Lepršava.rs

Lepršava.rs

Veb sajt::

Planinarski izlet- Vršačke planine -Gudurički Vrh i Donji Vrsišor

Objavljeno u Putovanja

Svake prve subote septembra meseca, održava se tradicionalna akcija "Tamo i nazad", ali ne u režiji Bilba Baginsa, već u organizaciji PSK "Železničar" iz Vršca (ovo je prva akcija ovog tipa). Na ovoj akciji nema bodova, nema medalja i diploma, ali posle pređenih 50 km od "Milenijum-a" preko Guduričkog vrha do Donjeg Vrsišora i istim putem nazad, ostaje zadovoljstvo da ste uradili nešto zaista ekstremno i proveli ceo dan u prirodi sa "normalnim" ljudima.

Ovo je status Planinarsko skijaškog kluba "Železničar" iz Vršca koji mi je privukao pažnju pre mesec dana. Naravno Tereza i Mladenka su ga već primetile! Idemo? Pa kako ćemo?! Ipak to su 50 km. Nije to tako naivno... nije to za nas. Ma idemo, možemo da odustanemo i vratimo se nakon Guduričkog (ako i stignemo do njega). Nazvale smo vodiča koji je rekao da smo i više nego dobrodošle samo da obujemo adekvatnu obuću i ponesemo veliku količinu vode!

I došlo je to jutro, jutro nakon burne noći sa velikom olujom... ali to nas nije sprečilo. U 7h smo bile na dogovorenom mestu spremne i orne za novu avanturu. Ostatak vesele ekipe nam se ubrzo pridružio i kao i uvek do sada nakon par minuta smo se svi već družili i ćaskali kao da se znamo godinama. Bilo nas je svih uzrasta ali to nije bili bitno, svi smo imali zajednički cilj-predivan dan u prirodi sa pozitivnim ljudima!

Na samom početku vodič nam je objasnio šta nas očekuje, raspitao se o našem iskustvu i rekao nam je da se ne brinemo - uspećemo!

Krenuli smo u 07h i nakon skoro 4h stigli smo na Gudurički Vrh. Osvojili smo najviši vrh Vojvodine. Gudurički Vrh se nalazi na visini od 641 mnv.

Obzirom da smo se dogovorile da ne testiramo svoje spospobnosti a usput da ne usporavamo ozbiljne planinare odlučili smo da tu stanemo, jedemo i vratimo se nazad. Ali nisu nam dali, i zbog toga sam im veoma zahvalna. Kada smo nastavile nakon nekih sat vremena pitaju me Tereza i Mladenka: " A što si pristala da nastavimo?!" A ja sam samo slegla ramenima i rekla sam: " Vi ste krive, ostavile ste me nasamo sa njima a znate da sam povodljive prirode, nije im puno trebalo da me nabede!" 

Prolazili smo kroz predivne predele, iskreno nisam ni u jednom trenutku imala utisak da sam na samo 400-600 m nadmorske visine. Iskusni vodič nam je usput davao savete, proveravao kako smo, hrabrio nas je, objašnjavao gde prolazimo... Jovanov potok, skretanje za Lisičju glavu, Plavi izvor, skretanje za Hajdučke stene, skretanja za okolna sela, manastire, prolazili smo pored same granice sa Rumunijom, jele divlje voćke... uf... pomislila sam kako ima tu dosta da se vidi, a ja mislila da je to mala planinica - brdo! Ali biće prilike, sve ćemo to obići!

Od samog starta pridružio nam se jedan veoma iskusan i interesantan planinar - Pepa -pas skitnica koga su naši novi prijatelji planinari već imali prilike da upoznaju i da se zajedno sa njim šetkaju po Vršačkim planinama.

Nakon skoro 6h i Vrsišora odlučile smo da se odvojimo od grupe i nastavimo ka selu Markovac gde su nas sačekali kolima i vratili do Vršca. 30 km je bilo sasvim dovoljno! Sledeće godine ćemo odraditi svih 50km! Donji Vrsišor se nalazi na visini od 463mnv.

Nažalost nisam mnogo slikala jer nisam ponela aparat, a baterija na telefonu je pukla veoma brzo! Par slika koje su postavljene su preuzete od moje prijateljice Teri.

 

 

Opširnije...

Planinarski izlet - Rumunija, Banja Herkulana

Objavljeno u Putovanja

Probudla sam se bez alarma kao i obicno po našem u 06h a rumunskom u 07h. Kako smo još sinoć odlučili da odustanemo od današnjg planinarenja na vrh Domogled i prošetamo banjom, napravimo koju fotku a možda se i okupamo, nisam probudila Terezu već sam sišla sama na kafu.

Restoran je već bio pun kao da je šest popodne. Veseli planinari, puni entuzijazma su već pili kafu ili čaj i doručkovali uz anegdote sa prethodnih putovanja. Naravno smestila sam se pored njih, pila svoju kafu i uživala kao da gledam neku emisiju iz National Geographic-a. U glavi su mi se već stvarale slike… definitnivno bih volela da jednog dana neko tako sluša moje priče!

Nakon doručka, Teri, Milan i ja smo otišli taksijem do centra starog dela Banje.

Banja se nalazi na nadmorskoj visini od 170 m ali koncentracija negativnih jona je kao da se nalazite na 2000 metara.

Prvi utisak kada sam izašla iz auta je bio “ ok ne dozvoli da ti ove ogromne ruine pokvare utisak!!!”   Tada sam se setila vodiča kog smo imali u Efesu pre nekoliko godina. Dečko nam je na ulazu rekao: “ Nemojte da ovo gledate kao ruševine, već pokušajte da zamislite kako je to u to doba delovalo moderno, grandiozno, kako su se ljudi obučeni za to doba šetali tom pijacom, išli u biblioteku… “ I hvala mu za taj savet, jer da ga nije bilo ne znam da li bi utisci o samoj banji bili ovako pozitivni kao što su sada.

Kako vikipedija kaže Banja Herkulane, je grad u rumunskom delu Banata, tačnije okrug Karaš – Severin. Nalazi se u dolini Černa, između planina Mehedinti i Cerna. Banja ima oko 5000 stanovnika.

Na osnovu pronađenih arheoloških dokaza veruje se da je banja naseljena još iz doba Paleolita. Legenda govori da je Herkules stao u ovoj banji da se odmori i nadiše vazduha. Za vreme rimske dominacije nad Dakijom ova banja je bila poznata širom Imperije. Iz tog doba su otkrivene 6 statue Herkulesa, a jedna od njih se danas nalazi u samom centru banje.

U ovoj banji nalazi se i Džinovska Sekvoja stara oko 200 godina.

Svoj najveći uspeh banja je doživela u Austrougarsko doba kada je bila pravi hit među visokim slojevima zapadne Evrope. Prvi hotel Černa je izgrađen 1930 godine, a u doba Čaušeskua nastavljeno je sa građenjem ogromnih hotela koji se sada nalaze u novijem delu grada i uopšte se ne uklapaju (barem po meni) u celu tu atmosferu. 1989 godine masovno su krenuli da se otvaraju mali i veoma simpatični pansiončići koji više idu uz šarm ove banje.

Nažalost zbog nerešenih pitanja još iz doba komunizma, ogromne građe, stara kupatila zuje prazni i zarasli u starom centu Banje. Ali pokušajte da se prošetate, zatvorite oči na trenutak, osetite taj divan vazduh i zamislite kako su se tu vozile kočije i šetale dame u krinolinama. Tada ćete u potpunosti shvatiti ovu banju.

Nakon predivno provedenog prepodneva, vratili smo se u pansion gde su se planinari već vratili i prepričavali nove dogodovštine, popili kaficu, i krenuli kući.

Al zamalo…

Bilo je tu još jedno iznenađenje - nismo se vraćali istim putem i kao divan bonus posetili smo vodopade Bigar na Aninskim planinama. Rumuni ove vodopade nazivaju čudom kanjona Minas. Vodopadi Bigar su na visini od oko 8 metara. Ono što je interesantno je da se ovi vodopadi nalaze tačno na tačno na polovini razdaljine između ekvatora i Severnog pola.

Oko 20h smo pristigli u Vršac, iako umorni, bili smo prepuni pozitivne energije jer je ovo bili jedno predivno iskustvo!

Opširnije...

Planinarski izlet - Rumunija, Treskovac

Objavljeno u Putovanja

“ Hoćemo? ... Nećemo? … Možemo? ... Ne možemo… Zašto? … Šta ako?...hmmm… Ej ajde pakuj se idemo, uplatile smo, pa kako nam bude! “

Ovo je deo razgovora koji smo moja draga prijateljica Tereza i ja vodile oko 22h u petak 15.05.2015. Mesec dana pre toga videle smo zanimljivu ponudu na FB strani prirodnjačkog društva iz Vršca GEA-dvodnevni izlet u Rumuniji. Pored svakodnevnih obaveza šta je bilo to što nas je toliko mučilo da donesemo odluku? Mene konkretno to što ako ne računamo one izlete pre 20 godina sa izviđačima, mamom i tatom, koji su bili "strogo" kontrolisani nisam imala prilike da se popnem ni na vrhove Vršačkih planina a ne pa da putujem do Rumunije da bih to uradila. Kako se to radi, da li sam fizički spremna, da li sam psihički spremna (očgledno ne, čim toliko smaram sa donošenjem odluke?!), da li imam šta je potrebno od opreme, ustvari šta je POTREBNO od opreme?! Hvala Bogu za Google pa sam uz pomoć njegovih saveta nabavila odgovarajuće patike i ranac.

"Dobro, dobro idemo, samo da znaš ti si kriva ako ne preživim to tvoje pentaranje!"

Plan putovanja je bio sledeći: 1 dan Uspon na Treskovac, 2 dan uspon na Domogled ili kuliranje u Banji Herkulane.

Polazak je bio iz Vršca u 08h ispred Hotela Srbija. Minibus nas je već čekao sa planinarima iz smederevskog planinarskog kluba Čelik. Tu su bili i divni ljudi iz Novog Sada koji vole da putuju i fotografišu. Naravno i članovi prirodnjačkog društva GEA iz Vršca. Prva stanica je bila Bela Crkva gde smo pokupili ostatak ekipe i krenuli ka Rumuniji.
Da li sam donela pravu odluku? Saznala sam nakon par minuta provedenog u tom minibusu kada sam osetila tu pozitivnu energiju ljudi različitih godina i profila! Jedan predivan skup!

Kada smo prešli granicu na graničnom prelazu Kaluđerovo kod Bele Crkve, napravili smo jednu pauzu na benzinskoj stanici gde smo mogli da promenimo novac, osvežimo se i bolje upoznamo sa ostatkom ekipe.

Brzo smo nastavili naše putešestvije preko Nove Moldove pored Dunava i uživali u pričama koje su sa nama podelili Dejan iz GEA i Raja iz planinarskog kluba Čelik o klubovima i njihovim dosadašnjim i budućim akcijama. Dejan je sa nama delio i informacije vezane za predele kroz koje prolazimo koji su bili nešto novo i interesantno za mene.

Kada smo stigli do Golubačke tvrđave stali smo da malo slikamo i uživamo u pogledu na našu zemlju sa druge strane Dunava.

Veoma brzo nakon što smo se vratili u minibus bili smo primorani da stanemo zbog velikog odrona. Ali neustrašivi ljudi bez trunke razmišljanja da li će im nešto pasti na glavu nisu hteli da dozvole da nam par “kamenčića” pokvare put i izašli su da ih sklone. Nakon samo par minuta vožnje naleteli smo na malo veće “kamenčiće” visine našeg minibusa. Tu smo već bili zabrinuti da li možemo da prođemo obzirom da je jedan autobus već bio blokiran sa druge strane, ali naš vozač je uspeo da nas provuče i nastavili smo put kao da se ništa nije desilo.

Samo što smo se opustili i nastavili sa ćaskanjem i slikanjem stigli smo na odredište. Tačka odakle kreće uspon na Treskavac 775 m – staza srednje teška, tajanje oko 5h, uspon 600m. Deo grupe je odlučio da ostane u kafanici kraj puta, popije pivce i uživa u pogledu na Dunav, a ja kao pravi iskusni planinar sa ostatkom grupe krenula gore! Nakon samo 50 metara sam prvi i jedini put zažalila… bilo mi je vruće, ranac pa i nije tako lak, aprat u rukama više smetao nego pomagao, ostala sam bez daha… a onda se pored mene u koloni stvorio dr. Jan i krenuo sa svojim pričama o svojim planinarenjima u zadnjih mesec dana. Gledam u čoveka, gledam u sebe….stidim se! Ne mogu da verujem šta je sve prošao za svoje godine… fascinirana sam. A on to tako skromno prepričava kao da je to nešto najnormalnije, za njega verovatno i jeste. I dok sam se sabrala već smo stigli do izvora gde smo prvi put stali da popijemo malo vode i gde su neki odustali i vratili se nazad. Ali ne i ja! Hrabro sam nastavila dalje, pričala sa ostalim planinarima, upijala njihova iskustva, fotografisala i uživala u svakom trenutku- zahvalna Terezi što me je “šutnula” da krenem sa njom na ovo putešestvije.

Nakon 2,5h sata stigli smo do vrha Treskovac na 775 m. (paleovulkan koji se nalazi tačno sa druge strane Lepenskog Vira- da, da to je ona ogromna stena koju gledate dok pijete kafu ) Ostali smo svi bez daha opijeni pogledom na Dunav i Lepenski Vir. Kasnije sam saznala da se ta klisura zove Gospođin Vir.

Gospođin vir (rum.Defileul Gospodin Vir) je klisura u kompozitnoj doliniĐerdapa između Rumunije i Srbije. Povezuje Ljupkovsku kotlinu na zapadu sa Donjemilanovačkom kotlinom na jugoistoku. Širina joj iznosi od 210-380 metara, a odlikuje je veliki broj virova, po čemu je i dobila naziv. Vrtlozi prave velika udubljenja u koritu, takozvane lonce, a jedan takav dostiže dubinu od 82 metra, čime predstavlja najveću dubinu u Đerdapu, što je čak i ispod površine Crnog mora. Klisuru sa jugozapada okružuje planina Šomrda u Srbiji, a sa severoistoka planina Munci Almažuluj u Rumuniji. "wikipedia"

Prilikom spuštanja shvatila sam šta znače upozorenja koja smo malo po malo dobijali od iskusnijh planinara: “ da li su vam patike dovoljno duboke i čvrste, da li je ranac prepun nepotrebnim stvarima, koriste štapove, pazite gde gazite, pratite kolonu, markere, sada ste umorniji, klizavo je sklonite aparate i pazite gde idete….”

Ali ipak smo se na kraju uspešno spustili i nakon skoro 5 sati planinarenja krenuli smo na našu sledeću destinaciju - Banja Herculane. Usput smo stali i da pogledamo statuu Decibala Rex-a koja je uklesana u stenu. Decibal je poznat kao zadnji kraj Dakije koji se borio protiv rimljana. Statua je napravjena u periodu 1994-2004 u delu poznat kao Gvozdena Kapija blizu mesta Oršova.  Statua Decibla je visoka 40 metara.

Dok smo se vozili ka Banji prolazili smo pred nestvarnih predela, videli smo Mali Kazan, Veliki Kazan, komentarisali kako je priroda sve to napravila…i jednostavno uživali!

Kada smo stigli u Banju već je bio mrak. U pansionu nas je dočekalo ljubazno osoblje i veoma brzo smestilo u predivne sobe. Nakon večere otišli smo da se malo prošetamo banjom. Ubrzo smo shvatili da je banja veoma dugačka i da smo mi na periferiji novog dela, pa smo odlučili da popijemo jedno piće u centru novog dela, a da stari deo ostavimo za sutra.  

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed