Uspon na Rtanj, vrh Šiljak 1565mnv

Putovanja

Kada se spomene Rtanj prva asocijacija su vanzemaljci i Piramida i kreću diskusije na tu temu. Kada ja čujem reč "Rtanj" mene to podseti na detinjstvo, putovanja sa mojom porodicom u Zaječar. Mamine strašne priče o olujama, gromovima i sl. Setim se kako bi se zalepila u prozor samo da vidim tu "strašnu" planinu. Bila sam fascinirana, u tom periodu nisam ni pomišljala na to da ću se ikada popeti. Kako sam krenula da se bavim ovom pričom, svi su pričali o nekim velikim vrhovima, a meni je Rtanj bio najveći vrh. I eto juče sam ga osvojila! I to uz divnu ekipu, Mladenka, Vesna, Jan, Jelena, Darko x2, Kristina, Neca, neki novi drugari...

Iako je polazak bio dogovoren u 06:30h ja sam se probudila u 04h. Nisam mogla da spavam. Muvala sam se po stanu, prepakovala ranac jedno 3x i tako je došlo vreme da siđem ispred zgrade gde su došli, Vesna, Kristina i Darko. U lepom raspoloženju po tmurnom vremenu krenuli smo ka dogovorenom mestu. Svi su stigli koji minut ranije tako da tačno u pola sedam krećemo. Za par minuta kreće jaka kiša... panično se hvatamo telefona, proveravamo sve sajtove za prognozu, znane i neznane...svi kažu trenutna situacija kiša. Šaljem poruku Banetu (koj je budan u to doba i dolazim do zaključka da svi mi koji se bavimo ovim stvarima izgleda ne volimo baš da spavamo)- kaže kiša, man Rtanj dolazite kod mene. Na celu moju muku, vozač odvaljuje do daske muziku koju zaista ne mogu u tom trenutku, pogotovo tako glasno da podnesem. Iako nisam sklona tome da se bunim, lupam Darka po ramenu i procedim kroz zube: reci mu da barem stiša to ako neće da gasi! Darko reguliše situaciju, izlazimo na autoput i svi gledamo samo u levo...čekamo da se pojavi taj Rtanj. Kreće zezanje tipa "kao da vidim sunce u daljini" ... i nema da fali, sa leve strane počinje razvedravanje, Vesna viče javili joj da neće biti kiše, Bane šalje poruku: IZAŠLO SUNCE!  Svima nam je laknulo a meni pogotovo. Pa zar da taj toliko očekivani prvi uspon na Rtanj bude po kiši ... Sva sreća neko tamo gore, verovatno vanzemaljci, su se potrudli da me prvo prodrmaju a posle mi i ulepšaju dan.
Dogovor je bio da krenemo sa teže severne strane a da nas vozač sačeka u selu Rtanj, što znači da se spuštamo sa lakše, južne strane. Krenuli smo gore oko 10:10h i na sam vrh bili oko 13:50h. Imali smo malo sporiji tempo, ali nismo nigde žurili. Usput smo se kao i obično prisećali nekih dogodovština, prepričavali novim drugarima gde smo sve bili i kako se proveli, potvrđivali planove za budućnost. Slikali se i pre svega UŽIVALI u predivnoj prirodi. Šiljak se nije pojavio do pred sam kraj. Kada smo stigli do grebena, krenuo je jak vetar, kamenje i stene su nam otežavale posao, ali to je bilo ništa naspram hladnog i jakog vetra koji je nas je dočekao na vrhu. Obukli smo sve što smo imali na sebi, i neki su jedva uspevali da ostanu na nogama. Slikali smo se nabrzaka, sakrili iza kapelice, upoznali se sa ekipom iz Beograda, razmenili malo slaninice, vina i sl.

Na samom vrhu se nalaze ostaci kapele koju je za sećanje svog muža digla Greta Minh. Oni su bili vlasnici paraćinske fabrike štofova i rudnika uglja. 1936 godine crkvu je gradilo 1000 radnika. Pre dvadesetak godina razneta je dinamitom u pokušajima traganja za davno skrivenim bogatstvom.

Oko 14:20h krenuli smo nazad. Deo ekipe silazi serpentinama, ostatak se junački spušta popreko... i spušta i spušta.... ali bitno da je krenuo topli vetar, skidamo sve živo sa sebe, idemo polako, ćaskamo i uživamo i u pogledu a i u mirisu. I dok se mi tako vučemo ostatak ekipe stigne isto kada i mi i tu napravimo malo dužu pauzicu. Nikome se ne ustaje i ne ide dalje i kako bi pored tog pogleda. Ali ipak moramo da krenemo polako nazad. Stigli smo do sela Rtanj i odmah uleteli u prvu kuću gde piše: Rtanjski čaj i med. Naravno kupimo, divna i vedra domaćica nas dočeka sa domaćom rakijom, kaže: "ne, ne ne možete" da krenete a da vas ne počastim. Mi onako pitamo "pa koliko košta" a ona kaže: "nije na prodaju, red je da vas poslužim nečim". Pokaže nam gde možemo da operemo ruke i natočimo sveže, ladne vode. Hvala joj veliko. Nastavljamo dalje, srećemo psa koji se zove Krtica i njenog malca i iz nekog razloga ne želi da se odvoji od mene. Ja se trudim da joj objasnim da ne mogu da je mazim jer su mi pune ruke svega i svačega a to nažalost nije hrana za nju. Mladenka slika i vrišti od smeha. Izlazi ljubazna vlasnica i krene u priču sa nama kao da se znamo godinama. Razmišljam se fin neki narod, kao da su ih oteli vanzemaljci. A možda i jesu?! I nastavljamo dalje, čujemo mušku ekipu koja je već locirala prvu i jedinu otvorenu kafanu. Ime kafane je Show. Zašto? Saznali smo ubrzo kada smo upoznali gazdu, koji je kako kaže naš saputnik: "pravi šou". I jeste bio takav "šou" da su momci sa nevericom prepričavali njegove priče do Vršca a mi ostali smo plakali od smeha. Na Kristinino insistiranje da upoznamo i neki novi grad, dogovaramo se da uđemo u Paraćin i kako kaže ona nisi upoznao grad ako ne probaš palačinke. Što je naravno i odrađeno. Pre svega toga idemo u kratak obilazak Manastira Sv. Petka.

Nakon ove vesele akcije, 500 km prevozom, 14 km pešačenja, uspona od 1260m, silaska od 1000m i osvojenog vrha od 1565 m, palačinki, šakala, čaja, vanzemaljaca i slično oko 22h stižemo sa osmehom na licu u Vršac.

(2 glasova)
Pročitano 1748 puta
Morate biti prijavljeni da bi mogli da ostavite komentar