Kučajske Planine Jul 2018

Objavljeno u Putovanja

Svaki put kada idemo za Zaječar gledam oznaku za izletište Grza, čula sam da je lepo, ali uvek smo u nekoj žurbi i ni ne pada nam na pamet da skrenemo i pogledamo šta tamo ima.
Pre par meseci zvao me Mile i kaže pravio bi akciju, išao bi na Grzu. Ja sam za! Naravno moramo malo da iskomplikujemo, odredi datum kada moji roditelji odluče da dođu do nas, Mile odloži, oni jave da ne dolaze taj datum, ja se ponadam za sledeći vikend, Mile kaže „epa onda ih pakujemo sa nama, nema više izgovora“. Zovem odmah Teriku, znam da bi se oduševila, nije davno ništa penjala a ovo je lagano, i na moje divno iznenađenje nije bilo potrebe da je nabeđujem.
Vreme se kvari, onako najgroznije što može, konstantno oluje, kiše, grmljavine…već vidim sebe kako sedim u domu i ne izlazim iz sobe, dva dana…izlazim na terasu, nije mi dobro kada pomislim da treba da vozim po ovom vremenu. Vraćam se u kuhinju i uspevam da se dobro posečem. E, sada mi nije više ni do čega.
Zovem Mileta i pitam: „Šta ćemo?“ „Ljupka, sreća prati hrabre!“ „Mile u našem slučaju pre bih rekla lude!“  Odustajanja nema, više me je sramota… I u tom trenutku, izlazi SUNCE! Po dogovorenom vremenu u 15:30h krećemo sa dva auta na našu novu avanturu.

Kucajske Planine


Ako zanemarimo ludačku oluju na autoputu prolazimo jako dobro, stižemo u dom gde nas divni domaćini očekuju. Rakijica, hleb i so su već na stolu, a ubrzo stiže i kafica.

Kucajske Planine 2Nakon što smo se malo isćaskali, raspakovali, na preporuku domaćina otišli smo u kraću šetnjicu do samog vrela Grze.

Kucajske Planine 14A tamo šok! Prizor kao iz bajke! Malo jezerce predivnih boja i magla koja se polako izdiže iznad njega stvaraju scenu kao da smo u nekoj bajci, samo još vilenjaci ili hobiti da iskoče.

Kucajske Planine 15Iako nam je predivno i radoznale smo ipak odlučujemo da se vratimo u dom  jer je dosta mračno i klizavo a nismo spremne za te uslove.  
A u domu muška ekipa već raspremila sve što je potrebno za jednu pravu planinarsku večeru na predivnoj velikoj terasi. Večeramo, upoznajemo se bolje sa novim prijateljima iz Bosne koji su u međuvremenu pristigli, prepričavamo razno – razne dogodovštine i pravimo plan za sutra. Domaćini nam predlažu da prvo popnemo vrh i nakon ručka prošetamo do vidikovca. A da za sutradan ostavimo posetu selu Zabrega i Kanjonu reke Crnica.

Kucajske Planine 25I to se pokazalo kao pravi pogodak. Sutradan smo napravili malu laganu šetnjicu od oko 15km tamo – vamo, obzirom da nije bilo velikih uspona sve je išlo lagano i opušteno, toliko da smo čak i bili iznenađeni kada smo pogledali pređenu kilometražu. Kada smo stigli u dom domaćini su nas dočekali sa predivnim gulašem od divljači! Preukusnim!

Kucajske Planine 85Nakon ručka, kao i obično dok ostali imaju ideju da spavaju ja se setim da bi mogli da se još malo negde prošetkamo. I uspevam da nabedim Teri, Vladu i Velizara da je greota da se ne popnemo na vidikovac kada ima samo 14minuta od vrela. Njihova greška što nisu pogledali gore i da procene koji je to uspon, ja jesam :)

Kucajske Planine 87

Nakon kukanja i razno raznih pretnji šta će mi se sve desiti kada budemo sišli dole izlazimo na vidikovac sa predivnim pogledom na Kučajske planine i reku Grzu, ali mi to malo ignorišemo jer smo upravo shvatili da tu imamo signala! I moramo da se javimo kući, vidimo šta ima na društvenim mrežama, objavimo koju sliku i dok smo sve to završili, sve je zaboravljeno i oprošteno - spašena sam!

35646213 10215100217394710 3921155869659627520 nVraćamo se u dom, ostatak ekipe nas čeka sa kaficom, večeramo i bacamo se na kockice. Podelimo se u parove i shvatimo da nam nešto slabo ide računanje… ali Velizar nam objasni da nije bitno ko piše - već kako piše!

Kucajske Planine 19Sada kada se setim, tih noći provedenih tamo u tom tada skromnom domu mislim da nigde lepše i mirnije nisam spavala. Otvorile smo prozor i spavale uz zvuke reke i mirisa lipe.

Kucajske Planine 10Ujutru po dogovoru krećemo do sela Zabrega koje je poznato po tome što i pored mape Nemci u ratu nisu uspeli da ga pronađu. Tamo nas dočekuju kao da smo najrođeniji, kako prolazimo pored kuća tako nas domaćini zaustavljaju da razmenimo koju reč i da probamo njihovu rakiju ili slatko. Istog trenutka kada sam stala da slikam neko cveće, domaćica je i meni i Teriki napakovala pelcere svih njenih cvećki.
U ovom danu obilazimo vidikovac Žuti Kamen i nakon toga par ostataka crkvi iz okoline uz divnog lokalnog vodiča Vlade, koji se zaista potrudio da nam dočara kako je sve to bilo.

Kucajske Planine 222

A sam kanjon je predivan, hodamo polako uz stene gde se oseća miris nane i majčine dušice, slušamo rečicu kako žubori i jednostavno uživamo!  Nakon kraće šetnje stigli smo i do malog jezerca gde smo napravili dužu pauzu uživajući u prirodi i slušajući studente koji su tu radili na restauraciji crkvice u okviru manastira Namasija. 

Manastir Namasija je podignut na sredini puta između Sisijevca i Petrusa.
Pretpostavlja se da je zidan u vreme kad i manastir Ravanica 1371 .god. Dolaskom Sisoja u Petrušku oblast u vreme zidanja Ravanice, vezuje se za Crepa, obzirom da je Namasija bila u njegovom vlastelinstvu. Ne zna se sa sigurnošću da li je zadužbina Crepova bila Namasija ili Sisojevac.

Kucajske Planine 179

Nakon šetnje, vraćamo se u selo, da popijemo pivo u mesnoj zajednici, kafu kod porodice Radovanović (svaka pohvala za domaće likere koje prave!) i do mlina da kupimo sveže samleveno brašno!

Kucajske Planine 206

Pri povratku u dom prilazi mi Neša i pita me da li mi je problem da sačekamo da se završi utakmica, igraju ipak naši i da onda sednemo svi zajedno da ručamo. Ma nikakav problem, taman da se malo odmorim i još koji minut duže uživam u ovoj predivnoj prirodi.

I nakoj još jednog divnog ručka, i još jedne odlične kafice koju domar Sale kuva kao niko, negde oko 17h krećemo nazad ka Vršcu, imamo oko 3h vožnje, ali leto je, dan je dugačak. Pozdravljamo se, obećavamo da ćemo doći ponovo kako bi smo videli kako su renovirali dom.
A na putu do kuće opet oluja, opet isti oblak na istom mestu… ne vidi se put, vozimo polako i stižemo kao i obično prepuni divnih utisaka!
Ja ispunjavam svoje obećanje već iduće nedelje kada moje dete i ja idemo do Zaječara da posetimo dedu. Stali smo tamo da popijemo kaficu i da se malo odmorimo.  Nije bilo nikog u domu, ali naveliko se radilo. Jedva čekam da ponovo odem da vidim kako sada izgleda.

***

Ostatak slika možete pogledati u galeriji ispod.

Opširnije...

Uspon na Devicu, Vrh Oštra Čuka 1075mnv

Objavljeno u Putovanja

Sedim kod kuće i razmišljam se kako bi trebalo malo da usporim. Korab je otpao, za Vihren mi ne odgovara termin, za Komove ima vremena... ma da, umorna sam imam dosta obaveza tako da kuliram. Nije prošlo par sati, eto je Vesna kaže ajde imam jedno mesto u autu za Sokobanju. Idemo do Smedereva kolima, pa onda ćemo sa smederevskom ekipom. Kažem ne, odlučila sam da iskuliram. Prolaze minuti kao godine... ja se muški držim, zove Mladenka i kaže: "Ej jel znaš da idu Vesna, Darko, Rade i Jelena za Sokobanju sa Rajom i ekipom?"

"Znam"

"Hoćemo da idemo?"

"NE" " Već smo bili tamo, rešila sam da se odmorim malo".

"Ok ja ću onda da zovem Vesnu i da idem sa njom"

"IDI" - rekoh ja puna sebe verujući u svoju jako volju!

Nakon tačno 2,5 minuta:

"Jelena, proveri sa Rajom da li ima mesta za mene i Mladenku, pitaćemo i Slađu da li želi" (Naravno da želi :) )

Toliko me je držalo. Nakon par minuta shvatim da u petak radim do 16h pa idem za BG na proslavu, a da u 04h treba da budem spremna da vozim....  QQ! Toliko od mog odmaranja i kuliranja!

Krenuli smo po dogovorenom oko 04h, vozile Vesna i ja do Smedereva gde su nas sačekali drugari i nastavili smo put za Sokobanju.

Iako je jako rano brzo kreće dobra energija. Svi su nasmejani i veseli, Rade vodi glavnu diskusiju. Čujem ga u jednom trenutku kako objašnjava devojkama pored da mi idemo crvenom najtežom stazom jer imamo jednu kozu u ekipi koja ajd što uvek ide težim stazama već i njih usput oteža koliko god je moguće. Shvatim ubrzo po njihovim pogledima i osmesima da sam ja ta koza, ali dobro od takvog planinara to mogu shvatiti samo kao kompliment zar ne :)

13

Stižemo na vreme da se osvežimo, čujemo uvodnu reč i krenemo.  Svo vreme je velika gužva na stazi i povremeno nam to smeta jer smo nekako navikli na našu ekipu i samoću, ali prilagođavamo se i uživamo u mirisu divlje nane.  Idemo malo sporije, stazica je uglavnom pod blagim usponom i kroz šumicu. Pravimo malo duže pauze, vreme je promenljivo, kišica rominja, malo vetrića dovoljno, da osetimo pravi sveži planinski vazduh... 5

Na sam vrh prava nagrada- sunce izlazi i pauza od oko sat vremena. Polegali smo na rančevima, i krenuli da prepričavamo planinarske anegdote i ludo se zabavljamo. Naravno Darko s vremena na vreme provlači prozivku upućenu Vesni i meni i našim "norvežanima" (vremenska prognoza koja je po nama 100% tačna a on se otima da to prihvati).8

Krećemo nazad i usput doživljavamo jednu interesantnu scenu koju su organizovali naši duhoviti domaćini. Prelazimo "granični prelaz" između planina Devica i Ozren i dobijamo pečate u naše "pasoše" (planinarske knjižice).4

 

11

Nakon pređenih 14 km, uspona od 917 m. i nešto manje od 4h stižemo na naše odredište, selo Jezero, gde nas očekuju domaćini i miris pasulja. Da, da, ništa kao planinarski pasulj, i to još sa kupus salatom...mmm prste da poližeš. Smeštamo se da jedemo iiiiiii kreće ne kiša, već provala oblaka. Mi nastavljamo da jedemo kao da se ništa ne dešava, i svi u glas iskomentarišemo" norvežani" i prasnemo u smeh.  Naše putešestvije smo završili negde oko 22h uz već standardne pregovore gde dalje.3

 I za kraj, HVALA što ste me tako lako nabedili da vam se pridružim :) Bio je ovo još jedan divan dan sa divnom ekipom!

Opširnije...

Planinarenje Uspon na Pades Poiana Rusca Rumunija

Objavljeno u Putovanja

Odlučile Vesna i ja da po svaku cenu za praznike odemo na planinarenje. Obzirom da je par tura što planinarskih, što turističkih već organizovano imale smo izazov da pronađemo nekog ko bi išao sa nama. Naravno Buca iz Jin Janga je pristao da nas vodi gde god poželimo samo da se dogovorimo gde ćemo. E, tu smo zapele. Znale smo samo da želimo da idemo i da smo tog vikenda slobodne i to je sve. Da li da idemo 2,3 dana... ovde, vani... Samo smo nabacivale ideje i planove, a Buca je ponavljao: "kada odlučite, javite mi". I na kraju smo odlučile tako što nam je on rekao gde ćemo da idemo. Kratko i jasno- Rumunija, planina Poiana Ruscă, vrh Padeš 1382mnv. Polazak 06h, subota. I onda lepe vesti idu i Jan i Mladen sa nama. Isprobana ekipa, znači biće dobra akcija.

Kao i uvek krenuli smo na vreme, granični prelaz smo prešli brzo, i nakon nekih 2,5h sata stigli smo u mesto Nadrag. Iako su najavljivali kišu celog dana, vreme nas je poslužilo i krenuli smo po suvom na uspon. Prvih sat vremena išli smo laganim zemljanim putem pored rečice i uživali u predivnoj prirodi. Nakon toga je krenuo prvi lakši uspon i izlazak na jedna predivan greben. Kako smo više odmicali priroda je sve više obećavala. I zaista je bilo tako. Iako je veći deo našeg putešestvija bio u magli sve je izgledalo kao da smo u bajci. Prošli smo kroz "mračnu šumu", "spaljenu šumu", prisetili smo se svih bajki i filmova (a vala i horora) koje smo gledali. Usput smo upoznali i jedno veselo društvance iz Rumunije koje nam je dalo par saveta, tipa pazite se medveda i ako padne kiša tamo imate sklonište. Zahvaljujući njima Mladen je dobio nadimak, tako da pored ninje, doktora dobili smo i kung fu pandu. Uz lepo raspoloženje nakon skoro 5h sati stigli smo na naš cilj- vrh Padeš 1382 metara nadmorske visine. Obirom da je polako krenula kišica brzo smo jeli i krenuli nazad. Iako je bilo dosta blatnjavo i strmo uspeli smo da sidjemo za nekih 3h. Uput smo uspeli da vidimo i vevericu i srnu. Meda je ovaj put rešio da nas iskulira na šta sam mu veoma zahvalna iako je Buca delovao razočarano. Prošli smo 29 km za oko 8h, i 1200 metara uspona. Lepo raspoloženje nas je držalo do samog kraja, usput smo dogovorili kao i obično neke nove akcije i avanture. Pogledajte slikice i snimak u ostetite barem delić onoga što smo i mi dok smo se šetkali po toj predivnoj planini.

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed