dosta stvari a od Trešnjevika nije malo pešačiti, Vladeta i Mikša se nude (dobro mi im dajemo tu ideju) da nas pokupe sa svojim džipovima ako bude zatrebalo. Ipak nije trebalo izlazimo do Štavne bez problema kolima čak uspevamo da se popnemo do Eko smeštaja Katun Božićki.
Izlazimo iz auta i u mrklom mraku i čujemo Mikšin glas kako nas doziva, polako krećemo ka našem katunu i brzo ostavljamo stvari i pravac kod Mikše na čaj, kafu, liker od borovnice i kolače. Mikša odmah pita šta ćemo da večeramo?  Nismo ni odgovorili već stavlja krompir u rernu. I tako dok čekamo ostatak ekipe Mikša nam priča kako je jurio vukove prošle noći po planini a ja gutam knedle. Naravno sledi moje već standardno pitanje: "A medvedi?" " Medved ti je gospodin, neće na čoveka! A i vukovi su otišli" odgovara Mikša, gledam ga i pokušavam da nabedim sebe da mi bude lakše, ali ipak je bolje da ja konzumiram što manje tečnosti pre spavanja. Ko će da izlazi usred noći do toaleta. Nije Mladenka tu, dete da vučem nema smisla, a tek ove ostale...  I tako dok ja lomim svoju glavu glupostima čuju se ostali. Vladeta već poznajem, Marka i Jelu kao da znam (Jelu pogotovo, znam je i volim još pre nego što sam je upoznala! Zna ona zašto :)). Tako je to na planini ako ti je neko iz ekipe prijatelj onda su ti svi prijatelji.
Večeramo, i polako se dogovaramo šta ćemo da penjemo. Ja bi nešto laganije zbog Martina da ga ne istraumiramo ali iskreno nisam ni ja nešto iskusna u tim zimskim usponima.  Marko presuđuje: "Ljevorečki"! E, ajd sad reci sudiji "NEĆU"!  
Ujutru ustajem po dogovoru u 06h i naravno niko ne poštuje :)  Čujem neko muvanje gore ali nisam sigurna da li je neko budan i ubrzo Marko silazi, raspaljujemo vatru (pravi profesionalci, i ako neko nešto drugo kaže, nije istina i mi nemamo nikakve veze sa nekim tamo dimom  i sličnim stvarima), kuvamo kafu, doručkujemo. Sale proverava Martina šta je obukao i u 08h smo ispred Katuna. Mikša kao pravi domaćin je na nogama i prati nas.  Ja stajem, gledam  u Kom, u Martina, a on mi kaže: " Ne brini u dobrim je rukama, na moju odgovornost!" Verujem mu i krećem za njima.  
Vreme je predivno, Vladeta komentariše kako je bilo užasno u Maju kad smo penjali i bio je u pravu danas je predivan dan. Hodam, gledam u svoje dete, srećna sam jer je na njegovom prvom usponu dan divan, jer je ekipa fenomenalna, i pitam se da li i on to misli, da li je zadovoljan, da li mu se dopada, da li je umoran, gladan, žedan, možda mu je hladno ... alooo majka oladi malo! :) Pa nije ti to malo dete, fokusiraj se na lepotu ispred sebe i uživaj!
Sneg je lagano pokrio zemlju, ne duva vetar, temepratura se kreće oko nule, možda par stepeni ispod. A velelepni Kom nas gleda i  čeka, danas je odlučio da nas ugosti. Krećemo se polako, šumom, pravimo malu pauzicu na suncu. Slikamo se, uživamo u svakom trenutku svim čulima.

Stižemo do zaleđenog jezerceta, snega je već svuda i montiramo dereze. Martin i ja prvi put, dobro se snalazimo, ostali nam daju savete, prate nas kako gazimo. Sneg je svež, klizavo je pa polako i pažljivo nastavljamo gore. Prelazimo padinu i stajemo na grebenu da uživamo u pogledu. Naravno mora i neki live da padne na FB. Greota je kad je tako dobar signal da se ne iskoristi ( za one koji su na pravoj mreži :) ).  Nastavljamo polako gore, postaje sve strmlje i klizavije, Martin ide između Marka i Vladete, ja se osećam sigurnije i gledam ispred sebe i ne brinem se, u dobrim je rukama.  U jednom trenutku čujemo Saletov glas kako nas doziva, kaže neka se vrati Vladeta. Razmišljam zvuči mi smireno znači sve je ok. Mile se malo okliznuo, nije imao dereze pa mu je trebala pomoć da ga izvuče. Sve se dobro završilo ali ipak on ostaje tu da nas sačeka. Mi produžavamo pažljivo i ubrzo stižemo ispred samog kuluara gde Sale donosi odluku da Martin, Jela i ja ostanemo da ih sačekamo. Meni i Jeli nekako nije pravo ali ubrzo dok ih gledamo kako penju shvatamo da je Sale bio u pravu. I tako smo sedeli i čekali i gledali u te tri tačkice kako se polako kreću. Nama nije bilo svejedno a mogu da zamislim kako je bilo njima. Ali ipak se sve dobro završava, stižu do nas, vezuju nas u navezu i polako krećemo dole.  Jako je strmo i klizavo, a mi prvi put u derezama, prvi put u navezi. Moja intuicija mi govori da će sve biti ok. I veštica je ponovo u pravu.  Stižemo do padine, Vladeta sa olakšanjem komentariše kako sada možemo da padamo i da klizamo kako god hoćemo jer nema stena a vidimo kraj :) Naravno nikome nije do padanja i ostajemo u navezi do dole.  Mile je već polako krenuo jer mu je bilo jako hladno ali nas je spaizo i sačekao. Vladeta nas poji vitaminom C i nutka nas kobasicom, vraćamo snagu, skidamo dereze i sada već polako u sumrak nastavljamo ka Katunu. Zadnjih sat vremena hodamo kroz šumu u mraku, ja mislim na one vukove i medvede, ali rekao mi Mikša njima je vreme oko 22h tako da mislim se ne brini još im je rano za izlazak.  Kako se približavamo "prodavnici"  tako smo opušteniji i sporiji.  Mikša nas već čeka sa spremnim pićem da se okrepimo. Pijemo, sumiramo utiske, gledamo suvenire koje su mu ostavili njegovi gosti i jednostavno uživamo.  Pada dogovor da druženje ponovo nastavimo kod Mikše u katun koji smo za ta dva dana pretvorili u svoj dnevni boravak. Vladeta i Jela spremaju večeru, mi pomažemo i dodajemo, i svi prepičavamo ovaj dan i razne dogodovštine. Atmosfera je prava, opuštena, prijateljska kao da se godinama znamo :) 
Puni elana dogovaramo ujutru još jednu akciju, ali nažalost vreme nam ne dozvoljava, doručkujemo, pijemo kafu i idemo do Mikše da se pozdravimo, al za malo, moramo i tamo liker od borovnice, kafu, i ono meso što se nije pojelo... tako da nakon duple kafe i duplog doručka, pozdravljamo se i rastajemo.
Prošli smo oko 13km, u ne lakim zimskim uslovima, za nekih 9h i visinske razlike od oko 1200 metara, neki su popeli vrh od 2453 mnv, a neki nismo.  Svakako videćemo se na proleće pa ćemo nadoknaditi! Crnogorci nastavljaju ka Podgorici a mi put pod noge ka Vršcu. Kiša nas prati celog puta. Oko 14h Mikša zove da kaže da sam bila u pravu da kreće oluja. A kako da nisam kad sam se konsultovala sa "norvežanima".

Opširnije...

Uspon na Stolove i Željin

Objavljeno u Putovanja

Došao je i taj vikend da nakon skoro 2 godine Vesninog nabeđivanja konačno odemo na Željin, usput dodajemo i Stolove. Dogovorili smo se da sačekamo šta će "norvežani" da kažu (ko nije upoznat to je naša interna šala vezana za norvešku vremensku prognozu) i u utorak pada dogovor da idemo. Vesna i ja vozimo, ali svakako da bi bilo interesantnije meni se auto kvari. Dejan uskače sa idejom da on krene sa nama i da se skita po Kraljevu i Vrnjačkoj Banji dok se mi budemo pentarali. I ovom prilikom želim da mu se zaista još jednom od srca zahvalim za strpljenje koje je pokazao svaki put kad god nas je vozikao negde. Ko nas poznaje zna koliki prag tolerancije treba da ima da bi nas izdržao. (Za Vesnu nemam reči, ona je već moj idol što se ovakvih situacija tiče!)

Krećemo sa 2 auta u subotu tačno u 06h. Dejan i Vesna voze, ostatak ekipe: Darko, Mladenka, Kristina, Slađa, Denis, Vule i moja malenkost. Nakon jedne pauzice na OMV-u na autoputu, gde utvrđujemo da OMV ima najbolji Americano i da je to samo zbog crvenih šolja za kafu nastavljamo put dalje ka Kraljevu i Stolovima.

Na stazu stižemo oko 10h, kratko se pripremamo i krećemo u akciju. Vreme je predivno, atmosfera kao i uvek na nivou :)  Krećemo se polako, ne žurimo nigde, usput se ćaskamo, prepričavamo dogodovštine, pravimo planove. Dogovaramo se da malo otežamo stazu i skrećemo na drugu stranu. I odluka je bila odlična jer smo videli predivne predele. Saznali da postoji veoma interesantna trava koja može da nam posluži kao uže za spuštanje. Glupiramo se kao mala deca dok se spuštamo veoma strmom liticom, ali ipak smo svesni opasnosti i ne dozvoljavamo da koncentracija padne. 

Najviši vrh Stolova je Usovica sa svojih 1375mnv. Na putu do Usovice prolazimo kroz gustu šumu, ali zadnji deo nam omogućava lep pogled na okolna mesta i dodatno usporavamo našu šetnjicu i pred sam uspon odlučujemo da stanemo i ručamo. To se naravno pokazalo kao pogrešan korak. Iako smo svi poprilično iskusni nismo doneli dobru odluku. Na zadnjem usponu dokukali smo kako nikad više nećemo ništa da jedemo dok ne stignemo na vrh :)

A na samom vrhu pravo iznenađenje- 2 divlja konja. Prvo smo bili oduševljeni jer su nam prilazili, ali veoma brzo su postali napadni, da ne kažem nekulturni i agresivni u svojoj nameri da se ogrebu za hranu. Sreli smo neke meštane koji su nam objasnili da su se veoma privikli na ljude koji ih hrane i da se uopšte ne plaše. To na prvi pogled može biti intresantno ali obzirom na njihovu veličinu i nepredvidljivost ne bih se ja tu mnogo igrala. A ni ostatak ekpe pa pobegosmo brže bolje nazad. Jedan od njih nije hteo tako lako da nas pusti pa je krenuo dole sa nama. Nakon Kristitinog nabeđivanja (moram da priznam da joj pregovori idu od ruku, nebitno što je sa druge strane konj....možda je ustvari ona "horse whisperer" a to ne zna još uvek, moraćemo da ponovimo ovaj uspon kako bi to proverili), dok smo mi svi sa strane hrabro posmatrali napokon je odustao. Sa Stolova silazimo negde oko 17h. Motivišemo jedni druge sa kaficom i dok Dejan i Vesna idu po Vesnin auto mi pronalazimo jednu kafanicu gde smo popili odličnu kaficu.

Staza je bila Kamenica- Kamarište (Drugi naziv za Usovicu)- Brezna, dužine od oko 20km i visinske razlike od oko 1200 m.

Veče provodimo u Vrnjačkoj Banji gde nas Vule vodi na večeru zbog rođendana, a mi koristimo priliku da mu se odužimo tako što uz pomoć osoblja restorana nabavljamo tortu i unosimo je bez da Vule primeti. Nakon lagana šetnjice i dobre atmosfere negde ok 23h se vraćamo u smeštaj. Neki spavaju, neki nažalost na uspevaju u tome. O samom smeštaju neću pisati, jer vlasnica ne zaslužuje nikakav pomen pa čak ni u negativnom kontekstu.

Rano ujutru dok ekipa još spava, Slađa, Vule i ja pronalazimo pekaricu, i ispijamo kaficu. U međuvremenu svi su se spremili za polazak i nastavljamo našu avanturu. Pravac Mitrovo Polje i uspon na Željin može da počne. Veoma brzo nakon starta osećamo da je Vesna bila u pravu. Ovo je jednostavno predivno. Prvo idemo kroz šumu ali veoma brzo izlazimo na čistinu i vidimo Željin gde ima tragova snega. Staza za razliku od Stolova je daleko bolje markriana pa smo i mi dosta opušteniji. Usput prolazimo pored kupina gde naravno ženska ekipa momentalno pravi pauzu da se okrepi i osveži ovim divnim voćkicama. Nakon neki 2,5h stižemo do lovačke kuće gde nam Darko kaže da imamo još nekih sat vremena do vrha. Brzo nakon kraćeg uspona kroz šumu izlazimo na proplanak i već se vidi vrh. Polako se penjemo i oduševljenju nema kraja. Boje se smenjuju od žute, zlatne, braon do crvene i zelene. Nebo je plavo. Nema vetra. Svi kometnarišemo kako smo verovatno bili jako dobri kada smo zaslužili ovakav pogled. Sa samog vrha vidimo Kopaonik. Pravimo dužu pauzu, Darko nam pušta muziku i uživamo svim čulima. Željin je na visini od 1785mnv. Planina obiluje mineralnim radioaktivnim izvorima. U blizini je Jošanička Banja sa temperaturom vode od 48-80 stepeni. U prošlosti se ovde vadilo olovna ruda.

Nakon nekih 8h, 20tak km, oko 1100 m visinske razlike stižemo na odredište gde nas Dejan već strpljivo čeka. A mi ga u glas molimo- vozi nas na OMV da pijemo kafu :)

Odlučili smo da se podelimo, deo ekipe nastavlja u Trstenik na kafu, a ostatak na OMV i pravac Vršac gde stižemo.... pa ne znam ni ja sama kada i kako jer sam se tako "komirala" što je ostatak ekipi bilo veoma interesantno obzirom da retko kada odremam a ne pa da zaspim i da me bude ispred kuće :)

E, da uspust sam uspela da provalim kako se podešava timer na novom apratu tako da smo konačno svi na vrhu na slici :)

Sledi.... šta sledi, pa to ni mi sami ne znamo ali biće sigurno nova avantura :)

 

 

Opširnije...

Uspon na Devicu, Vrh Oštra Čuka 1075mnv

Objavljeno u Putovanja

Sedim kod kuće i razmišljam se kako bi trebalo malo da usporim. Korab je otpao, za Vihren mi ne odgovara termin, za Komove ima vremena... ma da, umorna sam imam dosta obaveza tako da kuliram. Nije prošlo par sati, eto je Vesna kaže ajde imam jedno mesto u autu za Sokobanju. Idemo do Smedereva kolima, pa onda ćemo sa smederevskom ekipom. Kažem ne, odlučila sam da iskuliram. Prolaze minuti kao godine... ja se muški držim, zove Mladenka i kaže: "Ej jel znaš da idu Vesna, Darko, Rade i Jelena za Sokobanju sa Rajom i ekipom?"

"Znam"

"Hoćemo da idemo?"

"NE" " Već smo bili tamo, rešila sam da se odmorim malo".

"Ok ja ću onda da zovem Vesnu i da idem sa njom"

"IDI" - rekoh ja puna sebe verujući u svoju jako volju!

Nakon tačno 2,5 minuta:

"Jelena, proveri sa Rajom da li ima mesta za mene i Mladenku, pitaćemo i Slađu da li želi" (Naravno da želi :) )

Toliko me je držalo. Nakon par minuta shvatim da u petak radim do 16h pa idem za BG na proslavu, a da u 04h treba da budem spremna da vozim....  QQ! Toliko od mog odmaranja i kuliranja!

Krenuli smo po dogovorenom oko 04h, vozile Vesna i ja do Smedereva gde su nas sačekali drugari i nastavili smo put za Sokobanju.

Iako je jako rano brzo kreće dobra energija. Svi su nasmejani i veseli, Rade vodi glavnu diskusiju. Čujem ga u jednom trenutku kako objašnjava devojkama pored da mi idemo crvenom najtežom stazom jer imamo jednu kozu u ekipi koja ajd što uvek ide težim stazama već i njih usput oteža koliko god je moguće. Shvatim ubrzo po njihovim pogledima i osmesima da sam ja ta koza, ali dobro od takvog planinara to mogu shvatiti samo kao kompliment zar ne :)

13

Stižemo na vreme da se osvežimo, čujemo uvodnu reč i krenemo.  Svo vreme je velika gužva na stazi i povremeno nam to smeta jer smo nekako navikli na našu ekipu i samoću, ali prilagođavamo se i uživamo u mirisu divlje nane.  Idemo malo sporije, stazica je uglavnom pod blagim usponom i kroz šumicu. Pravimo malo duže pauze, vreme je promenljivo, kišica rominja, malo vetrića dovoljno, da osetimo pravi sveži planinski vazduh... 5

Na sam vrh prava nagrada- sunce izlazi i pauza od oko sat vremena. Polegali smo na rančevima, i krenuli da prepričavamo planinarske anegdote i ludo se zabavljamo. Naravno Darko s vremena na vreme provlači prozivku upućenu Vesni i meni i našim "norvežanima" (vremenska prognoza koja je po nama 100% tačna a on se otima da to prihvati).8

Krećemo nazad i usput doživljavamo jednu interesantnu scenu koju su organizovali naši duhoviti domaćini. Prelazimo "granični prelaz" između planina Devica i Ozren i dobijamo pečate u naše "pasoše" (planinarske knjižice).4

 

11

Nakon pređenih 14 km, uspona od 917 m. i nešto manje od 4h stižemo na naše odredište, selo Jezero, gde nas očekuju domaćini i miris pasulja. Da, da, ništa kao planinarski pasulj, i to još sa kupus salatom...mmm prste da poližeš. Smeštamo se da jedemo iiiiiii kreće ne kiša, već provala oblaka. Mi nastavljamo da jedemo kao da se ništa ne dešava, i svi u glas iskomentarišemo" norvežani" i prasnemo u smeh.  Naše putešestvije smo završili negde oko 22h uz već standardne pregovore gde dalje.3

 I za kraj, HVALA što ste me tako lako nabedili da vam se pridružim :) Bio je ovo još jedan divan dan sa divnom ekipom!

Opširnije...

Rumunija, vrh Pietrosul 2303mnv i Ukrajina vrh Hoverla 2061mnv

Objavljeno u Putovanja

Pre nekoliko meseci pita Buca dali bi išla za Ukrajinu, a ja ko iz topa (ponekad se čak i zabrinem za sebe kako olako pristajem kad me on ili Vesna nazovu i pitaju za neku turu) odgovorim sa DA! Brzo je napravio predlog kada, gde, šta i kako i dogovorili smo datume. Jedini izazov su bili moji slobodni dani. Toliko sam želela da odem da sam izgrlila i izljubila šeficu kad mi je dozvolila da malo pretumbam odmor. (Da, da, i ja umem da pokažem emocije ponekad). Nakon par meseci maštanja, zamšljanja, guglanja, planiranja, dogovaranja, pa čak i nekih veoma napetih trenutaka približio se i dan polaska.
Naravno par dana pred polazak kod mene na poslu neka frka. Koliko god se trudim da se izvučem iz te napetosti kao da se sav svet okrenuo protiv mene...dešavaju se jedna po jedna stvar i nikako da išta krene na bolje. Kao šlag na torti Buca javlja da se kombi pokvario. Ja nemam auto na raspolaganju i setim se Gabrijele. Devojku sam videla jednom kako vozi i pomislila sam da će moći da odradi tu turu. Predlažem Buci da je pitam, on se složi, a ona pristane. Nedelju nastavljamo pod teškom tenzijom. Buca i ja kao da radimo na totalno različitim frekvencijama. U jednom trenutku se setim Aleksandrine rečenice "pa da vi idete sami vi bi ste se ispoubijali, isti ste, sva sreća u Manju koja je tampon zona". I nije da nije...
Ali kapiram ja to radim iz najbolje namere pa verovatno i on...i nadam se da i on isto to kapira.
2 dana pred polazak radim po ceo dan. Trudim se da ne razmišljam o pakovanju. Znam skim idem ako zafali nešto bitno da su oprema i dokumenti spremni.
                                                             "THE DAY"
Ujutru se budim uzimam telefon u ruke i vidim Manjinu poruku. Oladila sam se... "Probudi me" uf..pa naravno da ću da te probudim sa velikim zadovoljstvom! Budim je i krenem da se spremam. Gabrijela javlja da se uspavala ne može po nas ali stiže na tačku polaska. Ok, uzimam svoj auto i idem po Vesnu i Manju i idemo da se nadjemo sa ostalima dok ona stigne. Tamo nas čeka Buca, stižu Jan i Marin a ubrzo i Gabrijela.
Po dogovorenom vremenu u 06h krećemo u novu avanturu.
Nakon 4 sata vožnje i lepog raspoloženja stižemo na prvu destinaciju. Dvorac Corvin u Hunedoari. Više o samom dvorcu sam već pisala prošle godine i možete pročitati ovde.

Castle Corvin Hunedoara Romania
Iako smo se nadali da neće biti gužve jer je sreda ujutru, malo smo se prevarili. Dobro je bilo što je sama gužva krenula tek kada smo izašli iz dvorca. Nakon nekih sat i po vremena, krećemo dalje. Napavili smo još jednu pauzicu na benzinskoj pumpi i negde oko 18h  po njihovom vremenu stigli u Boršu.


Borša je gradić u istočnom delu Maramureš okruga u dolini reke Viseu. Sa jedne strane su Rodna planine a sa druge Maramureš planine. I jedne i druge su deo Karpata.
Rodna nacionalni par je veliki 463 m2.
Najvišlji vrh je Pietrosul sa 2303 mnv.


Brzo se smeštamo u hotelčić po imenu Cerbul. Obzirom da smo malo kasnije proširili ekipu i nije bilo više tu smeštaja, Jan i Marin su spavali isto u njihovim hotelu ali na drugoj lokaciji. Retezat
Smestili smo se u sobice koje su zaista bile lepo uređene i spustili se dole na večeru. Na našu sreću tada je radio jedini konobar koji zna Engleski pa nisam morala odmah da se dam u pokazivanje svog znanja rumunskog jezika. Večera nije bila nešto specijalno, ali kako smo bili spremni na to da rumunska kuhinja i nije neka nismo se razočarali. Popili smo po čašu piva, i pravac u sobu na spavanje. Neki su spavali a "neki" (čitajte ja) kao i obično vilenili cele noći.
Polazak smo dogovorili u 6h po rumunskom vremenu. Nekako smo uspeli posle tog piva da skapiramo koliko je zaista sati na telefonima i kako treba da podesimo alarme, i za divno čudo nismo pogrešili.
Jutro je bilo predivno i obećavalo je da će nas lepo vreme držati celog dana iako je bila najavljena oluja za popodne.

Retezat 2
Krenuli smo konstantnim blagim usponom ali kroz šumu tako da nam to nije predstavljalo neko optrećenje. Nakon par sati stigli smo do jezerceta gde smo seli da se lepo odmorimo i opustimo.

Retezat 3

Nakon toga je krenuo zadnji uspon na vrh, malo strmlji, ali je stazica bila u serpentinama tako da nam nisu ni sipar ni stene predstavljali neki veliki izazov. Izlazak na sam vrh je izgledao fenomenalno. Osećaj je neopisiv. Pogled na Karpate kao i uvek neopisiv. Nešto što mora da se doživi.

Retezat 6
Nakon malo dužeg odmora, slikanja i ručka krenuli smo bržim tempom na dole.Retezat 4Retezat 5

Penjali smo se oko 5h a silazili oko nešto više od 2,5 h. Ukupna visinska razlika je bila oko 1250 m (primetila sam da mi je to talična razlika za migrene) a prošli smo oko 21km. Pred sam kraj nas je uhvatila blaga kišica, poprskalo je po par kapi čisto da nas natera da stanemo i vadimo kabanice i posle se nerviramo što smo ih stvarno izvadili. Ono što je barem mene više zabrinulo je bila grmljavina. Iako sam uživala u samoći i svojim mislima malo iza ostalih, čim je zagrmelo stvorila sam se odmah pored Mladenke. Nisam ni reč rekla a ona je počela da se smeje: "Šta je plašiš se?" "Ne, ne plašim se, prestravljena sam i ćuti i nemoj da se pomeraš od mene!!!"
Usput smo naleteli na berače borovnica i Mladenka je odma kupila kilogram, pa je posle moral da kupi i neki ćup da bi imala gde da ih opere i čuva ... i da skratim priču ja sam sada dobila ćup na poklon i moram da pravim svoj specijalitet rebarca sa krompirićima i da zovem na ručak.
Kako smo stigli u hotel seli smo tako blatnjavi da popijemo kaficu na terasi i da još malo uživamo u svežem vazduhu. 
Nakon kafice i odmora, sišli da večeramo i uzeli pastrmku. Zaista je bilo greota da takvo nešto propustimo jer je to ipak kraj gde se gaji rečna pastrmka.  Nije bila loša ali ohridska je ipak najbolja.
Dogovor pada da ujutru malo odremamo i da posetimo obližnji vodopapd koji se zove "Konjski vodopad".


Konjski vodopad je visine od oko 80 m. i ujedno je najviši u Rumuniji.  Po legendi pre nekoliko vekova u velikoj oluji stado divljih konja je bilo primorano zbog loše vidljivosti da se primakne ivici i tu su nastradali. Nalazi se na visini od 1300mnv.


Obzirom da nas je čekao nepoznati put ka Ukrajini tog dana, odlučili smo da odemo žičarom. Sama vožnja u jednom pravcu je trajala nešto malo više od 17 minuta. To je bio jedan od najdivnijih trenutaka koji sam doživela na planinarenju. Mir, tišina, predivan prizor, zvuk zvona koje su nosile krave, Mladenka koja podjednako uživa pored mene.

Iako neki nisu bili oduševljeni od samih vodopada, meni će taj trenutak na žičari ostati "broj 1" na ovom putovanju. Kao dokaz tome je činjenica da sam se isplakala kao malo dete kada smo se vraćali. Odjednom sve što me je mučilo danima je izašlo. Mladenka se šalila kako će sledeći put kada bude htela da izvuče neke emocije iz mene da me popne na žičaru. Ako će ona biti pored mene ja nemam ništa protiv.

Kada smo sišli sa žičare, odmah smo krenuli ka Ukrajini. Put je bio dobar, smenjivala su se sela a mi smo uživali u njihovim crkvicama i kućicama od drvene građe. Ono što nam je bilo najsimpatičnije su bile narodne nošnje koje smo primetili da su iste i u Rumuniji a i u Ukrajini. Zapravo to je oblast Maramureš. Žene su sve nosile crne suknje do kolena sa jarkim cvetnim dezenom. A uz to marame iste boje.

 
Granični prelaz sa Ukrajinom prelazimo relativno brzo i bez ikakvih problema. Sa ukrajinske strane je put malo lošiji ali opet je ok. Stižemo u popodnevnim časovima u naš smeštaj. Raspoređujemo se u sobe i izlazimo u dvorište da uživamo u lepom vazduhu i prijatnom ambijentu. Domaćica nam nudi da nam servira večeru tu, što mi oduševljeno prihvatamo. Dobili smo neku ukusnu čorbicu sa pečurkama i pirinčem i prženice od krompira sa mileramom. Naravno uz to predivni aromatični čaj. 

Posle večere, Manja, Vesna i ja krećemo u kratku šetnjicu do centra sela da vidimo dve crkve koje smo spazile iz auta kada smo dolazile.

Retezat 9Retezat 10

Dogovaramo doručak u 06h po njihovom vremenu i nakon toga odmah polazak za najviši vrh Ukrajine Hoverla.


Hoverla je najviši vrh Ukrajine sa svojih 2061 m i deo je Karpata. (Mi kao da smo se dogvorili da prođemo sve karpate). Ime potiče iz starog mađarskog jezika i znači "snežna planina"


Ovaj put ne zaboravljam da upalim "stravu" i ona kaže da je vreme kretanja za ukupan uspon i silazak bilo 3h i 10 minuta, visinska razlika od 1019 mnv i 17+5 pređenih kilometara.
Staza je poprilično laka, maltene prava šetnja za nas, posle svih onih Karpata ovo je najblaža planina. Na samom vrhu je velika gužva i kada smo se okrenuli na dole brzo smo shvatili da horde ljudi idu ka vrhu i da se nešto dešava. Imali smo čak i mogućnost da na samom vrhu gledamo dečicu kako izvode njihov folklor.

    Ukrajinski instrument trembita je najduži instrument na svetu, može biti dug i do tri metra.

Predivno. Gledam, uživam i razmišljam kako polovine stanovništva Vršca se nije popelo ni do planinarskog doma a kamoli da decu odvede na gudurički vrh, a ovde smo bili svedoci kako vode malu decu pa čak i bebe u nosiljkama.


Kada smo sišli u mesto Zaroslach dogovorili smo se da nakon kupovine suvenira pokušamo da nađemo neki taxi kombi. Obzirom da su nas maksimalno iskulirali nastavili smo pešaka. Imali smo još oko 5km po širokom zemljanom putu.  Manja, Vesna i ja smo se polako kretale pozadi kada smo shvatile da ostatak ekipe ulazi u auto, vikale smo i mahale Buci da nas sačeka da vidimo šta se dešava...ali ništa od toga. Ostadosmo same nasred Ukrajine. Sva sreća pa nismo ni za belo roblje, pa nam je laknulo, ismejale smo se site, i polako smo stigle do auta gde su nas oni uredno čekali i malo se brčkali u rečici za to vreme. Shvatili smo da ih je pokupio Janov nov prijatelj slovak koga je upoznao na vrhu. Naravno nema ljutnje, mada značilo bi da su nam rekli.
Dogovor pada da idemo nazad u smeštaj i nakon tuširanja pravac u grad na večeru. Nekako se organizujemo da idemo samo ženski deo ekipa što na kraju i ispada da je bila odlična ideja jer smo se provele fenomenalno.

Retezat 30

Za mene iskreno najbolja večera i atmosfera ikada što se tiče restorana. Slučajno smo naleteli na restoran Stara Vorohta o kom sam čitala na Tripadviser-u da je najbolji u okolini i zaista je pokazao da jeste. Naručile smo toliku količinu hrane da smo bile sigurne da su nas konobari posle ogovarali kako u životu nisu videli toliko žgoljave žene a da toliko pojedu. Cena je takođe bila daleko pristupačnija nego kod nas a da ne govorim o kvalitetu usluge, dekoracije, same ponude... i još u selu u Ukrajini. Pa ni u snu ne bih poverovala.  A tako smo se najele da smo zaboravile da probamo valjuške. Jedva smo se dovukle do kreveta :) Da, da probale smo borsč sa dimljenim rebarcima, predivne salate sa pinjolama, slačicom, 4 različita jela, neki fenomenalan zapečeni krompir sa čvarcima, a hleb...i namaz za predjelo, pa kiseli skrastavčići. Ne znam da nešto nije bilo dobro. Ne mogu ni da pišem već sam opet gladna.

Retezat 28

Ujutru polazimo u 08h po njihovom vremenu i krećemo put Srbije. Prvo stajemo da se slikamo na mestu gde je navodno Geografski centar sveta.

Retezat 15

A onda nastavljamo do mesta Sapanta  u Rumuniji da posetimo "veselo groblje". Ekipa se sjajno zabavljala tamo, ja se malo držim po strani kada su takve lokacije u pitanju. Ali sve u svemu bilo je veoma zabavno videti to.  Ovo groblje je poznato po tome što su nadgrobne ploče u veselim bojama  stilu naivnog slikarstva i na njima su napisane kratke pesmice gde se opisuju karakterne osobine osobe koja je tu sahranjena.

Retezat 16Retezat 17


Evo i jednog primera gde je zet podigao spomenik tašti: " Ispod ovog teškog krsta, leži moja jadna tašta, da je još 3 dana poživela ja bi tu ležao a ona bi sada čitala. Vi koji prolazite molim vas pazite da je ne probudite, jer ako se vrati kući još više će me kritikovati. A ja ću se zauzvrat ponašati lepo, tako da draga moja tašto ostani tu i počivaj u miru.


Posle ove posete dogovaramo se da sledeća veća pauzica bude u Dekatlonu u Temišvaru i tamo smo negde oko 17-18h po njihovom vremenu, ne zadržavamo se puno, već smo umorni i željni kuće.
Nakon 1000 km i skoro 12h na našem prelazu gde nikada nikoga nema sačeka nas dugačka kolona i smena. Ali to nam je sada najmanji problem. Dok čekamo na granici, hvatamo naš signal, kreće zezanje preko društvenih mreža sa ekipom iz drugog auta, pozitivna energija je i dalje tu iako se ovo naše putešestvije već završilo.
Na kraju uspevam i da stignem kući, spremim se i odem na izložbu kod drage prijateljice. I dobijem na poklon sliku u koju sam nekako prepoznala sebe, svoju dušu...
A sada je vreme za nove planove, nove pripreme... zaokružiti karpate i otići na Visoke tatre? Veliki Korab? Durmitor? Trgilav?.... mnogo je opcija. Ali nema veze sve ćemo ih obići pre ili kasnije.

Opširnije...

Retezat, Rumunija - kružna tura 3 vrha preko 2000, šatori i dobar provod sa dobrom ekipom

Objavljeno u Putovanja

Pre skoro godinu dana osvojili smo najviši vrh Rumunije, Moldoveanu.  Tada sam prvi put spavala u šatoru i to na preko 2000 metara i nosila ranac teži od mene 2 dana gore dole, po teškom terenu.  Neko bi rekao - luda! Pa sad, nije da se ne bi složila, ali ova luda je htela još, i naravno nije bila jedina.  Ekipa se ponovo okupila, ponovo vodi Buca iz Jin-Janga i dogovorili smo Retezat ali da ne bude baš jednostavno, dodali još 3 vrha i noćenje u šatorima na jezeru Bukura. 

Retezat je jedan od najviših planinskih masiva u Rumuniji, deo južnih Karpata. Najviši vrh je Peleaga sa 2509m.

Ceo taj dogovor oko termina se malo iskomplikovao i u jednom trenutku je situacija bila takva da sam morala da otkažem, što sam veoma teško podnela. Dojadila sam kukanjem i sebi i naravno svima oko sebe. Ali sudbina je htela da stvari budu drugačije. Ekipa se na kraju u malo izmenjenom sastavu okupila (Manja, Neca, Buca, Marko i naravno JA) i dodali smo još 11 članova iz Novog Sada. Tako da konačno 22.07.2017 u 03h na OMV-u u Vršcu dočekali smo društvo iz Novog Sada i svi zajedno krenuli ka planini Retezat u Rumuniji. Nakon skoro 4h sati vožnje stižemo u selo Raušor koje nam je polazna tačka i polako se pripremamo za polazak, proveravamo da li smo poneli sve od opreme, slikamo se i pokret. Vreme nas je poslužilo, priroda je predivna, znamo da nas popodne očekuje kiša i veoma stenovit i klizav teren, pa se trudimo da požurimo ali par članova se sporije kreću tako da nemamo izbora već pravimo dosta dužih pauza. Nakon dobrih 7h, od planiranih 4h Buca odlučuje da promenimo plan i ne penjemo vrh Retezat, ionako moramo preko njega da se vraćamo sutradan i našu ekipu i još jednog člana iz novosadske, Rašu, pušta da nastavimo sami do jezera kako ne bi bespotrebno sa rančevima od po 12-14 kg išli po kiši a on ostaje da sačeka ostatak ekipe i da sa njima nastavi gore. Teren postaje sve teži, staza uža, stene veće, ima sajli, mi se polako krećemo, još uvek smo vedri i veseli, raspoloženje nam ne kvari ni umor, ni glad, ni crni oblaci u daljini i zvuk grmljavine. Nakon skoro 2h spazili smo nekoliko jezera i naše na samom kraju. Pogled koji ostaje zauvek urezan u sećanju. Predivno! U tom trenutku shvatamo da se oblak velikom brzinom kreće ka nama i da nemamo vremena za priču već moramo što pre da se spustimo jer je strmo i klizavo. Tempirali smo u sekund, kako je zadnja osoba sišla dole tako smo ušli u maglu. Pogled neverovatan, kao da smo u nekom filmu tipa Lord of the Rings. Mala jezera providna, vidi se svaka stenica, čuju se potočići koji se ulivaju u njih, divlji konji pasu travu, a iznad se prostiru zastrašujuće veliki Karpati. I sve to kroz gustu maglu. Krećemo se fascinirani bez reči. Ja samo zveram okolo i čekam neki drekavac ili barem medved da iskoči, ali ništa od toga, ostajemo na malim crvenim žabama, par divljih konja i 2 velika čupava psa koji su domaći u kampu. Konačno stižemo na jezero Bukura, naš dom u narednnih 12h na 2010 mnv. Jezero Bukura je najveće ledničko jezero u Rumuniji sa površinom od 88612m2. Pretpostavlja se da ima ukupno oko 80 ledničkih jezera na Retezatu što čini ukupno 38% od ukupnih u Rumuniji.

Prilazimo rendžerima i pitamo ih gde možemo da se smestimo. Pokazuju nam i gde je izvor ako treba voda. Biramo mesto što bliže jezeru, kiša se već pojačava, kreće jak vetar, jedva uspevamo da montiramo šatore, a pogled nam je samo u pravcu iz kog treba da dodju ostali. Proveravam telefon, nema signala. Ok, kapiram ako ih ne bude bilo dugo pitaćemo rendžere za pomoć, ali nakon par sati stižu i dok se i oni montiraju kiša i vetar staju. Izlazimo iz šatora, i dok vadimo vodu i sprostiremo sve mokro na kamenju oko nas zezamo se sa ostalima i pričamo. Manja " mi oprašta" odabir šatora i ipak mi dozvoljava da spavam sa njom. A i zaista nije bila u pravu ispostavilo se da smo imale i više nego dovoljno mesta, čak sam je u toku noći u jednom trenutku tražila rukama gde je. Tako da džaba mi je pretila da ću da spavam sa medvedima ( koje usput nismo sreli, trebalo bi da se radujem ali mi nekako ipak malo žao).  Ustajem oko pola pet, svi spavaju, veseli džukac mi odmah prilazi i dok se ćaskam sa njim Buca već izlazi iz svog šatora spreman za pokret. Dogovor je bio da ujutru u 05h ako nema kiše naša ekipa i Raša krenemo putem kojim smo se dogovorili u samom startu a ostatak ekipe istim putem do Retezata pa posle kraćom ali dosta strmijom stazom sa nama do sela. Ipak se i oni razdvajaju veći deo nastavlja do planinarskog doma i stopiraju do sela. Nisu se nadali takvoj turi, a mi znamo zašto smo došli i ne odustajemo pa makar puzali po tim stenčugama.
Put nastavljamo tačno u 06h. Mene je opet mučila migrena i doručak mi je teško pao pa krećem sa teškom mučninom, što ostalim članovima ekipe nije tako loše palo jer sam ćutala prvih par sati. Prvi vrh na spisku je Peleaga koja se nalzi na 2509 m i ujedno je najviši vrh Retezata. Nakon kraće pauzice nastavljamo na Bukuru 1 - 2433m, od dvojke smo usput odustali jer nismo imali snage, trenutak pred uspon nam je svima veoma teško pao. Ali kada smo se popeli gore,  Marko je otvorio svoju konzervu sa ananasom na koju smo nagrnuli kao ludi, a Manja posle i flašicu Recharge-a koju smo takođe bratski podelili. I to nas je povratilo u potpunosti. Meni su palčevi na nogama skroz odrani, Buca me spašava sa svojim slikonskim flasterima sa kojima sam hodala kao da mi nije ništa. Kada smo sišli sa vrha, nije bilo durgara iz NS-a pa se Buca zabrinuo da nije došlo do nekog nesporazuma i krenuli smo ka Retezatu 2485m, sa idejom da nas popne gore, pokaže nam stazu za selo i vrati se po njih. Ali dok smo odmarali u podnožju začuli smo poznate glasove- oni su mislli pošto nas nije bilo da smo možda otišli i krenuli sami da se penju. Dogovorili smo se da krenu sa nama ponovo gore da im pokažemo gde se mogu da se odvoje za dužu ali lakšu stazu do sela kako ne bi išli ponovo do samog vrha gde je i razdvajanje. Dok se penjemo gledamo Bukuru koja je u crnim oblacima, vidimo kako seva i grmi i žurimo da se slikamo i što pre sklonimo sa visine. Drugi planinari se već ubrzano spuštaju dole. Malo se duže zadržavamo jer je jednoj osobi pozililo pa Buca silazi da pomogne drugarima da ga izvuku do gore. Malo se odmaraju i mi krećemo našom stazom a oni svojom. Silazimo a pogled je nestvaran, sa jedne strane crni oblaci a sa druge sunce. Pred sam ulazak u šumu kreće jaka kiša i grad. Pokisli smo kompletno, ali nam i to ne smeta. Vazduh je predivan, oseti se miris borića.  Pažljivo prelazimo stene, nakon toga zalazimo u šumu gde krećemo da se ćaskamo, prepričavamo dogodovštine, tako nam je lakše i brže nam prolazi vreme jer nas umor već ozbilnjno savladava. Oko 17h stižemo u Raušor. Time je naša akcija skoro pa završena nakon 2 dana, skoro 30 km, visinske razlike od preko 2000 m, kiše, magle, vetra, grada, sunca, spavanja u šatorima, blata, klizanja, stenčuga, i predivne ekipe, očekuje nas još put do kuće, i već tradicionalana kafica na benzinskoj.

Večeras dok ležim u krevetu sa laptopom u krilu i pokušavam da pronađem reči koje bi vam dočarale ono što osećam kada se prisetim te prirode ali ih nemam. Gledam svoje noge i ruke pune modrica i ogrebotina, hvatam lak za nokte i kometnarišem sama sebi glasno, ma nije stvar u tome kako izgledaš već kako se osećaš, a posle ove "šetnjice" osećam se kao "milion dolara".

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed