Lepršava.rs

Lepršava.rs

Veb sajt::

Radi kao Singerica

Objavljeno u Zanimljivosti

Odrasla sam uz Burde, materijale, šivaće mašine, šnitove, krojeve, makaze, igle i sl. Sve žene u porodici su šile i sa mamine i tatine strane, nekako je to bilo normalno. Ja sam naučila neke osnovne stvari, uspela čak i par suknjica i pantalona da sašijem. Ali jednostavno kreativna ili ne, nisam imala strpljenja za to. Mama je govorila da nisam pedantna. Pre bih ostala pri svom - nestrpljiva. Htela sam da to što sam zamislila bude istog trenutka gotovo. Mislim kad može Pepljugina haljina što ne bi mogla i moja, zar ne? Sećam se kako je mama gubila strpljenje samnom dok sam se ja samo otimala, vrdala, skakutala jer me je svrbelo, bockalo, grebalo, golicalo...ma sve mi je bilo samo ne prijatno dok sam joj izigravala lutku za isprobavanje.  Ja izvrćem oči, pravim grimase, Rosa menja boje i viče da se "smirošem već jednom" jer će da mi zabode neku iglu. Nikada nije, ali se ni ja nisam smirila.
Mama i baka u Makedoniji su imale moderne mašine za to doba, imale su i kabinete i svoje kufere. Nešto wow. Ali meni je pravi WOW efekat koji traje do dan danas ostavila singerica moje bake Marije u Zaječaru.

Stajala je u ćošku pored poluotvorenog prozora, u nekoj polusenci onako stara, tajanstvena, metalna, moćna! Sećam se kako sam sa strane posmatrala baku kako šije, a ponekad i moju mamu kada je dolazila. Često sam znala dok je baka bila dole u kuhinji da se zavučem, sednem na tabure, i posmatram je ne usudivši se da je dotaknem. Što je za mene veoma čudno, jer sam oduvek isprobavala sve što mi je interesantno bez ikakvog problema, što će potvrditi svako ko me je poznavao kao malu. To baš i nije za neku pohvalu, ali šta je tu je, još uvek ima živih svedoka i ne mogu da menjam istoriju.
Prvi i zadnji put sam sela na toj mašini da sašijem jednu suknjicu pre nekih 15 godina i verovatno sam bila i zadnja osoba koja ju je koristila.
Sećam se tog trenutka kao da je bio juče. Te godine sticajem okolnosti živela sam kod bake i deke i jednog dana zamolila baku da mi pomogne da sašijem jednu suknjicu. Rekla sam joj da ću ja skrojiti ali da ona prođe na mašini. Ona je samo rekla: Pa možeš ti to sama.  
Sela sam za mašinu, vetar je kroz poluotvoreni prozor sa desne strane pomerao zavesicu i svetlost se poigravala. Deca su se igrala loptom na ulici, čuli su se njihovi vedri glasići. U jednom trenutku se čuo i voz koji je prolazio na pedesetak metara od kuće pored samog Timoka. Kao i uvek zapitala sam se da li je to možda Zoki na smeni i nasmejala se sama sebi. Od malena su mi govorili "Vidi voz, to Zoki vozi" i nekako mi je ostalo u glavi, prođe voz ja provirim da vidim jel je to možda Zoki, pa da mu mahnem, nikad nisam uspela da vidim ko "tera" taj voz ali sam za svaki slučaj mahala, tako i tog dana.  
Kada sam konačno uspela da se fokusiram proverila sam konac, iglu, postavila materijal i pokrenula veliku tešku pedalu. Začuo se zvuk koji me je ponovo podsetio na voz: tak-tak; tak-tak... Ostetio se miris mašinskog ulja i tada je počela magija. Ubrzo sam sa osmehom na licu shvatila šta znači izraz: "Radi kao Singerica"  Godinama nije bila korišćena, nije podmazivana...a radi, okreće se kaiš bez ikakvog problema. Suknjica je ubrzo bila gotova a ja presrećna. Uzela sam naravno posle i porubila i skratila sve što mi je palo pod ruku.


Ovog vikenda smo svratili do dede da ga posetimo, bake više nema već par godina, i naravno ja sam se kao i uvek kao da mi neko brani, ušunjala u sobu, sklonila stvari sa mašine i stala da joj se divim sa strane.

U jednom trenutku sam začula dedin glas:
Tu mašinu je tvoja čukun baka Stanka kupila 1913. godine u Vidinu. I tu kreće još jedna od dedinih interesantnih priča, on priča, a ja sa suzama u očima gledam mašinu i u svojoj glavi pokušavam da zamislim realnu sliku svega što on izgovori.
Moj čukun deda Stan je 1912. poginuo u prvom Balkanskom ratu. Nakon toga je moja čukun baka Stanka dobila novac kao odštetu i iako je bila neobrazovana, neuka žena veoma pametno ga je investirala. Otišla je za Vidin u Bugarsku koji se nalazio na nekih 70 km od sela i kupila šivaću mašinu marke Singer. Tada je to bila prva i jedina šivaća mašina u našem selu, Halovu.
Ona jednostavno nije imala drugog načina da preživi i da izdržava svoju ćerku, moju prabaku Zorku, koja je inače nasledila majčinu kreativnost i po meni je bila pravi majstor za heklanje.
Kaže deka da je baka Stanka bila nepismena i da je merila uz pomoć končića na čijim je krajevima vezivala čvoriće i tako krojila. Ali takođe kaže da je bila pravi majstor u tom poslu i pravila je  najlepšu žensku odeću. Veoma mi je žao što nemam nekog da mi potvrdi da li je nešto od odeće koju nose na starim slikama nešto što je ona sašila ali svakako dodala sam jednu sliku gde su ona, moja prabaka Zorka, koju smo zvali Boka, njihovi prijatelji Petra i Đorđe.

Verujem da su podaci koje sam navela svi istiniti, možda se neke sitnice ne podudaraju ali ipak bilo je davno, pre više od 100 godina!

Tragajući po internetu pronašla sam i zanimljiv podatak da je konkretno ovaj model proizveden u Škotskoj. I naletela sam na skenirano original uputstvo koje možete pogledati ovde.

A mašina, i danas radi kao prava Singerica!

Opširnije...

Sirup za smirenje kašlja od lovorovog lista

Objavljeno u Hrana

Nakon što smo ga u porodici par puta isprobali i oduševili se, odlučila sam da ovaj recept podelim sa vama. Uspeo je da nam umiri suvi kašalj, pa čak ga je u jednom slučaju i skroz zaustavio nakon par sati. U početku utisak je bio da je kašalj pojačan, ali se odjednom smirio i zaustavio. Veoma brzo i lako se priprema, i uglavnom svi imamo na dohvat ruku potrebne sastojke.

8-10 suvih lovorovih listova

2.5 dl vode

5 kašika meda

1 limun

Stavite vodu da se kuva, kada proključa dodajte lovorove listiće i kuvajte još oko 7-8 minuta. Nakon toga procedite, dodajte sok od limuna i med. Dobro promešajte i konzumirajte po par kašika na par sati (ili češće ako vidite da ima potrebe). Može da se čuva par dana i u frižideru neće se pokvariti.

Opširnije...

Opet ti Komovi

Objavljeno u Putovanja

Komovi, Komovi, Komovi, kada ćemo ponovo na planinarenje na Komove...? :)


Ipak za Komove nam je potreban produženi vikend, i tada će biti u trku. Ali vredi, tako da Sale i ja uzimamo dan, Mladenka je sam svoj gazda.

U šali pitam svoje dete koje nikad nije bilo na planinarenju da li bi samnom, a on kao iz topa odgovori: "DA" O, ljubi ga majka :) Sve je to super, samo što je to težak, zimski uspon, od opreme imaš samo dobru volju! Ali mali jarac se ne predaje tako lako. Krećemo u potragu za opremom. Svima je zanimljivo i pokušavaju da pomognu savetma, nude opremu. Dva dana pred polazak stižu i dereze. Moj muž pogleda i pita: Čekaj bre gde ti vodiš dete? Paaa.... pokazala sam ti snimak! E, moja ti pa kad bi ja gledao sve što mi ti pokažeš... A dete, celu pripremu prihvata ozbiljno. Uspeli smo čak i da zajedno popnemo Gudurički Vrh. Tada sam videla koliko mu se sve to dopada, i kako razmišlja i znala sam da uz ekipu koja ide sa nama i takvim razmišljanjem nećemo imati problema.
Ali, naravno ne može sve po planu i Mladenka ipak ne može da krene, u velikom je projektu i nema šanse da se izvuče. Uf...nije mi svejedno, nekako sam navikla na nju. Pitam je: "Kako misliš da ja brinem o detetu kada nisi ti tu da se o meni brineš?! I dobro znaš da mogu da spavam samo ako si ti tu!!!"  Dejan se smeje i odgovara mi umesto nje: " Ne brini se čuvaće vas Sale tamo"  U međuvremenu mi Sale javlja da dolazi i Mile sa nama. Njega sam upoznala preko FB-a i deluje mi kao ok lik, što kasnije i dokazuje na delu :)
U petak oko 10:30h krećemo. Dobra atmosfera je tu. Telefoni i FB počinju da zvone, Mikša želi sretan put, Vladeta javlja da stiže i on oko 20h, Jela da je uplatila kredit na crnogorskom broju, kum da proveri da li smo krenuli, Mladenka dokle smo stigli, Nidža i Daca, da im je žao što nisu uspeli da krenu, i tako celim putem. Vreme nas služi dobro nema gužve na putu, ne stajemo često, ali za mantije u Novom Pazaru pronalazimo snage, vremena i mesta u stomaku :) Granicu prelazimo brzo, sneg se već vidi, zabrinuti smo kako će biti gore, ipak imamo dosta stvari a od Trešnjevika nije malo pešačiti, Vladeta i Mikša se nude (dobro mi im dajemo tu ideju) da nas pokupe sa svojim džipovima ako bude zatrebalo. Ipak nije trebalo izlazimo do Štavne bez problema kolima čak uspevamo da se popnemo do Eko smeštaja Katun Božićki.
Izlazimo iz auta i u mrklom mraku i čujemo Mikšin glas kako nas doziva, polako krećemo ka našem katunu i brzo ostavljamo stvari i pravac kod Mikše na čaj, kafu, liker od borovnice i kolače. Mikša odmah pita šta ćemo da večeramo?  Nismo ni odgovorili već stavlja krompir u rernu. I tako dok čekamo ostatak ekipe Mikša nam priča kako je jurio vukove prošle noći po planini a ja gutam knedle. Naravno sledi moje već standardno pitanje: "A medvedi?" " Medved ti je gospodin, neće na čoveka! A i vukovi su otišli" odgovara Mikša, gledam ga i pokušavam da nabedim sebe da mi bude lakše, ali ipak je bolje da ja konzumiram što manje tečnosti pre spavanja. Ko će da izlazi usred noći do toaleta. Nije Mladenka tu, dete da vučem nema smisla, a tek ove ostale...  I tako dok ja lomim svoju glavu glupostima čuju se ostali. Vladeta već poznajem, Marka i Jelu kao da znam (Jelu pogotovo, znam je i volim još pre nego što sam je upoznala! Zna ona zašto :)). Tako je to na planini ako ti je neko iz ekipe prijatelj onda su ti svi prijatelji.
Večeramo, i polako se dogovaramo šta ćemo da penjemo. Ja bi nešto laganije zbog Martina da ga ne istraumiramo ali iskreno nisam ni ja nešto iskusna u tim zimskim usponima.  Marko presuđuje: "Ljevorečki"! E, ajd sad reci sudiji "NEĆU"!  
Ujutru ustajem po dogovoru u 06h i naravno niko ne poštuje :)  Čujem neko muvanje gore ali nisam sigurna da li je neko budan i ubrzo Marko silazi, raspaljujemo vatru (pravi profesionalci, i ako neko nešto drugo kaže, nije istina i mi nemamo nikakve veze sa nekim tamo dimom  i sličnim stvarima), kuvamo kafu, doručkujemo. Sale proverava Martina šta je obukao i u 08h smo ispred Katuna. Mikša kao pravi domaćin je na nogama i prati nas.  Ja stajem, gledam  u Kom, u Martina, a on mi kaže: " Ne brini u dobrim je rukama, na moju odgovornost!" Verujem mu i krećem za njima.  
Vreme je predivno, Vladeta komentariše kako je bilo užasno u Maju kad smo penjali i bio je u pravu danas je predivan dan. Hodam, gledam u svoje dete, srećna sam jer je na njegovom prvom usponu dan divan, jer je ekipa fenomenalna, i pitam se da li i on to misli, da li je zadovoljan, da li mu se dopada, da li je umoran, gladan, žedan, možda mu je hladno ... alooo majka oladi malo! :) Pa nije ti to malo dete, fokusiraj se na lepotu ispred sebe i uživaj!
Sneg je lagano pokrio zemlju, ne duva vetar, temepratura se kreće oko nule, možda par stepeni ispod. A velelepni Kom nas gleda i  čeka, danas je odlučio da nas ugosti. Krećemo se polako, šumom, pravimo malu pauzicu na suncu. Slikamo se, uživamo u svakom trenutku svim čulima.

Stižemo do zaleđenog jezerceta, snega je već svuda i montiramo dereze. Martin i ja prvi put, dobro se snalazimo, ostali nam daju savete, prate nas kako gazimo. Sneg je svež, klizavo je pa polako i pažljivo nastavljamo gore. Prelazimo padinu i stajemo na grebenu da uživamo u pogledu. Naravno mora i neki live da padne na FB. Greota je kad je tako dobar signal da se ne iskoristi ( za one koji su na pravoj mreži :) ).  Nastavljamo polako gore, postaje sve strmlje i klizavije, Martin ide između Marka i Vladete, ja se osećam sigurnije i gledam ispred sebe i ne brinem se, u dobrim je rukama.  U jednom trenutku čujemo Saletov glas kako nas doziva, kaže neka se vrati Vladeta. Razmišljam zvuči mi smireno znači sve je ok. Mile se malo okliznuo, nije imao dereze pa mu je trebala pomoć da ga izvuče. Sve se dobro završilo ali ipak on ostaje tu da nas sačeka. Mi produžavamo pažljivo i ubrzo stižemo ispred samog kuluara gde Sale donosi odluku da Martin, Jela i ja ostanemo da ih sačekamo. Meni i Jeli nekako nije pravo ali ubrzo dok ih gledamo kako penju shvatamo da je Sale bio u pravu. I tako smo sedeli i čekali i gledali u te tri tačkice kako se polako kreću. Nama nije bilo svejedno a mogu da zamislim kako je bilo njima. Ali ipak se sve dobro završava, stižu do nas, vezuju nas u navezu i polako krećemo dole.  Jako je strmo i klizavo, a mi prvi put u derezama, prvi put u navezi. Moja intuicija mi govori da će sve biti ok. I veštica je ponovo u pravu.  Stižemo do padine, Vladeta sa olakšanjem komentariše kako sada možemo da padamo i da klizamo kako god hoćemo jer nema stena a vidimo kraj :) Naravno nikome nije do padanja i ostajemo u navezi do dole.  Mile je već polako krenuo jer mu je bilo jako hladno ali nas je spaizo i sačekao. Vladeta nas poji vitaminom C i nutka nas kobasicom, vraćamo snagu, skidamo dereze i sada već polako u sumrak nastavljamo ka Katunu. Zadnjih sat vremena hodamo kroz šumu u mraku, ja mislim na one vukove i medvede, ali rekao mi Mikša njima je vreme oko 22h tako da mislim se ne brini još im je rano za izlazak.  Kako se približavamo "prodavnici"  tako smo opušteniji i sporiji.  Mikša nas već čeka sa spremnim pićem da se okrepimo. Pijemo, sumiramo utiske, gledamo suvenire koje su mu ostavili njegovi gosti i jednostavno uživamo.  Pada dogovor da druženje ponovo nastavimo kod Mikše u katun koji smo za ta dva dana pretvorili u svoj dnevni boravak. Vladeta i Jela spremaju večeru, mi pomažemo i dodajemo, i svi prepičavamo ovaj dan i razne dogodovštine. Atmosfera je prava, opuštena, prijateljska kao da se godinama znamo :) 
Puni elana dogovaramo ujutru još jednu akciju, ali nažalost vreme nam ne dozvoljava, doručkujemo, pijemo kafu i idemo do Mikše da se pozdravimo, al za malo, moramo i tamo liker od borovnice, kafu, i ono meso što se nije pojelo... tako da nakon duple kafe i duplog doručka, pozdravljamo se i rastajemo.
Prošli smo oko 13km, u ne lakim zimskim uslovima, za nekih 9h i visinske razlike od oko 1200 metara, neki su popeli vrh od 2453 mnv, a neki nismo.  Svakako videćemo se na proleće pa ćemo nadoknaditi! Crnogorci nastavljaju ka Podgorici a mi put pod noge ka Vršcu. Kiša nas prati celog puta. Oko 14h Mikša zove da kaže da sam bila u pravu da kreće oluja. A kako da nisam kad sam se konsultovala sa "norvežanima".

Opširnije...

Prvi let paraglajderom

Objavljeno u Zanimljivosti

Pre dobrih deset godina, a možda čak i više, upoznala sam prvo Baneta a odmah nakon toga i Edija i Radeta, i od tada su mi usadili tu malu idejicu kako bi bilo strava da i ja letim. Svaki put kada se sretnemo iznenađeni pitaju "Kako to još uvek nisi letela?!" " Eto, nisam, neodlučna Vaga šta ću pre, tolko stvari oko mene da se isprobaju".
Par dana pre mog rođendana ne znam šta mi bi. Obično se trudim da zamaskiram taj dan, da se sakrijem, ne želim poklone i sl. A ove godine pozivam celu ekipu na žurku. I u tom trenutku kum Saša mi kaže da ga je zvao Sale, ne može na Komove kada smo dogovorili već mora vikend ranije! Meni - tras, krov na glavu. "Kako bre ne može .. pa to je bio moj rođendanski poklon za mene samu, da popnem Kučki i Ljevoručki Kom." Ja ne mogu vikend ranije jer sam jelte odlučila da slavim rođendan i pozvala ljude. I tako sedim ja i razmišljam se šta sad ja da radim kad sam na odmoru, listam Instagram iskaču mi Gandrine slike iz Turske...leti iznad OluzDeniza.... bez daljih komentara.  U tom trenutku  Jeca me pita: "Ajd skrati nam muke reci šta ćeš za poklon?" A ja ko iz topa: " Da letim!" Ona me pogleda onako na trenutak, spusti glavu, nastavi da lista svoj instagram i izgovori: "Dobićeš torbu, ŽENSKU torbu!"  Ja promumlam nešto kao Inspektor Draguljče i na tome se završi naša konverzacija. Malo kasnije eto ti je Daliborka:
 " Ej pošto si ti onako komplikovana ajd nam skrati muke i kaži šta ćeš za rođendan?"
 " Da letim"
 Počne da se smejeeeee... a Sanja, naš glas razuma ko iz topa:
"Ne dolazi u obzir, da se desi nešto a ja da to platim?!" "Što me svi pitate šta ću kad nećete to da mi kupite?!" "Neću ništa!"
Uredno se nadurim, više na situaciju jer ne idem na Komove nego na njih. Moje drage kume popuste ( da nisu morala bih Dunjine metode da krenem da primenjujem), Daliborka kaže:
"Zovem Gandru".  A ja kažem "Već sam mu javila" :)
Od tada osmeh na licu, i gledam te u nebo te u telefon nedelju dana... Javljam Banetu i Ediju. Edi me zove da mi kaže da se ne brinem jer sam u dobrim rukama, a onda to i ponovi. A ja naravno pitam samu sebe...a zašto mi je to rekao? I zašto mi je rekao da obujem čvrste cipele, i stavim rukavice... i da ga slušam. Pa naravno da ću da slušam Dragana, ali zašto mi je Edi to rekao?. Ok, ok, nećemo da paničimo, sve je pod kontrolom :) Opusti se i uživaj, kaže meni Edi. Ma nema problema samo da ja sada otvorim sve vremenske prognoze. Ok treba nam čeoni vetar... ček da vidim prognoza kaže duva sa ove strane, ako ja stanem na Kulu, onda je to ona strana....ček izgubila sam se, ok, fotelja je Kula, sto je aerodrom... dobro znači ako sam ja sada ovde a duva ovaj vetar, to je.... to je da ti nisi normalna ženo!!! Imaš profesionalca koji treba da misli na to a ne ti!  I spusti, taj telefon, nemoj da ga zivkaš ima čovek život i drugih obaveza, pa ne letiš samo ti! Muž kao da mi čita misli prolazi pored mene i kaže: "Priznaj da bi ga sada zvala da pitaš nešto!" "Svašta, otkud ti to pada na pamet" onako kulerski ja odgovaram.  Da mi stvar ne bude lakša, Jelka me svako jutro zove "Jel da pijem kafu na terasi danas?" "Ne Jelka, ne danas!" " Aaaaa....dooobro, nemoj da zaboraviš da mi javiš!" "Neću Jelka, neću!"  I posle ona mene zeza kako ću da postavim šator pored Kule i tu da sačekam Dragana dok prstom proveravam vetar s koje strane duva :)
Sinoć konačno zvoni telefon. Mislim nije da meni ne zvoni telefon, jadan sav je usijan... ali konačno onaj pravi poziv. Kaže Gandra, sutra bi smo mogli, ali biće hladno jel ti to ok? Jeste, mislim se, ako treba uviću se u vreću za spavanje a ispod toga astrofolija...pa kad mogu da spavam na 2000 metara u šatoru, mogu valjda i 10tak minuta u vazduh da preživim :) Ne mogu više da čekam, ajde da to odradimo već jednom. Dogovaramo se da se čujemo ujutru oko 09h. a ja se naravno budim pre 06h ali danas sa ogromnim osmehom na licu, idem i pevušim po stanu :) Ok, malo sam i đuskala, priznajem! I u jednom trenutki stanem i zapitam se: " Šta ako mi se dopadne, pa hoću još?".  Pa ništa, onda ćemo morati da ponovimo, pa da mi dogodine svi kupe letenje za rođendan i Novu Godinu, Božić, 8mi Mart, 1vi Maj, Dan Firme, pa onda onako reda radi i tako. Odoh sada da se spremim polako, pa ću nastaviti sa utiscima kada se vratim.
Iiiiiii..... otkazali smo.  Dragan kaže može, ali vreme nije dobro i nije ok da se smrzavam i ne uživam u letu. Jeste da sam se malo smorila, ali kada bolje razmislim, hvala mu. Mogli smo da odradimo ovih 10 minuta, i da se razočaram. Kvalitet pre svega, zar ne :)  

Pokušaj broj 2

Subota 11.11.2017 pijem jutarnju kaficu sa ekipom s posla  i razmišljam možda bi danas bilo lepo vreme... ali neću više da smaram Dragana da ne popijem na kraju neku zabranu prilaska.
Zove me Aleksandra i idem kod nje da se malo družimo, ulazim u stan i istog trenutka stiže poruka: "Letimo?" "Daaaaaa"!
Ovaj put sam malo smirenija, znam da postoji velika mogućnost da odustanemo i unapred umirujem sebe. Tačno u dogovoreni minut Dragan stiže po mene. Upozorava me da postoji mogućnost da se samo provozamo do Kule, ali svakako ukoliko postoji mogućnost letećemo samo da me mine volja a na proleće repriza :)
Stižemo na poletište, "bovica" koja pokazuje pravac vetra se ukopala. Eeeee, moja ti! Pa to samo tebi može da se desi, da u sred Vršca, na sred Vršačke Kule STANE vetar kada tebi treba!!!
Dragan kulerski kreće da sprema opremu, veoma sigurno i pedantno što meni veoma znači. I od nekud iskače neka starija gospođa i kreće da se raspituje na engleskom da li bi mogla da leti sa njim i koliko bi to koštalo, pa ona ne može drugi put nije iz Vršca... ja se sažaljevam i kažem Draganu pa ajde vodi nju, ja sam ipak tu. Ali hvala mu što se on nije sažalio :)
Daje mi kratke instrukcije šta treba da radim, odjednom skuplja se velika masa ljudi oko nas, počinju da snimaju... meni postaje pomalo neprijatno. Daju mi podršku viču da su uz mene. Ja pokušavam da se našalim "Uz njega ste, a ja???" Neki gospodin prihvata šalu i dovikuje "Ma muška ekipa je uz tebe", a gospođa na to dodaje: "A ja uz njega". Neko iz pozadine glasno u šali komentariše: " Jeli a  što on izgleda kao da se uplašio?" I tako uz šalu sa svih strana trema nestaje, čujem Draganov smireni glas: " Idemo"  
Ni ne sećam se trčanja, samo onog trenutka kada smo "ostali u vazduhu". Momentalno sam ućutala.  Nemam reči kojima bi opisala taj doživljaj. Uživala sam bez reči u svakom trenutku. Da, da ja sam ćutala! Sve dok Dragan nije odlučio da me malo prodrma. To je bilo otprilike ovako:
"Jel si dobro?"
 "Jesam"
" VIUUUUUU '()&''&#("'&$('"")($)="'(%#)&)("  
 " E sad više nisam"
Na moju žalost nismo mogli dugo da se zadržimo u vazduhu ( e sad, nakon onog "viu" možda  i bolje za mene :) ) i sleteli smo u obližnju livadicu.  Sletanje je bilo veoma lagano, kao i ceo let, barem je meni tako delovalo. On to najbolje zna.  
Kada smo dotakli zemlju sela sam kao malo dete i bez reči čekala da me odveže, kada sam ustala samo su me 2 stvari zaustavile da ne odradim "Happy dance" Blam od čoveka, i mučnina :) Ali priznajem kod kuće su pale neke piruetice :)
Polako smo spakovali opremu, i samim tim sam dobila odgovor na još jedno pitanje koje me je oduvek intrigiralo-kako to čudo pakuje?! Bila sam ubeđena da kad se sleti to se tako spetlja da niko živ ne uspe da raspetlja. Ali kad neko zna posao to deluje veoma lagano i brzo.  
A sad, puna pozitivne energje idem dalje :)  Još jednom hvala veliko mojim kumama Sanji i Daliborki.

A ako vi želite da isprobate letenje paraglajderom u tandemu više možete pogledati ovde.

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed