Kako smo pravili Sneška na Beušnici (a možda i nismo)

Objavljeno u Putovanja

Pre par dana, idem ja do grada i razmišljam se kako ne mogu više da budem među ljude, da se plašim šta ću još da saznam ... groznih par dana iza mene ( ne ponovili se ) i tako prođem pored Nebojšine radnje i vidim kako mu glava viri iza pulta gde je naređana jedna gomila kutija.

Ulazim unutra a on s vrata "A šta ti misliš da mi za vikend idemo barem do Ochiul Beiului"? Ja koja uvek prvo proverim kalendar, "norvežane" (za one nove na ovom blogu to je yr.no vremenska prognoza) sada kao iz topa kažem, idemo ali nemam zimske gume! "Ja ću voziti" je bilo dovoljno da me nabedi.

Prezentujemo ukratko idejicu ostatku ekipe na našoj FB grupi i nakon par dana kuliranja sa strane svih Šoš pita jel idemo sami? Ja kažem pa naravno, ponećemo šargarepu i da pravimo sneška dodajem ja. Realno to je šetačka tura a i u VŠ već pada sneg ... pa kako li je tamo! Eeeeeeeee, a gde mogu Neca i Manja da podnesu činjenicu da nama bude lepše nego njima, još kada smo dogovorili da posle toga jedemo pastrmku  (ako želite da njih dvoje negde namamite samo spomenite šta će i gde da se jede i sve je rešeno!). Neca prvi reaguje, pa pazite ako ne moram ja da vozim jer se kasno vraćam sa svadbe mogao bih da idem ... to je lagana tura. Manja samo dodaje idem i ja, recite šta ćete za doručak!

 I tek tada kreće ona prava naša euforija pred put, po meni možda i najlepši deo akcije ... bez razlike koja je staza, mi krećemo prvo da dogovaramo šta će da se jede i da se ponese od hrane, kada smo to utanačili i potvrdili da Šoš vozi, prešli smo na to šta ćemo da obučemo, pa kad smo se spakovali setili se da možda proverimo vremensku prognozu ... ups ... pa u plusu, nema snega... i šta sad?! Ma idemo autom, ostavićemo višak stvari u autu. I tek onda shvatimo da nismo dogovorili koju ćemo stazu ... ali to je za nas manje bitno, Neca ima sve potrebne skalamerije pa gde god da odlučimo da idemo izvućiće nas.

U celoj toj našoj priči Šoš samo ponavlja, nemojte da neko upadne u vodu, hladna je, pazite se. Ja za svaki slučaj pakujem komplet presvlaku! Što je sigurno, sigurno je ipak se zna koje najsmotaniji u grupi i ko je prošli put overio tunele (da ne kažem razbio glavu!).


Znači dolazim po vas u 5:30?  Ma ne, smo rekli u 6h, ne, ne u 6:30h i onda kreće pretraga po histori-ju ko je šta kada rekao, zezanje, prozivke, sve to već sluti na dobru zabavu bez razlike što je to lagana turica koju smo već prošli. 

Nakon što smo se sve lepo dogovorili, ja shvatim da nemam blage veze gde mi je pasoš! Ne smem da im kažem, krećem u akciju izvrtanja stana... nije na mestu... pa gde je?! Setim se, trebao mi je pre neki dan i samo sam ga ostavila u torbi. Ok, možemo na spavanje.

Ujutru naravno niko nije ustao tada kada je trebalo ali nekako do 6:20h ( a planirali do 6:30h ) na veliko iznenađenje svih nas krećemo!

Nakon pola sata primećujem nešto veoma čudno - Neci nije muka a Manja nije zaspala... Ok, nedam da me to mnogo zabrine, samo ću ih budno pratiti, otkud znam možda su ih neki vanzemaljci oteli.

Par km ispred granice Šoš se seti da je zaboravio da izvadi neke akumulatore iz auta... Mi vrištimo od smeha jer već vidimo kako pokušava da objasni rumunskim carinicima da je to staro za bacanje, hteo na otpad da nosi ali je zaboravio da izvadi iz auta... a njemu nije dobro! Svakako na rumunskoj granici prolazimo veoma brzo i lako, iskreno priznajemo propust i pitamo da li možemo da popišemo iste ili da ih tu barem ostavimo kod njih. Puštaju nas sa sve našim akumulatorima da nastavimo put, i za nekh sat vremena stižemo na naše odredište.

Jako je jako hladno. Sunce viri, ali zubato! Ušuškavamo se i krećemo, osmeh je na licu i odmah krećemo da prepičavamo raznorazne anegdote sa ranijih tura i da uživamo u predivnoj prirodi. Na naše veliko odušavljenje veći deo reke Bea je zaleđen, prizor je fenomenalan. Prva stanica je vodopad La Vajoaga gde pravimo prvu pauzu za foto sešn :) Ubrzo stižemo do izvora reke Beje i jezerceta "Bejino Oko" ali dogovaramo se da produžimo prvo do vodopada Beušnica koji je visok 10 metara i kada ima vode izgleda predivno. Leti je milina sedeti pored njega i kulirati dok  vas sitne sitne kapi osvežavaju. Sada  nema ni kap, nismo razočarani videli smo ga ranije, ne odustajemo od avanture i koristimo priliku da uđemo u pećine i da se popnemo gore iznad vodopada. Sad ili ko zna kad, prilike se ne smeju prpuštati. Šoš usput primeti da u daljini ima jedan zaleđeni vodopad i naravno krenemo tamo svi bez ikakvog razmišljanja.

A ispred nas prizori kao u onim ruskim bajkama, samo čekam da ledena kraljica od nekud iskoči i da nas zarobi :)

Stajemo da se slikamo snimamo i uživamo! U tom trenutku Šoš koji se odvojio na drugu stranu reši da se ne vraća istim putem već da pređe preko leda. Svestan da je led tanak i da ukoliko skoči okliznuće se i postoji jako velika mogućnost da upadne u vodu, ipak se odlučuje na taj korak.  A ja kao svaki pravi ortak odmah dotrčim sa suprotne strane i spremim kameru! Pa zar da čovek nema snimak kako je po ledu upao u Beu?! Mislim da to ne bih sama sebi prvo ikada oprostila, a ni on. I naravno dešava se prethodno navedeni scenario. Sreća pa se sve lepo završilo. Malo jeste uleteo u vodu, ali nije se pokvasio pa nije bilo potrebe da žurimo.

Polako i pažljivo silazimo preko stena sa vodopada dole, sa idejom da nešto gricnemo i popijemo vruć čaj. I tada shvatamo da su čokoladice i medenjaci toliko zamrzli da mogu da budu samo lizalice a čaj se ohladio. Ma ne hajemo, obzirom da smo primetili da i restoran ne radi dogovaramo se da se još malo odmorimo na jezercetu Ochiul Beiului i da nakon toga nastavimo na već dobro poznatoj ribljoj čorbi i restoranu Sneki.
Na jezercetu je već otoplilo i sedamo i slikamo se, poziramo, zezamo se i posle ko zna koliko vremena konačno krećemo nazad. Manja i ja malo usporavamo jer smo se lepo raspričale a momci stižu pre nas u kamp i sedaju da nas sačekaju. Čim smo stigle svi u glas kao dogovoreni komentarišemo - ok na leto dolazimo šatorima. Momci mogu da krenu bajsevima mi ćemo autom, ostaje samo da vidimo šta još možemo tu da obiđemo u blizini.

Posle toga već tradicionalno kada se vraćamo iz tih krajeva sledi ljuta riblja čorbica koja posle ovakve šetnje veoma prija, greje i dušu i telo! Nema žurbe, ostajemo da se lepo isćaskamo još malo, sumiramo dan, napravimo nove planove, razmemimo neka iskustva i preporuke i polako krećemo kući.

Obzirom da Manja nije htela da uzme novac za hranu, a Šoš za gorivo ostalo je da Neca i ja smislimo ko vozi sledeći put ako od nas plača ručak. (još uvek ne znaju da ih vodimo na vršački breg i kod čika Mileta na palačinke ;) )

 

Opširnije...

Rumunija, vrh Pietrosul 2303mnv i Ukrajina vrh Hoverla 2061mnv

Objavljeno u Putovanja

Pre nekoliko meseci pita Buca dali bi išla za Ukrajinu, a ja ko iz topa (ponekad se čak i zabrinem za sebe kako olako pristajem kad me on ili Vesna nazovu i pitaju za neku turu) odgovorim sa DA! Brzo je napravio predlog kada, gde, šta i kako i dogovorili smo datume. Jedini izazov su bili moji slobodni dani. Toliko sam želela da odem da sam izgrlila i izljubila šeficu kad mi je dozvolila da malo pretumbam odmor. (Da, da, i ja umem da pokažem emocije ponekad). Nakon par meseci maštanja, zamšljanja, guglanja, planiranja, dogovaranja, pa čak i nekih veoma napetih trenutaka približio se i dan polaska.
Naravno par dana pred polazak kod mene na poslu neka frka. Koliko god se trudim da se izvučem iz te napetosti kao da se sav svet okrenuo protiv mene...dešavaju se jedna po jedna stvar i nikako da išta krene na bolje. Kao šlag na torti Buca javlja da se kombi pokvario. Ja nemam auto na raspolaganju i setim se Gabrijele. Devojku sam videla jednom kako vozi i pomislila sam da će moći da odradi tu turu. Predlažem Buci da je pitam, on se složi, a ona pristane. Nedelju nastavljamo pod teškom tenzijom. Buca i ja kao da radimo na totalno različitim frekvencijama. U jednom trenutku se setim Aleksandrine rečenice "pa da vi idete sami vi bi ste se ispoubijali, isti ste, sva sreća u Manju koja je tampon zona". I nije da nije...
Ali kapiram ja to radim iz najbolje namere pa verovatno i on...i nadam se da i on isto to kapira.
2 dana pred polazak radim po ceo dan. Trudim se da ne razmišljam o pakovanju. Znam skim idem ako zafali nešto bitno da su oprema i dokumenti spremni.
                                                             "THE DAY"
Ujutru se budim uzimam telefon u ruke i vidim Manjinu poruku. Oladila sam se... "Probudi me" uf..pa naravno da ću da te probudim sa velikim zadovoljstvom! Budim je i krenem da se spremam. Gabrijela javlja da se uspavala ne može po nas ali stiže na tačku polaska. Ok, uzimam svoj auto i idem po Vesnu i Manju i idemo da se nadjemo sa ostalima dok ona stigne. Tamo nas čeka Buca, stižu Jan i Marin a ubrzo i Gabrijela.
Po dogovorenom vremenu u 06h krećemo u novu avanturu.
Nakon 4 sata vožnje i lepog raspoloženja stižemo na prvu destinaciju. Dvorac Corvin u Hunedoari. Više o samom dvorcu sam već pisala prošle godine i možete pročitati ovde.

Castle Corvin Hunedoara Romania
Iako smo se nadali da neće biti gužve jer je sreda ujutru, malo smo se prevarili. Dobro je bilo što je sama gužva krenula tek kada smo izašli iz dvorca. Nakon nekih sat i po vremena, krećemo dalje. Napavili smo još jednu pauzicu na benzinskoj pumpi i negde oko 18h  po njihovom vremenu stigli u Boršu.


Borša je gradić u istočnom delu Maramureš okruga u dolini reke Viseu. Sa jedne strane su Rodna planine a sa druge Maramureš planine. I jedne i druge su deo Karpata.
Rodna nacionalni par je veliki 463 m2.
Najvišlji vrh je Pietrosul sa 2303 mnv.


Brzo se smeštamo u hotelčić po imenu Cerbul. Obzirom da smo malo kasnije proširili ekipu i nije bilo više tu smeštaja, Jan i Marin su spavali isto u njihovim hotelu ali na drugoj lokaciji. Retezat
Smestili smo se u sobice koje su zaista bile lepo uređene i spustili se dole na večeru. Na našu sreću tada je radio jedini konobar koji zna Engleski pa nisam morala odmah da se dam u pokazivanje svog znanja rumunskog jezika. Večera nije bila nešto specijalno, ali kako smo bili spremni na to da rumunska kuhinja i nije neka nismo se razočarali. Popili smo po čašu piva, i pravac u sobu na spavanje. Neki su spavali a "neki" (čitajte ja) kao i obično vilenili cele noći.
Polazak smo dogovorili u 6h po rumunskom vremenu. Nekako smo uspeli posle tog piva da skapiramo koliko je zaista sati na telefonima i kako treba da podesimo alarme, i za divno čudo nismo pogrešili.
Jutro je bilo predivno i obećavalo je da će nas lepo vreme držati celog dana iako je bila najavljena oluja za popodne.

Retezat 2
Krenuli smo konstantnim blagim usponom ali kroz šumu tako da nam to nije predstavljalo neko optrećenje. Nakon par sati stigli smo do jezerceta gde smo seli da se lepo odmorimo i opustimo.

Retezat 3

Nakon toga je krenuo zadnji uspon na vrh, malo strmlji, ali je stazica bila u serpentinama tako da nam nisu ni sipar ni stene predstavljali neki veliki izazov. Izlazak na sam vrh je izgledao fenomenalno. Osećaj je neopisiv. Pogled na Karpate kao i uvek neopisiv. Nešto što mora da se doživi.

Retezat 6
Nakon malo dužeg odmora, slikanja i ručka krenuli smo bržim tempom na dole.Retezat 4Retezat 5

Penjali smo se oko 5h a silazili oko nešto više od 2,5 h. Ukupna visinska razlika je bila oko 1250 m (primetila sam da mi je to talična razlika za migrene) a prošli smo oko 21km. Pred sam kraj nas je uhvatila blaga kišica, poprskalo je po par kapi čisto da nas natera da stanemo i vadimo kabanice i posle se nerviramo što smo ih stvarno izvadili. Ono što je barem mene više zabrinulo je bila grmljavina. Iako sam uživala u samoći i svojim mislima malo iza ostalih, čim je zagrmelo stvorila sam se odmah pored Mladenke. Nisam ni reč rekla a ona je počela da se smeje: "Šta je plašiš se?" "Ne, ne plašim se, prestravljena sam i ćuti i nemoj da se pomeraš od mene!!!"
Usput smo naleteli na berače borovnica i Mladenka je odma kupila kilogram, pa je posle moral da kupi i neki ćup da bi imala gde da ih opere i čuva ... i da skratim priču ja sam sada dobila ćup na poklon i moram da pravim svoj specijalitet rebarca sa krompirićima i da zovem na ručak.
Kako smo stigli u hotel seli smo tako blatnjavi da popijemo kaficu na terasi i da još malo uživamo u svežem vazduhu. 
Nakon kafice i odmora, sišli da večeramo i uzeli pastrmku. Zaista je bilo greota da takvo nešto propustimo jer je to ipak kraj gde se gaji rečna pastrmka.  Nije bila loša ali ohridska je ipak najbolja.
Dogovor pada da ujutru malo odremamo i da posetimo obližnji vodopapd koji se zove "Konjski vodopad".


Konjski vodopad je visine od oko 80 m. i ujedno je najviši u Rumuniji.  Po legendi pre nekoliko vekova u velikoj oluji stado divljih konja je bilo primorano zbog loše vidljivosti da se primakne ivici i tu su nastradali. Nalazi se na visini od 1300mnv.


Obzirom da nas je čekao nepoznati put ka Ukrajini tog dana, odlučili smo da odemo žičarom. Sama vožnja u jednom pravcu je trajala nešto malo više od 17 minuta. To je bio jedan od najdivnijih trenutaka koji sam doživela na planinarenju. Mir, tišina, predivan prizor, zvuk zvona koje su nosile krave, Mladenka koja podjednako uživa pored mene.

Iako neki nisu bili oduševljeni od samih vodopada, meni će taj trenutak na žičari ostati "broj 1" na ovom putovanju. Kao dokaz tome je činjenica da sam se isplakala kao malo dete kada smo se vraćali. Odjednom sve što me je mučilo danima je izašlo. Mladenka se šalila kako će sledeći put kada bude htela da izvuče neke emocije iz mene da me popne na žičaru. Ako će ona biti pored mene ja nemam ništa protiv.

Kada smo sišli sa žičare, odmah smo krenuli ka Ukrajini. Put je bio dobar, smenjivala su se sela a mi smo uživali u njihovim crkvicama i kućicama od drvene građe. Ono što nam je bilo najsimpatičnije su bile narodne nošnje koje smo primetili da su iste i u Rumuniji a i u Ukrajini. Zapravo to je oblast Maramureš. Žene su sve nosile crne suknje do kolena sa jarkim cvetnim dezenom. A uz to marame iste boje.

 
Granični prelaz sa Ukrajinom prelazimo relativno brzo i bez ikakvih problema. Sa ukrajinske strane je put malo lošiji ali opet je ok. Stižemo u popodnevnim časovima u naš smeštaj. Raspoređujemo se u sobe i izlazimo u dvorište da uživamo u lepom vazduhu i prijatnom ambijentu. Domaćica nam nudi da nam servira večeru tu, što mi oduševljeno prihvatamo. Dobili smo neku ukusnu čorbicu sa pečurkama i pirinčem i prženice od krompira sa mileramom. Naravno uz to predivni aromatični čaj. 

Posle večere, Manja, Vesna i ja krećemo u kratku šetnjicu do centra sela da vidimo dve crkve koje smo spazile iz auta kada smo dolazile.

Retezat 9Retezat 10

Dogovaramo doručak u 06h po njihovom vremenu i nakon toga odmah polazak za najviši vrh Ukrajine Hoverla.


Hoverla je najviši vrh Ukrajine sa svojih 2061 m i deo je Karpata. (Mi kao da smo se dogvorili da prođemo sve karpate). Ime potiče iz starog mađarskog jezika i znači "snežna planina"


Ovaj put ne zaboravljam da upalim "stravu" i ona kaže da je vreme kretanja za ukupan uspon i silazak bilo 3h i 10 minuta, visinska razlika od 1019 mnv i 17+5 pređenih kilometara.
Staza je poprilično laka, maltene prava šetnja za nas, posle svih onih Karpata ovo je najblaža planina. Na samom vrhu je velika gužva i kada smo se okrenuli na dole brzo smo shvatili da horde ljudi idu ka vrhu i da se nešto dešava. Imali smo čak i mogućnost da na samom vrhu gledamo dečicu kako izvode njihov folklor.

    Ukrajinski instrument trembita je najduži instrument na svetu, može biti dug i do tri metra.

Predivno. Gledam, uživam i razmišljam kako polovine stanovništva Vršca se nije popelo ni do planinarskog doma a kamoli da decu odvede na gudurički vrh, a ovde smo bili svedoci kako vode malu decu pa čak i bebe u nosiljkama.


Kada smo sišli u mesto Zaroslach dogovorili smo se da nakon kupovine suvenira pokušamo da nađemo neki taxi kombi. Obzirom da su nas maksimalno iskulirali nastavili smo pešaka. Imali smo još oko 5km po širokom zemljanom putu.  Manja, Vesna i ja smo se polako kretale pozadi kada smo shvatile da ostatak ekipe ulazi u auto, vikale smo i mahale Buci da nas sačeka da vidimo šta se dešava...ali ništa od toga. Ostadosmo same nasred Ukrajine. Sva sreća pa nismo ni za belo roblje, pa nam je laknulo, ismejale smo se site, i polako smo stigle do auta gde su nas oni uredno čekali i malo se brčkali u rečici za to vreme. Shvatili smo da ih je pokupio Janov nov prijatelj slovak koga je upoznao na vrhu. Naravno nema ljutnje, mada značilo bi da su nam rekli.
Dogovor pada da idemo nazad u smeštaj i nakon tuširanja pravac u grad na večeru. Nekako se organizujemo da idemo samo ženski deo ekipa što na kraju i ispada da je bila odlična ideja jer smo se provele fenomenalno.

Retezat 30

Za mene iskreno najbolja večera i atmosfera ikada što se tiče restorana. Slučajno smo naleteli na restoran Stara Vorohta o kom sam čitala na Tripadviser-u da je najbolji u okolini i zaista je pokazao da jeste. Naručile smo toliku količinu hrane da smo bile sigurne da su nas konobari posle ogovarali kako u životu nisu videli toliko žgoljave žene a da toliko pojedu. Cena je takođe bila daleko pristupačnija nego kod nas a da ne govorim o kvalitetu usluge, dekoracije, same ponude... i još u selu u Ukrajini. Pa ni u snu ne bih poverovala.  A tako smo se najele da smo zaboravile da probamo valjuške. Jedva smo se dovukle do kreveta :) Da, da probale smo borsč sa dimljenim rebarcima, predivne salate sa pinjolama, slačicom, 4 različita jela, neki fenomenalan zapečeni krompir sa čvarcima, a hleb...i namaz za predjelo, pa kiseli skrastavčići. Ne znam da nešto nije bilo dobro. Ne mogu ni da pišem već sam opet gladna.

Retezat 28

Ujutru polazimo u 08h po njihovom vremenu i krećemo put Srbije. Prvo stajemo da se slikamo na mestu gde je navodno Geografski centar sveta.

Retezat 15

A onda nastavljamo do mesta Sapanta  u Rumuniji da posetimo "veselo groblje". Ekipa se sjajno zabavljala tamo, ja se malo držim po strani kada su takve lokacije u pitanju. Ali sve u svemu bilo je veoma zabavno videti to.  Ovo groblje je poznato po tome što su nadgrobne ploče u veselim bojama  stilu naivnog slikarstva i na njima su napisane kratke pesmice gde se opisuju karakterne osobine osobe koja je tu sahranjena.

Retezat 16Retezat 17


Evo i jednog primera gde je zet podigao spomenik tašti: " Ispod ovog teškog krsta, leži moja jadna tašta, da je još 3 dana poživela ja bi tu ležao a ona bi sada čitala. Vi koji prolazite molim vas pazite da je ne probudite, jer ako se vrati kući još više će me kritikovati. A ja ću se zauzvrat ponašati lepo, tako da draga moja tašto ostani tu i počivaj u miru.


Posle ove posete dogovaramo se da sledeća veća pauzica bude u Dekatlonu u Temišvaru i tamo smo negde oko 17-18h po njihovom vremenu, ne zadržavamo se puno, već smo umorni i željni kuće.
Nakon 1000 km i skoro 12h na našem prelazu gde nikada nikoga nema sačeka nas dugačka kolona i smena. Ali to nam je sada najmanji problem. Dok čekamo na granici, hvatamo naš signal, kreće zezanje preko društvenih mreža sa ekipom iz drugog auta, pozitivna energija je i dalje tu iako se ovo naše putešestvije već završilo.
Na kraju uspevam i da stignem kući, spremim se i odem na izložbu kod drage prijateljice. I dobijem na poklon sliku u koju sam nekako prepoznala sebe, svoju dušu...
A sada je vreme za nove planove, nove pripreme... zaokružiti karpate i otići na Visoke tatre? Veliki Korab? Durmitor? Trgilav?.... mnogo je opcija. Ali nema veze sve ćemo ih obići pre ili kasnije.

Opširnije...

Planina Carku, Rumunja, vrhovi: Brusturu 2116m, Caleanu 2196m, Bodea 2169m, Tarcu 2190m

Objavljeno u Putovanja

Vrh Carku je moj prvi osvojeni vrh preko 2000m. Kada je Vesna rekla idemo da se spremimo za Retezat, prva pomisao je bila hmmm... pa već sam bila tamo, a onda sam pogledala slike i pomislila, pa treba da si luda da propustiš šansu da vidiš ovu lepotu ponovo. I kada sam rekla Darku da želim da se prijavim, on mi je zbunjeno rekao, pa Manja i Vesna su te već prijavile... epa hvala vam devojke :)

Igrom slučaja dva dana pred polazak iz opravdanih razloga,  akcija je pomerena za datum koji mi ne odgovara. Ugh... pa stvarno nemam sreće... u tom trenutku razmišljam nemam ni jednu jedinu akciju isplaniranu. Panika! :)  Ali eto ga Jan na vratima i kaže: " Mi ipak idemo sa Bucom!" Telefon u ruke "Manja jel bi išla?" "Buco... imaš 2 mesta?"  I za manje od sat vremena uspevamo da se organizujemo i napravimo jednu lepu modifikovanu turicu. Ne idemo samo na Carku već na 4 vrha. Nova avantura, osmeh na licu, idemooo :)

U subotu tačno u 06h krećemo ka Rumuniji i za oko 3,5 h stižemo na odredište.  Vreme nešto ne obećava ali bitno je da nema kiše i da iste nije bilo do samog kraja naše avanture.  Usput su se smenjivala sva 4 godišnja doba i još neka novokompovana :)

Priroda je bila zaista nestvarna, iako mi je bio "the day" u svakom pogledu, preživela sam i nisam zažalila ni u jednom trenutku što sam krenula.  Do samog silaska sa vrha Carku koji smo ostavili za kraj nismo sretali planinare, ali već kod metorološke stanice zatekli smo mali kamp i mnogobrojnu veselu ekipu. Bilo je nešto motora, lično ih ne volim u priprodi, ali šta je tu je. Od životinja smo sreli jednu divlju mačku i malog skočimiša sa kojim sam se sita ispričala :) Ovce i krave naravno ne računamo, one su standardna postava. Meda nas je i ovaj put zaobišao ;) 

Inače 2013 god. WWF Romania i Rewilding Europe su započele projekat sa cijem da ponovo nastane određenu vrstu bizona na ovoj planini. Do 2016g. pušteno je 20 bizona od 100 planiranih sa ciljem da do 2020 narastu na 198, a do 2024 na 300. Tako da se nadamo da ćemo imati prilike da se i sa njima upoznamo sledeći put.

Posle ove lepe ture, gde smo upoznali nove divne ljude, prešli 25km za 10h i osvojili 4 vrha preko 2000m u ne baš lakim uslovima, ostalo je nam je samo još oko 3,5 h vožnje do Vršca. Neki su odmah zaspali, neki smo se očajnički borili da ne zaspimo i izgubili. Ovom prilikom svaka čast i hvala Gabrjeli i Buci (mada njemu baš i nije palo tako teško) koji su nas odvezli nakon takvog burnog dana, po mraku i jakoj kiši bezbedno do kuće.
Sad čekamo sledeću avanturu :)

p.s. slike su uglavnom moje, par su preuzete sa FB strane SP Jin-Jang iz Vršca, i snimak je takođe preuzet sa njihovog Youtube kanala. Hvala što se niste naljutili zbog toga :)

 

 

Opširnije...

Kanjon Nere i vodopad Beusnica

Objavljeno u Putovanja

Oko 07h ujutru krenuli smo u Rumuniju da se malo prošetamo i odmorimo se od raznoraznih pentaranja. Nacionalni park Kanjon reke Nera i Beušnica se nalazi na nekih 60-70 km vožnje od Vršca. Šetnja je bila lagana bez uspona, uz reku Bei, nekih 18km pored predivne rečice. Videli smo i "Oko Beja" koje nas je plenilo svojim bojama. Prošli kroz tunele, neki su uspeli i da razbiju glavu i pored upozorenja vodiča...čisto da ne bude da je bila tako lagana tura.

Meni je pored lepe prirode i dobrog društva prijala i mogućnost da ponesem svoj aparat i da fotkam bez bojazni da kočim grupu i da će me neko ostaviti u šumici na milost i nemilost medvedima.

Nakon završetka naporne akcije svratili smo i do Bele Crkve da popijemo piće i da se odmorimo malo. Sve u svemu još jedan predivan dan!

Opširnije...

Planinarenje Uspon na Pades Poiana Rusca Rumunija

Objavljeno u Putovanja

Odlučile Vesna i ja da po svaku cenu za praznike odemo na planinarenje. Obzirom da je par tura što planinarskih, što turističkih već organizovano imale smo izazov da pronađemo nekog ko bi išao sa nama. Naravno Buca iz Jin Janga je pristao da nas vodi gde god poželimo samo da se dogovorimo gde ćemo. E, tu smo zapele. Znale smo samo da želimo da idemo i da smo tog vikenda slobodne i to je sve. Da li da idemo 2,3 dana... ovde, vani... Samo smo nabacivale ideje i planove, a Buca je ponavljao: "kada odlučite, javite mi". I na kraju smo odlučile tako što nam je on rekao gde ćemo da idemo. Kratko i jasno- Rumunija, planina Poiana Ruscă, vrh Padeš 1382mnv. Polazak 06h, subota. I onda lepe vesti idu i Jan i Mladen sa nama. Isprobana ekipa, znači biće dobra akcija.

Kao i uvek krenuli smo na vreme, granični prelaz smo prešli brzo, i nakon nekih 2,5h sata stigli smo u mesto Nadrag. Iako su najavljivali kišu celog dana, vreme nas je poslužilo i krenuli smo po suvom na uspon. Prvih sat vremena išli smo laganim zemljanim putem pored rečice i uživali u predivnoj prirodi. Nakon toga je krenuo prvi lakši uspon i izlazak na jedna predivan greben. Kako smo više odmicali priroda je sve više obećavala. I zaista je bilo tako. Iako je veći deo našeg putešestvija bio u magli sve je izgledalo kao da smo u bajci. Prošli smo kroz "mračnu šumu", "spaljenu šumu", prisetili smo se svih bajki i filmova (a vala i horora) koje smo gledali. Usput smo upoznali i jedno veselo društvance iz Rumunije koje nam je dalo par saveta, tipa pazite se medveda i ako padne kiša tamo imate sklonište. Zahvaljujući njima Mladen je dobio nadimak, tako da pored ninje, doktora dobili smo i kung fu pandu. Uz lepo raspoloženje nakon skoro 5h sati stigli smo na naš cilj- vrh Padeš 1382 metara nadmorske visine. Obirom da je polako krenula kišica brzo smo jeli i krenuli nazad. Iako je bilo dosta blatnjavo i strmo uspeli smo da sidjemo za nekih 3h. Uput smo uspeli da vidimo i vevericu i srnu. Meda je ovaj put rešio da nas iskulira na šta sam mu veoma zahvalna iako je Buca delovao razočarano. Prošli smo 29 km za oko 8h, i 1200 metara uspona. Lepo raspoloženje nas je držalo do samog kraja, usput smo dogovorili kao i obično neke nove akcije i avanture. Pogledajte slikice i snimak u ostetite barem delić onoga što smo i mi dok smo se šetkali po toj predivnoj planini.

Opširnije...

Zamak Corvin

Objavljeno u Putovanja

Zamak Korvin ili Hunjadi je najreprezentativnije zdanje profane gotike u Transilvaniji. Ovo divno zdanje nalazi se u centralno-južnoj zoni Rumunije, tačnije u oblasti Hunedoara.
    Podigao ga je Janoš Hunjadi na temeljima starog utvrđenja koje je nasledio od svog oca 1446 godine dok je bio mađarski regent. Nakon njegove smrti izgradnju je nastavio njegov sin Matija Korvin.
    Dvorac je porodici Korvin služio kao letnjikovac sve dok ga 1724 nisu zauzeli Habsburgovci.  Tada je zamak usred nekorišćenja počeo da propada i niko nije stanovao u njemu sve do njegovog pretvaranja u muzej.
    Janoš Hunjadi je u našoj istoriji poznat zbog Bitke na Dunavu koja se odigrala 14.07.1456. godine kada su mađarske snage teško porazile tursku flotu. Ovom pobedom Janoš Hunjadi je obezbedio mir na jugoistočnim granicama Ugarske narednih 70 godina.
    Tri nedelje posle pobede u okolini Beograda izbila je kuga od koje je i sam oboleo i preminuo.
    U toku primpreme za ovu bitku i za vreme njenog trajanja papa Kalist III je naredio da crkvena zvona svakoga dana u podne pozivaju sve vernike na molitvu za pobedu hriščana. Obzirom da ta naredba nije nikada povučena i do dan danas na svim hrišćanskim crkvama se oglašavaju podnevna zvona.

Sam zamak ima 42 prostorije, 2 platforme i izgrađen je na površini od 7000 metara kvadratnih. Pristup zamku je preko drvenog mosta koji se oslanja na 4 masivna kamena stuba na reci Zlatesti. Crkva koja se nalazi u zamku je izgrađena kao ortodoksna ali vremenom iz političkih razloga je pretvorena u katoličku. Iako su spustili plafon, zbog pozicije ulaza nisu mogli da pomere oltar na severo-zapad kao u ostalim katoličkim crkvama.

Ukoliko vas put nanese u ovom kraju Rumunije, nemojte da propustite priliku da posetite ovaj predivni dvorac.

Opširnije...

Alba Iulia - Rumunija

Objavljeno u Putovanja

Nedavno nas je put poveo u Alba Julju, predivnom rumunskom gradiću koji se nalazi u poznatoj Transilvaniji. Osnovan je na mestu antičkog grada Apulum koji su izgradili rimljani u 2 veku a uništili su ga Tatari 1241 godine.
    Tvrđava koja je najveća znamenitost grada i daje mu poseban šmek je sagrađena između 1714 i 1738 godine i smatra se najvećim predstavnikom tipa Vauban tvrđava u Rumuniji. Konstruisao je italijan Morando Viskonti. Sadrži sedam bastiona (Eugen Savojski, Stefana, Trojice, Svetog Mihaila, Sent Čarls, CV. Capistrano, St. Elizabet) predstavljajući njen čuveni zvezdati oblik. Najviša kula je Trojice sa svojih 116 i 135 metara i nalazi se u centru. Tvrđava je jedinstvena po lepoti zbog dekorativnh elemenata i zbog šest vrata koja su jedinstvena u svim vojnim strukturama u Evropi.
   Sébastien Le Prestre de Vauban, Marquis de Vauban je bio jedan od najvećih inženjera i čuven po svom umeću utvrđivanja i napadu na tvrđave. Sagradio je 33 nove tvrđave i rekonstruisao oko 300. Tvrđava u Nišu, Beogradska tvrđava i jednim delom Petrovaradinska su građene po Vobanovim sistemima.  Smeštaj smo birali preko interneta i odluka je pala na Vilu Precioza. Nismo se pokajali, lokacija, sam smeštaj i usluga su i više nego odlični.
    Krenuli smo u petak odmah posle posla, i stigli negde oko 21h po lokalnom vremenu, večerali i legli da spavamo. Ujutru smo nakon doručka krenuli u obilazak starog dela grada.
    Iz vile smo mogli da vidimo ulaz i krenuli smo pešaka. U toku prepodnevnih sati gradić je bio prepun turista. A mi smo iz drugih razloga proveli ceo dan u gradu tako da smo i popodne svratili tamo. Tada je bilo daleko mirnije i praznije. Cene u kafićima i restoranima su sasvim pristupačne, hrana je ukusna i svi su uslužni i ljubazni. Svaka preporuka za jedan miran i divan vikend.
    

Opširnije...

Prvi put na preko 2000 metara!

Objavljeno u Putovanja

Dugo sam čekala svoj prvi vrh preko 2000 metara, i evo konačno sam ga dočekala. Nemam nekih ambicija za velike ekspedicije, ali ovo je nešto što mi je bilo zacrtano u glavi kao jedan od mojih ciljeva. I veoma mi je drago što mi se ostvarila želja na ovoj lokaciji i uz ovu ekipu. Kako je krenulo proleće i obaveze na sve strane, mislila sam da bi bila srećna samo kada bi uspela na Gudurički da se popnem barem jednom tokom leta. Ali eto zvezde su se poklopile i sve je bilo savršeno kao da sam planirala. Ali nisam naravno, kao i uvek sve je bilo u zadnjem trenutku.

Vidim objavu kod Raje iz Smedereva na FB, otvorim kalendar, opaaaa slobodan vikend! I krenem redom da sve cimam. Naravno Teri i Manja prve na spisku. Manja bez pogovora pristaje, Teri se kao nećka ali dok se otimala mi smo je već spakovali. Dejan po default-u, Jelena, Plavi, Rade, Jan i Marin su već bili spakovani. U subotu sa malim zakašnjenjem dočekali smo drage Smederevce koji su došli po nas i krenuli u avanturu! U autobusu već poznati ljudi sa drugih putovanja, a oni novi kao da nas oduvek poznaju. Atmosfera kao i uvek fenomenalna.

Stižemo oko 13h po našem vremenu na lokaciju, Plavi odlučuje da je zbog vremena bolje da odmah krenemo na Carku a sutra da idemo na Muntele Mic, jer nam je za prvi potrebno dobrih 8h gore-dole, a za drugi samo 2h. Vreme je sada odlično a za sutra već sumnjivo. Mi onako “iskusno” gledamo u nebo i komentarišemo…ma daaaaaj koja kiša idemo u hotel da popijemo kafu, pa na mali vrh, pa pivce… A sutra obećavamo da ćemo ustati u 04h ako treba! Ali Plavi se ne da prevariti, presvlačimo se u busu i krećemo odmah na stazu. Vazduh, priroda, sve je fenomenalno. Čak su i krave i ovce bile posebne i prelepe. Dobro i oni veliki ovčarski psi koji su imali ogrlice sa bodljama oko vrata. Kada sam skapirala zašto, uredno sam spakovala svoj aparat i trudila se da uopšte ne zaostajem za ostalima! Verovatno će tu taktiku posle ovoga (plašenje vukovima) primenjivati na meni svaki put u budućnosti kada zaostajem zbog slikanja.

Carku planine se nalaze u jugo-zapadnoj Rumuniji na zapadnoj ivici Južnih Karpata.
Locirane su između doline Bistra, reke Timiš, Godeanu planina i Raul Mare doline koja zapravo predstavlja granicu između njih i planina Retezat.  Najviši vrh je Carku koji se nalazi na 2190 m.

Hodamo polako, srećemo neke Čehe koji se več vraćaju, bajkeri Rumuni koji viču: “prijatelji”! Priroda se smenjuje, šumica, proplanak, izvori, kamenjar, stene, jak vetar, jako sunce, sneg, predivno zelenilo svuda….neopisivo rečima!

Nakon nešto manje od 4h izbijamo na Carku. Duva jak vetar, ne zadržavamo se mnogo ali sasvim dovoljno da me “krste” ( izlupaju štapovima po guzi) jer sam prvi put na preko 2000 metara. Krećemo dole polako prepuni pozitivnih emocija, primećujem da svi imaju osmeh na licu ali manje pričaju…. Kao da su u nekom svom “zen-u” . Ja sam barem bila. Cela ta priroda me je podsetila na Hajdi i Klaru. Moja omiljena knjiga, tačno tako sam zamišljala dedinu planinu. Doživela sam nešto o čemu sam oduvek maštala. I naravno sada želim još!

Kada smo stigli u hotelčić ljubazno osoblje i gazda su već ugrejali (da, da otvorili su hotel samo zbog nas, i uključili grejanje za sitne novce) i spremili nam večeru. Istuširali smo se i smestili za sto. WiFi jedva da je radio tako da smo bili primorani da se stvarno družimo. Jan je izvadio svoj kulen uz pivce dok ne stigne večera i krenulo je prepričavanje dogodovština. A ja onako dremam, gledam i razmišljam se kao i uvek kada ih slušam kako ću i ja biti puna tako interesantnim pričama za 20tak godina sigurno!

Ujutru pokret u 09h! Za doručak pa naravno mamaljiga sa smntanom. Pokušali smo da objasnimo gazdi šta znači smotana na srpskom ( jer smo svi uredno umesto smntanu naručili smotanu i valjali se od smeha), nasmejao se slatko ali nisam sigurna da je baš i razumeo!

Ova staza je više bila kao lagana šetnjica za sve nas, ali je vredela svaki trenutak. Kada smo se spustili do hotela, presvukli i krenuli u bus, spazili smo da su i Carku i Muntele Mic prekriveni tamnim oblacima i da se više ne vide. I naravno priznali smo Plavom da je bio u pravu! Ali avanturi nije tu kraj. Nastavljamo do Caransebeša, gde pravimo kratku pauzicu u centru grada i ispijamo kaficu dok uživamo u predivno uređenom centru.

Sledeća stanica Rešica i muzej lokomotiva. Mi koji smo već mnooogo puta bili tamo u glas kao dogovoreni vičemo: otvoreni wifi!!!!!! I naravno dok se ostali oduševljavaju lokomotivama mi šerujemo slike po FB-u!

U muzeju lokomotiva u Rešici može videti 16 parnih lokomotiva proizvedenih tamo koje su i dalje u voznom stanju I za kraj što bi Englezi rekli “last but not the least” muzej minerala i za mene pravo oduševljenje! Vlasnik tog malog privatnog muzeja ima 92 godine i u mladosti je bio rudar i prvo sam skupljao minerale, kristale, metale i šta tu sve spada iz okoline dok nisu za njega čuli sa strane i počeli svi da ga posećuju i donose mu i uzorke sa drugih lokacija. Pravo malo bogatstvo na jednom mestu. Nismo znali ko je bio srećniji da li mi što smo ga otkrili ili on što nas je bilo u tolikom broju. Oprostili smo se, slikali i obećali da ćemo ponovo doći! I nadam se da ćemo ispuniti obećanje.

Put smo nastavili uz dogovore gde i šta dalje. Pale su dobre i interesantne ideje. I sada se već pripremamo za nove avanture!

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed