Retezat, Rumunija - kružna tura 3 vrha preko 2000, šatori i dobar provod sa dobrom ekipom

Putovanja

Pre skoro godinu dana osvojili smo najviši vrh Rumunije, Moldoveanu.  Tada sam prvi put spavala u šatoru i to na preko 2000 metara i nosila ranac teži od mene 2 dana gore dole, po teškom terenu.  Neko bi rekao - luda! Pa sad, nije da se ne bi složila, ali ova luda je htela još, i naravno nije bila jedina.  Ekipa se ponovo okupila, ponovo vodi Buca iz Jin-Janga i dogovorili smo Retezat ali da ne bude baš jednostavno, dodali još 3 vrha i noćenje u šatorima na jezeru Bukura. 

Retezat je jedan od najviših planinskih masiva u Rumuniji, deo južnih Karpata. Najviši vrh je Peleaga sa 2509m.

Ceo taj dogovor oko termina se malo iskomplikovao i u jednom trenutku je situacija bila takva da sam morala da otkažem, što sam veoma teško podnela. Dojadila sam kukanjem i sebi i naravno svima oko sebe. Ali sudbina je htela da stvari budu drugačije. Ekipa se na kraju u malo izmenjenom sastavu okupila (Manja, Neca, Buca, Marko i naravno JA) i dodali smo još 11 članova iz Novog Sada. Tako da konačno 22.07.2017 u 03h na OMV-u u Vršcu dočekali smo društvo iz Novog Sada i svi zajedno krenuli ka planini Retezat u Rumuniji. Nakon skoro 4h sati vožnje stižemo u selo Raušor koje nam je polazna tačka i polako se pripremamo za polazak, proveravamo da li smo poneli sve od opreme, slikamo se i pokret. Vreme nas je poslužilo, priroda je predivna, znamo da nas popodne očekuje kiša i veoma stenovit i klizav teren, pa se trudimo da požurimo ali par članova se sporije kreću tako da nemamo izbora već pravimo dosta dužih pauza. Nakon dobrih 7h, od planiranih 4h Buca odlučuje da promenimo plan i ne penjemo vrh Retezat, ionako moramo preko njega da se vraćamo sutradan i našu ekipu i još jednog člana iz novosadske, Rašu, pušta da nastavimo sami do jezera kako ne bi bespotrebno sa rančevima od po 12-14 kg išli po kiši a on ostaje da sačeka ostatak ekipe i da sa njima nastavi gore. Teren postaje sve teži, staza uža, stene veće, ima sajli, mi se polako krećemo, još uvek smo vedri i veseli, raspoloženje nam ne kvari ni umor, ni glad, ni crni oblaci u daljini i zvuk grmljavine. Nakon skoro 2h spazili smo nekoliko jezera i naše na samom kraju. Pogled koji ostaje zauvek urezan u sećanju. Predivno! U tom trenutku shvatamo da se oblak velikom brzinom kreće ka nama i da nemamo vremena za priču već moramo što pre da se spustimo jer je strmo i klizavo. Tempirali smo u sekund, kako je zadnja osoba sišla dole tako smo ušli u maglu. Pogled neverovatan, kao da smo u nekom filmu tipa Lord of the Rings. Mala jezera providna, vidi se svaka stenica, čuju se potočići koji se ulivaju u njih, divlji konji pasu travu, a iznad se prostiru zastrašujuće veliki Karpati. I sve to kroz gustu maglu. Krećemo se fascinirani bez reči. Ja samo zveram okolo i čekam neki drekavac ili barem medved da iskoči, ali ništa od toga, ostajemo na malim crvenim žabama, par divljih konja i 2 velika čupava psa koji su domaći u kampu. Konačno stižemo na jezero Bukura, naš dom u narednnih 12h na 2010 mnv. Jezero Bukura je najveće ledničko jezero u Rumuniji sa površinom od 88612m2. Pretpostavlja se da ima ukupno oko 80 ledničkih jezera na Retezatu što čini ukupno 38% od ukupnih u Rumuniji.

Prilazimo rendžerima i pitamo ih gde možemo da se smestimo. Pokazuju nam i gde je izvor ako treba voda. Biramo mesto što bliže jezeru, kiša se već pojačava, kreće jak vetar, jedva uspevamo da montiramo šatore, a pogled nam je samo u pravcu iz kog treba da dodju ostali. Proveravam telefon, nema signala. Ok, kapiram ako ih ne bude bilo dugo pitaćemo rendžere za pomoć, ali nakon par sati stižu i dok se i oni montiraju kiša i vetar staju. Izlazimo iz šatora, i dok vadimo vodu i sprostiremo sve mokro na kamenju oko nas zezamo se sa ostalima i pričamo. Manja " mi oprašta" odabir šatora i ipak mi dozvoljava da spavam sa njom. A i zaista nije bila u pravu ispostavilo se da smo imale i više nego dovoljno mesta, čak sam je u toku noći u jednom trenutku tražila rukama gde je. Tako da džaba mi je pretila da ću da spavam sa medvedima ( koje usput nismo sreli, trebalo bi da se radujem ali mi nekako ipak malo žao).  Ustajem oko pola pet, svi spavaju, veseli džukac mi odmah prilazi i dok se ćaskam sa njim Buca već izlazi iz svog šatora spreman za pokret. Dogovor je bio da ujutru u 05h ako nema kiše naša ekipa i Raša krenemo putem kojim smo se dogovorili u samom startu a ostatak ekipe istim putem do Retezata pa posle kraćom ali dosta strmijom stazom sa nama do sela. Ipak se i oni razdvajaju veći deo nastavlja do planinarskog doma i stopiraju do sela. Nisu se nadali takvoj turi, a mi znamo zašto smo došli i ne odustajemo pa makar puzali po tim stenčugama.
Put nastavljamo tačno u 06h. Mene je opet mučila migrena i doručak mi je teško pao pa krećem sa teškom mučninom, što ostalim članovima ekipe nije tako loše palo jer sam ćutala prvih par sati. Prvi vrh na spisku je Peleaga koja se nalzi na 2509 m i ujedno je najviši vrh Retezata. Nakon kraće pauzice nastavljamo na Bukuru 1 - 2433m, od dvojke smo usput odustali jer nismo imali snage, trenutak pred uspon nam je svima veoma teško pao. Ali kada smo se popeli gore,  Marko je otvorio svoju konzervu sa ananasom na koju smo nagrnuli kao ludi, a Manja posle i flašicu Recharge-a koju smo takođe bratski podelili. I to nas je povratilo u potpunosti. Meni su palčevi na nogama skroz odrani, Buca me spašava sa svojim slikonskim flasterima sa kojima sam hodala kao da mi nije ništa. Kada smo sišli sa vrha, nije bilo durgara iz NS-a pa se Buca zabrinuo da nije došlo do nekog nesporazuma i krenuli smo ka Retezatu 2485m, sa idejom da nas popne gore, pokaže nam stazu za selo i vrati se po njih. Ali dok smo odmarali u podnožju začuli smo poznate glasove- oni su mislli pošto nas nije bilo da smo možda otišli i krenuli sami da se penju. Dogovorili smo se da krenu sa nama ponovo gore da im pokažemo gde se mogu da se odvoje za dužu ali lakšu stazu do sela kako ne bi išli ponovo do samog vrha gde je i razdvajanje. Dok se penjemo gledamo Bukuru koja je u crnim oblacima, vidimo kako seva i grmi i žurimo da se slikamo i što pre sklonimo sa visine. Drugi planinari se već ubrzano spuštaju dole. Malo se duže zadržavamo jer je jednoj osobi pozililo pa Buca silazi da pomogne drugarima da ga izvuku do gore. Malo se odmaraju i mi krećemo našom stazom a oni svojom. Silazimo a pogled je nestvaran, sa jedne strane crni oblaci a sa druge sunce. Pred sam ulazak u šumu kreće jaka kiša i grad. Pokisli smo kompletno, ali nam i to ne smeta. Vazduh je predivan, oseti se miris borića.  Pažljivo prelazimo stene, nakon toga zalazimo u šumu gde krećemo da se ćaskamo, prepričavamo dogodovštine, tako nam je lakše i brže nam prolazi vreme jer nas umor već ozbilnjno savladava. Oko 17h stižemo u Raušor. Time je naša akcija skoro pa završena nakon 2 dana, skoro 30 km, visinske razlike od preko 2000 m, kiše, magle, vetra, grada, sunca, spavanja u šatorima, blata, klizanja, stenčuga, i predivne ekipe, očekuje nas još put do kuće, i već tradicionalana kafica na benzinskoj.

Večeras dok ležim u krevetu sa laptopom u krilu i pokušavam da pronađem reči koje bi vam dočarale ono što osećam kada se prisetim te prirode ali ih nemam. Gledam svoje noge i ruke pune modrica i ogrebotina, hvatam lak za nokte i kometnarišem sama sebi glasno, ma nije stvar u tome kako izgledaš već kako se osećaš, a posle ove "šetnjice" osećam se kao "milion dolara".

(4 glasova)
Pročitano 1130 puta
Morate biti prijavljeni da bi mogli da ostavite komentar