Lepršava.rs

Lepršava.rs

Veb sajt::

Piling za telo sa medom i bademima

Objavljeno u Uradi sam

Evo još jednog recepta za ulepšavanje iz domaće kuhinje. Ovaj piling za telo od badema, narandže i đumbira možete napraviti sami veoma brzo i jednostavno i može da traje mesec dana najmanje.

  • 1/3 šolje mlevenih badema ili oraha (nepečenih svakako)
  • kora od 1 osušene narandže ili klementine
  • 1 kašičica suvog đumbira
  • 2 kašike meda
  • 1 kašičica maslinovog ulje

Bademe i narandžinu koricu sameljite u blenderu. U posudici dodajte ostale sastojke i mešajte dok se lepo sve ne sjedni. Ostatak koji ne iskorisite stavite u teglicu i čuvajte slobodno u frižideru.

Opširnije...

Uspon na Devicu, Vrh Oštra Čuka 1075mnv

Objavljeno u Putovanja

Sedim kod kuće i razmišljam se kako bi trebalo malo da usporim. Korab je otpao, za Vihren mi ne odgovara termin, za Komove ima vremena... ma da, umorna sam imam dosta obaveza tako da kuliram. Nije prošlo par sati, eto je Vesna kaže ajde imam jedno mesto u autu za Sokobanju. Idemo do Smedereva kolima, pa onda ćemo sa smederevskom ekipom. Kažem ne, odlučila sam da iskuliram. Prolaze minuti kao godine... ja se muški držim, zove Mladenka i kaže: "Ej jel znaš da idu Vesna, Darko, Rade i Jelena za Sokobanju sa Rajom i ekipom?"

"Znam"

"Hoćemo da idemo?"

"NE" " Već smo bili tamo, rešila sam da se odmorim malo".

"Ok ja ću onda da zovem Vesnu i da idem sa njom"

"IDI" - rekoh ja puna sebe verujući u svoju jako volju!

Nakon tačno 2,5 minuta:

"Jelena, proveri sa Rajom da li ima mesta za mene i Mladenku, pitaćemo i Slađu da li želi" (Naravno da želi :) )

Toliko me je držalo. Nakon par minuta shvatim da u petak radim do 16h pa idem za BG na proslavu, a da u 04h treba da budem spremna da vozim....  QQ! Toliko od mog odmaranja i kuliranja!

Krenuli smo po dogovorenom oko 04h, vozile Vesna i ja do Smedereva gde su nas sačekali drugari i nastavili smo put za Sokobanju.

Iako je jako rano brzo kreće dobra energija. Svi su nasmejani i veseli, Rade vodi glavnu diskusiju. Čujem ga u jednom trenutku kako objašnjava devojkama pored da mi idemo crvenom najtežom stazom jer imamo jednu kozu u ekipi koja ajd što uvek ide težim stazama već i njih usput oteža koliko god je moguće. Shvatim ubrzo po njihovim pogledima i osmesima da sam ja ta koza, ali dobro od takvog planinara to mogu shvatiti samo kao kompliment zar ne :)

13

Stižemo na vreme da se osvežimo, čujemo uvodnu reč i krenemo.  Svo vreme je velika gužva na stazi i povremeno nam to smeta jer smo nekako navikli na našu ekipu i samoću, ali prilagođavamo se i uživamo u mirisu divlje nane.  Idemo malo sporije, stazica je uglavnom pod blagim usponom i kroz šumicu. Pravimo malo duže pauze, vreme je promenljivo, kišica rominja, malo vetrića dovoljno, da osetimo pravi sveži planinski vazduh... 5

Na sam vrh prava nagrada- sunce izlazi i pauza od oko sat vremena. Polegali smo na rančevima, i krenuli da prepričavamo planinarske anegdote i ludo se zabavljamo. Naravno Darko s vremena na vreme provlači prozivku upućenu Vesni i meni i našim "norvežanima" (vremenska prognoza koja je po nama 100% tačna a on se otima da to prihvati).8

Krećemo nazad i usput doživljavamo jednu interesantnu scenu koju su organizovali naši duhoviti domaćini. Prelazimo "granični prelaz" između planina Devica i Ozren i dobijamo pečate u naše "pasoše" (planinarske knjižice).4

 

11

Nakon pređenih 14 km, uspona od 917 m. i nešto manje od 4h stižemo na naše odredište, selo Jezero, gde nas očekuju domaćini i miris pasulja. Da, da, ništa kao planinarski pasulj, i to još sa kupus salatom...mmm prste da poližeš. Smeštamo se da jedemo iiiiiii kreće ne kiša, već provala oblaka. Mi nastavljamo da jedemo kao da se ništa ne dešava, i svi u glas iskomentarišemo" norvežani" i prasnemo u smeh.  Naše putešestvije smo završili negde oko 22h uz već standardne pregovore gde dalje.3

 I za kraj, HVALA što ste me tako lako nabedili da vam se pridružim :) Bio je ovo još jedan divan dan sa divnom ekipom!

Opširnije...

Hapy day with happy honey

Objavljeno u Zanimljivosti

Vraćam se ja pre neki dan s posla i s vrata spazim kako mi se nešto osmehuje sa stola u dnevnoj sobi. Uletim pravo tamo i kad ono  "o happy day" 5 "srećnih" teglica sa medom na mom stolu. Oni koji me poznaju malo bolje znaju kakav sam "medožder" i da čim zaliha u kući spadne ispod 3 tegle običnog i jednog sa propolisom nastaje opšta uzbuna i panika. Zgrabim prvu teglicu ... crvena, kakav je to sada crveni med. Ma nema veze, med, je med, pravac u kuhinju po kašikicu i da probam. Osećaj, ukus, miris...ostadoh bez reči. Presvlačim se, perem ruke, i vraćam se u kuhinju uzimam teglicu i nastavim akciju ali ovaj put sa prstima. Nakon što sam smazala pola teglice, setim se da pitam ukućane koji su se siti ismejali jer su verovatno pretpostavili kakva će biti moja reakcija " šta je to?" Krenem da vršljam po drugim teglicama, lele med i maline, lele med i kajsija, leleeee med i djumbir... 5 različitih ukusa. Kažu oni meni "To ti je sirov med sa raznim dodacima, voćke, začini i sl." Aham... ok, kapiram, ma važi ne kapiram ništa ja već samo i dalje muljam onaj med prstima u usta.

Kad sam se sita zasladila sela sam za laptop i pročitala članak o sirovom medu na Oklagija.rs a posle i videla šta ti ljudi koji su nam poslali te teglice zapravo rade. Više sami možete pogledati na njihovom sajtu. O

Ovo nije plaćeni oglas, već zaista moje iskreno oduševljenje :)

https://happyhoney.rs/

 

Opširnije...

Rumunija, vrh Pietrosul 2303mnv i Ukrajina vrh Hoverla 2061mnv

Objavljeno u Putovanja

Pre nekoliko meseci pita Buca dali bi išla za Ukrajinu, a ja ko iz topa (ponekad se čak i zabrinem za sebe kako olako pristajem kad me on ili Vesna nazovu i pitaju za neku turu) odgovorim sa DA! Brzo je napravio predlog kada, gde, šta i kako i dogovorili smo datume. Jedini izazov su bili moji slobodni dani. Toliko sam želela da odem da sam izgrlila i izljubila šeficu kad mi je dozvolila da malo pretumbam odmor. (Da, da, i ja umem da pokažem emocije ponekad). Nakon par meseci maštanja, zamšljanja, guglanja, planiranja, dogovaranja, pa čak i nekih veoma napetih trenutaka približio se i dan polaska.
Naravno par dana pred polazak kod mene na poslu neka frka. Koliko god se trudim da se izvučem iz te napetosti kao da se sav svet okrenuo protiv mene...dešavaju se jedna po jedna stvar i nikako da išta krene na bolje. Kao šlag na torti Buca javlja da se kombi pokvario. Ja nemam auto na raspolaganju i setim se Gabrijele. Devojku sam videla jednom kako vozi i pomislila sam da će moći da odradi tu turu. Predlažem Buci da je pitam, on se složi, a ona pristane. Nedelju nastavljamo pod teškom tenzijom. Buca i ja kao da radimo na totalno različitim frekvencijama. U jednom trenutku se setim Aleksandrine rečenice "pa da vi idete sami vi bi ste se ispoubijali, isti ste, sva sreća u Manju koja je tampon zona". I nije da nije...
Ali kapiram ja to radim iz najbolje namere pa verovatno i on...i nadam se da i on isto to kapira.
2 dana pred polazak radim po ceo dan. Trudim se da ne razmišljam o pakovanju. Znam skim idem ako zafali nešto bitno da su oprema i dokumenti spremni.
                                                             "THE DAY"
Ujutru se budim uzimam telefon u ruke i vidim Manjinu poruku. Oladila sam se... "Probudi me" uf..pa naravno da ću da te probudim sa velikim zadovoljstvom! Budim je i krenem da se spremam. Gabrijela javlja da se uspavala ne može po nas ali stiže na tačku polaska. Ok, uzimam svoj auto i idem po Vesnu i Manju i idemo da se nadjemo sa ostalima dok ona stigne. Tamo nas čeka Buca, stižu Jan i Marin a ubrzo i Gabrijela.
Po dogovorenom vremenu u 06h krećemo u novu avanturu.
Nakon 4 sata vožnje i lepog raspoloženja stižemo na prvu destinaciju. Dvorac Corvin u Hunedoari. Više o samom dvorcu sam već pisala prošle godine i možete pročitati ovde.

Castle Corvin Hunedoara Romania
Iako smo se nadali da neće biti gužve jer je sreda ujutru, malo smo se prevarili. Dobro je bilo što je sama gužva krenula tek kada smo izašli iz dvorca. Nakon nekih sat i po vremena, krećemo dalje. Napavili smo još jednu pauzicu na benzinskoj pumpi i negde oko 18h  po njihovom vremenu stigli u Boršu.


Borša je gradić u istočnom delu Maramureš okruga u dolini reke Viseu. Sa jedne strane su Rodna planine a sa druge Maramureš planine. I jedne i druge su deo Karpata.
Rodna nacionalni par je veliki 463 m2.
Najvišlji vrh je Pietrosul sa 2303 mnv.


Brzo se smeštamo u hotelčić po imenu Cerbul. Obzirom da smo malo kasnije proširili ekipu i nije bilo više tu smeštaja, Jan i Marin su spavali isto u njihovim hotelu ali na drugoj lokaciji. Retezat
Smestili smo se u sobice koje su zaista bile lepo uređene i spustili se dole na večeru. Na našu sreću tada je radio jedini konobar koji zna Engleski pa nisam morala odmah da se dam u pokazivanje svog znanja rumunskog jezika. Večera nije bila nešto specijalno, ali kako smo bili spremni na to da rumunska kuhinja i nije neka nismo se razočarali. Popili smo po čašu piva, i pravac u sobu na spavanje. Neki su spavali a "neki" (čitajte ja) kao i obično vilenili cele noći.
Polazak smo dogovorili u 6h po rumunskom vremenu. Nekako smo uspeli posle tog piva da skapiramo koliko je zaista sati na telefonima i kako treba da podesimo alarme, i za divno čudo nismo pogrešili.
Jutro je bilo predivno i obećavalo je da će nas lepo vreme držati celog dana iako je bila najavljena oluja za popodne.

Retezat 2
Krenuli smo konstantnim blagim usponom ali kroz šumu tako da nam to nije predstavljalo neko optrećenje. Nakon par sati stigli smo do jezerceta gde smo seli da se lepo odmorimo i opustimo.

Retezat 3

Nakon toga je krenuo zadnji uspon na vrh, malo strmlji, ali je stazica bila u serpentinama tako da nam nisu ni sipar ni stene predstavljali neki veliki izazov. Izlazak na sam vrh je izgledao fenomenalno. Osećaj je neopisiv. Pogled na Karpate kao i uvek neopisiv. Nešto što mora da se doživi.

Retezat 6
Nakon malo dužeg odmora, slikanja i ručka krenuli smo bržim tempom na dole.Retezat 4Retezat 5

Penjali smo se oko 5h a silazili oko nešto više od 2,5 h. Ukupna visinska razlika je bila oko 1250 m (primetila sam da mi je to talična razlika za migrene) a prošli smo oko 21km. Pred sam kraj nas je uhvatila blaga kišica, poprskalo je po par kapi čisto da nas natera da stanemo i vadimo kabanice i posle se nerviramo što smo ih stvarno izvadili. Ono što je barem mene više zabrinulo je bila grmljavina. Iako sam uživala u samoći i svojim mislima malo iza ostalih, čim je zagrmelo stvorila sam se odmah pored Mladenke. Nisam ni reč rekla a ona je počela da se smeje: "Šta je plašiš se?" "Ne, ne plašim se, prestravljena sam i ćuti i nemoj da se pomeraš od mene!!!"
Usput smo naleteli na berače borovnica i Mladenka je odma kupila kilogram, pa je posle moral da kupi i neki ćup da bi imala gde da ih opere i čuva ... i da skratim priču ja sam sada dobila ćup na poklon i moram da pravim svoj specijalitet rebarca sa krompirićima i da zovem na ručak.
Kako smo stigli u hotel seli smo tako blatnjavi da popijemo kaficu na terasi i da još malo uživamo u svežem vazduhu. 
Nakon kafice i odmora, sišli da večeramo i uzeli pastrmku. Zaista je bilo greota da takvo nešto propustimo jer je to ipak kraj gde se gaji rečna pastrmka.  Nije bila loša ali ohridska je ipak najbolja.
Dogovor pada da ujutru malo odremamo i da posetimo obližnji vodopapd koji se zove "Konjski vodopad".


Konjski vodopad je visine od oko 80 m. i ujedno je najviši u Rumuniji.  Po legendi pre nekoliko vekova u velikoj oluji stado divljih konja je bilo primorano zbog loše vidljivosti da se primakne ivici i tu su nastradali. Nalazi se na visini od 1300mnv.


Obzirom da nas je čekao nepoznati put ka Ukrajini tog dana, odlučili smo da odemo žičarom. Sama vožnja u jednom pravcu je trajala nešto malo više od 17 minuta. To je bio jedan od najdivnijih trenutaka koji sam doživela na planinarenju. Mir, tišina, predivan prizor, zvuk zvona koje su nosile krave, Mladenka koja podjednako uživa pored mene.

Iako neki nisu bili oduševljeni od samih vodopada, meni će taj trenutak na žičari ostati "broj 1" na ovom putovanju. Kao dokaz tome je činjenica da sam se isplakala kao malo dete kada smo se vraćali. Odjednom sve što me je mučilo danima je izašlo. Mladenka se šalila kako će sledeći put kada bude htela da izvuče neke emocije iz mene da me popne na žičaru. Ako će ona biti pored mene ja nemam ništa protiv.

Kada smo sišli sa žičare, odmah smo krenuli ka Ukrajini. Put je bio dobar, smenjivala su se sela a mi smo uživali u njihovim crkvicama i kućicama od drvene građe. Ono što nam je bilo najsimpatičnije su bile narodne nošnje koje smo primetili da su iste i u Rumuniji a i u Ukrajini. Zapravo to je oblast Maramureš. Žene su sve nosile crne suknje do kolena sa jarkim cvetnim dezenom. A uz to marame iste boje.

 
Granični prelaz sa Ukrajinom prelazimo relativno brzo i bez ikakvih problema. Sa ukrajinske strane je put malo lošiji ali opet je ok. Stižemo u popodnevnim časovima u naš smeštaj. Raspoređujemo se u sobe i izlazimo u dvorište da uživamo u lepom vazduhu i prijatnom ambijentu. Domaćica nam nudi da nam servira večeru tu, što mi oduševljeno prihvatamo. Dobili smo neku ukusnu čorbicu sa pečurkama i pirinčem i prženice od krompira sa mileramom. Naravno uz to predivni aromatični čaj. 

Posle večere, Manja, Vesna i ja krećemo u kratku šetnjicu do centra sela da vidimo dve crkve koje smo spazile iz auta kada smo dolazile.

Retezat 9Retezat 10

Dogovaramo doručak u 06h po njihovom vremenu i nakon toga odmah polazak za najviši vrh Ukrajine Hoverla.


Hoverla je najviši vrh Ukrajine sa svojih 2061 m i deo je Karpata. (Mi kao da smo se dogvorili da prođemo sve karpate). Ime potiče iz starog mađarskog jezika i znači "snežna planina"


Ovaj put ne zaboravljam da upalim "stravu" i ona kaže da je vreme kretanja za ukupan uspon i silazak bilo 3h i 10 minuta, visinska razlika od 1019 mnv i 17+5 pređenih kilometara.
Staza je poprilično laka, maltene prava šetnja za nas, posle svih onih Karpata ovo je najblaža planina. Na samom vrhu je velika gužva i kada smo se okrenuli na dole brzo smo shvatili da horde ljudi idu ka vrhu i da se nešto dešava. Imali smo čak i mogućnost da na samom vrhu gledamo dečicu kako izvode njihov folklor.

    Ukrajinski instrument trembita je najduži instrument na svetu, može biti dug i do tri metra.

Predivno. Gledam, uživam i razmišljam kako polovine stanovništva Vršca se nije popelo ni do planinarskog doma a kamoli da decu odvede na gudurički vrh, a ovde smo bili svedoci kako vode malu decu pa čak i bebe u nosiljkama.


Kada smo sišli u mesto Zaroslach dogovorili smo se da nakon kupovine suvenira pokušamo da nađemo neki taxi kombi. Obzirom da su nas maksimalno iskulirali nastavili smo pešaka. Imali smo još oko 5km po širokom zemljanom putu.  Manja, Vesna i ja smo se polako kretale pozadi kada smo shvatile da ostatak ekipe ulazi u auto, vikale smo i mahale Buci da nas sačeka da vidimo šta se dešava...ali ništa od toga. Ostadosmo same nasred Ukrajine. Sva sreća pa nismo ni za belo roblje, pa nam je laknulo, ismejale smo se site, i polako smo stigle do auta gde su nas oni uredno čekali i malo se brčkali u rečici za to vreme. Shvatili smo da ih je pokupio Janov nov prijatelj slovak koga je upoznao na vrhu. Naravno nema ljutnje, mada značilo bi da su nam rekli.
Dogovor pada da idemo nazad u smeštaj i nakon tuširanja pravac u grad na večeru. Nekako se organizujemo da idemo samo ženski deo ekipa što na kraju i ispada da je bila odlična ideja jer smo se provele fenomenalno.

Retezat 30

Za mene iskreno najbolja večera i atmosfera ikada što se tiče restorana. Slučajno smo naleteli na restoran Stara Vorohta o kom sam čitala na Tripadviser-u da je najbolji u okolini i zaista je pokazao da jeste. Naručile smo toliku količinu hrane da smo bile sigurne da su nas konobari posle ogovarali kako u životu nisu videli toliko žgoljave žene a da toliko pojedu. Cena je takođe bila daleko pristupačnija nego kod nas a da ne govorim o kvalitetu usluge, dekoracije, same ponude... i još u selu u Ukrajini. Pa ni u snu ne bih poverovala.  A tako smo se najele da smo zaboravile da probamo valjuške. Jedva smo se dovukle do kreveta :) Da, da probale smo borsč sa dimljenim rebarcima, predivne salate sa pinjolama, slačicom, 4 različita jela, neki fenomenalan zapečeni krompir sa čvarcima, a hleb...i namaz za predjelo, pa kiseli skrastavčići. Ne znam da nešto nije bilo dobro. Ne mogu ni da pišem već sam opet gladna.

Retezat 28

Ujutru polazimo u 08h po njihovom vremenu i krećemo put Srbije. Prvo stajemo da se slikamo na mestu gde je navodno Geografski centar sveta.

Retezat 15

A onda nastavljamo do mesta Sapanta  u Rumuniji da posetimo "veselo groblje". Ekipa se sjajno zabavljala tamo, ja se malo držim po strani kada su takve lokacije u pitanju. Ali sve u svemu bilo je veoma zabavno videti to.  Ovo groblje je poznato po tome što su nadgrobne ploče u veselim bojama  stilu naivnog slikarstva i na njima su napisane kratke pesmice gde se opisuju karakterne osobine osobe koja je tu sahranjena.

Retezat 16Retezat 17


Evo i jednog primera gde je zet podigao spomenik tašti: " Ispod ovog teškog krsta, leži moja jadna tašta, da je još 3 dana poživela ja bi tu ležao a ona bi sada čitala. Vi koji prolazite molim vas pazite da je ne probudite, jer ako se vrati kući još više će me kritikovati. A ja ću se zauzvrat ponašati lepo, tako da draga moja tašto ostani tu i počivaj u miru.


Posle ove posete dogovaramo se da sledeća veća pauzica bude u Dekatlonu u Temišvaru i tamo smo negde oko 17-18h po njihovom vremenu, ne zadržavamo se puno, već smo umorni i željni kuće.
Nakon 1000 km i skoro 12h na našem prelazu gde nikada nikoga nema sačeka nas dugačka kolona i smena. Ali to nam je sada najmanji problem. Dok čekamo na granici, hvatamo naš signal, kreće zezanje preko društvenih mreža sa ekipom iz drugog auta, pozitivna energija je i dalje tu iako se ovo naše putešestvije već završilo.
Na kraju uspevam i da stignem kući, spremim se i odem na izložbu kod drage prijateljice. I dobijem na poklon sliku u koju sam nekako prepoznala sebe, svoju dušu...
A sada je vreme za nove planove, nove pripreme... zaokružiti karpate i otići na Visoke tatre? Veliki Korab? Durmitor? Trgilav?.... mnogo je opcija. Ali nema veze sve ćemo ih obići pre ili kasnije.

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed