Uspon na Devicu, Vrh Oštra Čuka 1075mnv

Objavljeno u Putovanja

Sedim kod kuće i razmišljam se kako bi trebalo malo da usporim. Korab je otpao, za Vihren mi ne odgovara termin, za Komove ima vremena... ma da, umorna sam imam dosta obaveza tako da kuliram. Nije prošlo par sati, eto je Vesna kaže ajde imam jedno mesto u autu za Sokobanju. Idemo do Smedereva kolima, pa onda ćemo sa smederevskom ekipom. Kažem ne, odlučila sam da iskuliram. Prolaze minuti kao godine... ja se muški držim, zove Mladenka i kaže: "Ej jel znaš da idu Vesna, Darko, Rade i Jelena za Sokobanju sa Rajom i ekipom?"

"Znam"

"Hoćemo da idemo?"

"NE" " Već smo bili tamo, rešila sam da se odmorim malo".

"Ok ja ću onda da zovem Vesnu i da idem sa njom"

"IDI" - rekoh ja puna sebe verujući u svoju jako volju!

Nakon tačno 2,5 minuta:

"Jelena, proveri sa Rajom da li ima mesta za mene i Mladenku, pitaćemo i Slađu da li želi" (Naravno da želi :) )

Toliko me je držalo. Nakon par minuta shvatim da u petak radim do 16h pa idem za BG na proslavu, a da u 04h treba da budem spremna da vozim....  QQ! Toliko od mog odmaranja i kuliranja!

Krenuli smo po dogovorenom oko 04h, vozile Vesna i ja do Smedereva gde su nas sačekali drugari i nastavili smo put za Sokobanju.

Iako je jako rano brzo kreće dobra energija. Svi su nasmejani i veseli, Rade vodi glavnu diskusiju. Čujem ga u jednom trenutku kako objašnjava devojkama pored da mi idemo crvenom najtežom stazom jer imamo jednu kozu u ekipi koja ajd što uvek ide težim stazama već i njih usput oteža koliko god je moguće. Shvatim ubrzo po njihovim pogledima i osmesima da sam ja ta koza, ali dobro od takvog planinara to mogu shvatiti samo kao kompliment zar ne :)

13

Stižemo na vreme da se osvežimo, čujemo uvodnu reč i krenemo.  Svo vreme je velika gužva na stazi i povremeno nam to smeta jer smo nekako navikli na našu ekipu i samoću, ali prilagođavamo se i uživamo u mirisu divlje nane.  Idemo malo sporije, stazica je uglavnom pod blagim usponom i kroz šumicu. Pravimo malo duže pauze, vreme je promenljivo, kišica rominja, malo vetrića dovoljno, da osetimo pravi sveži planinski vazduh... 5

Na sam vrh prava nagrada- sunce izlazi i pauza od oko sat vremena. Polegali smo na rančevima, i krenuli da prepričavamo planinarske anegdote i ludo se zabavljamo. Naravno Darko s vremena na vreme provlači prozivku upućenu Vesni i meni i našim "norvežanima" (vremenska prognoza koja je po nama 100% tačna a on se otima da to prihvati).8

Krećemo nazad i usput doživljavamo jednu interesantnu scenu koju su organizovali naši duhoviti domaćini. Prelazimo "granični prelaz" između planina Devica i Ozren i dobijamo pečate u naše "pasoše" (planinarske knjižice).4

 

11

Nakon pređenih 14 km, uspona od 917 m. i nešto manje od 4h stižemo na naše odredište, selo Jezero, gde nas očekuju domaćini i miris pasulja. Da, da, ništa kao planinarski pasulj, i to još sa kupus salatom...mmm prste da poližeš. Smeštamo se da jedemo iiiiiii kreće ne kiša, već provala oblaka. Mi nastavljamo da jedemo kao da se ništa ne dešava, i svi u glas iskomentarišemo" norvežani" i prasnemo u smeh.  Naše putešestvije smo završili negde oko 22h uz već standardne pregovore gde dalje.3

 I za kraj, HVALA što ste me tako lako nabedili da vam se pridružim :) Bio je ovo još jedan divan dan sa divnom ekipom!

Opširnije...

Planinarenje Uspon na Pades Poiana Rusca Rumunija

Objavljeno u Putovanja

Odlučile Vesna i ja da po svaku cenu za praznike odemo na planinarenje. Obzirom da je par tura što planinarskih, što turističkih već organizovano imale smo izazov da pronađemo nekog ko bi išao sa nama. Naravno Buca iz Jin Janga je pristao da nas vodi gde god poželimo samo da se dogovorimo gde ćemo. E, tu smo zapele. Znale smo samo da želimo da idemo i da smo tog vikenda slobodne i to je sve. Da li da idemo 2,3 dana... ovde, vani... Samo smo nabacivale ideje i planove, a Buca je ponavljao: "kada odlučite, javite mi". I na kraju smo odlučile tako što nam je on rekao gde ćemo da idemo. Kratko i jasno- Rumunija, planina Poiana Ruscă, vrh Padeš 1382mnv. Polazak 06h, subota. I onda lepe vesti idu i Jan i Mladen sa nama. Isprobana ekipa, znači biće dobra akcija.

Kao i uvek krenuli smo na vreme, granični prelaz smo prešli brzo, i nakon nekih 2,5h sata stigli smo u mesto Nadrag. Iako su najavljivali kišu celog dana, vreme nas je poslužilo i krenuli smo po suvom na uspon. Prvih sat vremena išli smo laganim zemljanim putem pored rečice i uživali u predivnoj prirodi. Nakon toga je krenuo prvi lakši uspon i izlazak na jedna predivan greben. Kako smo više odmicali priroda je sve više obećavala. I zaista je bilo tako. Iako je veći deo našeg putešestvija bio u magli sve je izgledalo kao da smo u bajci. Prošli smo kroz "mračnu šumu", "spaljenu šumu", prisetili smo se svih bajki i filmova (a vala i horora) koje smo gledali. Usput smo upoznali i jedno veselo društvance iz Rumunije koje nam je dalo par saveta, tipa pazite se medveda i ako padne kiša tamo imate sklonište. Zahvaljujući njima Mladen je dobio nadimak, tako da pored ninje, doktora dobili smo i kung fu pandu. Uz lepo raspoloženje nakon skoro 5h sati stigli smo na naš cilj- vrh Padeš 1382 metara nadmorske visine. Obirom da je polako krenula kišica brzo smo jeli i krenuli nazad. Iako je bilo dosta blatnjavo i strmo uspeli smo da sidjemo za nekih 3h. Uput smo uspeli da vidimo i vevericu i srnu. Meda je ovaj put rešio da nas iskulira na šta sam mu veoma zahvalna iako je Buca delovao razočarano. Prošli smo 29 km za oko 8h, i 1200 metara uspona. Lepo raspoloženje nas je držalo do samog kraja, usput smo dogovorili kao i obično neke nove akcije i avanture. Pogledajte slikice i snimak u ostetite barem delić onoga što smo i mi dok smo se šetkali po toj predivnoj planini.

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed