Lepršava.rs

Lepršava.rs

Veb sajt::

Opet ti Komovi

Objavljeno u Putovanja

Komovi, Komovi, Komovi, kada ćemo ponovo na planinarenje na Komove...? :)


Ipak za Komove nam je potreban produženi vikend, i tada će biti u trku. Ali vredi, tako da Sale i ja uzimamo dan, Mladenka je sam svoj gazda.

U šali pitam svoje dete koje nikad nije bilo na planinarenju da li bi samnom, a on kao iz topa odgovori: "DA" O, ljubi ga majka :) Sve je to super, samo što je to težak, zimski uspon, od opreme imaš samo dobru volju! Ali mali jarac se ne predaje tako lako. Krećemo u potragu za opremom. Svima je zanimljivo i pokušavaju da pomognu savetma, nude opremu. Dva dana pred polazak stižu i dereze. Moj muž pogleda i pita: Čekaj bre gde ti vodiš dete? Paaa.... pokazala sam ti snimak! E, moja ti pa kad bi ja gledao sve što mi ti pokažeš... A dete, celu pripremu prihvata ozbiljno. Uspeli smo čak i da zajedno popnemo Gudurički Vrh. Tada sam videla koliko mu se sve to dopada, i kako razmišlja i znala sam da uz ekipu koja ide sa nama i takvim razmišljanjem nećemo imati problema.
Ali, naravno ne može sve po planu i Mladenka ipak ne može da krene, u velikom je projektu i nema šanse da se izvuče. Uf...nije mi svejedno, nekako sam navikla na nju. Pitam je: "Kako misliš da ja brinem o detetu kada nisi ti tu da se o meni brineš?! I dobro znaš da mogu da spavam samo ako si ti tu!!!"  Dejan se smeje i odgovara mi umesto nje: " Ne brini se čuvaće vas Sale tamo"  U međuvremenu mi Sale javlja da dolazi i Mile sa nama. Njega sam upoznala preko FB-a i deluje mi kao ok lik, što kasnije i dokazuje na delu :)
U petak oko 10:30h krećemo. Dobra atmosfera je tu. Telefoni i FB počinju da zvone, Mikša želi sretan put, Vladeta javlja da stiže i on oko 20h, Jela da je uplatila kredit na crnogorskom broju, kum da proveri da li smo krenuli, Mladenka dokle smo stigli, Nidža i Daca, da im je žao što nisu uspeli da krenu, i tako celim putem. Vreme nas služi dobro nema gužve na putu, ne stajemo često, ali za mantije u Novom Pazaru pronalazimo snage, vremena i mesta u stomaku :) Granicu prelazimo brzo, sneg se već vidi, zabrinuti smo kako će biti gore, ipak imamo dosta stvari a od Trešnjevika nije malo pešačiti, Vladeta i Mikša se nude (dobro mi im dajemo tu ideju) da nas pokupe sa svojim džipovima ako bude zatrebalo. Ipak nije trebalo izlazimo do Štavne bez problema kolima čak uspevamo da se popnemo do Eko smeštaja Katun Božićki.
Izlazimo iz auta i u mrklom mraku i čujemo Mikšin glas kako nas doziva, polako krećemo ka našem katunu i brzo ostavljamo stvari i pravac kod Mikše na čaj, kafu, liker od borovnice i kolače. Mikša odmah pita šta ćemo da večeramo?  Nismo ni odgovorili već stavlja krompir u rernu. I tako dok čekamo ostatak ekipe Mikša nam priča kako je jurio vukove prošle noći po planini a ja gutam knedle. Naravno sledi moje već standardno pitanje: "A medvedi?" " Medved ti je gospodin, neće na čoveka! A i vukovi su otišli" odgovara Mikša, gledam ga i pokušavam da nabedim sebe da mi bude lakše, ali ipak je bolje da ja konzumiram što manje tečnosti pre spavanja. Ko će da izlazi usred noći do toaleta. Nije Mladenka tu, dete da vučem nema smisla, a tek ove ostale...  I tako dok ja lomim svoju glavu glupostima čuju se ostali. Vladeta već poznajem, Marka i Jelu kao da znam (Jelu pogotovo, znam je i volim još pre nego što sam je upoznala! Zna ona zašto :)). Tako je to na planini ako ti je neko iz ekipe prijatelj onda su ti svi prijatelji.
Večeramo, i polako se dogovaramo šta ćemo da penjemo. Ja bi nešto laganije zbog Martina da ga ne istraumiramo ali iskreno nisam ni ja nešto iskusna u tim zimskim usponima.  Marko presuđuje: "Ljevorečki"! E, ajd sad reci sudiji "NEĆU"!  
Ujutru ustajem po dogovoru u 06h i naravno niko ne poštuje :)  Čujem neko muvanje gore ali nisam sigurna da li je neko budan i ubrzo Marko silazi, raspaljujemo vatru (pravi profesionalci, i ako neko nešto drugo kaže, nije istina i mi nemamo nikakve veze sa nekim tamo dimom  i sličnim stvarima), kuvamo kafu, doručkujemo. Sale proverava Martina šta je obukao i u 08h smo ispred Katuna. Mikša kao pravi domaćin je na nogama i prati nas.  Ja stajem, gledam  u Kom, u Martina, a on mi kaže: " Ne brini u dobrim je rukama, na moju odgovornost!" Verujem mu i krećem za njima.  
Vreme je predivno, Vladeta komentariše kako je bilo užasno u Maju kad smo penjali i bio je u pravu danas je predivan dan. Hodam, gledam u svoje dete, srećna sam jer je na njegovom prvom usponu dan divan, jer je ekipa fenomenalna, i pitam se da li i on to misli, da li je zadovoljan, da li mu se dopada, da li je umoran, gladan, žedan, možda mu je hladno ... alooo majka oladi malo! :) Pa nije ti to malo dete, fokusiraj se na lepotu ispred sebe i uživaj!
Sneg je lagano pokrio zemlju, ne duva vetar, temepratura se kreće oko nule, možda par stepeni ispod. A velelepni Kom nas gleda i  čeka, danas je odlučio da nas ugosti. Krećemo se polako, šumom, pravimo malu pauzicu na suncu. Slikamo se, uživamo u svakom trenutku svim čulima.

Stižemo do zaleđenog jezerceta, snega je već svuda i montiramo dereze. Martin i ja prvi put, dobro se snalazimo, ostali nam daju savete, prate nas kako gazimo. Sneg je svež, klizavo je pa polako i pažljivo nastavljamo gore. Prelazimo padinu i stajemo na grebenu da uživamo u pogledu. Naravno mora i neki live da padne na FB. Greota je kad je tako dobar signal da se ne iskoristi ( za one koji su na pravoj mreži :) ).  Nastavljamo polako gore, postaje sve strmlje i klizavije, Martin ide između Marka i Vladete, ja se osećam sigurnije i gledam ispred sebe i ne brinem se, u dobrim je rukama.  U jednom trenutku čujemo Saletov glas kako nas doziva, kaže neka se vrati Vladeta. Razmišljam zvuči mi smireno znači sve je ok. Mile se malo okliznuo, nije imao dereze pa mu je trebala pomoć da ga izvuče. Sve se dobro završilo ali ipak on ostaje tu da nas sačeka. Mi produžavamo pažljivo i ubrzo stižemo ispred samog kuluara gde Sale donosi odluku da Martin, Jela i ja ostanemo da ih sačekamo. Meni i Jeli nekako nije pravo ali ubrzo dok ih gledamo kako penju shvatamo da je Sale bio u pravu. I tako smo sedeli i čekali i gledali u te tri tačkice kako se polako kreću. Nama nije bilo svejedno a mogu da zamislim kako je bilo njima. Ali ipak se sve dobro završava, stižu do nas, vezuju nas u navezu i polako krećemo dole.  Jako je strmo i klizavo, a mi prvi put u derezama, prvi put u navezi. Moja intuicija mi govori da će sve biti ok. I veštica je ponovo u pravu.  Stižemo do padine, Vladeta sa olakšanjem komentariše kako sada možemo da padamo i da klizamo kako god hoćemo jer nema stena a vidimo kraj :) Naravno nikome nije do padanja i ostajemo u navezi do dole.  Mile je već polako krenuo jer mu je bilo jako hladno ali nas je spaizo i sačekao. Vladeta nas poji vitaminom C i nutka nas kobasicom, vraćamo snagu, skidamo dereze i sada već polako u sumrak nastavljamo ka Katunu. Zadnjih sat vremena hodamo kroz šumu u mraku, ja mislim na one vukove i medvede, ali rekao mi Mikša njima je vreme oko 22h tako da mislim se ne brini još im je rano za izlazak.  Kako se približavamo "prodavnici"  tako smo opušteniji i sporiji.  Mikša nas već čeka sa spremnim pićem da se okrepimo. Pijemo, sumiramo utiske, gledamo suvenire koje su mu ostavili njegovi gosti i jednostavno uživamo.  Pada dogovor da druženje ponovo nastavimo kod Mikše u katun koji smo za ta dva dana pretvorili u svoj dnevni boravak. Vladeta i Jela spremaju večeru, mi pomažemo i dodajemo, i svi prepičavamo ovaj dan i razne dogodovštine. Atmosfera je prava, opuštena, prijateljska kao da se godinama znamo :) 
Puni elana dogovaramo ujutru još jednu akciju, ali nažalost vreme nam ne dozvoljava, doručkujemo, pijemo kafu i idemo do Mikše da se pozdravimo, al za malo, moramo i tamo liker od borovnice, kafu, i ono meso što se nije pojelo... tako da nakon duple kafe i duplog doručka, pozdravljamo se i rastajemo.
Prošli smo oko 13km, u ne lakim zimskim uslovima, za nekih 9h i visinske razlike od oko 1200 metara, neki su popeli vrh od 2453 mnv, a neki nismo.  Svakako videćemo se na proleće pa ćemo nadoknaditi! Crnogorci nastavljaju ka Podgorici a mi put pod noge ka Vršcu. Kiša nas prati celog puta. Oko 14h Mikša zove da kaže da sam bila u pravu da kreće oluja. A kako da nisam kad sam se konsultovala sa "norvežanima".

Opširnije...

Prvi let paraglajderom

Objavljeno u Zanimljivosti

Pre dobrih deset godina, a možda čak i više, upoznala sam prvo Baneta a odmah nakon toga i Edija i Radeta, i od tada su mi usadili tu malu idejicu kako bi bilo strava da i ja letim. Svaki put kada se sretnemo iznenađeni pitaju "Kako to još uvek nisi letela?!" " Eto, nisam, neodlučna Vaga šta ću pre, tolko stvari oko mene da se isprobaju".
Par dana pre mog rođendana ne znam šta mi bi. Obično se trudim da zamaskiram taj dan, da se sakrijem, ne želim poklone i sl. A ove godine pozivam celu ekipu na žurku. I u tom trenutku kum Saša mi kaže da ga je zvao Sale, ne može na Komove kada smo dogovorili već mora vikend ranije! Meni - tras, krov na glavu. "Kako bre ne može .. pa to je bio moj rođendanski poklon za mene samu, da popnem Kučki i Ljevoručki Kom." Ja ne mogu vikend ranije jer sam jelte odlučila da slavim rođendan i pozvala ljude. I tako sedim ja i razmišljam se šta sad ja da radim kad sam na odmoru, listam Instagram iskaču mi Gandrine slike iz Turske...leti iznad OluzDeniza.... bez daljih komentara.  U tom trenutku  Jeca me pita: "Ajd skrati nam muke reci šta ćeš za poklon?" A ja ko iz topa: " Da letim!" Ona me pogleda onako na trenutak, spusti glavu, nastavi da lista svoj instagram i izgovori: "Dobićeš torbu, ŽENSKU torbu!"  Ja promumlam nešto kao Inspektor Draguljče i na tome se završi naša konverzacija. Malo kasnije eto ti je Daliborka:
 " Ej pošto si ti onako komplikovana ajd nam skrati muke i kaži šta ćeš za rođendan?"
 " Da letim"
 Počne da se smejeeeee... a Sanja, naš glas razuma ko iz topa:
"Ne dolazi u obzir, da se desi nešto a ja da to platim?!" "Što me svi pitate šta ću kad nećete to da mi kupite?!" "Neću ništa!"
Uredno se nadurim, više na situaciju jer ne idem na Komove nego na njih. Moje drage kume popuste ( da nisu morala bih Dunjine metode da krenem da primenjujem), Daliborka kaže:
"Zovem Gandru".  A ja kažem "Već sam mu javila" :)
Od tada osmeh na licu, i gledam te u nebo te u telefon nedelju dana... Javljam Banetu i Ediju. Edi me zove da mi kaže da se ne brinem jer sam u dobrim rukama, a onda to i ponovi. A ja naravno pitam samu sebe...a zašto mi je to rekao? I zašto mi je rekao da obujem čvrste cipele, i stavim rukavice... i da ga slušam. Pa naravno da ću da slušam Dragana, ali zašto mi je Edi to rekao?. Ok, ok, nećemo da paničimo, sve je pod kontrolom :) Opusti se i uživaj, kaže meni Edi. Ma nema problema samo da ja sada otvorim sve vremenske prognoze. Ok treba nam čeoni vetar... ček da vidim prognoza kaže duva sa ove strane, ako ja stanem na Kulu, onda je to ona strana....ček izgubila sam se, ok, fotelja je Kula, sto je aerodrom... dobro znači ako sam ja sada ovde a duva ovaj vetar, to je.... to je da ti nisi normalna ženo!!! Imaš profesionalca koji treba da misli na to a ne ti!  I spusti, taj telefon, nemoj da ga zivkaš ima čovek život i drugih obaveza, pa ne letiš samo ti! Muž kao da mi čita misli prolazi pored mene i kaže: "Priznaj da bi ga sada zvala da pitaš nešto!" "Svašta, otkud ti to pada na pamet" onako kulerski ja odgovaram.  Da mi stvar ne bude lakša, Jelka me svako jutro zove "Jel da pijem kafu na terasi danas?" "Ne Jelka, ne danas!" " Aaaaa....dooobro, nemoj da zaboraviš da mi javiš!" "Neću Jelka, neću!"  I posle ona mene zeza kako ću da postavim šator pored Kule i tu da sačekam Dragana dok prstom proveravam vetar s koje strane duva :)
Sinoć konačno zvoni telefon. Mislim nije da meni ne zvoni telefon, jadan sav je usijan... ali konačno onaj pravi poziv. Kaže Gandra, sutra bi smo mogli, ali biće hladno jel ti to ok? Jeste, mislim se, ako treba uviću se u vreću za spavanje a ispod toga astrofolija...pa kad mogu da spavam na 2000 metara u šatoru, mogu valjda i 10tak minuta u vazduh da preživim :) Ne mogu više da čekam, ajde da to odradimo već jednom. Dogovaramo se da se čujemo ujutru oko 09h. a ja se naravno budim pre 06h ali danas sa ogromnim osmehom na licu, idem i pevušim po stanu :) Ok, malo sam i đuskala, priznajem! I u jednom trenutki stanem i zapitam se: " Šta ako mi se dopadne, pa hoću još?".  Pa ništa, onda ćemo morati da ponovimo, pa da mi dogodine svi kupe letenje za rođendan i Novu Godinu, Božić, 8mi Mart, 1vi Maj, Dan Firme, pa onda onako reda radi i tako. Odoh sada da se spremim polako, pa ću nastaviti sa utiscima kada se vratim.
Iiiiiii..... otkazali smo.  Dragan kaže može, ali vreme nije dobro i nije ok da se smrzavam i ne uživam u letu. Jeste da sam se malo smorila, ali kada bolje razmislim, hvala mu. Mogli smo da odradimo ovih 10 minuta, i da se razočaram. Kvalitet pre svega, zar ne :)  

Pokušaj broj 2

Subota 11.11.2017 pijem jutarnju kaficu sa ekipom s posla  i razmišljam možda bi danas bilo lepo vreme... ali neću više da smaram Dragana da ne popijem na kraju neku zabranu prilaska.
Zove me Aleksandra i idem kod nje da se malo družimo, ulazim u stan i istog trenutka stiže poruka: "Letimo?" "Daaaaaa"!
Ovaj put sam malo smirenija, znam da postoji velika mogućnost da odustanemo i unapred umirujem sebe. Tačno u dogovoreni minut Dragan stiže po mene. Upozorava me da postoji mogućnost da se samo provozamo do Kule, ali svakako ukoliko postoji mogućnost letećemo samo da me mine volja a na proleće repriza :)
Stižemo na poletište, "bovica" koja pokazuje pravac vetra se ukopala. Eeeee, moja ti! Pa to samo tebi može da se desi, da u sred Vršca, na sred Vršačke Kule STANE vetar kada tebi treba!!!
Dragan kulerski kreće da sprema opremu, veoma sigurno i pedantno što meni veoma znači. I od nekud iskače neka starija gospođa i kreće da se raspituje na engleskom da li bi mogla da leti sa njim i koliko bi to koštalo, pa ona ne može drugi put nije iz Vršca... ja se sažaljevam i kažem Draganu pa ajde vodi nju, ja sam ipak tu. Ali hvala mu što se on nije sažalio :)
Daje mi kratke instrukcije šta treba da radim, odjednom skuplja se velika masa ljudi oko nas, počinju da snimaju... meni postaje pomalo neprijatno. Daju mi podršku viču da su uz mene. Ja pokušavam da se našalim "Uz njega ste, a ja???" Neki gospodin prihvata šalu i dovikuje "Ma muška ekipa je uz tebe", a gospođa na to dodaje: "A ja uz njega". Neko iz pozadine glasno u šali komentariše: " Jeli a  što on izgleda kao da se uplašio?" I tako uz šalu sa svih strana trema nestaje, čujem Draganov smireni glas: " Idemo"  
Ni ne sećam se trčanja, samo onog trenutka kada smo "ostali u vazduhu". Momentalno sam ućutala.  Nemam reči kojima bi opisala taj doživljaj. Uživala sam bez reči u svakom trenutku. Da, da ja sam ćutala! Sve dok Dragan nije odlučio da me malo prodrma. To je bilo otprilike ovako:
"Jel si dobro?"
 "Jesam"
" VIUUUUUU '()&''&#("'&$('"")($)="'(%#)&)("  
 " E sad više nisam"
Na moju žalost nismo mogli dugo da se zadržimo u vazduhu ( e sad, nakon onog "viu" možda  i bolje za mene :) ) i sleteli smo u obližnju livadicu.  Sletanje je bilo veoma lagano, kao i ceo let, barem je meni tako delovalo. On to najbolje zna.  
Kada smo dotakli zemlju sela sam kao malo dete i bez reči čekala da me odveže, kada sam ustala samo su me 2 stvari zaustavile da ne odradim "Happy dance" Blam od čoveka, i mučnina :) Ali priznajem kod kuće su pale neke piruetice :)
Polako smo spakovali opremu, i samim tim sam dobila odgovor na još jedno pitanje koje me je oduvek intrigiralo-kako to čudo pakuje?! Bila sam ubeđena da kad se sleti to se tako spetlja da niko živ ne uspe da raspetlja. Ali kad neko zna posao to deluje veoma lagano i brzo.  
A sad, puna pozitivne energje idem dalje :)  Još jednom hvala veliko mojim kumama Sanji i Daliborki.

 

 

Opširnije...

Uspon na Stolove i Željin

Objavljeno u Putovanja

Došao je i taj vikend da nakon skoro 2 godine Vesninog nabeđivanja konačno odemo na Željin, usput dodajemo i Stolove. Dogovorili smo se da sačekamo šta će "norvežani" da kažu (ko nije upoznat to je naša interna šala vezana za norvešku vremensku prognozu) i u utorak pada dogovor da idemo. Vesna i ja vozimo, ali svakako da bi bilo interesantnije meni se auto kvari. Dejan uskače sa idejom da on krene sa nama i da se skita po Kraljevu i Vrnjačkoj Banji dok se mi budemo pentarali. I ovom prilikom želim da mu se zaista još jednom od srca zahvalim za strpljenje koje je pokazao svaki put kad god nas je vozikao negde. Ko nas poznaje zna koliki prag tolerancije treba da ima da bi nas izdržao. (Za Vesnu nemam reči, ona je već moj idol što se ovakvih situacija tiče!)

Krećemo sa 2 auta u subotu tačno u 06h. Dejan i Vesna voze, ostatak ekipe: Darko, Mladenka, Kristina, Slađa, Denis, Vule i moja malenkost. Nakon jedne pauzice na OMV-u na autoputu, gde utvrđujemo da OMV ima najbolji Americano i da je to samo zbog crvenih šolja za kafu nastavljamo put dalje ka Kraljevu i Stolovima.

Na stazu stižemo oko 10h, kratko se pripremamo i krećemo u akciju. Vreme je predivno, atmosfera kao i uvek na nivou :)  Krećemo se polako, ne žurimo nigde, usput se ćaskamo, prepričavamo dogodovštine, pravimo planove. Dogovaramo se da malo otežamo stazu i skrećemo na drugu stranu. I odluka je bila odlična jer smo videli predivne predele. Saznali da postoji veoma interesantna trava koja može da nam posluži kao uže za spuštanje. Glupiramo se kao mala deca dok se spuštamo veoma strmom liticom, ali ipak smo svesni opasnosti i ne dozvoljavamo da koncentracija padne. 

Najviši vrh Stolova je Usovica sa svojih 1375mnv. Na putu do Usovice prolazimo kroz gustu šumu, ali zadnji deo nam omogućava lep pogled na okolna mesta i dodatno usporavamo našu šetnjicu i pred sam uspon odlučujemo da stanemo i ručamo. To se naravno pokazalo kao pogrešan korak. Iako smo svi poprilično iskusni nismo doneli dobru odluku. Na zadnjem usponu dokukali smo kako nikad više nećemo ništa da jedemo dok ne stignemo na vrh :)

A na samom vrhu pravo iznenađenje- 2 divlja konja. Prvo smo bili oduševljeni jer su nam prilazili, ali veoma brzo su postali napadni, da ne kažem nekulturni i agresivni u svojoj nameri da se ogrebu za hranu. Sreli smo neke meštane koji su nam objasnili da su se veoma privikli na ljude koji ih hrane i da se uopšte ne plaše. To na prvi pogled može biti intresantno ali obzirom na njihovu veličinu i nepredvidljivost ne bih se ja tu mnogo igrala. A ni ostatak ekpe pa pobegosmo brže bolje nazad. Jedan od njih nije hteo tako lako da nas pusti pa je krenuo dole sa nama. Nakon Kristitinog nabeđivanja (moram da priznam da joj pregovori idu od ruku, nebitno što je sa druge strane konj....možda je ustvari ona "horse whisperer" a to ne zna još uvek, moraćemo da ponovimo ovaj uspon kako bi to proverili), dok smo mi svi sa strane hrabro posmatrali napokon je odustao. Sa Stolova silazimo negde oko 17h. Motivišemo jedni druge sa kaficom i dok Dejan i Vesna idu po Vesnin auto mi pronalazimo jednu kafanicu gde smo popili odličnu kaficu.

Staza je bila Kamenica- Kamarište (Drugi naziv za Usovicu)- Brezna, dužine od oko 20km i visinske razlike od oko 1200 m.

Veče provodimo u Vrnjačkoj Banji gde nas Vule vodi na večeru zbog rođendana, a mi koristimo priliku da mu se odužimo tako što uz pomoć osoblja restorana nabavljamo tortu i unosimo je bez da Vule primeti. Nakon lagana šetnjice i dobre atmosfere negde ok 23h se vraćamo u smeštaj. Neki spavaju, neki nažalost na uspevaju u tome. O samom smeštaju neću pisati, jer vlasnica ne zaslužuje nikakav pomen pa čak ni u negativnom kontekstu.

Rano ujutru dok ekipa još spava, Slađa, Vule i ja pronalazimo pekaricu, i ispijamo kaficu. U međuvremenu svi su se spremili za polazak i nastavljamo našu avanturu. Pravac Mitrovo Polje i uspon na Željin može da počne. Veoma brzo nakon starta osećamo da je Vesna bila u pravu. Ovo je jednostavno predivno. Prvo idemo kroz šumu ali veoma brzo izlazimo na čistinu i vidimo Željin gde ima tragova snega. Staza za razliku od Stolova je daleko bolje markriana pa smo i mi dosta opušteniji. Usput prolazimo pored kupina gde naravno ženska ekipa momentalno pravi pauzu da se okrepi i osveži ovim divnim voćkicama. Nakon neki 2,5h stižemo do lovačke kuće gde nam Darko kaže da imamo još nekih sat vremena do vrha. Brzo nakon kraćeg uspona kroz šumu izlazimo na proplanak i već se vidi vrh. Polako se penjemo i oduševljenju nema kraja. Boje se smenjuju od žute, zlatne, braon do crvene i zelene. Nebo je plavo. Nema vetra. Svi kometnarišemo kako smo verovatno bili jako dobri kada smo zaslužili ovakav pogled. Sa samog vrha vidimo Kopaonik. Pravimo dužu pauzu, Darko nam pušta muziku i uživamo svim čulima. Željin je na visini od 1785mnv. Planina obiluje mineralnim radioaktivnim izvorima. U blizini je Jošanička Banja sa temperaturom vode od 48-80 stepeni. U prošlosti se ovde vadilo olovna ruda.

Nakon nekih 8h, 20tak km, oko 1100 m visinske razlike stižemo na odredište gde nas Dejan već strpljivo čeka. A mi ga u glas molimo- vozi nas na OMV da pijemo kafu :)

Odlučili smo da se podelimo, deo ekipe nastavlja u Trstenik na kafu, a ostatak na OMV i pravac Vršac gde stižemo.... pa ne znam ni ja sama kada i kako jer sam se tako "komirala" što je ostatak ekipi bilo veoma interesantno obzirom da retko kada odremam a ne pa da zaspim i da me bude ispred kuće :)

E, da uspust sam uspela da provalim kako se podešava timer na novom apratu tako da smo konačno svi na vrhu na slici :)

Sledi.... šta sledi, pa to ni mi sami ne znamo ali biće sigurno nova avantura :)

 

 

Opširnije...

Svileni kakao puter losion za telo

Objavljeno u Uradi sam

Ovaj recept sam nekada sačuvala sa idejom da ga isprobam ako uspem da nabavim sastojke. Nema da fali moja draga prijateljica me zove i kaže mi da je dobila dosta kakao putera pa bi da mi da jednu teglicu. Da li želim? Pa naravno! Otvaram bookmarkove na računaru i za par minuta pronalazim recept. Imam sve što mi treba i idemo u akciju :)

Sastojci:

1/4 šolja + 1 kašika bademovog ulja

3 kašike kokosovog ulja

1,5 kašika pčelinjeg voska

2 kašike kakao putera

1 kapsula vitamina E

kakao puter

Napravite "vodenu banju" (manja šerpica u veću šerpicu punu vode, ne bi trebalo da dodiruje dno, ali nisam imala izbora. Pomešajte sve sastojke i polako topite i mešajte. Kada se lepo sjedine po želji možete dodati neka esencijalna ulja. Na primer čajevac za dezinfekciju ili ulje od malinovih koštica (odličan prirodan peparat za zaštitu od UV zrakova). Prespite u teglicu i ostavite da se hladi na sobnoj temperaturi. Nemojte da vas brine ako je prvih par dana jako tečno u sredini, to je normalno. Promešajte prstom i koristitie. Kasnije će na prvi pogled biti jako gusto, ali odvojite grumenčič prstima i čim se nađe na telu otopiće se kao pravi losion. Uživaćete u predivnoj aromi. Svi sastojci su veoma dobri za kožu.

Kakao puter ima visok sadržaj antioksidanasa, prirodna je zaštita od UV zračenja, ima hidratantna svojstva.

Bademovo ulje ima jaka hidratantna svojstva i čini kožu glatkom i nežnom. 

Kokosovo ulje, hidratantna i antibakterisjka svojstva.

Pčelinji vosak ima antiupalna, anti bakterijska svojstva, antioksidant. Pomaže da se koža ostane hidridana.

Vitamin E pored toga što ima hidratantna svojstva pomaže da se očuva dugotrajnost proizvoda.

Ja ovaj losion manje-više koristim svakodnevno već 3 meseci, teglica je pri izdisaju a veoma sam zadovoljna sa tim kako deluje na moju kožu. U startu deluje masno i teško ali koža veoma brzo upije i nakon toga je nežna i kremasta.

Recept sam preuzela sa bloga: http://pinsandprocrastination.com/

 

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed